SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (25)

MILAN TODOROV
NEIMARI


Nije tačno da se ništa ne kreće:
U slobodi nam opet po zlu pošlo!
A nije li i to bolje nego staro
Tiransko doba koje je prošlo?

Nama je najvažnija distanca:
Da se od staroga odlepimo.
A kakvo će nas novo čudo snaći
Od toga zašto da strepimo?

Uvek će neko iza nas doći,
I taj će ovo naše da sruši.
Pa kako kući da pravimo temelj
Kad novi neimari već viču: Ruši!

A da se skinu s tog povoca
Srbi bi novi ubili i oca!
(iz knjige „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd 2009.)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (57)

MILAN TODOROV
JA SAM SPOMENIK KULTURE





Verujem da će nam sa ovom vlašću ubrzo biti bolje. A redovno pijem i lekove.

Više ne upražnjava seks sa ženom. Ne radi drugome, ono što ne bi voleo da drugi rade njemu.

Nova godina samo što nije. Već možete da smišljate zašto ove godine nema poklona.

Zgrade u kojima su smešteni sudovi u Srbiji su stare preko sto godina.
Normalno je da u njima mnogi postupci zastare.

Političari imaju bezobrazno visoke plate, ali ni stanovništvo ne živi pristojno.

Ličio sam na spomenik kulture. Možete onda misliti koliko sam bio tužan.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (56)

RADE JOVANOVIĆ
VIŠAK




Radnici svakodnevno gube posao. Najzad mogu da rade šta hoće.

Ima i srećnih naroda, ali šta im vredi kad nisu Srbi.

Ne stižemo da se posvetimo radu. Toliko je prečih poslova.

Potreban nam je svaki kriminalac. Imamo višak policajaca.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (35)

MILAN TODOROV
KRUPNE STVARI

U detinjstvu sam često patio od gušobolje. Moja brižna majka mi je, zbog toga, grejala vodu za piće. Po celi dan i noć u sobi na velikoj kaljevoj peći koja se grejala na bukova drva, mlači se bokal vode. Šta sve nisu moji roditelji preduzimali da ojačam grlo? Slali me na oporavak na fruškogorske bregove, u Banju Koviljaču, na more u Mali Lošinj gde sam se jedanput skoro udavio. Kuvali sirupe od meda i crnog luka. Zavijali mi grlo u kašmirske marame i vunene šalove. Terali me da nosim ruske cipele okovane teškim metalnim klinovima, dva broja veće, zaostale iza pokojnog ujaka, cipele koje su zamišljene da mi čine dobro preznojavajući me. Uzaludno.
Sa prvim sankanjem ispod stare tvrđave, na blagoj kosini koju smo ko zna zašto zvali Babin zub, meni bi počeli da otiču krajnici. Do uveče sam već mogao da ih pipnem kao knedle u grlu. Ujutro bih Išao u školski dispanzer, govorio „A“, dobijao nekakve beskorisne lekove, i kao utehu, po povratku iz dispanzera, male zelene mentol bombonice i tvrdi rogač kupljen od brkatog jednorukog prodavca u mirišljavoj kolonijalnoj radnji Ranapoz na uglu naše ulice.
Pretpostavljate, da ništa od toga nije pomagalo i da mi je grlo postalo zdravo i otporno tek kada sam počeo da radim sve suprotno od onoga što sam činio do tada. Pravio sam grudve zvane ledenjača i lizao ih kao i sva druga, zdrava ali neposlušna deca, pre nego što bih ih zavitlao u široka plastična stakla gradskog autobusa. Trčao bih za sankama bez kaputa i šala. Lipao oznojan ledenu vodu na blatnjavoj slavini iza Partizanskog doma u koji smo odlazili u crvenim gaćicama i atletskoj majici da vežbamo gimnastiku i gledamo devojčice kroz poderane žice na prozoru ženske svlačionice. I polako sam ozdravljao.

No, do tada trebalo je izdržati tu dosadnu gušobolju, jer se na nju, nikako nisam mogao navići. Najgore u celoj stvari su bili košmari. Noću, pa i danju bi mi se, pri teškoj upali grla, koja je izgleda u to vreme bila hronična, temperatura tela povećavala do po život opasnih stepeni, ponekad i malo iznad 40. Tada bih, u bunilu, sve predmete i stvari video uvećane za nekoliko puta.

Dakle, stanje moje guše je jedne zime postalo krajnje zabrinjavajuće tako da nisam imao snage ni da odem do školskog lekara. Bio je to stari, tvrdoglavi majurski lekar, Šimokovič, poznat po tome što je opsesivno istraživao pojavu kuge u ovim krajevima i sve svoje vreme posvetio pisanju istorijskog romana o toj pošasti. Doktor Šimokovič je bio pred penzijom i sa starenjem u svojoj praksi a i teorijskim raspravama sa mlađim kolegama pokazivao je da vrlo malo veruje u čuda zvanične medicine, štaviše da su bolesti i ozdravljenja vrlo često sasvim odvojene od medicinskih saznanja. I tada bi opširno pričao o kugi koja je harala pre skoro dva veka ovim prostorima da niko tu ništa nije mogao da učini, ni ondašnji lekari ni popovi, i da se ta kuga ne mora vratiti u istom obliku, nego je prisutna sve vreme u drugim oblicima fizičke ili mentalne bolesti, da nas jednostavno čeka u mraku naše budućnosti i da smo u odnosu na sve to mi sasvim bespomoćni.

Tako je siguran u svoj nimalo doktorski stav provodio poslednje radne dane doktor Šimokovič, gledajući svaki čas u stare almanahe, žute crkvene knjige i čašicu kakve žestoke rakije.
Ni moja ekstremno visoka temperatura nije ga pokolebala, te je mojim zabrinutim roditeljima preporučio da mi na gušu stavljaju obloge od svinjske masti i kolutova crnog luka. Ne kažem da stari doktor u nečemu nije bio u pravu, ali meni je od njegovih preporuka bilo toliko loše da me je otac sledećeg jutra odveo u bolnicu. Osetih, kako se u teškom i sladunjavom mirisu bolnice prelama moj život, te počeh da posmatram sebe kao da se sve to događa nekom drugom.

Ležao sam, sav u bunilu i vatri, u polumračnoj beloj prostoriji čiji su zidovi bili kilometrima udaljeni od mene ali sam ih mogao unezveren grebati noktima, što sam i činio te prve noći. Pod neonkom koja je bila dugačka i svetla kao srebrni aluminijumski čamac na mrkom moru, jasno sam video iza plastične zavese džinovskog čoveka obrijane glave po kome skaču ljudi u belom. Grdosija je urlala i odbijala svaku nihovu pomoć, ali oni ga u jednom trenutku, posle dugog rvanja, ipak skleptaše ispod svojih tela i zatim čuh kako jedan zadihani glas reče:
- Neka donesu kajiševe. Samo brzo, brzo!
Međutim, razjareni džin im se, uz neke nerazumljive reči koje se ne govore nigde u svetu, nego su praiskonski krici, ponovo oteo i po sobi u kojoj sam ležao počeše da lete ormari tamni i duboki kao pećine, stolice u obličju kamiona a iznad njih su na beskrajnom horizontu sijala beskonačno uvećana pozorska stakla u kojima se ogledao moj siroti otac na crnom gimnastičkom konju od mermera kao spomenik na kakvom centralnom velegradskom trgu.
Nije bilo sumnje da imam kugu, koleru ili u najboljem slučaju šarlah i da će se, ma šta to bilo, završiti pogubnim ishodom, tačno onako kako je ludi doktor Šimokovič na kraju i rekao mom ocu i majci. Osećao sam se pogubljeno, sasvim bespomoćan u visokoj groznici, slab kao trščica.

Predan usudu i neminovnom kraju, padao sam u duboko bunilo sna i budio se sa strašnim slikama dok se najednom ne ukaza velika pukotina na zidu kroz koju su, kao što odlazi voda posle jakog pljuska u slivnik, iscurele sve te strašne slike i ja prvi put ugledah jasno malu čistu bolničku sobu sa dva kreveta. Nije više bilo nikakvih kajiševa ni urlanja i kroz široko otvoreni prozor ulazio je svež a blag i nekako mek vazduh protkan kojom krupnom pahuljom snega. Drugi krevet je bio sveže pospremljen i prazan. Na njemu nije bilo onog jakog čoveka obrijane glave koji se opirao bolničarima, odbijajući da se preda i bolestima i ozdravljenju, uzaludno. Jer, bio sam još dugo u bolnici i nikada ga nisam više video niti čuo šta se sa njim dogodilo i verovao sam da je umro, sve dok jedno jutro prilikom buđenja ne zatekoh dve žute mirisne narandže pored svog uzglavlja, znatno pre nego što je iko izvan bolnice, zbog stroge discipline, mogao da me poseti i podari.

Znam samo da je te godine sneg počeo da pada rano, već u novembru i padao je bešumno četiri puna meseca moga dugog ozdravljenja,i padao je čak i onda kada sam krajem februara izašao iz bolnice. Pamtim to, jer je na početku te snežne zime ubijen američki predsednik Džon Kenedi a pred njen kraj je naš jednoruki trgovac iz Ranapoza završio u zatvoru zbog toga što je devojčice svilenim bombonicama mamio u magacin iza radnje i pipkao ih onom jednom rukom po jedva napupelim, još kokošijim grudima.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (34)

RATKO DANGUBIĆ
GOSPODIN MALI

Smeje se onim hladnim, kristalnim osmehom, kakav imaju ubice. Posle sinošnjeg razbijanja skupocene vaze gospodinu Malom nikakva razonoda ne treba. Između njega i nevolja postoji prilična usaglašenost mala odstupanja su nebitna igra sreće. Gospodin Mali s prevrtao u krevetu do zore; sanjao je svakave gadosti. No, nije lako prodreti ni u tajne ravnodušnosti sna. Gospodin Mali je, odmah iza ponoći, uhvatio buvu ma maljavim prsima. Ustao je iz kreveta, kao da će da prošeta: gospodin Mali je stavio buvu pod izvrnutu kristalnu čašu iz servisa marke Mozer. U sobi je mirisalo na konje, na seno. Gospodin Mali je hteo da čuje kako buva kaže:Ti si perverznjak. To bi za njega bio lep trenutak. Možda bi bio i ponosan na sebe. Pogled mu je uvek hladan i umoran, pa je i sada, polako, prešao očima preko stvari: gospodin Mali, neka đavo sve nosi, baš duboko uzdahnu; buvu nije zgnječio jer ne voli da gleda sopstvenu krv. Umor i nesanica traže svoje. Gospodin Mali se vratio u prostran krevet, utonuo je u plavi saten, i omaklo mu se da prdne, a onda da sanja kako spušta kofer uz put i posmatra pun mesec koji silazi iz krošnje hrasta na zemlju. Mi umiremo, rekao je jedan kljakavi, koji se ko zna odakle stvorio pored njega, i ovo je vreme u kome mi imamo sporednu uloga. Gospodin Mali se probudio i pomislio na buvu pod kristalnom čašom marke Mozer: tamo je nije bilo, čudo. Gospodin Mali je uze onda da prelistava u krevetu račune za gas i struju, mičući usnama. Njegov miran, pravi san, poverovao je, počinje sada kada ne mora da misli na buvu. Gospodin Mali u znak preziranja sumnji, i svega drugog, napravio je jedan veličanstven gest: udario se dlanom po čelu. Gospodin Mali pogleda onda na džepni zlatan sat: čitav život može da prođe za minut. Mislio je na poljupce i bliski dodir sa nekim, ko liči na boginju Afroditu. Kako se radovao što će, kada ustane, popiti čašu votke.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (24)

RASTKO ZAKIĆ
NAOČARI



S očiju mi sklanjajte đozluke!
Kad ne vidim ništa me ne brine!
Nepristrasni brinu me đozluci,
Nek mi neko s očiju ih skine!


Što da gledam prizore koje mi
Organizam ne može da svari?
Sve što vidim s njima još je gore,
I što će mi takve naočari?


Naočari stvarnost samo kvare!
Bez njih mi je lepo, mutno, mračno!
Zar je bolje ako bolje vidiš?
Zar je važno šta se zbiva tačno?

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (55)

ZORAN T. POPOVIĆ
TREŠNJE U MAJU


Izvršena je reforma pravosuđa. Sudski kuriri su dobili nove HTZ cipele.

Priliv sredstava u budžet nije zadovoljavajući, jer negde curi.

Tvrdnje da ministri nemaju putera na glavi, ni pas s maslom ne bi progutao.

Oni se više ne služe govorom mržnje. Prešli su s reči na dela.

Mađari u Vojvodini slabo govore srpski. Kako oni misle da komuniciraju sa svetom?

Ako ova vlada preživi do proleća, mnogi od nas neće jesti majske trešnje.

Ovih dana čitam kritike moje nove knjige. Najkvalitetnije su one koje su pozitivne.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (54)

RADE JOVANOVIĆ
NIKO NAM NE MOŽE NIŠTA





Ministar je bio prinuđen da saopšti istinu. Nije imao zvanične podatke.

Dokle ćemo pristajati da nam svet pomaže? Kao da će nam za to neko reći hvala!

Mi ne znamo za koga ćemo na narednim izborima glasati. Moraćemo opet protiv sebe.

Izbori će očigledno biti neregularni. I opozicija će se boriti za vlast.

Uzalud su nam ukinuli sankcije. Niko nam ne može zabraniti da gladujemo.

Ne kukajte na plate i penzije. Nisu one krive što ste živi.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (32)

RATKO DANGUBIĆ
ČEKANJE


Dan je kada njihov život mora da krene drugim tokom. Njima se sve pobrkalo u glavi. Sudbina je uspela da ih izmami iz brloga i da ih uveri da postoje stvari koje moraju zgrabiti, druge odbaciti. Na pustom i dugom peronu na železničkoj stanici stajao je prezreni Lazar i nevenčana žena Katarina. To su dvoje ljudi koje Bog nije obdario ni jednom stvari posebno. Nisu vični da slušaju, ni govore. Nikada ovo nisu rekli ni jedno drugome. Lazar i Katarina moraju nekud da otputuju. To je jedina stvar koja im je poznata. Katarina očigledno pamti i bolja vremena, na sebi ima iznošen kišni mantil Barberi i nosi izlizanu tašnu Luj Viton. Na glavi je plava beretka, ukrašeni brošem sa biserima. Njeno lice je bledo i ima u sebi nečega što se naziva gospodskim držanjem. Između Lazar i nje stoji crni kofer Samsonit, sa nalepnicama i sa točkićima. Katarina deluje nekako nezainteresovano, povremeno diže ramena i glavu, okreće je na onu stranu gde je veliki stanični sat. Na licu joj je izraz kao da ovde nije svojom voljom. U tvojim godinama, i sa praznim džepovima, samopouzdanje može samo da odmogne, rekla je Lazaru. To sve objašnjava, rekao je Lazar, koji deluje poptuno odsutno. Ni Lazar ni Katarina ne znaju kuda su krenuli. Mogli su da ostanu kod kuće, ovo je velika istina. Katarina jedva da gleda Lazara, ne primećuje ga. Lazar je siguran da ne zna ni ona u kome su gradu, na kojoj stanici i kuda putuju. I dalje je mislio na svoj dom, ali nije mogao da se seti da li je on u ovom gradu.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (53)

ZORAN T. POPOVIĆ
PRLJAVI, RUŽNI, ZLI




Građena je na majku. Ima pileći mozak.

Miting podrške vođi počeo je bez naroda. Ali koga nema bez njega se može.

Ako je vlast ogledalo naroda, onda smo mi stvarno prljavi, ružni i zli.

Sahrane danas koštaju isto kao i svadbe, tako da je ipak bolje da se čovek oženi nego da umre.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (31)

MILAN TODOROV
KUĆA


Između događaja koji su se već desili i onih koji će tek da se dogode, stajala je sada prazna majčina kuća. Izlazeći iz taksija, tačno ispred starog duda koji je još pružao utočište vrapcima što se videlo po belim tufnama svuda po pločniku ispred ulaznih vrata, bacio je brz pogled na izbledele francuske prozore. Svakodnevni rad, pomisli,to će ga čuvati od praznine dana i noći koji sada dolaze. Dakle,uzaludni su bili njegovi strahovi od velikog praznog prostora napuštene porodične kuće.
Za vreme koje mu je preostalo više nije morao da brine. Uostalom, zar je na to mogao da utiče? Iako je zakoračio u sedmu deceniju, izgedao je kao čovek koji ima znatno manje. Mada se nije zavaravao.Uostalom, godinama se spremao da detaljno prekontroliše svoje zdravlje, ali to nikada nije učinio. Jednostavno, smatrao je, kao i u svemu, da je najbolje glavinjati do kraja, do onoga što je nužno, pa kad se baš mora, kada više, hteo-ne hteo, nema nijednog drugog izbora, onda tek možda pristati na uobičajene diktate svakodnevice: slabosti, jadanja,bolove,strahove, umiranje na rate i, uopšte, te navike malograđanskog sveta koji se odavno oprostio sa osećanjem slobode sopstvenog izbora.
Odlazeći iz kuće, kao mlad čovek pred kojim su se sve strane velikog sveta otvarale kao karte na vetru – poneo je pre svega uverenje brižljivo izgrađivano u njegovoj staroj porodici, da iza njega ostaje moćna, građanska, skoro aristokratska vila, u čiju sigurnost se u bilo koje doba može vratiti. Dakle, po svojoj volji i nahođenju.
A onda se odjednom ispostavilo da ipak nije baš sve tako, nepromenljivo. Malo se lecnuo kada mu je dalja rođaka, mladi arhitekta, zaposlena na određeno vreme u Zavodu za zaštitu spomenika kulture rekla da je sa te njihove stare porodične vile uz park, još pre nekoliko godina, dok je majka bila živa, skinuta oznaka zaštićene ambijentalne celine. Jednostavno, rekla je, to tako ide po automatizmu. Ukoliko ne postoji interes, odnosno novac da se određena arhitektonska celina i dalje čuva, posle tri godine od prestanka njene zaštite kao kulturnog dobra, možete sa njom da radite šta hoćete. Niste dužni da je održavate ili restaurirate u prvobitnom izgledu.Možete čak da je srušite i na placu izgradite višespratnicu, ili šta već hoćete.Odluka o tome šta će biti sa vašom kućom je isključivo vaša. Vi konačno postajete jedini odgovorni za njeno dalje postojanje u bilo kom obliku,pa, naravno, i za njeno nestajanje, odnosno rušenje, ukoliko to želite.
Iznenadio se da mu ta njegova porodična kuća, za razliku od susednih,pa čak i za razliku od cele te ulice njegovog detinjstva, nije delovala minijaturno, kao što obično biva kada se čovek posle četrdesetak godina, iz, kako se to kaže, belog sveta vrati u svoj stari kraj. Delovala je jedino nekako rastreseno, sa mnogo vidljivih pukotina u spoljašnjim zidovima ( majka mu je devedesetih godina pisala da teški tenkovi sve češće noću izlaze iz tvrđave od čega se cela kuća iz temelja ljulja), sa suncem i kišama izjedenom stolarijom, na jednom mestu blago ulegnutim krovom, sa jasnim znacima korozivne truleži na teškim metalnim ulaznim vratima koja su mu u detinjim snovima značila punu sigurnost. Sada je, eto, došlo vreme da podele zajedničku starost i sve što to podrazumeva. Pre svega,da se koliko god mognu bore protiv nadolazećih poniženja koje staračka nemoć donosi.Najzad i da, što da ne, istraju onakvi kakvi jedno drugo pamte, kakvi su bili kada su stasali,kada su podignuti,kada je punoća života prosto zvonila u njemu i toj kući na obodu Gradskog parka.
Susedi ga nisu zanimali. Bio je to, uglavnom, prost,neuk, i halapljiv svet, sklon piću i zluradom ogovaranju.I on je za njih bio, naravno,čudak Odmah su ga, pošto se znalo da je mnogo godina proveo u Nemačkoj, prozvali Švaba. Krišom su posmatrali njegov najneobičniji jutarnji ritual, telesnu vežbu kojom je, posred dvorišta, započinjao dan. Išao je, ne kao oni stalno napred, nego unazad.To njegovo hodanje unatraške, mahanje rukama i osmeh koji je pritom držao na licu - bilo je dovoljno da ga proglase za ludaka. Uzalud im je objašnjavao da upražnjava drevnu istočnjačku veštinu taj-či, kojom se čovekov uobičajeni sistem vrednosti, vođen jakom namerom,preoblikuje u snažnu fizičku energiju neophodnu za samoodbranu, lečenje, borbu i, čak, podmlađivanje.
Vrlo brzo po povratku u staru kuću posetio ga je poznati gradski preduzimač.
- Maksić – rekao je odsečno, predstavljajući se. – Zainteresovan sam da na mestu Vaše kuće izgradim gerontološki centar. U stvari, rent a car mrtvačnicu, dodao je smejući se neumesno, kao što čine grubi i primitivni ljudi. Ja sam – potapša ga po leđima - za svaki dogovor.I ne odustajem lako.Ne zovu me uzalud Maksa Buldožer.Ali, ne brinite, samo me poslušajte pa će biti dobro i vama i meni. Mesto je idealno, park, stara tvrđava, blizina centra. Opet se široko nasmejao, pružajući mu posetnicu sa napomenom da ga, čim odluči da proda kuću, obavesti I još je dodao, kao nešto izuzetno važno, nešto što je verovatno smatrao da bi moglo prijati ušima vlasnika. Spreman sam da vas, uz bogato obeštećenje za plac i kuću, na kraju i sahranim kako dolikuje. O mom trošku – dodao je, kao kad neko časti prijatelja u kafani.
U tom trenutku je verovao da ni po koju cenu neće prihvatiti Buldožerovu ponudu.Činio mu se da ovaj hoće da ga udavi bezočno, nečujno, bez krika i otpora.Tako je umirala majka u Zavodu za stara i iznemogla lica, kako se to nekada zvalo Za retkih poseta, pričala mu je stalno jednu te istu priču: o dudovima, o dudovom lišću i uljano zelenim svilenim bubama , njihovom upornom danonoćnom hruskanju hlorifila da bi se stvorila mala čaura od svile. Tapkala je svenulim rukama kao dete. Alchajmerova bolest, rekla mu je nehajno medicinska sestra. Tu se više ništa ne može. Ćutite i slušajte, to je jedino što možete.
Rat je počeo već sledeće nedelje. Buldožerovi radnici, koji su u susedstvu već krčili teren, namerno su mu presekli dovod vode u kuću. Ali, on je to očekivao. U središtu dvorišta ispod betona, znao je, nalazi se ispravan arterijski bunar .Razvalio je ploču, pronašao otvor, zamenio dotrajale šrafove, pozvao električara da instalira električni hidrofor. Od stare drvarnice napravio je prostor za živinu a na tavancu mali golubarnik.Uza zid je izgradio zečarnik i kućicu za psa. Kao čovek svestan da je svakim danom svog života na jasnom, predvidivom i skorom gubitku – okružio se životinjama. Njegova bivša žena, Helga je bila veterinar i strasno se posvećivala malim životinjama dok su živeli u Kelnu. Od nje je saznao za neobičan statistički podatak: među odgajivačima malih životinja najviše je ljudi koji su, po prirodi svoje profesije, često u dodiru sa smrću: hirurzi, policajci, grobljanski radnici.
Kad se kuća ispuni novim malim životima, on oseti da mu najzad više ne nedostaje njegova otmena i lepa, ali nadasve džangrizava žena sa kojom se, zbog neslaganja naravi, pre malo više od godinu dana sporazumno razveo i napustio Nemačku.
Koliko puta čovek može da počinje sve iznova u životu? – pitao se, dok mu se mladi crni vižljast pas trljao oko nogu u noćima teškim od punog Meseca.
Nije znao šta će Buldožer sve da mu radi, ne bi li ga oterao, ali je izvesno znao da je konačno došao do zida i da odavde više zaista nema kud.
Pa opet, nije se predavao. Bio je mašinski inženjer i pisac.Smatrao je, da uz solidnu maštu, dakle, ima talenta i za praktične, a ne samo literarne konstrukcije. Još kad je odlučio da će se vratiti u roditeljsku kuću, imao je plan kako da tu ostane na večito. Sada je, kako su radovi u susedstvu odmicali, sa svim tim brujanjima mešalica, dizalica, kamiona, sa svim tim oblacima prašine koju se uskovitlali duhovi starih zgrada koje su padale jedna po jedna pred najezdom raznih nezasitih bagera i Buldožera - došao trenutak da sprovede svoj poslednji plan u delo. Iskopao je u senovitom uglu vrta, grob za, kako se to ovde kaže, samca. Svoju raku, dva sa dva metra.Prethodno je od starih dasaka napravio poklopac koji je precizno nalegao na otvor rake. Poklopac je namestio nad rupu, postavivši, kao kad se radi klopka za golubove, na prednjem kraju drveni kočić sa konopom.Zemlju od iskopa pravilno je raspredio na površinu drvenog poklopca. Imao je dovoljno mesta da se uvuče u raku, legne na leđa,ispali metak u usta i, u poslednjem ropcu, drugom rukom cimne konopac. Daske će se obrušiti i zemlja će ravnomerno prekriti njegov nevidljivi grob. Zatim, iznenada povuče konop i zemlja sve prekri, tačno onako kako je i predvideo.Tada, kao čovek koji je obavio dobar posao, trupkajući cokulama uđe u kuću. Dok je okretao brojeve Maksićevog telefona, seti se saveta majčine medicinske sestre: ćutite i slušajte! I on je sada, čekajući da mu se javi prezauzeti Maksić, uz slušalicu majčinog starog crnog telefonskog aparata, ćutao, duboko disao da bi u jednom trenu zaista čuo čelični zuj petrolejskih svilenih buba.

NOVA SATIRIČNA PRIČA (30)

MILAN TODOROV
ĐAVOLOV ČASOVNIK

U nedeljnom broju omiljenih mi novina pojavio se plaćeni oglas na celoj strani. U njemu je naveden spisak osoba koje su nagrađene zlatnim časovnikom.
Sa nevericom sam čitao svoje ime i prezime koje se nalazilo pod rednim brojem dvadeset jedan. Bio sam potpuno zatečen. Koliko pamtim poslednji put sam učestvovao u nagradnim igrama još kao mladić i nikada nisam ništa dobio. Bile su to takozvane igre Državne lutrije. Igre države koja je propala brzo i neslavno.
Zbog toga me je toliko šokirala informacija prema kojoj sam u navodnoj nagradnoj igri izdavačke kuće "Jednorog" dobio sat. Dobro, može biti da se ja ne sećam da sam učestvovao u igri te izdavačke kuće. Možda sam usput, ko zna kada, pročitao neku knjigu koju su oni izdali. Međutim, kako bi oni to znali. Nikada ne plaćam karticom. Trudim se da javno ne komentarišem ništa od pročitanog. Međutim, moram da primetim da je jednorog mitološko stvorenje koje je najveću slavu imalo u srednjem veku kada je smatrano za simbol nevinosti. Ovo ističem, jer smatram da za junaka ove priče, to jest mene, taj simbol ima izvestan značaj.
No, u svakom slučaju, od tada počinje moja avantura sa časovnikom koji nisam dobio. Ali ako ga dobijem, pomislio sam, što ga ne bih prodao? Na trenutak sam poželeo taj glupi sat. Jer, lova mi je zaista bila preko potrebna. Ali, pokazaće se da je zapravo trebalo da kažem svoje istorijsko ne nepotrebnoj nagradi. Međutim, zadocnio sam. Darodavci su me već na neki način javno obavezali. Čak me je i jedan dobar poznanik ( za koga sam verovao da mi je prijatelj) pozvao telefonom i , pola u šali pola u zbilji, čestitao mi dobitak. Rekao sam mu da je sve to glupi nesporazum. Ali, znao sam da mi ne veruje.
Shvatio sam da počinju opasna vremena podela. S jedne strane su bili oni koji ništa nemaju i ništa od ovog sistema ne očekuju, dakle ogromna većina građana. Sa druge strane, manjina koja sve dobija od tog nepravednog sistema a u tu manjinu sam sticajem okolnosti i ja svrstavan. Stoga sam odlučio da javno odbijem nagradu. Šta će mi sat u vremenu kada na svakom mestu znaš koliko je sati zahvaljujući modernim tehnologijama poput mobilnog telefona, lap topa, radija, taksija? U omiljenim mi novinama rekoše da je reč o davno plaćenom oglasu i da oni tu ne mogu ništa. Čak su i račune uništili jer ih zakon obavezuje da ih čuvaju samo neko vreme. U registru preduzeća i preduzetnika izdavačka kuća koja je platila oglas nije postojala, ni kao aktivno ni kao pasivno privredno društvo. Prema tome, nije postojala mogućnost da im vratim sat koji još nisam ni dobio od njih a već mi pravi probleme. Uzgred, stizale su mi i SMS poruke od anonimnih osoba u kojima je ultimativno pisalo: Priznaj, lopužo, kako si zaradio svoj prvi milion. Ili: Bitango, čime si zadužio gadove na vlasti pa sad imaš časovničarske radnje i zlatare?
Ali, da ne dužim...Ljudi oko mene su uveliko pucali po moralnim i mentalnim šavovima. Bes siromašnih i nemoćnih je sve više rastao. Jednako kao i moj. Ubrzo je, kao što je opštepoznato izbila pobuna onih koji u tranziciji nisu dobili čak ni štapić kojim sada preturaju po kontejnerima.
I tako...I da ne dužim opet. Bila buna pa prošla. Treba li reći da ja u njoj nisam učestvovao. I treba li ponoviti da taj đavolov časovnik zbog kojeg nisam učestvovao u demonstracijama bednih i osramoćenih, nisam do dana današnjeg dobio?!
Ali ipak sam nešto dobio. Naučio sam da stvari koje ne posedujemo a poželimo, vladaju nama opasnije i podlije od onih koje zaista imamo a ne znamo šta bismo sa njima.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (52)

ZORAN T. POPOVIĆ
MOJE KULINARSKE SPOSOBNOSTI




Sve naše probleme treba rešavati u institucijama sistema. Na neuropsihijatrijskim klinikama, na primer.

Niko još nije otkrio moje kulinarske sposobnosti, jer ja kuvam u sebi.

Dobili smo nogu u dupe. To je otpremnina u našem preduzeću.

Srbija je otvorena zemlja. Pravi raj za strane obaveštajne službe.

Nekada su se naši bratski narodi za svaku sitnicu hvatali za guše, a sada su se potpuno otuđili jedni od drugih.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (51)

MILAN TODOROV
SVE JE BOLJE NEGO RANIJE




Svako ko je pametan beži iz Srbije. Srećom po zemlju, više je onih koji ostaju.

Građani su zadovoljni radom naših sudova, jer im njihove presude omogućavaju da glatko dobiju zadovoljenje na Evropskom sudu.

Srbija ima plaćenu vojsku i ti momci će domovinu, u slučaju rata, braniti do poslednjeg dinara.

Turiste koji posete Srbiju najviše impresionira hrana. Po tome se oni uopšte ne razlikuju od domaćeg stanovništva.

Korupcija je zahvatila najviše vrhove ovog društva i zato će biti sasečena u korenu.

Sve je bolje nego ranije. Ja sam to i ranije govorio.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (29)

MILAN TODOROV
UMETNOST JE VEČNA



Tvrdim da od revolucije ne može da se živi. Mislim, ne može dugo. Malo revolucija jede svoju decu, a malo deca jedu svoju revoluciju i na kraju nikome ne ostne ništa. Samo mrvice. Mrvica čovek, mrvica revolucija.
Mada, ne mogu da se žalim. Uostalom, ja sam samo obični ulični revolucionar. Ja zaista ne tipujem na na ministarsko ili predsedničko mesto, na mesto guvernera, pa čak ni poslanika u Skupštini.To je za mene previše. Ja u revolucijama učestvujem, da tako kažem, isključivo iz umetničkih pobuda.
Uzmimo samo poslednje revolucionarne događaje. Bio oktobar, žena baš iznela za ručak punjene paprike u sosu od svežeg paradajza, moje omiljeno jelo, ali ja ni da zinem, osećam u vazduhu revolucionarno gibanje, uzmem burek pa pred Skupštinu.
A kad je krenulo, ja onda u onom metežu, paljevini i razvaljevini među prvima upadnem u neki kabinet, jebem ga čiji je, ali sve u njemu cakum-pakum i što je najlepše slika na zidu neopisive lepote. Onako kao moje Aranđelovo, ali razbrljano u blatu, posle đurđevske kiše. Mnogo mi se dopalo. Posle mi priznali da imam ukusa. Bio to neki Konjović, neki okerasto-zeleni somborski sokaci, u ulju, pa sve nakrivo, kao da curi iz rama. Onako,impresija, što kažu, do Boga, oko mi se zalepilo, ne mogu dušu da odvojim od slike, takav sam.
Prostaci ćapavaju šta stignu. Neko telefon, neko televizor, jedan uprtio saksiju sa džinovskim kaktusom, ne znam šta će mu, jer za to treba pustinja veća od Sahare, majke mi.
Ali, tako je to u revoluciji. Ko nije bio, ne može da shvati.
Dvojica uprtila na leđa sef pa kukaju, žao im što nisu mogli da ponesu i bife, baš bio maksimalno snabdeven.
Međutim, ja stao pred onu sliku, kao da se Bogorodica ukazala, bože me prosti, skoro drhtim. Mislim, mogao sam ostati skamenjen do sledeće revolucije i od posla ne bi bilo ništa da me jedan ne zakači pendrekom otetim od policije. Mislio da sam poklonik stare vlasti pa zato plačem.
Uglavnom, kad su se već skoro svi razišli, izvadim šrafciger iz sakoa i pažljivo odvojim ono braon-žuto platno od rama, stavim ga pod pazuh pa napolje a srce mi puno, takav sam. Posle me pozvali Slikar. Ali, ne kajem se. Prvim avionom sa Surčina, u onom revolucionarnom zanosu, pošaljem Konjovića nekom Urošu Severovu, mom Mokrinčaninu koj moleriše po Parizima a on je već znao šta da radi sa tim.

Lepo meni, lepo Severovu, a plus što uspostavljamo nove kulturne veze sa dijasporom i ostalim svetom. Razume se, tu se pročujem. Danas, nije da se hvalim, imam već poručena dva Pikasa, jednog Rembranta, tri Ticijana, neke suncokrete od Van Goga, ako naletim na tako nešto, i nešto od kamena ali u komadu, tačnije Meštrović.
Juče baš Uroš pita kad će već jednom.
Čekam, kažem. Šetam i čekam, moj zemljače. Prislanjam uvo na zemlju kao Indijanac. Kad zatutnji iz Beograda sutra će i u Novom Sadu...
One pare od poslednje revolucije se potrošile, ali zanos me još drži. Osećam da jedna revolucija u ljudskom životu nije dovoljna. Možda sam ja stvarno veliki revolucionar, kao oni stari koji su takođe radili sa umetničkim predmetima. Prvo Nemci, fina gospoda, a posle i partizani. Samo je trebalo imati ono tanko pa fino u sebi, kao žica na violini, a to ja hvala Bogu imam, a pobeđivati možda nikad nije bilo važno, mislim...i mislim baš bi bilo onako super da revolucije stalno teku u ovom kratkom životu od koga da nije umetnosti ne bismo imali skoro ništa da zapamtimo.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (50)

ZORAN T. POPOVIĆ
GEBELSOV SINDROM





Naši političari govore istinu, istinu i samo istinu. Imaju Gebelsov sindrom.

Nekad smo vodili ljubav svaki dan a sada se moja žena zadovoljava i nedeljnom apanažom.

Daćemo ovoj vlasti još deset, petnaest godina da se dokaže jer mi više nemamo vremena za gubljenje.

Svirala nam je živa muzika, sve dok kum i stari svat nisu počeli da šenluče.

Nas je bombardovalo devetnaest zemalja. Sve one su pokazale da imaju razumevanja za naše trenutne teškoće.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (49)

RADE JOVANOVIĆ
NASLOVNE STRANE




Većina Amerikanaca ne zna gde se nalazi Srbija. Po tome su najsličniji Srbima.

Kriminalci su pronašli idealno sklonište. Kriju se na naslovnim stranama.

Nema na svetu nijedne države koja bi mogla da izdržava ovoliki broj zaposlenih.

U Srbiji na sto građana dolazi jedan policajac. Očigledno se namnožilo građana.

Televizijska pretplata nije toliko nepodnošljiva. Pod uslovom da nemate televizor.

Mogao je srpski narod da živi lepo sa svima samo da se nisu drugi umešali.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (23)

MILAN TODOROV
OSLOBOĐENJE



Bože, ko li je to mogao da sluti
Ili šestim čulom da oseti,
Da će slobodan narod srpski
Ponovo slobode da se seti?

Ni oni sa strane što su Srbima
Pomogli da se sruši slobizam
Ne mogu od čuda sebi da dođu
Kakav je to srpski mazohizam!

A tek domaći naredbodavci
Jedva da su i zagrejali tron
A narod sve drskije poručuje
Da je ponovo slobodi sklon.

Bože, zar je i to moguće?
Zar ono što je bilo, opet biće?
Kako da onom ko je slobodan
Sloboda može ponovo da sviće?!

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (28)

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
DOSIJE





Nova vlast omogućila je građanima da se upoznaju se dosijeima koje je o njima vodila Služba državne bezbednosti u prethodnom režimu. U novom režimu Služba se donekle promenila, a najveća promena je u tome što je dobila drugo ime. Inače, nije bilo puno onih koji su se interesovali za „policijsku istinu“ o sebi. U svakom slučaju, bilo je mnogo više onih koji su bili saradnici policije, što profesionalno – za novac i privilegije, što amaterski – iz ljubavi prema prijavljivanju i mržnje prema bližnjima svojim.
Iskoristio sam to pravo da u prostorijama tajne policije pogledam dokumente u kojima se pominjem. Policajci su me dočekali srdačno, skoro familijarno, oslovljavajući me mojim prezimenom. Bože, ni među jednim zanimanjem me više ljudi ne poznaje nego u policiji!
I dok je pored mene sedeo policajac u uniformi, određen da me kontroliše (ovoga puta javno), listao sam papire i sa zanimanjem čitao podatke koje su operativci godinama prikupljali o meni. U njihovim spisima pronašao sam puno svojih novinskih i književnih tekstova, za koje sam mislio da su zauvek izgubljeni, na čemu sam blagodaran Službi.
Sva imena dostavljača bila su prekrivena (to su, valjda, sve skromni ljudi), ali sam mogao po događaju, mestu i vremenu da naslutim ko me je „cinkario“. Među „tasterima“ su, naravno, bili moji kumovi, komšije, bliski rođaci, bivše devojke, kolege sa posla. Brinuli su o meni sa puno pažnje, da nikad ne budem prepušten sam sebi.
Moji „biografi“ su vredno prikupili podatke o meni, da bi im pozavideo i ekspertski tim Akademije koji 30 godina priprema Enciklopediju – kada i gde sam rođen, kada sam progovorio i šta sam govorio kao beba. Tako mi je kao prvi „minus“ u životu ubeleženo da sam kao neprijatelj revolucije i poretka prvo rekao „mama“ i „tata“, a ne „Tito“. Našao sam i izveštaje o tome kako sam se ponašao u vrtiću. Ovde mi je zamereno što nisam voleo bajku o Crvenkapi, a to je bio još jedan dokaz mojeg antikomunističkog usmerenja. Pisalo je u hrpama papira u dosijeu i kakav sam imao uspeh u osnovnoj i srednjoj školi, kao i na fakultetu. Prisetio sam se iz dojava šta sam pričao u vojsci, šta sa devojkom u parku, a šta sa društvom u kafanama.
Sve godine o bitne za moj život bile su hronološki poređane: Rođen 1950, upisan u vrtić 1954, u osnovnu školu pošao 1957, u srednju 1965, u vojsku stupio 1969, a na fakultet 1970, na kojem je diplomirao 1974, a zaposlio se godinu dana kasnije, oženio se 1977, a dve godine kasnije – 1979. pristupio neformalnoj tajnoj antisocijalističkoj organizaciji intelektualaca, a 1980. osuđen zbog kontrarevolucionarnog udruživanja...
Svaki podatak bio je tačan i pedantno poređan. Ništa o meni u svežnjevima papira nije bilo pogrešno upisano. Tajna policija ne greši, sve nadzire, kontroliše i sve drži u svojim rukama. Zato me i je zabrinuo poslednji dokument koji sam video o sebi.
U njemu je bila upisana godina moje smrti!

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (48)

MILAN TODOROV
PRIČAM TI PRIČU




Na ulazu u Skupštinu konji uzjahuju ljude. Ali, to je tek ulaz!

Znamo mi da je oteto prokleto, ali šta možemo kad je tako prokleto lepo.

Dodao je život godinama. Osuđen je na doživotnu robiju.

Mi smatramo da je dijalog jedino rešenje, a sve ostalo je pričam ti priču.

Pokrajina nije imala dovoljno sredstava da se sama odvoji, pa je bilo neophodno i učešće republike.

Odliv mozgova iz Srbije ne jenjava, ali ohrabruje činjenica da se to za sada odvija bez prinude.

Pesimista je tip koji radi na crno.

Stručnjaci iz Svetske banke veruju u potencijal šabačke mlekare, a oni znaju šta je muža!

NOVA PRIČA (26)

RATKO DANGUBIĆ
ZEMLJOTRES


Mitar gleda u toranj crkve i sluša stara zvona koja se klate u visini i milo zvone. Držao je plavi pamučni džemper omotan oko ruke. Kakva korist da se troše reči na opisivanje lepih stvari, treba ih fotografisati, rekao je. Ne zna kome je posvećena crkva. Njegove oči su tamne kao ugalj, na licu mu je trodnevna brada, a lanena košulja je izgužvana. Njemu je ovo zadjni dan odmora. Stoji prilično opušten. Na nogama ima skupe cipele od antilop kože. Izgleda kao i svaki dendi i turista u svetu izlizanog kamena i patiniranih spomnika. Ne pokušava da čuva dostojanstvo znatiželnog, misli kako gubi vreme da vidi kojekave gluposti. Nečemu se, iza njega, smeje debeljuškasta Amerikanka ili slična sorta. Mitar je ozbiljno uzmemiren ovim smehom. Ovo je bila dobra godina za njegova primanja u firmi i on ne želi da mu protuve kvare raspoloženje. Prestala su da se klate zvona i razgovetno se čuo glas vodiča koja objašnjava koliko je toranj star, dok su iz tornja mahala dva Francuza, iz autobusa. Mitar misli kako bi se proveli oni ovde sada, da je zemljotres i ovi budalasti Francuzi u tornju, odakle posmatraju grad pod sobom. Mitar je lagano prešao preko trga, pomalo bled u lici, dišući plitko, noseći, i dalje, pamučni džemper omotan preko ruke. Pomislio je kako mu je vreme da se ženi. Pored njega je promakao vozač autobusa i iskoristio je priliku da ga podseti da autobus kreće prema hotelu za pola sata. Klimnuo je glavom i obrisao nadlanicom slobodne ruke oči. Treba i da se šiša ovih dana.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (25)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
SVET OPERE



„Kada bi mi Bog došao u posetu, nekog hladnog, jesenjeg dana i pitao me šta bih hteo da budem u sledećem životu, ja bih mu odgovorio, umotan u ćebe i sa nogama uronjenim u lavor vrele vode, da želim opet da budem glumac, ali da ne glumim više nikada bedne, žalosne i nesretne ljude, ljude koji su se od sopstvene pakosti ugušili i ucrvljali, već da glumim srećne, bezazlene i naivne ljude, ljude koji se raduju sitnicama, npr. tome što je krava donela na svet zdravo i lepo tele!”
Glasom punim emocije govori nekada moj omiljeni glumac (pamtim ga iz omiljene mi porodične serije), dok sedi za šankom i ispija ko zna koji po redu vinjak. Društvo mu prave dva gluvonema druga koji zure svako u svoju tačku, kucajući se povremeno i nazdravljajući jedan drugome pomoću jezika gluvonemih.
Pratim ih pogledom iz separea u restoranu pozorišta. Plafonsko osvetljenje obasjava glumčevo ćelavo teme, dok mu dubok i hrapav glas bruji po restoranu kao kakav bumbar. Ona dvojica pored njega u nekoj drugoj situaciji poslužili bi mu kao modeli po kojima bi stvarao svoju ulogu, a sada su mu publika. Doduše gluva, ali njemu nije ni bitno da li ga neko sluša jer važno je da može nekome da „obrće” ture, i da „obrću” njemu ture.
Došao sam na sastanak sa maestrom Lovričom. Namerno sam poranio dvadeset minuta kako bih mogao da posmatram ljude u restoranu, uglavnom glumce i pevače, ali i razne boeme, svetske probisvete, koji dolaze ovde kako bi se našli sa nekim prijateljima koji, najčešće, što je veoma zagonetno, ne govore naš jezik, ali su elegantno obučeni, imaju intelektualno držanje, i ne čačkaju nos dok sede sami za stolom.
Prišao mi je kelner, plavokosi gospodin bez jednog oka, sa povezom preko glave poput gusara, upitavši me šta ću da popijem. Naručio sam kafu i bacio pogled na njegovu pločicu sa imenom okačenu o rever, pisalo je: gospodin Prčivragović.
Zavalio sam se u udobnu fotelju „snimajući“ enterijer restorana. Po zidovima su visile crno- bele fotografije, uokvirene zlatnim ramom, svedočeći o bogatoj istoriji pozorišta. Glumci i pevači, našminkani, sa perikama na glavama „uhvaćeni“ u trenutku umetničkog zanosa, igraju i žive nečiji tuđi život, obasjani reflektorima pozornice i obožavani od svoje verne publike.
Eno i fotografije na kojoj je ovaj glumac što sedi za šankom. Na fotografiji drži u zagrljaju prelepu, mladu, meni nepoznatu glumicu, sa ogromnim umetkom za kosu na glavi. Njene senzualne usne balgo dodiruju njegove veštačke brkove. Skrećem pogled ka glumcu za šankom: njegove modre usne pripijene su uz čašicu vinjaka, pa zatim izgovaraju „ Kelner, još tri, na moje ime”!
Pojavio se i maestro Lovrič, poranivši deset minuta. U svakoj prilici je nosio leptir mašnu, na teget košulju, uz karirani sako. Gusta, seda kosa i brada beli kao decembarski sneg, preplanuo ten, pravo, vojničko držanje i čvrst stisak ruke. Pozdravili smo se kao dva srdačna i stara prijatelja, mada sam bio mlađi od njega pedesetak godina.
Zahvaljujući maestru brzo sam ušao u veći deo operskog programa, prativši na klaviru, uz maestrovo vođstvo, mnoge vrsne operske pevače. Često je govorio: „Vraški dobro mladiću, biće od Vas nešto”! Hvalio me je da „osećam” pevača i da znam kada treba da „poguram”, a kada treba da sačekam. Da znam da odsviram ono što je bitno, a ono što nije bitno da izostavim tako da se ne primeti da fali.
Najavio sam mu prethodnog dana da bih voleo da ga upoznam sa svojom verenicom Jelenom. Ona je operska pevačica. Želela bi da peva na Velikoj sceni pa sam smatrao da je Lovrič prava osoba da mi pomogne. Maestro je čitav život radio sa operskim pevačima i dirigovao je po čitavom svetu. U pozorištu je bio živa legenda, i neosporan autoritet. Bio je poznat po „gvozdenoj disciplini” na svojim probama, kao i po tome da je iz pevača uvek izvlačio ono najviše, pa su i osrednji pevači uspevali da se istaknu.
Jedan je od onih ljudi sa kojima vam je uvek prijatno i u čijem društvu prosto čeznete da sedite. Znao je da vam laska, ali tako da to uopšte ne izgleda kao laskanje već kao iskren kompliment. Na taj način on bi vas „kupovao”, pošto je dobro znao da ga tako sledeći put nećete odbiti za neku stvar njemu veoma bitnu.
Govorio je( kasnije sam utvrdio ta je to činio svakome sa kim se poznavao), kako je veoma počastvovan vašim društvom i kako ste „redak biser” među morem neiskrenih i dvoličnih ljudi, i kako baš vama želi da kaže nešto u poverenju.
Voleo je da prepričava anegdote vezane za pevače. Priču bi počinjao tako što bi skinuo svoje tanke naočare, pročačkao uho drškom, izvadio svilenu, kariranu maramicu iz zadnjeg džepa svojih pantalona, i obrisao zamagljena stakla od naočara. Zatim bi vratio naočare na glavu i srednjim prstom ruke ih „nalegao” na svoj nos, velik i pomodreo, kao patlidžan. Pogledao bi vas ispod naočara, pljesnuo rukama kao da stresa mrve sa njih, i zatim bi počeo da govori glasom tako tankim i umilnim da bi i najtvrđe srce raznežio.
Započeli smo razgovor tako što je prepričavao najnoviju anegdotu iz pozorišta. Glavni akter priče je bila izvesna operska pevačica Irina koja je ostala „bez glasa” dva dana pred predstavu Kavalerija Rustikana.
Irina je gospođa u zrelim godinama. Svojim fizičkim izgledom ona potvrđuje sve predstave običnih ljudi o izgledu operskih pevačica. Prvo što čovek kod nje primeti jesu ogromne i okrugle, poput najveće lubenice u bašti, grudi! Svesna tog svog kvaliteta, ona često nosi pastelne rolke koje joj prijanjaju uz njeno ogromno i gojazno telo. Međutim, svoj „višak kilograma” ona nosi na takav način da bivate ubeđeni da žena u njenim godinama baš tako i treba da izgleda, i da vam se još i dopadne takav izgled!
Gotovo uvek nosi duboke, kožne čizme, koje joj zatežu listove na nogama, pa kada gazi hodnicima pozorišta zvuk koji prave njeni koraci podsećaju na koračanje oficira Gestapoa, baš kao u našim starim partizanskim filmovima. Kažu oni koji su imali prilike da vide njene noge da su to dve „šunke”, bez jasnih kontura listova, kolena i butina.
Elem, maestro mi je ispričao kako se Irina žalila jednom svom kolegi kako ima problem sa glasom, najverovatnije zbog pogrešne pevačke tehnike i forsiranja na probama. Pitala ga je, gotovo šapatom, da li zna kako da povrati glas. On joj je odgovorio da pred svaku predstavu, i pred svaku probu, proguta po tri zrna kafe. Naravno, postupak valja ponoviti i pred spavanje, kao i ujutru na prazan želudac. Ali pošto se loša tehnika ne može preko noći ispraviti, on joj je predložio,da odmah posle predstave, dok ne bude kasno, ugradi specijalne keramičke pločice u ždrelo! Rekao joj je da je to hit sada u svetu, i da ne košta puno, a i neke pevačice iz našeg pozorišta su isto učinile, ali ne sme da joj kaže njihova imena zbog poštovanja privatnosti. Rezime cele priče je bio taj da je maestro ujutru sreo najmanje petnestak pevača iz hora kako grickaju zrna od kafe, dok je Irina otkazala generalnu probu jer se „predozirala” od kofeina!
Takođe, ispričao mi je i njegovu omiljenu anegdotu, o pevaču, baritonu, koji se po pozorištu hvalio kako je u životnoj formi, i kako nije pevao nikada kao tada. Ali, kako je ugledao svoje ime u podeli za predstavu tako je počelo nešto da ga grebucka u grlu, pa mu se poverio kako bi možda bilo pametno da odloži predstavu jer se ne oseća baš najbolje. Naravno, sledećeg dana celo pozorište je brujalo o najnovijem hitu, a nesrećni bariton je odlučio da se neko vreme ne pojavljuje u pozorištu.
Zanevši se u razgovoru sa maestrom nisam ni primetio da je prošlo skoro sat vremena od kako smo počeli razgovor. Za naš sto priđoše neki meni nepoznati ljudi pa se pozdraviše sa maestrom radujući se što ga vide posle mnogo vremena. Maestro ih je upoznao sa mnom, a ja sam im mahinalno i nervozno pružio ruku zaboravivši momentalno njihova imena koja su mi ljubazno kazali. Razmišljao sam o Jeleni koja je po običaju kasnila. Pošto su se maestrovi prijatelji udaljili od našeg stola izvinuh mu se zbog Jeleninog kašnjenja, a on mi reče da ne brinem jer „sve žene kasne”, a posebno operske pevačice. To me je podsetilo na njegov savet koji mi je kazao jednom prilikom, pošto sam mu rekao da mi je Jelena verenica: „Kada oženiš opersku pevačicu u brak unosiš najčešće dve stvari, njenu sujetu i njenu uštirkanu pudlicu!” Bio je skoro u pravu pošto je Jelena pored prve stvari imala i malog francuskog buldoga koga sam šetao svako jutro i veče.
Jelenu poznajem još iz srednje muzičke škole. Pošto sam diplomirao na Muzičkoj Akademiji dobio sam posao korepetitora u muzičkoj školi. Još na prvom času sam primetio plavokosu devojku, belog, skoro prozirnog tena, koja ima držanje kao kakva „ledena princeza”. Jelena je tada bila četvrti razred u srednjoj muzičkoj školi. Uglavnom je ćutala i smešila se misteriozno, dovodeći me u iskušenje da često mislim o njoj posle časa i zamišljam sebe kao njenog momka. Problem je bio taj što je bila još maloletna pa je moje udvaranje bilo vrlo neodređeno. Po prirodi vrlo stidljiv, trudio sam se da izgledam i ponašam se kao neki „opasan“ tip, pokušavajući da ostavim utisak na nju. Stalno sam je prekidao u pevanju i pokazivao joj mesta na koja treba da obrati pažnju. Zapravo, ona je sve pevala besprekorno čisto i tačno, divnim lirskim sopranom. Moje primedbe nisu imale nikakvu praktičnu primenu već su bile izraz mojih neuspelih pokušaja da skrenem njenu pažnju na sebe. Nije se bunila već bi me samo izignorisala i nastavila da peva poput anđela! Čak sam pokušao i da budem neprijatan tako što sam coktao i šmrktao, ili duvao nos u maramicu za vreme njenog pevanja. Međutim, ona je bila i ostala hladna, potpuno nezainteresovana za mene. Do kraja njene srednje škole ja sam za nju ostao objekat koji svira klavir, i kome se obraća persirajući, i samo kada je obaveza natera na to.
Prvi nagoveštaj njenog „otopljavanja” desio se na jednom takmičenju za pevače. Jelena je tada već bila druga godina na Akademiji. Nisam je video od srednje škole, dakle pune dve godine. Njen profesor me je zamolio da joj budem korepetitor.
Jelena je već tada bila prava lepotica, lice joj se isprofilisalo, dajući joj otmenost, pa je njena urođena hladnoća dobila je još više na izražaju. Plava kosa, sva u dugačkim loknama, poput suncem obasjanih morskih talasa, padala joj je na njene jedre i bele grudi. Pogled njenih plavih očiju bi zaledio svakog ko pokuša da joj se udvara, bez razlike. Znajući za zamke koje krije, rešio sam da se držim ravnodušan.
Imali smo jednu probu pred takmičenje. Pošto sam je otpratio sve kompozicije, prišla mi je nagnuvši se na klavir, pokazujući mi pritom svoje zanosne obline koje su virile ispod haljine. Obratila mi se ne persirajući mi, prvi put u životu! Tog trenutka su se sve davno sputane emocije u meni razbuktale poput nezadržive lave koju nisam mogao da kontrolišem. Opet sam više od svega u životu želeo da bude moja devojka!
Kazala mi je da je vrlo zadovoljna mojim sviranjem i da se raduje našoj saradnji. Nesvesno je rukom pipala svoje uvo, pokazujući mi otvoren dlan. Pošto sam jednom prilikom pročitao knjigu o znakovima tela, gde navedeni pokret znači da se dama interesuje za muškarca, poput kakvog proroka sam bio ubeđen u našu zajedničku budućnost.
Pošto je osvojila prvu nagradu na takmičenju, posle objavljivanja rezultata, „obesila” mi se oko vrata, darivajući mi poljupce, dozvoljavajući mi da mirišem njen beli, i mirisni vrat i da gutam njene plave lokne. Bio sam van sebe sa samo jednim ciljem u životu: da osvojim prelepu Jelenu!
Vremenom se pokazalo da je najlakša stvar bila osvojiti Jelenu, a najteža zadržati je. Ne mogu da kažem da me je varala, ali da je bila sklona flertu sa drugim muškarcima to je istina. Pogotovo su je interesovali stariji, ozbiljni muškarci. Volela je brkove i bradu kod muškaraca. Ta činjenica mi je donela mnogo muka pošto sam ćosav po prirodi. Kada god bismo bili u društvu nekog markantnog, bradatog muškarca ja sam se osećao nesigurnim, a Jelena se, osećajući to, trudila iz sve snaga da me učini ljubomornim, koketirajući sa njim i zavodeći ga. Jednom prilikom, na nekoj zabavi, predstavila me je jednom bradonji kao svog druga. Na moju opasku da to nije ni malo fino sa njene strane, ona mi je odgovorila da nije nimalo fino od mene da dolazim na zabave u crnoj majici sa znakom „Sepulture”, još pogotovo kada smo zajedno. Sutra dan sam bacio sve svoje „hevi metal” majice, kao i postere i ploče.
Ipak, pored svega, mnogo čemu sam se divio kod nje. Divio sam se njenom „mačijem” pogledu, kojim bi me prekorno pogledala kada god bi smo se našli u većem društvu, a ja pokušavao da budem u centru pažnje, zaboravljajući na prostu činjenicu da svaka priča koja nije vezana za Jelenu, ili se ona ne spominje u njoj, nije dobrodošla. Često je znala i da me prekori opaskom toliko oštrom i promišljenom da bi me svaki put „ujela za srce”! Rekla bi: „Ma daj molim te ne lupetaj, pa nećemo valjda opet da slušamo te tvoje gluposti”, posle čega bih ućutao i povukao se u sebe, vodeći unutrašnje dijaloge u sebi u kojima sam tačno znao šta da joj kažem, ali nikada nisam imao dovoljno hrabrosti da joj se suprostavim!
Divio sam se njenom pogledu na svet oko sebe, po kojem samo najbolji i njveštiji mogu da prežive. Da svaki cilj može biti ostvaren, bez obzira na cenu.
Divio sam se i njenoj sposobnosti da vrlo lako pređe preko svake uvrede ili neprijatnosti, koju bi doživela od neke koleginice ili kolege, ili od bilo koje osobe iz sveta opere! Jednostavno bi svaki put prešla preko svega, kao da se nije ni dogodilo, ne zaboravljajući da dužniku vrati dvostrukom merom.
Ona je bila pravi majstor u igri „zavođenja i odbacivanja”. Ta njena igra se sastojala iz toga da me u potpunosti potčini sebi, tako što mi se prethodno umiljavala, a pošto bih postao njen verni i ponizni sluga, ona bi me, valjda zasićena od tolike pažnje i vernosti, odbacila od sebe, stavljajući na sebe masku nadmenosti. Tada bi postajala hladna i daleka, meni potpuno nepoznata. Sam bog zna koliko sam neprospavanih noći probdio nad svojim pisanim dnevnikom proklinjući nju i sav ženski rod!
Pošto je diplomirala rešila je da „uđe” u operu. Trebalo je samo naći čoveka koji će joj organizovati audiciju. Maestro Lovrič je, kako sam već kazao, bio prava osoba za to.


* * *


Zakasnivši više od sat vremena, konačno se pojavila i Jelena. Sva zadihana prišla je za sto za kojim smo sedeli maestro i ja. Izgledala je vraški zanosno. Nosila je jednodelnu crnu haljinu, dovoljno kratku da su joj se videla kolena, i čvrsti i zategnuti listovi nogu. Svojim izvajanim bokovima, poput kineskog skupocenog ćupa, nesvesno se uvijala, kao da je pozivala „gladne mužjake” na ljubavnu igru. Vezala je kosu u punđu, pa joj je dugačak i nežan vrat došao još više do izražaja. Nije imala ni trunke šminke na besprekorno čistom licu, boje blede kajsije. Zabacivala je glavu, po svom starom običaju, malo unazad, ističući time svoj pravilan i malko prćast nos.
Hitro sam ustao sa svog mesta i namestio joj stolicu da sedne, pozajmivši je od susednog stola. Nežno i graciozno pružila je svoju golu i mirisnu ruku prema maestru, koju je ovaj poljubio, ustavši i naklonivši se gotovo do poda.
Seo sam za svoje mesto, primetivši da joj sedim gotovo iza leđa, ali pošto nisam želao da je dižem sa mesta, što bi je verovatno razjarilo, pomerio sam se do maestra dajući joj do znanja da sam tu. Maestro je započeo svoje laskanje, gladeći rukom svoju uredno podkresanu bradu, rekavši joj da lepšu mladu damu nije dugo sreo i da sam mu ja toliko toga lepog ispričao o njoj da su, pošto ju je ugledao tada, moje priče dobile punu potvrdu.
Slušajući maestra kako govori tražio sam pogledom kelnera Prčivragovića po restoranu, međutim nisam mogao da ga vidim. Pošto je Jelena počela da pući usta u stranu, davavši mi do znanja da je nezadovoljna mojim angažovanjem oko njenog usluživanja, kao opečen ustao sam sa svoje stolice da potražim kelnera. Zapravo, žarko sam želeo da odem od našeg stola i ne dozvolim sebi da maestro vidi kakav odnos ima Jelena prema meni, mada i mnogo nepažljiviji čovek je mogao da primeti da me Jelena od kada je došla nije ni jednom udostojila svog pogleda.
Otišao sam u toalet koji se nalazio paralelno sa našim stolom. Izbio sam pravo na veliko ogledalo postavljeno iznad srebrnog umivaonika. Jasno sam video odraz na ogledalu kako Jelena koketira sa maestrom Lovričom, izvijajući žile na svom dugom vratu i pipajući vrhovima prstiju malo uvo pokazujući mu otvoreni dlan… Pogledao sam sebe u ogledalu ali sam opet samo video nju i njen zanosni osmeh, i to kako je sedi, bradati gospodin zabavlja dobro mi poznatim, jeftinim štosevima. Umio sam se hladnom vodom. Prčivragovićev glas je dopirao do toaleta iz restorana, ali sam oklevao da se vratim nazad. Želeo sam da ostanem i udišem sladunjavi miris kuglica pobacanih po pisoarima. Pljunuo sam u umivaonik ne pustivši vodu za sobom i vratio se u restoran. Ni jedno ni drugo me nisu primećivali. U jednom trenutku Jelana se okrenu ka meni pa mi se obrati: „Dragi, hoću li konačno biti uslužena? Ti znaš dobro da ne volim dugo da čekam. Limunada i voćna salata”!
Sada mi je već bilo svejedno da li će se pojaviti kelner i uslužiti je. Sedeo sam mirno i slušao maestra kako priča o audiciji koju bi mogao da organizuje za Jelenu i kako je to neophodno, pošto pozorište mora da pravda njeno angažovanje a audicija bi bila idealan paravan za to. Naime, na audiciji bi se pojavile i druge pevačice, verovatno i bolje nego što li je to Jelena, ali ni jedna ne bi prošla pošto bi Jelena, po prethodno utvrđenom dogovoru, već bila odabrana za odgovarjuću ulogu!
Konačno se pojavio i kelner Prčivragović. Jelena mu se obratila sa ironičnim tonom i dala mu opasku za to što mu treba „pola sata” da je usluži. Zatim je naručila ono što je htela, maestro je takođe naručio još jedno piće, a ja sam rekao, našalivši se, da neću ništa da pijem pošto vozim. „Od kada ti voziš?”, upitala me je Jelena, izbečivši se na mene, ne shvatajući da je to bila šala, jer ja nemam vozačku dozvolu.
Kada se kelner udaljio od stola Jelena maestro joj reče da pročita šta piše na kelnerovoj pločici na reveru od košulje, kada se bude vratio sa posluženjem, a zatim je počeo da objašnjava kako je kelner Prčivragović ostao bez oka.
Naime, Prčivragović je nekada bio vrhunski bokser. Borio se u polu-srednjoj kategoriji. Nastupao je dugo godina samo u amaterskoj konkurenciji da bi jednom prilikom dobio ponudu za svoj prvi profesionalni meč. Sudbina mu nije dala da ga i odboksuje, pošto mu se desila nezgoda u kojoj je izgubio desno oko. Njegova ljubavnica mu je pronašla donji veš, u džepu od pantalona, od jedne pevačice iz hora,izvesne Nade, alta, i u nastupu bolesne ljubomore i histerije, gađala ga čašom u glavu. Oprostila bi mu i preljubu ali „prljav veš” nikako. Pošto mu je izbila oko nanevši mu vrlo opasnu ranu, prerezala je sebi vene. Prčivragović se posle nekoliko nedelja provedenih u bolnici pojavio na novom radnom mestu, mestu kelnera, koje mu je „sredila” pomenuta horistkinja Nada, dok je ljubavnica završila u sanatorijumu.
Prčivragović je nakon nekog vremena došao sa našom porudžbinom, pa je nekako ponizno poređao porudžbinu po stolu i zatim se neupadljivo, prethodno ostavivši račun ispod staklene i masivne pepeljare, udaljio od našeg stola.
Sedeli smo puna dva sata. Pošto je maestro potrošio sve komplimente za Jelenu ustao je od stola, izvinjavajući se Jeleni što mora da ide, kazavši nam da ništa ne brinemo i da će on sve srediti oko Jeleninog angažmana. Poljubio joj je ruku, omirisavši je blago kao da miriše delikatesnu paštetu na poslužavniku, i zatim otišao.
Odmah zatim je i Jelena ustala od stola i otišla u toalet. Pošto se zadržala petnaest minuta vratila se i rekla da mora da ide jer ima neke obaveze. Nisam ni stigao da joj kažem kako divno izgleda a ona je već bila otišla. Ostao sam sam za stolom razmišljajući o maestrovoj beloj bradi. Pozvao sam Prčivragovića, platio mu i ostavio pristojan bakšiš. Pogledao sam ka šanku a „moj” glumac je spavao, naslonjen za šankom i sa glavom preko svoje desne ruke, u pozi koja podseća na Supermena kada leti. „Blago njemu”, pomislih i otiđoh iz restorana.


* * *


Pošto je audicija uspešno prošla a Jelena dobila ulogu Leonore u operi Trubadur, mnogo ređe sam je viđao. Bila je previše zauzeta individualnim probama sa maestrom Lovričom, išavši često kod njega kući. Čuo sam da je imao crni pianino i zidove načičkane brojnim akvarelima, kao i da je imao psa po imenu Arčibald. Ipak, od Jelene sam saznao samo to da je maestro Lovrič sjajan čovek i da sprema odlične lazanje.
Par dana pred predstavu organizovana je proba. Ja sam bio korepetitor.
Počeli smo sa zakašnjenjem od petnaestak minuta jer su neki horisti zakasnili. Kako su svi solisti došli na vreme meco sopran, koja je pevala Acučenu, protestvovala je kod maestra, rekavši da je nedopustivo da solisti čekaju horiste, koji pritom falširaju na predstavama. Zatim je predsednik hora, omanji gospodin, proćelav i u braon kariranoj košulji, stao u odbranu hora rekavši joj da je ona ta koja falšira i da posluša snimak sa poslednje predstave. Na to se umešalo još par horista kao i bucmasti, i rumen u licu tenor koji je pevao Ruiza, i sopran, bleda kao krpa i sa ljubičastim brošem na grudima, koja je pevala Ines, tako da je sve ličilo na jednu ogromnu košnicu u kojoj „pčele” zuje i ubadaju jedna drugu. Ipak „matica”, u ovom slučaju maestro Lovrič, je sve izgladio, po običaju, pa se krenulo bez onih koji su kasnili.
Posebno mi je bio zanimljiv bas koji je pevao Feranda. Visok i korpulentan, sa dugačkom i gelom namašćenom kosom, sve vreme se čapkao za dugačak i kao u orla kriv nos, kao da je skidao prašinu sa njega. Potpuno je bio nezainteresovan za dešavanja u sali, kucao je poruke na telefonu i žvakao žvaku. Ipak, pošto je došao red na njega da peva( prva velika arija u operi je arija Feranda), toliko mu je bio sonoran i jak glas da je pola horista moralo da izađe iz sale jer nisu mogli da izdrže taj zvuk.
Jelena je uglavnom sve ćutke posmatrala, sedevši preko puta mene. Povremeno bi prokomentarisala nešto sa jednom drugaricom iz hora, sopranom, sa kojom se zna još iz srednje škole. Počele su da uče pevanje u isto vreme, s tim da je drugarica bila starija par godina od Jelene. Od početka su bile u međusobnoj netrpeljivosti čemu je možda doprinelo i ponašanje njihove profesorke, koja ih je često upoređivala stvarajući rivalitet između njih dve. Na svim većim takmičenjima drugarica je uvek dobijala bolje kritike i ocene, ali na kraju nije uspela da postane solista. Sada je sedela pored svoje „protivnice” i verovatno komentarisala drečavo žutu majicu koju je nosila Acučena.
Došao je red i na Jelenu da peva. Pošto sam bio prezauzet sviranjem, samo sam krajičkom oka pokušavao da uhvatim Jelenin pogled, ali nisam uspeo. Delovala je potpuno sigurno u sebe. Nosila je teget rolku pripijenu uz telo, i crne, uske pantalone. Svi muškarci su je otvorenih usta posmatrali, dok je Ferando za trenutak ostavio telefon, i smeškajući se klimao glavom, kao da je govorio „tako, tako, mala moja”! Jelena je zvučala besprekorno. Primetio sam nekoliko pogleda i na sebi, jer je celo pozorište znalo da smo vereni, i da je Jelena postala maestrova miljenica, a šuškalo se i da mu je ljubavnica.
Maestro je uglavnom dirigovao probu „zagnjuren” u note, međutim kada je red došao na Jelenu nije “skidao” pogled sa nje, i poput kakvog zanešenjaka joj teatralno gestikulisao rukama, povremeno joj slavši poljubce dajući joj do znanja da je odlična.
Sve to me je veoma dekoncentriasalo i počeo sam da se preznojavam. Video sam kako mi se horisti smeju i kako komentarišu egzaltiranog maestra. Počeo sam da grešim. Isprva su to bile sitne greške. Izostavio bih tercu ili kvintu u akordu, ili bih odsvirao nešto što uopšte nije pisalo u notama a što nije kvarilo ništa jer je bilo u tonalitetu. Ali, kako je proba prolazila sve više pogleda se zadržavalo na meni. Počelo je i stalno domunđavanje između ljudi u ansamblu i kao da su svi prisutni komentarisali mene, moje preznojavanje i nelagodnost koju mi je pričinjavao maestro koji nije prestjao sa slanjem poljubaca Jeleni. Polako ali sigurno sam počeo da pravim i veće greške. Izostavljao sam cele akorde, „zavlačio” sam tempa, svirao sam falš note, čak mi je u jednom trenutku, pri okretanju stranice, ispala partitura sa stalka od klavira, ali sam se brzo snašao hvatajući jednom rukom partituru a drugom svirajući klavir.
Držao sam se stojički, i moje sviranje je bilo podnošljivo dok su ostali solisti pevali , ali kako bi Jelena počela da peva ja bih se potpuno oduzeo. Na jednom mestu je Jelena imala vrlo zahtevnu i nezgodnu kadencu. Pevač svako teško mesto može lakše da savlada ukoliko je korepetitor siguran, i ukoliko ga isprati na pravilan način. Kako je Jelena došla do te kadence počeo sam da „vučem” tempo, dovodeći je u nepriliku jer joj je trebalo više daha. Na njenom najtežem mestu, umesto da je podržim sa čistim i sigurnim akordom, ja sam odsvirao falš akord, tako da je ona gotovo „skviknula” na najvišem tonu, što je, sve zajedno, zvučalo kao neki avangardni pravac u muzici. Maestro je prekinuo probu u tom trenutku i obratio mi se rečima: „Pobogu mladiću, pa dokle ćemo da slušamo Vaše gluposti? Saberite se ili da sednem ja da sviram”?!
Jelena je ostala hladna i pribrana gledajući me svojim mačijim očima. Horisti nisu skidali osmehe zadovoljstva sa svojih lica, a Acučena je prišla Jeleni i rekla joj je da ništa ne brine jer se takve stvari dešavaju. Bila je u pravu, jer se njoj slična stvar desila pre par godina, kada ju je pratio bivši muž, korepetirior u penziji. Naime, pošto su bili pred razvodom braka, on se nije danima treznio. Na probu je došao „mrtav” pijan, ali ni dirigent ni niko drugi na probi to nije primetio. Kada je došao red na Acučenu i na njenu poznatu ariju, on je počeo da svira neki džez pasaž koji su zajedno, u srećna vremena, voleli da slušaju. Istrčala je iz sale sva uplakana a on je izvadio pljosku ispod džempera, nazdravio svima u sali i stropoštao se preko klavira, udarivši glavom preko dirki, polomivši jednu od njih, na tonu c1.
Maestro je dao pauzu ansamblu i solistima i svi, sem mene, izađoše iz sale da popuše po koju, i da prepričaju malopređašnji događaj. Sedeo sam potpuno sam za klavirom. Gledao sam u polomljenu dirku c1. Ličila mi je na Jeleninu i moju vezu. Pojavio se zatim bas zamolivši me da još jednom prođemo njegovu ariju. Pošto mi je pevao iza leđa svojim ogromnim glasom, potpuno sam ogluveo za trenutak, pa sam ostatak probe svirao polu- gluv.
Veče sam proveo za šankom u restoranu pozorišta. Bio sam pijan. Jelena mi je poslala u toku dana poruku u kojoj me obaveštava da je raskinula veridbu sa mnom, pošto sam ljubomoran na nju, a kao dokaz moje ljubomore navela je to da sam namerno grešio na probi jer ne mogu da podnesem da moja buduća žena bude uspešnija od mene. Takođe, rekla mi je da joj vratim povodac za njenog psa, i da joj vratim knjigu „Moć podsvesti”, a da njen brushalter, koji mi je ostao od njenog poslednjeg boravka kod mene, mogu da zadržim i da se njime slobodno mogu hvaliti po pozorištu.
Ujutru sam se probudio sa ogromnom glavoboljom i svega što sam se sećao, od prethodne večeri, jeste bilo da me je Prčivragović dovukao do stana i smestio u krevet.


* * *


„Da je naše pozorište u velikom uzletu, a operska scena u zamahu, pokazali su sinoć protagonisti opere Trubadur. Vođeni iskusnim i maestralnim maestrom Lovričom, solisti, hor i orkestar pozorišta su sve prisutne gledaoce doveli do ubeđenja da je umetnost božanska tvorevina! Orkestar je bio čist, precizan, ujednačen sa blistavim krešendima. Hor na visini zadatka, uz ujednačenu boju. Muški hor perfektan...ipak isticala se svojom izuzetnom pojavom i prelepim glasom sopran Jelena Vićentijević, kojoj je ovo bila premijerna uloga na Velikoj sceni pozorišta, u ulozi Leonore. Svojim mladalačkim zanosom i izuzetnom sposobnošću nijansiranja u glasu, ova perspektivna umetnica podsetila nas je na najblistavije momente iz istorije našeg pozorišta. Odlična pijana, blistave i lake visine, neizveštačena i sugestivna gluma, samo su neke od mnogobrojnih kvaliteta kojima je ova mlada umetnica darivala sinoć publiku...”
Nekoliko dana posle predstave pozvao me je maestro Lovrič da se vidimo. Našli smo se u restoranu pozorišta. Maestro je bio bled u licu, sa velikim i modrim podočnjacima, kao da nije spavao celu noć. Naručio je vinjak, ja takođe, dupli. Rekao mi je da nije spavao celu noć. Pošto je zaprosio Jelenu nakon predstave, a ona ga odbila rekavši mu da je on veoma „drag čičica”, ali da ona voli drugog muškarca, pomislio je da sam ja taj drugi muškarac, pa mu je bilo vrlo neprijatno pošto je bio ubeđen da je čuo od nekoga kako mi je Jelena poslala veče pre toga poruku u kojoj reskida veridbu!
Pošto mu „đavo nije dao mira”, odlučio je da se raspita ko je taj muškarac u kojeg je Jelena zaljubljena. Saznao je da je u pitanju neki biznismen iz inostranstva. Naš je čovek, ali je pre dvadesetak godina otišao u inostranstvo da radi, što znači da je bio podosta stariji od Jelene. Ta ga je činjenica veoma rastužila i uznemirila, pošto on sam, po njemu, nije bio mnogo stariji od nje u odnosu na tog muškarca. Takođe, saznao je da je taj muškarac imao ženu i dvoje dece ali ih je napustio zbog Jelene. Verili su se i trebalo je da se venčaju kroz mesec dana.
Ispili smo vinjake a maestro zatraži još dva dupla. Oči su mu zasuzile. Bilo mi ga je žao. Kada mator čovek plače to može da vas jako ražalosti. Popio je dupli vinjak „na eks”, stresao se, i zatim se pojavio na njegovom licu mali, đavolski smešak. Rekao mi je da se Jelenin verenik preziva Prčivragović, baš kao i naš kelner. Proverio je da li su u srodstvu i utvrdio da nisu. Kazao je da će svaki put kada bude prolazio pored plakata za predstavu ili pored spiska za podelu uloga, slatko čitati ime: Jelena Vićentijević- Prčivragović, sopran.
Pošto sam završio sastanak sa maestrom, stigla mi je poruka od Jelene. Rekla mi je da bi htela da me vidi pošto je dobila novu ulogu. Takođe, napisala mi je da joj je neprijatno zbog maestra jer ju je krivo razumeo, i da ona njemu uopšte nije dala povod da je zaprosi, i da ako ga vidim ovih dana da mu se izvinim u njeno ime.
Pozvao sam kelnera da platim i zamolio ga da sedne pored mene. Rekao sam mu da mi je veoma drago što ga poznajem, makar iz viđenja, i da mu se zahvaljujem što mi je pomogao da dođem kući kada sam bio pijan. Zatim sam mu platio i po običaju ostavio dobar bakšiš. Otišao sam do toaleta, umio se, pljunuo u umivaonik, i pogledao svoj odraz u ogledalu: po prvi put posle mnogo, mnogo vremena, konačno sam video sebe!

SATIRIČNA MITOLOGIJA (3)

DUŠAN PUAČA
VOLTER


Ala sam ja žedan ! – reče u letnje popodne Volter svome domaćinu.
- Odakle tolika sloboda izražavanja! Znaš li ti koliko je tvoja izjava dvosmislena. Ma ne dvosmislena, nego više mislena?
Volter se blago nasmeši i obuze ga zadovoljstvo što nije savremenik kardinala Rišeljea.
Bilo bi tu svašta i domaćin je bio u pravu.
- Traženje vode je čista provokacija! Možda si hteo da kažeš da ovde nema vode. A vode nema zato što je suša. A suša je zato što je jako sunce. I kad njega dovedemo u sumnju dođemo do Kralja Sunca ili njegovog naslednika, tako da to vodi u veleizdaju i vešala. -
- Sa druge strane, traženje vode znači da si žedan, a žeđ je izazvala obilna žderačina, upriličena krivolovstvom. Ubio si srndaća iz kraljevog lovišta, a to je takođe kažnjivo. Vešala ne ginu.
-Ne, hvala, nisam žedan! – reče Volter, - samo mi se učinilo na momenat.
Ne progovorivši ni reč mimikom se oprostio od domaćina i žurno krenuo kući.
Umalo da ga ubije prejaka reč.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (47)

RADE JOVANOVIĆ
RIZIK POSLA




Spremni smo za Evropsku uniju. Neka dođe ako sme.

Za nas su govorili da smo lud narod. I pre nego što smo počeli da izvozimo pamet.

Na ulazu u Skupštinu oduzimaju oružje. Buzdovane propuštaju.

Ili će se vlast ozbiljno okrenuti kriminalu ili ga neće biti.

Broj samoubistava ima tendenciju stalnog porasta. Dozvoljava nam standard.

Srbija sve nade polaže u smak sveta. Mi smo ostatak sveta.

Plaćene ubice se s pravom žale na rizik posla. Ne pogađa svaki metak.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (46)

ZORAN T. POPOVIĆ
PRST DAMO, TRST NE DAMO




Izvršena je reforma pravosuđa. Prednost su dobile sudije koje do sada nisu primale mito.

Trst je naš, a izgleda da i Kosovo ima isti status.

Mladenci su se upoznali preko interneta. Ona se odmah zaljubila u njegovog miša.

Dobro je kad neko puca na vas. Bar znate šta vam misli.

Danas mi je mačak pojeo kanarinca. I tako sam ja ostao bez ručka.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (28)

MILAN TODOROV
TISA



Da li su lepše mađarske ili jugoslovenske devojke? – upita me teča Jene iznenada jednog letnjeg popodneva dok smo, vrativši se sa kupanja u Tisi, žedno sisali saće velike žute lubenice. Ne znam zašto je iz magme našeg odnosa u mojoj svesti izronilo baš to nesuvislo pitanje upravo kada mi je majka javila da je teča umro na operacionom stolu segedinske Opšte bolnice. U to vreme nismo govorili da smo Srbi i nisu postojale Srpkinje ni lepe ni ružne, i ja, ne bez doze očekivanog patriotizma, a u danima kada sam tek počeo da otkrivam tela lokalnih devojaka, odgovorih da su lepše Jugoslovenke.
Teča Jene, oženjen mojom tetkom koja beše pomalo melanholična Srpkinja iz
Sent Andreje, režući mi novu slasnu krišketinu reče da ja još ne znam dovoljno o ženama. Bio je već u poznim pedesetim i tada mi je ta vrsta njegovog muškog interesovanja, za tren sevnula u svesti kao pukotina u patrijarhalnoj staloženosti njihovog braka. Premda sam bio u godinama kada se upravo od mene, a ne od njega, likom već starca, očekivalo pouzdano svedočenje o toj golicljivoj temi – njegovo mišljenje kao da beše uverljivije.
Pa ipak, uprkos povremenim i beznačajnim nesuglasicama poput ove, imam pravo da kažem kako smo vremenom postajali sve privrženiji jedno drugom. Uostalom, nisam ga ni zvao teča, nego prosto imenom: Jene.
Tetka i Jene nisu imali dece i dok behu mladi, puno su putovali. Sa jednog putovanja, iz Indije donesoše mi figuricu malog belog slončeta za čiju surlu je bio privezan končić sa prstenastim tegom. Končić je bio dugačak dvadesetak santimetara i slonče bi vučeno teretom prstena koji je okomito visio sa stola, uvek dolazilo do opasne ivice da bi se ukopalo u mestu upravo kada prsten dospe u potpunu vertikalu; baš kad se činilo da će se životinjica neizostavno survati u provaliju. Većina igračaka koje sam posedovao,imale su u sebi neku oštro oivičenu opasnost, jasno vidljivu razdelinu sreće i spokoja od tragedija koje nas iza njih čekaju.
Jene je, između ostalog, bio veliki poznavalac i ljubitelj fotografije. Bio je smiren i odgovoran, arijevski tip. Nije mogao da se načudi našoj balkanskoj nemarnosti. Sa jednog putovanja po Crnoj Gori Jene je doneo fotografiju saobraćajnog znaka koji je, u opasnom kanjonu, putnike usmeravao levo u provaliju,umesto u desni zavoj. Na fotografiji se vidi moja lepa tetka, kako u snažno erotizovanoj pozi, u šorcu neobično uskom za tadašnje godine i pojmove, pozira ležerno oslonjena o sporni pogibeljni znak.
Većina od nas taj znak nikada verovatno ne bi ni primetila, ali Jene je bio čovek koji je verovao u norme, sisteme, pravila.
Rekoh da nisu imali dece. Ko je bio tome uzrok zaista ne mogu da slutim. Da li je zbog toga, kako je pričala moja majka, teča pre mnogo godina čvrsto namerio da zasnuje brak sa drugom ženom, ne znam. Znam samo da se moja energična tetka, tada šef računovodstva u jednoj gigantskoj rusko-mađarskoj firmi, zaklela da će ubiti i njega i nju ukoliko joj se ikad pojave pred očima.
Nisam o tom njihovom bolnom periodu mnogo znao. Znam samo da su se tada preselili u Sirig, malo mesto na desnoj obali mađarskog dela Tise, u kojoj još postoji kolonija Srba. Da su na temeljima dedine stare kuće napravili modernu, veliku kuću sa pravim parkom u dvorištu i da su stekli mnoštvo sasvim novih prijatelja. Ne mogu ni da pretpostavim koliko je trajalo razdoblje njihove žestoke emotivne borbe. Koliko njegove bitke sa sobom i unutrašnjim porivima? Da li je moja sirota tetka učila da se bori sa nekim njegovim eventualnim novim izdajstvom tako što je stalno svesno samu sebe povređivala. Udarala se o razne predmete, lomila koleno ili lakat. Sećam se tog perioda i njenih stalnih modrica. Činilo se da tim grubim fizičkom bolom pokušava da smanji onaj dublji, emotivni.
Ali, taj period prekriven je crnilom dobro čuvane porodične tajne. Moja ostarela tetka se sada toga uopšte ne seća. Prilikom operacije štitne žlezde, pre nekoliko godina, nepažnjom anesteziologa mozak joj je ostao nekoliko desetina sekundi bez kiseonika. Od tada ne može da se seti mnogih stvari, pa ni tog pokušaja muževljevog bega u neverstvo. Poslednji put kad smo se videli i kada sam joj priznao da mi je brak na užasno klimavim nogama, ona reče:
-Mića...- tako mi je govorila moja stara tetka - Ja i Jene još svaku noć ležimo jedno pored drugog. Kao prvog dana. Nikad između nas nije bila druga žena.
Ali, Jene se, kako se to kaže, sa ulaskom mađarske države u tranziciju zarazio novom strašću sličnom kocki. Postao je, naime,opsednut berzanskim akcijama i transakcijama
Dajući mi po nekad koju hiljadu forinta zarađenih promućurnim berzanskim trgovanjima akcijama, Jene me je molio da o tome ne govorim tetki. Novac je. sigurnosti radi, držao u dve banke. Nisam znao šta radi sa novcem, ali sam, iz njegovih priča shvatio da je vešt berzanski analitičar. Najzad, bio je elektro inženjer u penziji, odličan matematičar.
Najviše je, sećam se da mi je pričao na jednom pecaroškom izletu na ušću Moriša u Tisu, zaradio kupivši u pravom trenutku akcije slavnog segedinskog PIK-a.
Posle ribolova obično bismo navraćali na čuvenu halas le u čardi uz stari gvozdeni most kojim se iz Segedina prelazilo u Sirig. Bio sam momčić i čitava leta sam provodio u toj mađarskoj provinciji, tako da sam prilično dobro naučio mađarski jezik. Išao sam po veliki crni hleb u Mađarsku ulicu. Sporazumevao se na segedinskoj pijaci sa debelim mađarskim mesarima, od kojih sam uvek iskao sveže, na pari pečene čvarke, dugačke kao kifle. Jene je uz mene učio srpski. Bili su to dobri, mirni dani na Tisi. Da, zaboravih da kažem kako sam sve vreme osećao da Jene uopšte ne voli pecanje, da u njemu nema one strasti iščekivanja tipične za nas tihe ludake, kako je on nazivao pecaroše. Pomišljao sam da zapravo i ide u ribolov samo zbog mene, sve dok jedne jeseni ne nazvah tetku telefonom iz Novog Sada. Tada sam već, zbog rata i posleratnih poznatih problema oko izlaska iz zemlje, zatrpan intimnim porodičnim i poslovnim mukama, proredio odlaske u Sirig. Upitah je za Jenea. On je na pecanju, reče kao da se to podrazumevalo. Na trenutak pomislih da je Jene opet sa onom ženom. Bilo je to prosto nemoguće, posle toliko skladnog porodičnog života. I bilo je, svakako, beskonačno podlo od mene. Terah sebe da prestanem da mislim na to. Pa ipak, ni tada tu ružnu pomisao ne napustih sasvim, bila je tu negde kao crvić u deblu sećanja. Jer, nedostajala mi je tačka na onu epizodu iz njihovog ranog bračnog života.
Sada, na vest o Jeneovoj smrti odmah sam nazvao tetkin broj u Sirigu u Mađarskoj. Želeo sam da čuje moj glas. Dugo je zvonilo i najzad se javila moja sestra od ujaka, koja je takođe živela u Sirigu, nekoliko ulica dalje. Reče mi da tetka sve vreme spava. Ustaje samo da ode do toaleta i zatim, nakljukana sedativima, odlazi opet u krevet. Reče da ne zna kako će tetka preživeti tečinu smrt. Rekla je da će se ubiti. Osetih da je to preterivanje.
-Kada je sahrana? – upitah mehanički kao što se pita u takvim prilikama da bi se skrajnula suština strašne vesti.
-Neće biti nikakve sahrane- reče sestra. Kremiraće ga. A onda će njegov pepeo – po Jeneovoj izričitoj želji - bez prisustva bilo koga od rodbine i prijatelja, čak i bez tetke, razvejati sa skele u Tisu.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (27)

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
NAGRADE



Sa Mirkom Škorićem, predsednikom žirija nagrade „Zlatno pero“ video sam se danas na ručku u restoranu „Perper“. Ponudio sam se da mu zaposlim kćerku Veru, koja već šest godina ne radi, u trgovinskom preduzeću u kojem je direktor moj kum Pera zvani Glavonja. Mirko mi je onda u poverenju rekao da imam najveće izglede da dobijem nagradu kada se žiri bude sastao iduće nedelje.
Pre dva dana video sam se na piću u hotelu „Hajat“ sa dvojicom članova žirija za prestižnu nagradu društva pisaca „Književni pečat“. Najavio sam da ću im preko moje firme omogućiti da besplatno otputuju na more u Herceg Novi i odmore se sedam dana. Na to su uzvratili obećanjem da računam na njihove sigurne glasove sledećeg meseca prilikom odlučivanja o laureatu književne nagrade.
Prošle nedelje telefonom sam dugo razgovarao sa Gradimirom Dragićem, glavnim urednikom „Glasnika“ koji dodeljuje godišnju književnu nagradu „Srpska lira“. Rekao sam da mogu da im pomognem da se umanji porez koji plaćaju državi, i to preko druga iz detinjstva Bore Mahera, koji je načelnik u Upravi prihoda. Na to je Dragić sam predložio da ove jeseni upravo ja dobijem njihovu nagradu.
Mnogo sam angažovan na književnom planu. Sastajem se sa piscima, organizujem im promocije, obezbeđujem intervjue, pronalazim izdavače i sponzore... Iako imam puno obaveza od jutra do večeri, nadam se da ću pronaći vremena da posle prve, napišem još jednu priču.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (45)

MILAN TODOROV
NE OKREĆI SE SINE




Ova vlast nije postigla ništa, a nova bi to sve da upropasti.

Vređaju nam inteligenciju. Udaraju tamo gde smo najtanji.

Sve se vraća, sve se plaća i onaj odozgo sve to vidi, jer je ovo pravna država.

Pre demokratskih promena narod je živeo bedno. A sad ga je stigla prošlost.

Mečka stalno igra ispred naše kuće. To je njen scenski nastup.

Ne okreći se, sine. Ta žena bi mogla majka da ti bude!

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (44)

ZORAN T. POPOVIĆ
LETI VREME




Umukni! Ne zloupotrebljavaj slobodu govora.

Vredan je kao mrav. Zato i živi od mrvica.

Nekad sam mogao muvu u letu. Leti vreme.

Vreme je za promene, zajednički je zaključak sa sastanka Kurte i Murte.

Jedan gospodin me je u životu često obarao s nogu. Zove se Džek Daniels.

Ja novine na poslu čitam u pauzi od osam sati.

Od kako jedemo pasulj iz humanitarne pomoći, u našem društvu duvaju neki novi vetrovi.

Da su ljudi dobri pakao bi odavno propao.

Nekada je bio vojnik jedne partije, a sad radi na više tezgi.

NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (26)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
DNEVNIK RADNIKA AUTO PERIONICE


22.maj Dan prvi-
Zaposlio sam se. Konačno. Moram pod hitno da isplatim dugove. U perionici su ljudi veoma prijatni. Ne govore mnogo sa mnom, valjda zato što sam novajlija. Šef je veoma strog. Umorio sam se danas. Oprao sam oko dvadesetak automobila. Bakšiš je bio slab.

23.maj Dan drugi-
Posao je mnogo teži nego što sam mislio. Moram skupiti pare od bakšiša za novu krpu.
Za sada je pozajmljujem od kolege Saleta. Bio je ljut na mene što mu stalno tražim krpu. Trebaju mi krpa, sunđer... a sve to je veoma skupo. Poneću sutra neko staro parče tkanine. Bilo je danas mnogo hladno. Mokar sam do gole kože. Žuljaju me cipele. Kad bih mogao da kupim nove. Šef je strog, ali pravedan.

24.maj Dan treći-
Danas sam mnogo radio. Veoma sam umoran. Izgubio sam Saletovu krpu! Ne znam kako se to dogodilo! Znam da sam je ostavio na ormariću, ali kada sam se vratio nje više nije bilo! Sale je poludeo, a i ko ne bi!? Šef je bio ljut na mene, takođe. Sale mi je kazao da će mi napraviti pakao! Zaista ne znam gde sam je izgubio. Ubiše me cipele danas. Bakšiš mi je bio veoma slab.

25.maj Dan četvrti-
Prehladio sam se. Mnogo je vlažno na poslu. Milovan me je zezao pred svima, jer sam ceo dan šepao (ubiše me cipelčine). Rekao je da sam bogalj, i pitao me kako ću tako kepav da radim. Svi su mi se smejali. Izvinio sam se Saletu, ali mi je on rekao da mi to ništa ne vredi, i da sam sa njime završio. Šef je ćutao ceo dan. Nije mi odgovorio na pitanje o plati. Brine me ovaj bakšiš, nemam još dovoljno za krpu. I dalje pozajmljujem od drugih, ali se oni ljute i psuju me zbog toga. Ne znam šta da radim?

26.maj Dan peti-
Nije mi jasno šta mi se dešava? Izgubio sam patosnice od kola koja sam prao! Znam tačno gde sam ih ostavio! Bila je strašna gužva, i za manje od pet minuta moraš da završiš kola. Gospođa, čija kola sam prao, je poludela zbog patosnica, i vikala je na mene. Šef je bio van sebe! Pred svima me je izvređao, i rekao mi da pokupim svoje stvari i odem, a pre nego li to uradim da platim štetu koju sam izazvao. Ja sam rekao da nemam pare, i molio sam ga klečeći da mi dopusti da ostanem na poslu kako bih mogao da zaradim za otplatu štete. I dalje mi nije jasno šta se desilo sa patosnicama. Kao da ih je neko namerno sakrio. Trebaće mi najmanje mesec dana da zaradim za patosnice. Bakšiš opet slab. Muči me prehlada.

27.maj Dan šesti-
Milovan je opet bio neprijatan prema meni. Ceo dan me je zadirkivao zbog mog šepanja. Čini mi se da sutra neću moći na posao jer imam rane na nogama, a vlaga mi samo još dodatno pogoršava stanje. Slučajno sam poprskao Damira, i dobio pesnicu po nosu. Svi su mi se smejali. Šef je sve gledao, ali nije ništa kazao. Pera mi je dao maramicu da obrišem krv iz nosa. Dobar je Pera! Stariji je od mene desetak godina. On jedini razgovara sa mnom. Kaže da momci ne vole novajlije, jer je svaki dinar od bakšiša bitan.

28.maj Dan sedmi-
Opet sam uprskao stvar! Osećam se veoma loše. Ne znam šta je sa mnom!? Pera mi je pozajmio krpu danas, ali sam je ja ostavio u gepeku od kola koja sam prao. Kola su otišla i odvezla krpu zauvek, a ja se ne sećam ni gde sam bio u tom trenutku. Pera mi je kazao da ne zna kako, ali ću morati da mu kupim novu krpu. Šef je opet vikao na mene. Milovan me zafrkava po ceo dan, dok se ostali smeju i zabavljaju. Danas je bilo toplije pa sam mogao da radim bos, bez cipela. Valjda će se povući ove rane. Bakšiš mi je prosto bedan!

29.maj Dan osmi-
Ne znam koliko ću još izdržati! Postalo je nepodnošljivo za mene. Damir me je opet udario po nosu, i Milovan takođe. Nisam uspeo da „skinem“ kola iz reda na vreme, što je njih dvojicu razljutilo, jer radimo u istoj traci (od prvog u redu zavisi koliko će posao brzo biti urađen). Izvinio sam se, ali njih dvojica su me prvo verbalno izvređali, a potom i izudarali. Šef je ćutao. Pera nije danas bio na poslu. Valjda bi on stao na moju stranu. Rasečena mi je donja usna. Rane na nogama su sve ozbiljnije. Nemam vremena da odem do lekara. Moram izdržati!

06.jun Dan šesnesti-
Bakšiš je konačno bio zadovoljavajuć. Mislim da imam dovoljno za one patosnice!

07.jun Dan sedamnesti-
Neko mi je na poslu ukrao novac. Rekao sam to šefu, ali on nije ništa kazao. Moram pozajmiti novac kako bih mogao nastaviti da radim. Pera ne govori više sa mnom. Kupio je novu krpu. Plave je boje. Rane na nogama mi polako zarastaju.

11.jun Dan....
Danas je bio veoma vruć dan. Mnogo sam se znojio. Oprao sam barem jedno dvadeset automobila. Platio sam za patosnice. Šef je kazao da sam veoma vredan u poslednje vreme. Damir mi je ustupio kola koja je on trebalo da opere jer je morao do wc-a. Ipak, uzeo je bakšiš za sebe. Milovan mi je ponudio sva svoja kola da mu operem, ali pod uslovom da uzme sav bakšiš za sebe. Svi su se smejali tome. Čak se i šef smejao. Prvi put sam video svog šefa da se smeje!

13.jun Dan...
Bakšiš je bio sjajan danas! Već sam sakupio dovoljno para da kupim krpu za Peru!
Danas sam bio veoma raspoložen. Momci su me po običaju zadirkivali, ali meni to nije smetalo. Odlični su to momci.

12. jul Dan...
Odavno nisam pisao dnevnik. Ne stižem ni da pročitam šta sam napisao. Juče je stigao neki novajlija. Smešan neki tip. Vrlo je smotan i smešan. Dajem mu najmanje pet dana fore.

15.jul Dan...
I dalje sam besan! Onaj novajlija mi je izgubio sunđer! Ne znam koji mandrak sam mu ga i pozajmljivao! Ne volim tako smotane i smušene tipove. Šef mu je održao dobru lekciju. Šef je strog ali je i pravedan. Izlazim večeras sa Damirom i Milovanom. Imaju i neke drugarice.

19.jul Dan...
Smejao sam se do suza danas. Milovan je toliko zezao onog tipa, ni ime ne mogu da mu zapamtim, da smo se bukvalno valjali po podu. Milovan je pravi car!

20.jul Dan...
Pera više ne radi kod nas. Šef mu je dao otkaz. A i nije on za ovaj posao. I onog novajliju treba otpustiti. To kaže i Damir. Mislim da sam danas oprao četiri automobila. Mada, koliko smo plaćeni i to je mnogo...

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (43)

ZORAN T. POPOVIĆ
ŽENA OD GUME



Žreb mi je dodelio najtežeg mogućeg protivnika, pa sad moram da pobedim sebe.

Mi smo oduvek poštovali EU. Nekad smo joj skidali kapu a u poslednje vreme i gaće.

Živimo pasjim životom, jer je naše pare pojela maca.

Spavao sam sa ženom od gume. Sažvakala me je i ispljunula.

Danas često morate da jedete govna, ako hoćete da se uhlebite.

Političari nas prodaju za sitne pare, jer ne žele da se bogate na narodu.

REČENICE KOJE VOLIM (8)

TOMAS BERNHARD:

„Država je struktura koja je trajno osuđena na propast, stanovništvo je struktura nezaustavljivo osuđena na podlost i duhovnu slabost“.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (22)

RASTKO ZAKIĆ
PA ŠTA



Pa šta: žrtve, stradanje, prokletstvo,
Pa šta: teror, ubistva i pljačka?!
Preživeće i to ovaj narod,
Živ ostaje ko mečku ne čačka.

Pa šta: laži i video-trake,
Pa šta: žbiri, zlice i poltroni?!
Gledaj smerno samo svoja posla,
Jer su baš tu možda milioni.


Pa šta: gladni, bedni, prevareni,
Pa šta: sudi onaj ko te tuži?!
Demokratski podvij rep i ćuti,
Veliki smo kol'ko ko izdrži.


Pa šta: propast, smrt i bela kuga,
Pa šta: ko će da to zaustavi?!
Razuman si i znaš svoj zadatak:
Grli ženu, novo roblje pravi.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (42)

MILAN TODOROV
SRBIJA JE KAO PICA

Nije u redu da se strani ambasadori mešaju u unutrašnja pitanja naše zemlje, kad ni domaćini to ne čine.

Srbija je kao pica. Može na parče i za poneti.

Ako su ovo dečje bolesti demokratije, kakvo ludilo nas tek čeka u pubertetu!

Srbi nisu pristalice teorije zavere. Navikli smo na paktična rešenja.

Romi su u svemu jednaki s nama Srbima, samo smo mi još gori od njih.

Narod drži devize u slamaricama, spava sa pištoljem ispod jastuka i ima neograničeno poverenje u institucije sistema.