RATKO DANGUBIĆ: MADE IN USA

S Amerikom smo u dva rata bili na istoj strani, posle je ona promenila stranu.

To što Amerika nema svoju istoriju, nju posebno obavezuje da tuđe razori.

Nas su Amerikanci bombardovali 1999, ali nisu kao Nemcima pravili Maršalov plan. Mi nismo imali Hitlera.

Kod nas je teško odvojiti mafiju od politike, a da ne padne krv.

Iz ove zemlje nije otišao samo ko nije mogao. Sve su to ljudi koji su jednom nogom u grobu.

MILAN TODOROV: LUDE KRAVE

Da smo  neki šraf, ne bi oni naš narod na Kosovu odvajali od matice.

Nama teško dolazi iz dupeta u glavu, jer nismo skloni perverzijama.

Ko još nije štrajkovao pred našom vladom, taj ne poštuje legitimne institucije države.

Vi ste za nas pre svega ljudi, rekoše kanibali.

Ne verujem da bi mene mogao bilo ko da potkupi, sve dok to ne vidim svojim očima.

Ruski rulet, kad zataji metak. Srpski, kad zataji država!

Koliko ovi naši na vlasti uzimaju, više bi nam se isplatilo da nas neko okupira.

Nema opasnosti po potrošače u Srbiji. Lude krave su otrovane!

On je kupio samo žiri koji odlučuje o nagradama, sve ostalo je talenat i rad!

RATKO DANGUBIĆ: POTROŠENA ŽENA

Nervozan tip, mislila je, pravi propali umetnik. Odjednom kao da je ekran laptopa pred njom potamneo, da se baterija ispraznila. Skoro da nije ni znala po čemu sve prebira. Upoznala ga davno na jednoj od večeri slikarske kolonije na Zalatiboru; onda je bila korespodent poznate fabrike lekova, sada je turistički vodič; dovela je grupu penzionera u odmaralište u Baru. Ima od onda deset, iza nje su dva propala braka, valjda ima dvanest godina: navaljivao je onda na nju, bila je mlada i zgodna, nije pristala da je obrlati. Sledećeg jutra je otputovala, nije mu dala priliku ni da se pozdrave, rekao joj je jutros. Imaju ljudi ceo život svoje želje, nasmejala se, svoja nadanja i strahovanja. I dalje nemam sreće sa ženama, neprekidno je koketirao. On je bio osrednji slikar, sada bez para i imena, znala je. Pogledala ga je. Udvaro joj se na komičan način. Usne su mu podrhtavale. I sam je bio svestan da nije opušten. Na plaži su na Pržnom, sede na pesku na kome su dva njena zelena peškira, pod malim je suncobranom kakve nose prodavačice krofni uz obalu. Ona je bela kao sneg, on beo i skoro trbušast. Njemu je četrdeset i dve, meni je četrdeset i pet, uzdahnula je. Mislila je da ovo nije prilika za prolaznu ljubav, ali nije imala kuda, ruke su joj se znojile. Nekako je dokrajčena: nije sada ni izgledala privlačno: uzalud se ofarbala u plavo. Neka devojka se smejala desno od njih, a onda i ona druga uz nju. Nije volela te slučajne susrete, kakav je juče bio i ovaj u Budvi. Odjenom je videla sebe kako negde sedi i sebe posmatra. Spustila je šešir na lice, nije samo da je neko ne prepozna i sunce ne ispeče, već je sramota od sebe same. Tako bi se rashladila, da dođe k sebi, ali se bojala da krene prema vodi i neko je ovde ne prepozna. Panika je hvata. On je neprekidno pričao, popili su davno flašu crnog vina. Uspela je da mu kaže da se trenutno ne oseća prijatno. Nije imao para, nagrajisao je skoro u Rimu, nasmejao se, izgubio je na kartama velike pare. Uz vino je pre dva sata kupio i konzervu ribe s pasuljem. To im je, uz veknu hleba, bio ručak na plaži. Skoro da je i on nju nemoćno gledao: trudio se da joj ugodi. „Ovo je Balkan“, rekao je. Nije imala kud, srce joj je ubrzano lupalo. Pravio joj peškirom hlad, mahao novinama kao lepezom. Peškir na kome je on sedeo obesio je na suncobran. Zaista ima osetljivu kožu, mislila je. Zna  odavno da je potrošena žena: nije ona više za ove tanke haljine bez rukava. Ta njena misao mogla bi da se upotrebi i u kakvoj knjizi, bila je prema sebi pravi cinik. On je, na svoj način „ok“, dobar je poznavalac umetnosti. Rekao je: „Izvini, ja nemam para  za ove dve kafe, u tebe se uzdam“. Dugo je ćutala, sve je bedno i kukavno. Pored tacne, uz šolje je stavila pare. Pričao je o slikaru poznaniku u Beogradu, o tome kako se nada da će mu on prodati veliki kolorisani crtež bogatom Rusu. Telefonirao je izvesnoj Jeleni, treba da mu organizuje izložbu slika u kafeu u Kotoru; tamo nisu znali ništa o tome, a do izložbe ostalo je nedelju dana, rekao je. Najbolje bi joj bilo da ima tegove za vežbanje na nogama i da zagazi u vodu i ide kroz nju dok ne potone. To bi bila ljubavna priča, rugala se sebi. Rekao je: „Moj je moto, budi srećan. I onako, niko neće primetiti da si nesrećan“. Kajala se da je spavala s njim, da mu se podala u svom autu; bila je gladna seksa i osetljiva na muške mirise. Kakav slučaj. Tešio je: „Nije važno šta smo uradili, već da smo ostali isti“. 

ZORAN T. POPOVIĆ: SVET JE MALI

Svadba je protekla protivno svim starim srpskim obicajima. Bez ijednog
ispaljenog metka!

Otkud u Srbiji toliko budala? Rodilo, brate!.

Psihicki sam malo odlepio, inace sam potpuno normalan!

Nisam plakao kada je Broz umro. Suze su mi krenule sa zadrskom, u
demokratiji.

Kad nemate koga pozovite prijatelje u pomoc. Budite sigurni da ce biti
nedostupni.

Jebo mater, ako ja bosanski ne znam bolje nego srpski!

Kad udes u bilo koji nas sud, uvek si u pravnom vakumu.

Voleo sam je do imbecilnosti, sve dok ona nije pobegla sa jednim obicnim
kretenom.

Voleo je jednu svoju drugaricu kao sestru, sve dok nisu napravili incest.

Kako da ne volim majmune. Mozda mi je neki od njih brat od tetke.

Zahvaljujuci socijalnoj politici vlade, danas u Srbiji samo najhrabriji
radaju decu.

Tesko je postovati svih deset bozjih zapovesti. Boze, hajde da se nagodimo!

Svet je mali cim u njemu nema mesta za Veliku Srbiju.

RADE JOVANOVIĆ: NEKOLIKO VRSTA SRBA

Prosečan Srbin ne uspeva nabrojati šta sve nema. Siromašan mu rečnik!

U nas manjine uživaju sva prava kao i Srbi. Sami su to tražili!

Naš čovek je tipičan individualac. Sam sebi je najveći neprijatelj!

Najvažnije je da mladi izaberu pravi poziv. Ionako neće imati posao!

U Vojvodini živi dvadesetak nacija. I nekoliko vrsta Srba!

Ova godina biće godina kulture i umetnosti. Umetnik će biti onaj ko preživi.

To što smo mi protiv rata, ne znači da nam nisu potrebni neprijatelji!

Telohranitelj može da bude i glup. Ali da pritom ne nadmašuje intelektualni kapacitet političara!

RATKO DANGUBIĆ : CAREVO ODELO

Istina je da je država na najboljem put da bankrotira, ali uteha joj je da je to najbolji put.

Teško je biti Srbin u inostranstvu. Mi se svugde osećamo kao kod svoje kuće.

Nikome ne mogu da budem uzor. Ja sam neponovljiv.

S kriminalcima nema pregovora. I oni su ljudi, imaju i oni svoje advokate.

Uskoro će svi u Srbiji živeti od doznaka iz inostranstava. To se zove kapitalizam.

Mi kao narod možemo da preživimo, ali samo kao pojedinci.

Car je go, jer i on zna da odelo ne čini čoveka.

MILAN TODOROV: EMAIL

  Pripremao sam novu knjigu priča. Naum  mi je bio da se pojavi do jesenjeg Sajma knjiga u oktobru. Imao sam dosta nedoumica: koju priču da unesem u nju, a koju i kako da prepravljam ili sasvim odbacim. To je razumljivo. Želeo sam da to bude zapažena knjiga. U stvari, da bude knjiga koja će se čitati.                    

       Da bih izoštrio vrednost pojedinih priča, odvojio sam neke od njih  i poslao ih nasumce na adrese najuticajnijih časopisa i najpoznatijih literararnih imena. Tako je jedna, koja je nosila dug i teško pamtljivim naslov, posredstvom interneta dospela do poznatog srpskog pisca, kritičara i profesora P. Bila je to priča o odluci mog prijatelja, varadinskog fotografa, da napusti grad i porodicu te ode na planinu Rudnik, da tamo živi.

      Moram odmah da nagalasim: ovo nije priča o  P., niti o B. , koji će u njoj takođe biti više puta pomenut. Opredelio sam se za navođenja inicijala ličnih imena ne želeći da njihove visoke književne statuse ni na koji način  zloupotrebim, a ako se budu u ovome prepoznali molim ih da ovo smatraju skromnim pokušajem da se dnevni računi jednog života učine manje verolomnim.

     Ovo je priča o čoveku koji je kasno počeo da piše, koji obeležen prethodnim svojim iskustvima, a beše ih i ovakvih i onakvih, razume se -  spoznaje svet priče i svet iz priča na drugi način. Prema tome, ne mogu reći ni da je to priča samo o meni.

      Elem, o P. ( koga ću radi lakše čitljivosti od sada zvati profesor ) sam znao onoliko koliko se moglo naslutiti iz njegove ispovedne proze. Smetao mi je njegov prenaglašeni politički stav u nekim pričama iz devedesetih, ali skoro sve ostalo mi se veoma dopadalo. Bili su to kraći romani i zaista izvrsne, u svemu po mom ukusu, pripovetke. Priče su donosile često vrlo opskurne i delikatne teme. Ponekad ih je i sam autor, zbog toga, morao nazivati fikcijama.

      Dok sam ih čitao, pitao bih se šta je stvarni a šta izmišljeni život profesorov. Koliko ličnosti on podrazumeva i koja je ličnost u tom životu ona od koje sve počinje.

       Danas, posle iskustva koje sam stekao u razmeni nekoliko pisama sa njim, slutim da nisam nimalo bliži odgovoru na to pitanje.

      Dugo sam se skanjivao  da ga nazovem, iako sam elektronsku adresu i broj mobilnog telefona profesora P. nosio u svom imeniku već duže vremena. Dve godine, otprilike. Dobio sam je od našeg zajedničkog poznanika B.. Dok je ležao u bolnici za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Običavali smo tih poslednjih godina njegovog života da se povremeno čujemo telefonom a kada bi on, na kratko, obično za vikend, izlazio iz bolnice kao, kako je govorio „zalečen a nikad izlečen“ nalazili bismo se kod mene u vinskom podrumu ili u praznoj sali gradske čitaonice.

               On je bio zavičajni pisac i ja sam tek tada, za neobaveznih razgovora, sa malim iznenađenjem saznao da je on i odličan prijatelj sa profesorom.

      Zašto sam bio iznenađen?

      Zbog toga što sam, čitajući svojevremeno tobožnju autobiografsku profesorovu ispovest  o tome kako se, posle svoje prve knjige priča, odrekao literature i tek je, slučajno prisustvovavši književnoj večeri jednog očigledno netalentovanog ali uspešnog  „pisca zavičajne proze“-  gotovo iz revolta ponovo počeo da piše.

       Sve vreme posle toga, godinama dakle, živeo sam u zabludi da se radi baš o B.

      Ali, kako je to moguće, mislio sam. Jer, obojica su, iako stilski sasvim različiti, bili ponajbolji pripovedači u svojoj generaciji, i ne samo u njoj. Tada, dabome, još nisam znao za bastard prozu koja nastaje iz veze stvarnih i izmišljenih događaja.

     Moja bliskost sa B.počela je još za studenstkih dana. On je bio stariji nekoliko godina od mene, ali sam ga i dalje viđao na Filozofskom fakultetu na kome je sve ispite polagao sa čistom desetkom, ali nikada nije diplomirao. U to vreme je već postao urednik jednog novosadskog časopisa za kulturu. Objavljivao je bez zazora i radove pisaca, kritičara i profesora koji nisu bili po volji ondašnje partijske vlasti. Kod njega sam objavio prvi kritički prikaz. Taj tekst o knjizi Porodično vreme Davida Albaharija je bio, sećam se, brucoški zagrcnut i natrunjen stranim izrazima koje sam pronalazio u Vujaklijinom leksikonu. To mi je i B.  zamerio, ali mi je na tom početku koji mi je toliko značio, dao  podstrek i volju da nastavim da pišem.

      Međutim, ubrzo su ga smenili.

      Potonji urednik je, sećam se, i od mene tražio da u pamfletskoj formi, napadnem B. Tada je prestala moja saradnja sa pomenutim časopisom i obnovio sam je tek kada je posle dve ili tri godine B. vraćen na mesto urednika.

      Nismo pričali o tim danima.

     Trebalo je da izađe iz bolnice radi promocije u Matici srpskoj svoje, pokazaće se, poslednje knjige zavičajnih tema. Nazvao me je i pitao da li bih mu poklonio izvesnu količinu vina za goste i posetioce te večeri. Ja sam se tada već, po gubitku državnog posla, bavio starim porodičnim vinogradom svoje supruge  i ulazio u tajne pravljenja raznih vina.

      Ako ti to, iz bilo kog razloga, nije zgodno, u redu je.

     To je ličilo na njega. Pristao sam i on je tek tada, onako uzgred, rekao da je svojevremeno znao šta su tražili da učinim protiv njega, kao i da je bio siguran da ja to neću uraditi.

       Toliko u uvodu. Neko će reći da je sve to razlivena digresija, ali ja sam uveren da bez njega niko ne bi shvatio kako sam, u lepo započeto poznanstvo sa profesorom, bez potrebe, slavodobitno i kukavno, uveo crno (belo!) vino.

       Dakle, kada je pročitao priču koju sam mu poslao, profesor mi je vrlo brzo odgovorio. Obećao je  da će je objaviti u svom časopisu i primetio da je pomenuta priča mnogo bolja nego njen naslov. Zamolio me je da mu ponudim novi naslov, ako mogu. Mada, dopisao je, na tome ne insistira.

Da, još me je zamolio da mu pošaljem i svoju prethodnu knjigu priča.

       Objasnio sam mu da ja odskora pišem tu novu prozu, da sam ranije pisao humorističke i satirične kratke tekstove, pa u tome imao i izvesnih uspeha, ali da mi je veoma stalo baš do ovavakvih priča. Voleo bih da ih baš on pročita pre objavljivanja knjige. I zatim mu ponudih bez zazora karton svog vina. Ne obrazlažući da je to nekakva nadoknada, odnosno nagrada, nego ostavljajući njemu da to protumači kako god hoće. Naravno, postojala je i mogućnost da on to neće. Ali u tom trenu ja sam, veselnik, isključivao tu opciju

       Međutim, čim sam kliknuo na send, shvatio sam šta sam uradio.

       Ali, bilo je nepopravljivo. Email  je već odlepršao. Tu pticu ne možete više uloviti i ćušnuti u kavez.

       Prolazili su dani, a profesor nije odgovarao. To je pojačavalo moj osećaj krivice i besmislenog kajanja. Kad bih samo pomislio na sadržaj tog svog žalosnog poltronskog mejla bilo je dovoljno da pokvarim dan. I ne samo dan. Noću, kad bih se probudio, osluškivao bih sebe po običaju, a onda ustajao, palio svetlo i malu peć u kuhinji, uključivao kompjuter, sipao mnogo mleka u šoljicu i to zalivao vrelim gutljajima crne kafe, čitao i osećao  da više neću moći da budem isti. Onaj koji sam bio do tog pisma, mislim, ako shvatate šta hoću da kažem pritom nimalo ne preterujući, naprotiv...

       U elektronsko sanduče stizala su mi mnoga druga, za mene sada nevažna pisma. Najpre bi se začuo  mali zaobljeni i  prijatni zvuk, kao zvečkica u dečjim kolicima a zatim bi u moj inbox sletela virtuelna ptičica. To sam ja podesio da baš tako bude, jer me uznemiravaju nagli, reski, ozbiljni zvuci koji na nešto kao upozoravaju. Kao da ja, sa ovoliko godina iza sebe, ne znam da važna upozorenja uvek stižu bez najave, često sasvim bezazleno, uglavnom  bezglasno.

        Posle još nekoliko dana (i noći!) probao sam, bezuspešno, da se iskupim. Što je, naravno, najgora stvar koju čovek u takvoj neprilici može da uradi. To je sad već bila patologija,  živi pesak komunikacije, a da ja to opet nisam na vreme osetio. Napisao sam profesoru da ću poraditi sam na svojoj novoj knjizi. Time sam pokušao da izbrišem onu svoju molbu iz prethodnog pisma. Pomenuo sam mu i svoju bolećivost i subjektivnost, koje su činile da se plašim sopstvenog izbora. Ipak, postupiću tako, kazao sam čvrsto, ljigavo. Pravdao sam se. Sve je to sada bilo krajnje besmisleno. Živo blato u ćorsokaku. Znao sam da on to zna. On koji me čeka. Ćuti i čeka. Sjajan od životnog lepka...

        U tom drugom mejlu, ne manje pogrešnom od prvog, dotakao sam se predugog naslova poslate priče.

         Kad završim priču, priznao sam, ne umem više da joj se vratim, čak ni radi neophodne prepravke naslova. Verujem da ćete to razumeti!

Opet te uštogljene, predozirane rečenice. Ubiće me ta koncentracija samoživosti!

     ( Doduše,  nedugo potom sam iznenada došao na ideju kako da promenim naslov da bih bolje obeležio suštinu priče. Međutim, više nisam imao nameru da ga opterećujem nikakvim novim predlozima. Iz razumljivih razloga.) 

       Ipak, odlučio sam da  za potrebe svoje buduće knjige izmenim naslov. Za sada interno. Ona fluidna priča o mom prijatelju fotografu zaljubljenom u mogućnost ničeovskog spasa čovečanstva, zvaće se Odlazak.

       Zašto?  

       Zato što svaki odlazak podrazumeva neko pročišćenje, neku katarzu. Ne može da se ode a da čovek ostane isti. Promeni se na bolje ili na gore, ali se uvek promeni.

       Kako to već biva, kad sam se pomirio sa činjenicom da mi se profesor neće više nikada javiti, stiglo je i njegovo poslednje  pismo. Jedva ga uočih u mnoštvu drugih kratkih poruka. Očekivao sam da ću dobiti ono što sam zaslužio. Drugim rečima, da će mi održati lekciju. Međutim, prevario sam se.

      Bio je reply, bez naslova:

M.

 Sve smo se razumeli,

javiću kad se časopis pojavi i poslati primerak...

Čujemo se, P..

       Lakonski je, znači, odgovorio na moje poštapalačko Verujem da ćete to razumeti(!).

       Posle toga, bio sam doslovce skutren, da se poslužim njegovim omiljenim arhaizmom. Nisam mogao da odredim suštinu poruke koja se krila u njegovoj duhovitoj replici na moje poslednje pismo. Prećutni oprost? Ignorancija? Humanizam i renesansa, možda.

       U svakom slučaju, mislim da nikako nije trijumfovao (iako je mogao!) zbog moje neodmerenosti. Umesto toga, učinio je nešto najnormalnije, nešto čega se, sve razbijajući glavu oko toga kako će se ta moja bruka završiti, nijednom nisam setio.

      Jednostavno je pustio da moja neumesna ponuda tiho potone.      

      I evo je, ona se polako ali sigurno utrpava u mulj svakodnevnih prizora. Kao žaba krastača.

       

RATKO DANGUBIĆ: PRAZAN BELI TANJIR

Iznenada ga je popustila glava. U trenutku se sve to odigralo. Počeo je da gleda oko sebe. Biblioteka, ovakva biblioteka se nalazi u svakom malo većem gradu; u svakoj od njih ima bizarna sala za jebenu publiku, mislio je. Trgao se, kao da ga je neko drmao za ramena. Levo od njega je sedeo onaj koji treba prvi da govori, koji se toga trenutka oglasio pozdravom prisutnima. Tu je, desno od njega, njegov dobar drug i prijatelj, koji je o njegovoj knjizi i pisao u jednom književnom listu. Pisao je, naravno, a nije razumeo kakva je nebuloza knjiga, uzdahnuo je. Sedeo je gotovo uspravan, nepomičan: prijatelj će roman i danas da hvali. Stavio je i on na sto, pred sebe knjigu, koja je mirisala na štampariju. Taj miris nekada ga je uznemiravao, sada mu je nalik na vonj prosutog vinjaka. Buljio je u naslov, u fotografiju na koricama: prazan beli tanjir, na crveno-belom karo stolnjaku. Nekako je izgubio osećaj za vreme, a kajao se da nije pre ulaska u salu svratio i do klozeta. Kao da nije ovde prisutan, a mora da bude tu. Knjiga koja je ispred njega, nema sumnje, je njegova knjiga. Najradije bi je bacio na pod ili gurnuo pod sto i nagazio nogama. Nekada se, sećao se, na ovakvim večerima okupljalo dosta sveta. Ako ništa, posebno s jeseni i zimi, bilo je penzionera koji su dolazii da se ugreju u sali, studenata gladnih javnih lica. Pogledi ovih ljudi nisu neprijateljski, pre bi se reklo da se okupio ravnodušan svet. Neki su ga gledali i sa simpatijom. Pravi je praznik bio u ono davno vreme ako bi bila tu i kakva boca alkohola i plastične i papirne čaše, a o kanapeima da i ne govori. Ovi ovde, pitao se, ko su ovi ljudi ovde. Pogledom je krenuo po prisutnima u sali, po ovima koji su sedeli s njim za stolom. Izvadio je polako mobilni iz džepa i isključio ga da se ne oglasi Internacionalom. Tu melodiju mu je postavio prijatelj koji nestanak komunizma ne može da preboli. Sada je u sali jedva sedam-osam nedovršenih novinara i dva-tri dokona starca, i oni pogleduju na sat; ne slušaju šta uvodničar govori. Trebalo je ovo otkazati, mislio je, trebalo je da natera sudbinu da dođe ona mesto njega. Sve snimaju ovo ljudi, i ne slušaju, pa će, kada im zatreba to složiti u kakvu nepotrebnu nebulozu. Jednog od ovih čeka devojka, drugi ide po sina u pozorište, treći ima još jednu tezgu na radiju, a ova devojka s kraja radi u onom listu gde je kultura među ukrštenim rečima. U salu je ušla debela žena sa stolicom u rukama, to je sigurno jedna od bibliotekarki. Odavano je shvatio kuda idu knjige: u pizdu materinu. Pravo ima onaj njegov idiot u knjizi, Petar, klovn koji kaže: „Elektronska knjiga jede i čitaoce i pisce“. Kakvi posetioci književnih večeri, sve je farsa. Uzeo je u ruke knjigu, na njega je red da čita. Kako bi sa zadovoljstvom pljunuo na sve. Sranje, trgao se, nisam poneo naočare, ima da se oteli dok ovo pročita. Sve je pogrešno, sve je laž, mislio je.

ZORAN T. POPOVIĆ: SVE ZA 99

Mi nista ne radimo na brzinu. Mi i pre nego sto krenemo glavom kroz zid,
prvo dobro razmislimo.

Citalacka publika moje knjige uopste ne otvara. Nece da im pravi usi.

Davo je nas dusebriznik!

Bolje svrake da vam popiju mozak, nego neka sponzorusa. Jeftinije cete da
prodete!

U pravosudnim procesima protiv organizovanog kriminala, drzava ima status
zasticenog svedoka.

Usao sam u prodavnicu na kojoj je pisalo "Sve za 99" i kupio coveka.

Ja sam svoj covek. Mene je donela roda.

Ja sam se rodio u ona vremena, kad su decu donosile rode. Za seks se tad
nije ni znalo.

Kad sam cuo da je i pad let, ja sam uspesno sleteo na dno.

U mom braku bilo je i uspona i padova. Otkad sam se razveo, nema padova!

RADE JOVANOVIĆ: SVETLOSNE GODINE

Bojim se da će se naš mrak meriti svetlosnim godinama!

Planira se svetla budućnost Srbije za par godina. Naravno, svetlosnih!

Ministri su se okružili neznalicama. I ništa ne rade bez njihovog znanja!

Ako ne bude valjala i ova vlada, moraćemo na sledećim izborima menjati narod!

Pod Turcima smo bili pet vekova... Nismo mogli ni demokrate zavoleti preko noći!

Mnoge birače možete naterati da nose transparente. Ne i da ih pročitaju!

EU i Ameri su na ivici snage. Neće još dugo moći da trpe naše nevolje!

EU hvata na brzinu. Kod njih radnik za dan zaradi našu mesečnu platu!

Jedino je u Srbiji kriza prelazni period. Prelazi sa oca na sina!

Moto mazohista: morate živeti u Srbiji, da biste je voleli!

MILAN TODOROV: PROLAZNO VREME

Vlada radi ono što je najbolje za građane. Ne radi ništa!

Tajkuni su se obogatili lopovlukom, dok je narod birao put kojim se ređe ide!

Vlast mora znati da mi nismo ovce, pa da nas šiša a da očekuje da ni meket ne pustimo.

Za sad nema opasnosti po celovitost Srbije. Ona se raspada samo spolja.

Promene su neizbežne, jer je neophodno da opet sve bude kao u dobra stara vremena.

Da li se učlaniti u partiju ili u biblioteku? Ako ste nepismeni, moj vam je savet da se učlanite u neku ozbiljnu partiju jer ćete tako brže napredovati.

Osobe koje tvrde da nas vode slepci, imaju pravo na lice za pratnju.

Nema povlačenja! Mi ćemo i dalje praviti jedan korak napred a dva nazad.

Kakav si ti rodoljub kad nijednom nisi poginuo za Srbiju?!

Realnost je jedno, a realne želje u ovoj zemlji su nešto sasvim drugo.

Ne samo da nam je stigla demokratija, nego ima i rekordno prolazno vreme.

.  

ZORAN T. POPOVIĆ: KONTAKT SA PRIRODOM

Svi se prave blesavi, jedino sam ja originalan!

Zena me je uhvatila s komsinicom, u trenutku kad sam ja bio na vrhuncu
razvijanja dobrosusedskih odnosa, i na taj nacin jos jednom pokazala da nema
smisla za politiku.

Ja nisam od onih koji misle da sve znaju, ali ne mogu drugima da zabranim
da tako misle o meni.

Imao je uvek ispravan stav, ali zato nikada nije bio uspravan.

I infarkt vam je od srca!

Oni koji svoju buducnost ne vide u Srbiji, imaju dobar pogled na svet.

Mladi ljudi nam odlaze u svet iz ocaja, ali se mora reci da njih niko nije
oterao. To je bio njihov izbor!

Ne znam da li zaposljavanje njegove nove sekretarice ima politicku pozadinu,
ali znam da ima dobro dupe!

Narod ide go i bos, da bi ostvario sto neposredniji kontakt sa prirodom.

Sto svakim danom sve vise gledam u pasulj, sve manje vidim buducnost.

MILAN TODOROV: SRETENJSKI AFORIZAM

Ako na Sretenje medved izađe iz pećine i vidi svoju senku, nećemo imati državu još trideset godina.

MILAN TODOROV: KUKOVO LETO

Kažu  da je sada smanjena korupcija u Srbiji. Pošto kupio, po to prodao!

Pozivamo bogate da ulažu kod nas. Da na obostranu korist spiskamo njihov novac.

Kada sam se viđao s njim on nije bio kriminalac. Postao je to tek posle našeg viđanja.

Koji je poslednji termin za dobijanje datuma ulaska u EU? Kukovo leto.

Duga je ruka pravde, ali ministri imaju još duže prstiće.

Žali se Narcis: Danas svako gleda samo sebe!

RATKO DANGUBIĆ: FITILJ

Za promenu, treba nam malo optimizma. Ničija nije do zore gorela.

Vlast se boji da ne ostane u mraku. Sve joj je kraći fitilj.

Poruke od naroda vlast prima preko telefonske sekretarice. Ona nikada nije kod kuće.

Sudu nije stalo da otkriju krivce, jer onda bi suđenje izgubilo draž koju ima.

Uspeli smo da postignemo da se vlast normalno menja na izborima. Sjaše Kurta da uzjaše Murta.

RATKO DANGUBIĆ: SABLJA I LEPTIR

          

Imali smo prepečenom ciglom popločano dvorište, tu i tamo ukrašeno nekakvim velikim betonskim vazama za cveće. Pripadalo je jednoj od onih kućerina u Dunavskoj ulici; to je zgrade zidana u vreme K und K, sa unutrašnjom terasom u krug, koja služi i kao hodnik između stanova. Na prvom spratu se nalazio naši stan broj 7, u kome je živelo nas troje. Nikada ranije nisam razmišljao o ovome. Ponekad i sebe, rekla bi majka, treba slušati bez uplitanja. Sa blagim omalovažavanjem se gledalo na ove stanove; nisu slovili za luksuzne. Na spratu je bilo osam stanara i u svakom stanu živelo je najmanje po jedno dete, osim u stanju tetke Tanje i njenog belogardejca Vladimira. Tako su ga zvali i susedi: Tanjin belogardejac Vladimir. U prvom od tih stanova živeo je od 1923. Vladimir sa suprugom Tatjanom. Ne znam ni kako sam zaželeo da o ovome govorim. Valjda sam i na Vladimira sam odavno bio zaboravio. Izgledao je uvek nekako sitan, star i ljubazan: danas mislim da se sav sastojao iz šešira i mundira. Da ga se setim, ponukao me je skoro konjski topot koji sam čuo iza Tanurđiča palate: dva mlađa Ciganina su kolala gradom i skupljala kartonske kutije iz kontejnera; sve su tovarili u prikolicu koju je vukao riđi konj. Tako se posle Hitlerovog rata kretao i Vladimir kroz grad; on je razvozio soda-vodu u lepim obojenim bocama od debelog stakla. S vremena na vreme nam je tetka Tanja, tako su je zvala sva deca u dvorištu, iznosila na okrugli kameni sto ruska peciva. Onda mi je izgledalo da nema stvari koja može da poremeti duševnu ravnotežu ljudi u dvorištu. Žene iz okolnih stanova, bilo je tu nove i stare gospode, pomagale su Tanji kada treba, a ona je starije devojke podučavala lepim manirima. Tada sam ja imao sedam-osam godina. Svima je bio zanimljiv stari Vladimir, jer je imao kitnjastu uniformu i izlazio je s njom u dvorište, ali nikada dalje. Jednog dana, tek tako, stari je prestao da razvozi soda-vodu po gradu, a konja i špediter je prodao sodaru Gavri iz Paraga. Majka je rekla da je jadni Vladimir prolupao. Posmatrao sam ga kako ide uz stepenice i niz stepenice, zveckajući sabljom, sve dok ga tetka Tanja ne odvede u stan. Pre nedelju dana posetio sam dvorište u kome su sada radnje u prizemlju. Ne izgleda mi danas kao onaj teatar; mesto gde su se nekada skupljali mirisi i glasovi iz stanova i stanari. Nekako su se na mene odjednom svalile sve te uvele uspomene. Nastojim da se uhvatim za neku lepu stvar, ali ne uspevam. Tako, negde u jesen, bio sam u trećem razredu, Vladimir je celo popodne sa sabljom hodao gore-dole stepenicama, a ja sam ostao iza prozora u stanu. Odavno sam zaboravio taj trenutak, i kao da se i sada bojim da pogledam na tu stranu. Tek koji godinu  kasnije setio sam se da se majka bojala da Vladimir ne izvadi sablju i krene da mlatara njome po dvorištu. To je bila njena pretpostavka, rekla je. Tako sam onda proveo dobar sat iza zvese i udisao onaj odurni miris muškatli. I zabrinuta majka je stajala uz mene, i sama osmatrala događaje u dvorištu. Tu je bilo i raznih sitnica na pretek. Te neke srede, pamtim da je bila sreda zbog jedne fudbalske utakmice, na dasku prozora, sleteo je leptir i ostao nepokretan. Majka pored mene je mrmljala da je mrtav, da mu je iscurilo svo vreme. Vreme je pesak u pustinji, rekla je, njemu je svaki živi stvor jednak. Tu misao je ponovila i koji mesec  kasnije, kada su, ispred uplakane tetke Tanje, izneli iz malog stana sanduk sa telom mrtvog Vladimira. Sa strane, na sanduku je pisalo ime i prezime, godina rođenje i smrti; ispod ovih slova i brojeva je stajala prikovana sablja, nekako nalik na liniju, kao da se s njom s podvlači biografija Vladimira. Plakala je majka, plakali su i drugi u dvorištu, a ja sam ostao nem.

MILAN TODOROV: DIJAGNOZA

Kad ulazimo u Evropsku uniju? Mi smo spremni za evakuaciju.

Od kako nemamo šta da jedemo, ništa se ne baca!

Ne znamo da li nam se rodio velika vođa. On još nema dijagnozu.

Nama je svaka kapitalna investicija dobrodošla, jer nama mnogo ne treba.

Uhapšenog treba što pre osuditi. Pod uslovom da dokazi jednog dana budu pronađeni.

Šta jede predsednik? To vam nikad neće reći njegov kuvar.

RADE JOVANOVIĆ. VASIONSKI BRODOVI

Kad Srbija uđe u EU, tamo će je dočekati nekoliko miliona Srba!

Gde bi bio kraj demokratiji u Srbiji… Da joj se nije primakao!

Srbe ne možete ni motkom uterati u Evropu… A kamoli šargarepom!

Nebeski narod nema izlaz na more. Nama tonu vasionski brodovi!

Preci su pod Turcima živeli bedno. A bilo je i drugih oblika adaptacije na 21. vek!

Mi smo često počinjali od nule. Ali to je već slavna prošlost!

Radoznali Srbi proučavaju istoriju. Zanima ih šta će biti sutra!

MILAN TODOROV: DRŽAVNI UDAR

Juče sam prekrečio fašistički grafit. Učinio sam to pod okriljem mraka.

U toku emisije poznatoj pevačici su ispale grudi, ali je ona odmah montirala druge i nastavila da peva.

Turci su ovde vladali petsto godina. Mi smo najbolje što se porobljivaču može desiti.

Napadi na premijera su pokušaj udara na Luja Četrnaestog i njegovo poistovećivanje sa državom.

Sutra ću imati naporan radni dan. Idem u Nacionalnu službu za zapošljavanje.

Boginja pravde je insajder. Krije oči iza poveza.

Mi političare mrzimo zato što su uspešni. Uspeli su da nam unište državu.

RATKO DANGUBIĆ: KLUB U MOMBASI

                            

Zvučnik zazuji uvek kada neko pojača radio, a onda moramo da galamimo. Kelner Milivoje sada je radio smanjio na minimum. Taj inžinjer geodezije, koji je gradio razne puteve po Keniji, ima svakakve priče. Za razliku od slikara, pustolovima nikad ne ponestane inspiracije, rekao je. Tako su ga toga jutra naterali u Klubu penzionera da pripoveda kakav je kupleraj u toj njegovoj Mombasi. I stvarno mu je uspevalo da dok govori ljudi miruju i klimaju glavom i po dvadeset minuta. Izgledalo je da njegova priča i ne zavisi od njega. A kada je ispovest minula i kada su svi došli sebi, nekima je bilo neprijatno, a neki su se oblizivali. On je odlazio samo na proverena i na izabrana mesta u Mombasi, skupa, jer se bojao da ne uhvati kakvu bolest, rekao je. On o sebi govori ponekad u trećem licu, kao da to nije on. Navodno je udovac, nema nikoga svoga, pa mu je lako da truni ovakve priče bez zazora. Tako je tamo u Mombasi postojao i luksuzni klub, u kome je engleska kompanija imala svoje kurve, i misli da ih je maksimum uvek bilo do dvadeset. Taj klub radio od deset pred ponoć do tri ujutru. Tamo u klubu ima nekoliko manjih barova, svaki ima svoj šank i svoga barmena. Ponekad je ćutao i minut kao da se priseća stvari ili osluškuje nešto u sebi, tako da se čuje i utišan radio. Njega je, rekao je, u Africi razjedala vlaga i nju jedino nije mogao da podnese. Takav mu je metabolizam, uzdahnuo je. Nekada u tom klubu ima gostiji više, kad stignu menadžeri i osoblje kakve privatne avio kompanije, a ima i legionara. Te kurve imaju jednog gazdu i svaka u klubu ima svoju sobu, a one su male kao boksovi. Te kurve sve su bele i mogu se u gradu da vide u najskupljim radnjama i one su tamo cenjene gospođe. Nekako su nalik na onu iz filma sa Ketrin Danev, a film se zove Lepotica noći ili one iz filmova onga Felinija. Tu je stvar jednostavna: pogledaš devojku, nasmeješ joj se ili podigneš obrvu. Ti onda popiješ piće sa kojom od tih devojaka, direktno ili u prolazu. Svaka od cura ima svoj broj. Kada se odlučiš koju ćeš da smotaš, daš svom barmenu njen broj, platiš punu cenu, pa sa kvitom ideš ponovo do one koju su izabrao, o ona te vodi u svoju sobu. Brzo se umara dok priča inženjer geodezije, a onda ode naglo iz kluba; najstariji je, ima ravno osmdeset i sedam. Jednom je neki Gavra iz Titela, kada je inženjer odgegao, govorio da ovaj ludak sve izmišlja, da je taj gledao mnogo filmova i gutao mnogo stripova i knjiga. Taj Gavra je poznati doktor za snove, ali i on je u penziji. Njegova je tvrdnja da ljudsko biće u snovima živi naročitim životom. Po njemu, san je izmenjeni život. Taj Gavra jedini povremeno oponira ovom inžinjeru za puteve, a ostali vole da ližu poslastice kakva je i ova o engleskom klubu i kupleraju. Kada Gavra kaže da ljudi u snovima prave bez reda svakave pokrete ruku, nogu, glave, da pomeraju telo onako i puštaju nekontrolisane glasove, svi ga slušaju, ali nikome nije ovo interesantno kao kad govori inženjer za puteve o kurvama u Mombasi. Jedino se inženjer za puteve zainteresovao za Gavrin monolog o svojstvenim refleksima sna. Posle je Gavra rekao, vidi se da je obrazovan i potkovan, zna da je refleks latinska reč i da znači odraz.

MILAN TODOROV: BALKAN

Samo je pitanje dana kad će se narodu smrknuti.

Direktor policije bi trebalo da bude profesionalac, mada ne mora time organizovano da se bavi.

Kroz Bosnu ne pevaj, kroz Srbiju ne sviraj, kroz Makedoniju ne igraj...Građanima pomenutih zemalja nije ni do čega!

Šta će papa u Srbiji? Mi smo veći katolici od  njega!

Danas se ne osećam kao prebijena mačka. Danas se osećam kao mačka u februaru! 

Naš zavod za statistiku angažuje oko stotinak radnika, manje više, otprilike toliko, šta ja znam...

Zašto ljudi napuštaju ovaj svet? Zato što je on premali da primi sve goste u njemu.

ZORAN T. POPOVIĆ: SPONZORUŠE

Mnogo volim sponzoruse. Posebno njihov izraz lica, kad shvate da  nemam
ni dinara.

Ucestvovao sam u demonstracijama. Moje prisustvo obezbedivale su jake
policijske snage.

Da nije pio i pusio Metuzalem bi docekao duboku starost.

Nasi politicari su izazvali krvavi gradanski rat, da bi sacuvali svoj
dusevni mir.

Velika je ponuda a mala potraznja na trzistu, tako da mozes da kupis
coveka u pola cene.

Mi smo proterali cirilicu iz Srbije, a Hrvati nas sad uspesno kopiraju.

Nas golman je najplaceniji igrac u ekipi, jer je placen po ucinku.

RATKO DANGUBIĆ: KOZA I KUPUS

Kako koja partija dođe na vlast, ona svojim ljudima nađe posao. Zato je i dobro da sve stranke jednom budu na vlasti.

Dok smo pucali u prazno bila nam je mirna savest.

Nema spora da ovde svaka pevaljka može da stvori ime, pa po tome se i razlikuje od akademika.

Treba dati kozi da čuva kupus. Neko na kraju mora da odogovara zašto je pola kupusa već nestalo.

Spremni smo da osnujemo jebivetarsku partiju, samo čekamo povoljan vetar.

Novonastala situacija me zbunjuje. I dalje je sve po starom.

Mi nismo stavili tačku ni na jedan od sukoba koji su iza nas. Volimo da pišemo.

RADE JOVANOVIĆ: ŠETANJE OPANAKA

Turci su vladali Srbijom pet vekova. A ni oni nisu ovoliko postigli!

Dva Srbina nikad nisu u duetu, već u duelu!

Srbima nikako ne uspeva da odumre država. Uvek građani imaju prednost!

Čizma glavu čuva je mudrost koju smo naučili šetajući opanke Turcima!

Mogli smo pod Turcima biti još pet vekova, ali ovakvu demokratiju ne bismo imali!

Jasno je što smo lenj narod. Pet vekova pod Turcima vreme je radilo za nas!

Opasna je floskula „o mrtvima sve najlepše“. Postajemo slavni po suicidu!

Kako naša vlada da se složi sa svetom kad on uvek ima drugačije mišljenje!

ZORAN T. POPOVIĆ: VLADANJE SITUACIJOM

Moj kum moze dnevno da popije pola gajbe piva, a moze i celu gajbu. Moze
kako hoce, jer on u potpunosti vlada situacijom.

Verujuci ljudima debelo sam platio ceh, a niko od njih da se seti da plati
bar jednu turu.

Do incidenta ne bi doslo da se jedan od ucesnika u verbalnoj raspravi nije
branio kocem.

Polizao sam tanjir. Prava je steta sto je bio prazan!

Vladi su prioretit siromasni i ona trazi model kako da ih se resi.

Ja sam se distancirao od ovog masovnog ludila, jer sam tezak individualac.

Ako je i ova vlast od boga, ja u njega vise ne verujem.

Ja sam udarac uzvratio u samoodbrani, jer sam video da on smera da me
napadne.

Beskicmenjak uvek ima ispravan stav.