1.
Poslednja tri dana radila je i po deset sati.
Ostajala je do ponoći da razvrsta pristiglu robu po policama i fiokama.
Pregledala je i knjige prihoda i rashoda. Njena prodavnica ima trideset kvadrata,
s pultom za kasu i merenje. Tu se marmelada prodavala na vagu, ulje i gas ako
si doneo bocu, kafa na pola kila ili frtalj, a bombone na komad. Hana je radila
samo da ne sluša ljude, da im ne gleda strah u očima. Trudila se da joj tuga i
briga ne nadjačaju razum. „Nema sledećeg života“, govorio joj je pokojni suprug
Avram. „Ništa nije sledeće.“ U Savamali je imala prijatelje i kupce, poznanike.
Davala je robu i na veresiju iako je znala da se sprema „smak sveta“. Na prvi
pogled, novine i donose samo vesti o uspesima tog Hitlera i o nevoljama
Jevreja. Hana zna da novine ne govore samo to i da ne govore sve. To je i bilo
ono sledeće. Slutila je da zlo dolazi i u Beograd, uskoro. Pre godinu dana
stigle su ovamo najcrnje vesti iz Berlina i Austrije. Pobuna naroda protiv
pakta koji je sklopljen s Hitlerom i ulice pune ljudi govorili su da je nacizam
i ovde pred vratima. Njoj je vesti (pa i ove najgore) donosila Savka, kod koje se
snabdeva materijalom za pantalone sinu Davidu, sebi za haljine, kecelje i
platnene kese. „Budi oprezna“, rekla joj je Savka. „Sada su Jevreji u smrtnoj
opasnosti.“ Dok su se u srpskim domovima spremali za uskrsnuće Hrista, farbali
jaja i pekli prasad, ona je i ove subote mislila kuda bi pobegla (na koji
mesec), dok nevolja ne prođe. Pare koje je skupila od prodaje „kolonijala“ i
hleba u Savamali, i ono što je uštedeo pokojni Avram, nisu bogatstvo, ali bi
pomoglo u nevolji da se izmakne. Sin David je ostao (brine za njega) u gradu, u
Knez Mihajlovoj, poslala ga je da kupi parafinske sveće i limun. Dok je sedela
sama, „prelomila je“ da (pre odlaska) sakrije nakit. Verovala je da, gde god da
ode u svet, mora (ako je ne ubiju) da se vrati.
2.
Uzela je iz ostave limenu kutiju od košer
biskvita i poređala u nju, između krpa, prstenje, narukvice, minđuše, deset
velikih zlatnika Habsburga i ogrlice. Kutija je lepa, na njoj je ispisano:
„BONN RAKUSEN&Cos, Kosher Biscuits“. Proverila je (i nagaravila ruku) da li
u kaminu, sa unutrašnje strane, stvarno postoji udubljenje, pokriveno crepom, u
kome je deda krio stvari u vreme Prvog svetskog rata. Deda je tvrdio da je u
kafani „Zlatna moruna“ viđao i Gavrila Principa. Kada je u novinama ugledao
njegovu fotografiju, setio ga se. Sedela je za stolom, napisala je, onome ko
nađe kutiju, kratko pismo (na srpskom i
hebrejskom). Moli ga da nađeno podeli na dva dela; da „sretnik“ deo uzme za
sebe, a drugi, njoj dragi nakit (nabrojala ga je redom), dostavi sinu Davidu
(data je adresa njegove tetke u Tel Avivu, koja uvek zna gde je on). Za sebe je
napisala da je „posednik“ kutije smatra (odavno) mrtvom. Kutiju je umotala u
amerikan platno i smestila je u udubljenje u kaminu. David se kasno vratio iz
grada, nije bilo parafinskih sveća, uzeo je one od voska i pola kila limuna.
Policija ga je legitimisala kod „Ruskog cara“, rekao je. Nije ga korila. Ustala
je rano i spremila mu toplu čokoladu (to su bile poslednje zalihe) i stavila na
kobaltni tanjir tri košer biskvita. Taj ostatak je krila i od sebe i od mrava u
tegli prekrivenoj dunst papirom. Otvorila je prozor, na Sabornoj crkvi su se
oglasila zvona. Cika deteta dopirala je iz dvorišta Jovanovića. Osmotrila je
vodu Save, koja se valjala kroz aprilsko jutro. Skoro je poverovala da je rat
ovde (stvarno) nemoguć. Stara dereglija (viđala je i ranije) dolazila je od
Zemuna. Mrka stvar plutala je na vodi. Pomislila je: kao da je ljudski leš i
oko srca joj se javila zebnja. Nestala je i ona cika deteta, mir je remetio tramvaj
koji se vukao ulicom. Tog jutra, kada su se ortodoksni spremali za odlazak u
crkvu, da jedni drugima kažu: „Hristos Vaskrese“, nad Beogradom se „nadvilo“
stotine aviona. Hana jedva da je bila odmakla dvadesetak metara niz ulicu kada
je na zgradu pored koje je prolazila pala bomba. „Ponekad se sumnje igraju sa
suzama“, jadala se kasnije baba Savka. „Nije bilo ambulantnih kola.“ David je
jedva stigao da sahrani majku na groblju u Cvijićevoj, i da tuguje nedelju ili
dve dana, kada su ga pokupili pristigli esesovci i odveli u logor na Starom sajmištu.
Tu mu se (nema imena ni u arhivama) gubi trag, kao da je sudbina istrgla ovu
stranicu iz knjige postojanja. Tako je kutija za košer biskvit ostala u mraku (godinama),
dok u Beograd nisu stigli oslobodioci i komunisti. Baba Savka, koja je jedini
svedok i narator događanja u ulici, zaprepastilo je da su stradale mnoge zgrade
oko one u kojoj je stanovala Hana, a da je njena zgrada ostala, do kraja rata,
uspravna.
3.
Baba Savka je (prvih nekoliko meseci), zapravo,
zazirala i sama od pristiglih partizana, a da toga (skoro) nije ni bila svesna.
Kada su protutnjali Rusi i kada su Titovi oslobodioci 1945. zaposeli Beograd i
prazne, opljačkane i rasturene stanove, nekog Ignjata, kome je nekakva uprava
dodelila stan Hane Grosman u Savamali, iznenadilo je da u stanu postoji kamin
koji nema dimnjak, kazivala je baba Savka. Pamtila je da ga je videla kada se
prvi put pojavio, u mokrim cipelama. Dala mu je vojničke čarape pokojnog brata
Radosava, kraljevog gardiste. Ignjatova supruga Jelisaveta bila je (pravi) komunista
od pre rata. Imali su maloletnog sina Simu. Ignjat je odmah počeo da radi u
predratnoj knjižari Gece Kona. Kao iskusan knjigovođa, imao je zadatak da svake
nedelje pregleda stanje robe i para. Ignjat je utvrdio da je poslovanje u komunizmu,
rekao je babi Savki, prava katastrofa, ali nije smeo nikome drugom da se
poveri. Poslovođa (nosilac jedne od spomenica, rekla je baba Savka) poklanjao je
knjige filozofima i ljudima za koje je mislio da mogu da mu valjaju, a Ignjat
nije znao kako to da pravda. Tih meseci je Ignjat kupio i kaljevu peć, polovnu,
i montirao je u ispravni dimnjak u stanu, u sobi u kojoj je nekada spavao David
Grosman. Kada je proradila kaljeva „furuna“, Ignjat se (ponovo) okrenuo
nepotrebnom kaminu. Te nedelje trebalo je da stigne i moler, kupio je mađarsku
farbu ispod ruke, da uredi stan. Jedne večeri je doneo odluku da razvali kamin.
Oblak prašine je ispunio sobu. I dovde je baba Savka pratila tok događaja.
Onome koji ovo nagađa (unuku baba Savke) nije daleko od pameti da, na osnovu (navodnog)
pisma i sumnji, preplete tok događaja. Ignjat je (uveren je unuk) slao pismo i
tetki u Izraelu, ali ona nije bila živa. Unuk veruje da je Ignjat sklonio nakit,
a da je kutiju prodao na buvljoj pijaci. Tako je ispalo da je lakše da se život
proživljava nego prepričava. Žao joj je, navodno je rekla Jelisaveta, što nije
upoznala Hanu koja je, pre njih, stanovala u stanu u Savamali.
(Drugonagrađena priča na konkursu beogradskog festivala
MIKSER i ARHIPELAGA. Priča će biti objavljena u zborniku koji za jesenji sajam
knjiga priprema izdavačka kuća ARHIPELAG.)
