MILAN TODOROV: EMAIL

  Pripremao sam novu knjigu priča. Naum  mi je bio da se pojavi do jesenjeg Sajma knjiga u oktobru. Imao sam dosta nedoumica: koju priču da unesem u nju, a koju i kako da prepravljam ili sasvim odbacim. To je razumljivo. Želeo sam da to bude zapažena knjiga. U stvari, da bude knjiga koja će se čitati.                    

       Da bih izoštrio vrednost pojedinih priča, odvojio sam neke od njih  i poslao ih nasumce na adrese najuticajnijih časopisa i najpoznatijih literararnih imena. Tako je jedna, koja je nosila dug i teško pamtljivim naslov, posredstvom interneta dospela do poznatog srpskog pisca, kritičara i profesora P. Bila je to priča o odluci mog prijatelja, varadinskog fotografa, da napusti grad i porodicu te ode na planinu Rudnik, da tamo živi.

      Moram odmah da nagalasim: ovo nije priča o  P., niti o B. , koji će u njoj takođe biti više puta pomenut. Opredelio sam se za navođenja inicijala ličnih imena ne želeći da njihove visoke književne statuse ni na koji način  zloupotrebim, a ako se budu u ovome prepoznali molim ih da ovo smatraju skromnim pokušajem da se dnevni računi jednog života učine manje verolomnim.

     Ovo je priča o čoveku koji je kasno počeo da piše, koji obeležen prethodnim svojim iskustvima, a beše ih i ovakvih i onakvih, razume se -  spoznaje svet priče i svet iz priča na drugi način. Prema tome, ne mogu reći ni da je to priča samo o meni.

      Elem, o P. ( koga ću radi lakše čitljivosti od sada zvati profesor ) sam znao onoliko koliko se moglo naslutiti iz njegove ispovedne proze. Smetao mi je njegov prenaglašeni politički stav u nekim pričama iz devedesetih, ali skoro sve ostalo mi se veoma dopadalo. Bili su to kraći romani i zaista izvrsne, u svemu po mom ukusu, pripovetke. Priče su donosile često vrlo opskurne i delikatne teme. Ponekad ih je i sam autor, zbog toga, morao nazivati fikcijama.

      Dok sam ih čitao, pitao bih se šta je stvarni a šta izmišljeni život profesorov. Koliko ličnosti on podrazumeva i koja je ličnost u tom životu ona od koje sve počinje.

       Danas, posle iskustva koje sam stekao u razmeni nekoliko pisama sa njim, slutim da nisam nimalo bliži odgovoru na to pitanje.

      Dugo sam se skanjivao  da ga nazovem, iako sam elektronsku adresu i broj mobilnog telefona profesora P. nosio u svom imeniku već duže vremena. Dve godine, otprilike. Dobio sam je od našeg zajedničkog poznanika B.. Dok je ležao u bolnici za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Običavali smo tih poslednjih godina njegovog života da se povremeno čujemo telefonom a kada bi on, na kratko, obično za vikend, izlazio iz bolnice kao, kako je govorio „zalečen a nikad izlečen“ nalazili bismo se kod mene u vinskom podrumu ili u praznoj sali gradske čitaonice.

               On je bio zavičajni pisac i ja sam tek tada, za neobaveznih razgovora, sa malim iznenađenjem saznao da je on i odličan prijatelj sa profesorom.

      Zašto sam bio iznenađen?

      Zbog toga što sam, čitajući svojevremeno tobožnju autobiografsku profesorovu ispovest  o tome kako se, posle svoje prve knjige priča, odrekao literature i tek je, slučajno prisustvovavši književnoj večeri jednog očigledno netalentovanog ali uspešnog  „pisca zavičajne proze“-  gotovo iz revolta ponovo počeo da piše.

       Sve vreme posle toga, godinama dakle, živeo sam u zabludi da se radi baš o B.

      Ali, kako je to moguće, mislio sam. Jer, obojica su, iako stilski sasvim različiti, bili ponajbolji pripovedači u svojoj generaciji, i ne samo u njoj. Tada, dabome, još nisam znao za bastard prozu koja nastaje iz veze stvarnih i izmišljenih događaja.

     Moja bliskost sa B.počela je još za studenstkih dana. On je bio stariji nekoliko godina od mene, ali sam ga i dalje viđao na Filozofskom fakultetu na kome je sve ispite polagao sa čistom desetkom, ali nikada nije diplomirao. U to vreme je već postao urednik jednog novosadskog časopisa za kulturu. Objavljivao je bez zazora i radove pisaca, kritičara i profesora koji nisu bili po volji ondašnje partijske vlasti. Kod njega sam objavio prvi kritički prikaz. Taj tekst o knjizi Porodično vreme Davida Albaharija je bio, sećam se, brucoški zagrcnut i natrunjen stranim izrazima koje sam pronalazio u Vujaklijinom leksikonu. To mi je i B.  zamerio, ali mi je na tom početku koji mi je toliko značio, dao  podstrek i volju da nastavim da pišem.

      Međutim, ubrzo su ga smenili.

      Potonji urednik je, sećam se, i od mene tražio da u pamfletskoj formi, napadnem B. Tada je prestala moja saradnja sa pomenutim časopisom i obnovio sam je tek kada je posle dve ili tri godine B. vraćen na mesto urednika.

      Nismo pričali o tim danima.

     Trebalo je da izađe iz bolnice radi promocije u Matici srpskoj svoje, pokazaće se, poslednje knjige zavičajnih tema. Nazvao me je i pitao da li bih mu poklonio izvesnu količinu vina za goste i posetioce te večeri. Ja sam se tada već, po gubitku državnog posla, bavio starim porodičnim vinogradom svoje supruge  i ulazio u tajne pravljenja raznih vina.

      Ako ti to, iz bilo kog razloga, nije zgodno, u redu je.

     To je ličilo na njega. Pristao sam i on je tek tada, onako uzgred, rekao da je svojevremeno znao šta su tražili da učinim protiv njega, kao i da je bio siguran da ja to neću uraditi.

       Toliko u uvodu. Neko će reći da je sve to razlivena digresija, ali ja sam uveren da bez njega niko ne bi shvatio kako sam, u lepo započeto poznanstvo sa profesorom, bez potrebe, slavodobitno i kukavno, uveo crno (belo!) vino.

       Dakle, kada je pročitao priču koju sam mu poslao, profesor mi je vrlo brzo odgovorio. Obećao je  da će je objaviti u svom časopisu i primetio da je pomenuta priča mnogo bolja nego njen naslov. Zamolio me je da mu ponudim novi naslov, ako mogu. Mada, dopisao je, na tome ne insistira.

Da, još me je zamolio da mu pošaljem i svoju prethodnu knjigu priča.

       Objasnio sam mu da ja odskora pišem tu novu prozu, da sam ranije pisao humorističke i satirične kratke tekstove, pa u tome imao i izvesnih uspeha, ali da mi je veoma stalo baš do ovavakvih priča. Voleo bih da ih baš on pročita pre objavljivanja knjige. I zatim mu ponudih bez zazora karton svog vina. Ne obrazlažući da je to nekakva nadoknada, odnosno nagrada, nego ostavljajući njemu da to protumači kako god hoće. Naravno, postojala je i mogućnost da on to neće. Ali u tom trenu ja sam, veselnik, isključivao tu opciju

       Međutim, čim sam kliknuo na send, shvatio sam šta sam uradio.

       Ali, bilo je nepopravljivo. Email  je već odlepršao. Tu pticu ne možete više uloviti i ćušnuti u kavez.

       Prolazili su dani, a profesor nije odgovarao. To je pojačavalo moj osećaj krivice i besmislenog kajanja. Kad bih samo pomislio na sadržaj tog svog žalosnog poltronskog mejla bilo je dovoljno da pokvarim dan. I ne samo dan. Noću, kad bih se probudio, osluškivao bih sebe po običaju, a onda ustajao, palio svetlo i malu peć u kuhinji, uključivao kompjuter, sipao mnogo mleka u šoljicu i to zalivao vrelim gutljajima crne kafe, čitao i osećao  da više neću moći da budem isti. Onaj koji sam bio do tog pisma, mislim, ako shvatate šta hoću da kažem pritom nimalo ne preterujući, naprotiv...

       U elektronsko sanduče stizala su mi mnoga druga, za mene sada nevažna pisma. Najpre bi se začuo  mali zaobljeni i  prijatni zvuk, kao zvečkica u dečjim kolicima a zatim bi u moj inbox sletela virtuelna ptičica. To sam ja podesio da baš tako bude, jer me uznemiravaju nagli, reski, ozbiljni zvuci koji na nešto kao upozoravaju. Kao da ja, sa ovoliko godina iza sebe, ne znam da važna upozorenja uvek stižu bez najave, često sasvim bezazleno, uglavnom  bezglasno.

        Posle još nekoliko dana (i noći!) probao sam, bezuspešno, da se iskupim. Što je, naravno, najgora stvar koju čovek u takvoj neprilici može da uradi. To je sad već bila patologija,  živi pesak komunikacije, a da ja to opet nisam na vreme osetio. Napisao sam profesoru da ću poraditi sam na svojoj novoj knjizi. Time sam pokušao da izbrišem onu svoju molbu iz prethodnog pisma. Pomenuo sam mu i svoju bolećivost i subjektivnost, koje su činile da se plašim sopstvenog izbora. Ipak, postupiću tako, kazao sam čvrsto, ljigavo. Pravdao sam se. Sve je to sada bilo krajnje besmisleno. Živo blato u ćorsokaku. Znao sam da on to zna. On koji me čeka. Ćuti i čeka. Sjajan od životnog lepka...

        U tom drugom mejlu, ne manje pogrešnom od prvog, dotakao sam se predugog naslova poslate priče.

         Kad završim priču, priznao sam, ne umem više da joj se vratim, čak ni radi neophodne prepravke naslova. Verujem da ćete to razumeti!

Opet te uštogljene, predozirane rečenice. Ubiće me ta koncentracija samoživosti!

     ( Doduše,  nedugo potom sam iznenada došao na ideju kako da promenim naslov da bih bolje obeležio suštinu priče. Međutim, više nisam imao nameru da ga opterećujem nikakvim novim predlozima. Iz razumljivih razloga.) 

       Ipak, odlučio sam da  za potrebe svoje buduće knjige izmenim naslov. Za sada interno. Ona fluidna priča o mom prijatelju fotografu zaljubljenom u mogućnost ničeovskog spasa čovečanstva, zvaće se Odlazak.

       Zašto?  

       Zato što svaki odlazak podrazumeva neko pročišćenje, neku katarzu. Ne može da se ode a da čovek ostane isti. Promeni se na bolje ili na gore, ali se uvek promeni.

       Kako to već biva, kad sam se pomirio sa činjenicom da mi se profesor neće više nikada javiti, stiglo je i njegovo poslednje  pismo. Jedva ga uočih u mnoštvu drugih kratkih poruka. Očekivao sam da ću dobiti ono što sam zaslužio. Drugim rečima, da će mi održati lekciju. Međutim, prevario sam se.

      Bio je reply, bez naslova:

M.

 Sve smo se razumeli,

javiću kad se časopis pojavi i poslati primerak...

Čujemo se, P..

       Lakonski je, znači, odgovorio na moje poštapalačko Verujem da ćete to razumeti(!).

       Posle toga, bio sam doslovce skutren, da se poslužim njegovim omiljenim arhaizmom. Nisam mogao da odredim suštinu poruke koja se krila u njegovoj duhovitoj replici na moje poslednje pismo. Prećutni oprost? Ignorancija? Humanizam i renesansa, možda.

       U svakom slučaju, mislim da nikako nije trijumfovao (iako je mogao!) zbog moje neodmerenosti. Umesto toga, učinio je nešto najnormalnije, nešto čega se, sve razbijajući glavu oko toga kako će se ta moja bruka završiti, nijednom nisam setio.

      Jednostavno je pustio da moja neumesna ponuda tiho potone.      

      I evo je, ona se polako ali sigurno utrpava u mulj svakodnevnih prizora. Kao žaba krastača.