RATKO DANGUBIĆ: BARTON

Prošlo je dve nedelje da sam se sa vratio sa odmora. Ovo je drugi put da idemo u septembru na Siciliju. Tada nema tamo onih visokih temperatura, vlaga je pristojna, a i aranžmani su jeftiniji. Novac je, naravno, bitan, a supruga voli da citira samu sebe i veli: Nije uvek najbitniji. Od kada sam stigao u grad, vreme provodim u skupljanju kojekakvih potvrda, dozvola i plaćanju računa. Nadam se da ću se kasnije baviti nečim pametnijim. To lutanje po ustanovama i bankama je verovatno najbolja proba nerava. I toga dana trebalo je da se nađem u kafeu Ceger s advokatom koji mi radi ugovor za prodaju nasleđene garsonjere. Hodao sam Krunskom polako, jutro je bilo, kako kažu patetične poete, kao sa rezglednice. Između parkiranih automobila vukao se suvonjavi inkasant i dljinski proveravao da li sva kola imaju plaćeno parkiranje. Pored mene je sa mobilnim na uvetu promakao dugonja u sivoj trenerci, derao se i bez zazora, govorio je kako je sjebao debila na pokeru i da je odbio da igra sa njim na veresiju. I dok je odmicao poslednje reči koje sam čuo su bile: „Nemoj da sere.“ Imao sam utisak kako ovo i jeste i nije jedno pravo, jesenje jutro u samom centru grada. Nakon sat vremena krenuo sam iz kafea Cegera, nije daleko, u hotel Metropol da preuzmem lek za rođaka, poslala ga je njegova mlađa sestra preko poznanik iz Francuske. Kada prolazim Krunskom, i idem prema stanu, tamo na uglu Molerove i Krunske, nailazim na stariju Ciganku, koja stanuje tu u podrumu, u jednoj art-deko zgradi. Pored nje na trotoaru uvek je kunjao veliki pas: amorfna masa, nalik na neobikovano testo koje je naglo ispečeno. Imam naviku i neku potrebu da joj, bez zastajanja, dam kakav novac, i opomenem je da ne pije pivo, ali ona ga pije od zore. Tuda se izjutra muvaju i ovi koji peru ulice u narandžastim prslucima i sa gumenim zmijama, ali u to vreme se ona i pas izgube. Tek sada, kada se dogodilo ovo šta se dogodilo, računao sam koliko para treba dnevno Ciganki da preživi. I ove razderane subote, sigurno je bila subota, sedela je tu, na plavoj gajbi od sokova ili piva, na masnom jastuku, loveći sunce. Nije nimalo nalik na skitnicu, ima maramu na vrh glave: pozdravlja diskretno svakoga ko prođe sa pijace ili ide prema Kaleniću. Neki se prenu, pa zastanu i daju joj kakve pare, neki je i ne primete. Za određene je ona samo sirotinja, za druge nekakav trenutak i parazit. Izgleda kao da je život proživela na ovome mestu. Sedela je i ovoga jutra tamo, ali nije reagovala kad sam joj ostavio plavu papirnu novčanicu. Podigla je poged, kako je to radio i njen pas, i promucala: “Barton je mrtav.“ Tada sam saznao ime kera, i stvarno ga nije bilo pored nje i gajbe. Na licu joj se ogledao nemi bol, pa sam pomislio kako njeno ime ne znam, a sada znam ime uginulog kera. Kao da me je nešto lako zagolicalo u grlu. Ova njena kratka rečenica i njeno vidljivo osećanje usamljenosti na gajbi, sve mi se to učinilo kao ružan san. Imao sam i utisak da je njen jad veći od bilo kojeg drugog jada ljudi koji tuda ovoga jutra prolaze. Uz reč-dve utehe nastavio sam put, mislim da sam slegnuo i ramenima. Ispalo je da je sve ovo besmisleno, kao i ona igra pokera dugonje koji je promakao pored mene u sivoj trenerci, i shvatio sam da i kod sudbine nema nikakve veresije. Priča bi mogla ovde i da se završi, pomislio sam: Barton je u kafileriji. Ali: Ciganka je već narednog dana sedela na gajbi. Uz zid je stajala fotografija Bartona. Napravio je i uramio, rekla je, fotograf iz ulice i poklonio joj je letos kada je vratio sa izložbe.  

RADE JOVANOVIĆ: U BELOM SVETU

Kasni se sa vraćanjem imovine crkvi. Tek su joj se se vratili ateisti!

Da nam nije Kineza, ne bismo imali prijatelja u belom svetu!

Ljudi su i u Srbiji postajali od majmuna radom. Sve dok se rad plaćao!

Ćutanje je znak odobravanja. Naročito minut ćutanja!

Za naše lidere niko živi ne bi glasao. Srećom, mrtvi nemju pravo glasa!

Srbija će teško rešiti problem podzemlja! Zapelo je već kod metroa!

Mi smo dobili izbeglice, Hrvati njihovu imovinu. Za nas je čovek najveće bogatstvo!

Sukob inteligencije i vlasti je uočljiv. I kod većine naših ministara!

Uveliko izvozimo pamet. Međutim, ni glupost nam ne zna za granice!

Poštujem kosovski ep, ali ne bih voleo da Filip Višnjić opeva moj život!

RATKO DANGUBIĆ: BUBREG U LOJU

Ja sam za elektronsko čitanje novina. Tako bar manje prljam ruke.

Neću da ranim i dve sreće grabim. Posle sve moram da delim sa policijom.

Jesmo i ovu vladu skupili s koca I konopca, ali ne treba zaboraviti da se i toga materijala mogu napraviti i vešala.

Jedan minister bi da pravi kanale, drugi mostove, treći puteve. Sreća da to nisu kordinirane akcije.

Znaju i oni da snaga na usta ulazi, zato možete i da im popušite.

Pogrešno je pitanje treba li Srbija da bude kraljevina,  pravo je-treba li da bude Srbija.

Svetlo je postavljeno na početku tunela. Ne smemo da znamo u kakav mrak ulazimo.

U ovoj zemlji nema nevolje koja se nije dogodila. I da se sada dogodi nešto lepo bilo bi ružno.

U kapitalizmu je najveći strah da se čovek ne razboli, jer lečenje košta bogatstvo. Sva sreća da kod nas život ništa ne vredi.

Turske serije treba da se prikazuju pet stotina godina. Tek da osetimo koliko smo bili u ropstvu.

Zakon kaže da zločion nikada ne zastareva, ali i ne živi se hiljadu godina.

Nemci sve češće nalaze zločince iz rata. Imajući u vidu među njima broj devedesetodišnjaka, mor se kazati da je to fantastičan procenat i vreme je da se i Hitler pojavi.

Istraga je krenula u pogrešnom pravcu. Samo tako se mogao i otkrirti zločinac.

Ne smeta mi što sam prodao bubreg. Kod novog vlasnika osećaće se  kao bubreg u loju.

MILAN TODOROV: SEBASTIJAN

-         Pričaj nam, Sebastijan, kakav je život na moru. E’o pivo! ’El još polivaš lavabo?

-         Dok sam živ, šoraću u lavabo!

-         Što?

-         E, što! Jednom nas u’vati oluja na Suluckom moru tačno naspram opakog grebena Beibu. Luka daleko, a more sve deblje, lađa se propinje i trese, daske pucaju, motori otkazuju...a neki mali od palube, od prpe, stalno trčka na klozetsku školjku. Kad je treći put seo na dasku, začujemo krik koji ledi krv u žilama. Šta je bilo? Pacovi uvek beže kroz kanalizaciju i jedan ga ščepo za ud te mu otkin’o dobru polovinu.

-         Pa ’el preživijo jadnik?

-         Fala dragom Bogu i svetom Nikoli! Srećna okolnost što je bio vrlo mlad. Uskoro mu izraslo novih sedamnaest santima...

-         E’o, Sebastijan, dupla ljuta na moj račun...

BOJAN RAJEVIĆ: GRAĐANSKE DUŽNOSTI

Žandari se na našem terenu neće naigrati žandara i lopova.

U cilju demonstracije snage i moći, udarili smo kurcem o ledinu.

Gatare treba zapošljavati u Skupštini. Tamo se skupio najveći talog.

Naš brod već godinama uspješno plovi, jer kopna nema nigdje na vidiku.

Država u svakom trenutku može da pokaže mišiće, jer još nije sprovela deratizaciju.

Ne zanima me šta sve mogu u Denveru kad sam mrtav. Dovoljno mi je što na Cetinju obavljam građanske dužnosti.

MILAN BEŠTIĆ: TRI

NOVI ROMAN

Jasmina Jaca Anđelković-Kostić svojim novim romanom, koristeći  postupak feliflazije, uvrstila se u sam vrh nečega u šta se spisateljice za tu priliku uvrštavaju. Reč uvrštavanje bi se dosađivala da je pisci recenzija tako obilato ne koriste.   Jacko, čestitamo ti od sveg srca!  I tome slično.

TV

Vežbala sam pred ogledalom dok nisam sasvim lepo izgovorila rečenicu URUŠIO SE SISTEM VREDNOSTI. E, sad čekam da me pozovu, pa da ja takozvano BUDEM NA TELEVIZIJI. Znam i ono POZITIVNA ENERGIJA. Tako ću ja na televiziju. Probala sam da pevam, ali...

SVETSKA STVAR

Književni klub "Svetozar Milunović" priprema Antologiju svetske poezije. Priloge slati na adresu svetmil@gmail.com Tvrdi povez, plaćanje pouzećem.

MILAN BEŠTIĆ: ČETIRI MALE STVARI

OLAKŠAVAJUĆE OKOLNOSTI

            Poštovani sude, tačno je da je moj klijent ubio decu, ženu, oca, majku, braću i sestre, ali prilikom odmeravanja kazne imajte na umu da mu je to prvi put. Apelujem na vas da uzmete u obzir i čiinjenicu da je moj branjenik porodičan čovek koji je ostao bez ikog svog.

SINOVI

Nikola Tesla se rodio u nekadašnjoj Austriji i zato je veliki hrvatski sin. Zauzvrat, Srbija je svetu dala velikana kao što je Ban Jelačić iz Petrovaradina.

DRENJINE

Sunčani letnji dani smenjivali su se kišnim. Sve je pogodovalo da godina bude rodna. Dođe i jesen. Jednog lepog oktobarskog dana dvojica monaha posetili ženski manastir. Zaželeli se pekmeza od drenjina. Rekoh, rodna godina. Rodile i drenjine.

POSTANAK

            Radoznali Gavra upitao onomad teologa šta je bilo pre Velikog praska, pre one tačke u vremenu kada je vasiona počela da se širi i baškari. Uh, uh, reče preosvešteni. Mnogo pitaš, vidi ti to sa fizičarima! Gavra posluša, ode do Instituta i spopade doktora Popovića pitanjem šta je bilo pre tame nad bezdanom. -Au, gde baš mene nađe, pokuša da se iskobelja Aca (tako se zvao taj Pavlović.. ili Popović, svejedno) To, bre, ne znaju ni ovi u Cernu, a ti našao mene koji radi za manje od 800 švajcarskih franaka mesečno. Pitaj boga šta je bilo pre Velikog praska. Pitaj boga da li će da nam smanje i ovo malo plate.

MILAN TODOROV: POVRATAK TIBERIJA

Užasno ga je pogodilo kada je iznenadno ostao bez posla. Doduše, događalo se to tada i drugima, ali, zna se, svakog boli sopstvena muka.

U praznim danima koji su usledili, odjednom mu se svet izokrenuo naglavce i da bi se nekako osovio Vojin je pribegao jedino mogućem: počeo da radi, mnogo, fizički, što do tada nije činio. Radio je često sasvim beznačajne i izlišne stvari.Po nekoliko različitih poslova u isto vreme. Cepao letvice starih gajbi za jabuke verujući da će jednog dana dobro doći za potpalu roštilja ili prilikom pečenja žuto - zelenih paprika moravki na njihovom starom plehanom Smederevcu koji se koristio samo ujesen kada bi on i žena mu Višnja pravili omiljeni im makedonski pinđur.U isto vreme je, na zaostalom dvestolitarskom bakarnom kazanu iz austrougarskog doba u dnu dvorišta stare porodične kuće pekao rakiju od voća koje je imao u baštici i čekajući da potekne prvenac iznova čitao istoriju Rimskog carstva. I tako mu je za oko zapala i u svesti trajno ostala priča o izgnanstvu na Rodos rimskog filozofa i potonjeg cara Klaudija Tiberija.

Tiberije je,  zbog zlostavljanja svoje supruge Julije proteran na pusto grčko ostrvo da tamo, u društvu samo jednog odabranog proroka, završi svoj nesrećni život.

Filozof i prorok su, najviše vremena provodili sedeći nepomično na visokoj steni iznad mora, razgovarajući o smislu sudbine i danima besciljno zurili u beskonačno praznu pučinu. Tiberiju, koji je dugo sanjao o svom trijumfalnom povratku na presto posle smrti Oktavijana Avgusta,  s vremenom ponestaje duhovne snage i on tone sve dublje u očaj, ne zaboravljajući pritom nameru da u propast povuče i svog vernog proroka. Jednog dana, dok sede, naravno opet na vidikovcu iznad mora, on kaže proroku:

- Ako uskoro ne stigne brod koji će me vratiti u Rim, baciću te sa ove stene u more da se udaviš...

- Bez brige, brod plovi ka Vama, Vaš veličanstvo... – nemajući izbora lagao je prorok.

Međutim, posle dva dana brod se zaista ukazao na horizontu pučine, najpre kao mala siva tačka a zatim sve veća, sa jedrima i  belom krestom pene iza krme.

Ubrzo, Tiberije se, sa lovorom opletenim oko glave, vratio u Rim...

U lošem raspoloženju, a toga je zbog gubitka posla i neizvene mu budućnosti, bivalo sve više i češće, Vojin bi se setio te epizode iz istorije starog Rima i pomislio doći će i moj brod, ma kakav, mali, neugledan čamčić, splav ili bilo šta...

Međutim, brod, naravno, ne dolazi običnim smrtnicima. Nema jedva vidljivih belih jedara u daljini. Nema zapravo nikakvih jedara a kako bi ih moglo i biti kad nema više ni mora. Svakodnevica je prazna gomila neba i umrljanog kopna.

Sa bratom od strica koji im je svakog leta na dve nedelje davao na korišćenje svoju kuću u Bokokotorskom zalivu, iz nekih zamršenih  a nasleđenih porodičnih razloga se nije čuo bezmalo dve godine. A da vidi more na neki drugi normalan način, kao turista recimo, nije imao ni odviše želje ni finansijskih mogućnosti od kako ne radi i ne zarađuje belog dinara a Višnjina penzijica jedva pokriva najosnovnije.

Uostalom, ne priliči svakom pusto grčko ostrvo.

Mada, verovao je potajno, da može čovek sve to, jednom da nađe i ovde. Čak i u kombinaciji sa nesrećnim prorocima, kojih ima oko njega na sve strane.

Stvar je u strpljenju a strpljenje znači dugo, dugo čekanje.

Samo, ja nisam dovoljno istrajan da dočekam svoj brod, govorio je Vojin u sebi.

Zatim bi sebe često uhvatio da na okrajcima nepročitanih novina ili bilo kakvom papiriću koji bi mi se našao pri ruci, ispisuje tu reč od četiri slova: B R O D.

Primetio je da u njoj ima nečeg što, ako baš ne budi preteranu nadu, ono čoveka ume ipak pomalo da oveseli. Čak i grafički, pojam BROD, otkrio je, slikovno liči na neko plovilo na kome je veliko B uzdignut i moćan pramac a D krmni, zadnji deo, dok se između na širokoj pučini samoglasnika O ljuljuška visoko razapeto prednje jedro suglasnika R, glasa iznedrenog iz  reči kao što su vetar ili bura...

I tako se to zavrtelo u njegovoj glavi.

Brod pa brod!

Našao je kanal hrvatske televizije koji je jednom nedeljno emitovao slike „mora, ljudi i obale“. Na kompjuteru je memorisao elektronska izdanja Slobodne Dalmacije i Jutarnjeg lista i ujutro rano, dok je Višnja još spavala u odvojenom krevetu u spavaćoj sobi, slasno bi čitao vremensku prognozu za more ili vesti o uplovljavanju kakvog velikog svetskog kruzera u Dubrovnik, Pulu, Budvu i slične nebuloze.

E sad, nije da nije znao kuda to vodi. Na psihijatriju, naravno...

Međutim, uprkos tom saznanju, što je još gore, odlučio je da nikome ne govori o toj svojoj skrivenoj ljubavi.

Uglavnom, ta opsesija je trajala čitavu jednu zimu, zatim proleće, pa pusto leto, jesen i došla je opet zima.

A onda se jednog zimskog jutra, beše hladan, suv i oštar početak decembra, zaista dogodilo nešto kada je Vojin već nameravao da proroka u sebi baci sa strme stene da se samoubije.

U lokalnim gradskim novinama pročitao je najavu da će narednog dana u klubu Doma armije u centru grada biti otvorena novogodišnja izložba maketa brodova koje su uradili oficiri rečne flotile.

Odlučio je da ode na otvaranje i pogleda izložbu. Pozvao je Višnju, ali njoj se nije išlo a imala je već i zakazan predvečernji termin kod zubara.

Dogovorili su se da se nađu  u Katoličkoj porti kad prođe otvaranje izložbe i njena poseta zubaru, odnosno za sat i po vremena, pa da onda odšetaju do prijatelja, bračnog para njihovih godina, bez dece,koji su stanovali blizu u Jevrejskoj i s kojima su uobičajili da se nalaze povremeno bez kurtoaznih najava što je njihovom druženju, kako su obostrano zaključili davalo ton iskrenosti, neposrednosti i topline. Popićemo, zeleni čaj sa kapljicom mleka u sredini – rekao je Vojin ženi a ona ga pogledala s malo ljutnje i prekora, jer je, naravno, lucidna kakve su već iskusne supruge, u tome videla njegovu loše skrivenu brodsku patologiju.

Beli brod na zelenim valima...

Brzo je odagnao tu sliku iz mozga.

Do Doma armije je išao pešice, umerenim jednoličnim korakom kroz dugi gradski park sa zapuštenom grko-katoličkom crkvicom u rešetkastoj seni divljeg kestena, pa kroz odrpani i padu sklon austrougarski gradić ispod tvrđave, pa preko betonskog mosta na kome je duvao hladan i postojan vetar sa zapada, te stigao akademskih petnaest minuta ranije u Dom armije.

Makete raznovrsnih brodova bile su već izložene na drvenim policama. Bilo je tu svega: od leuta Santa Marija i srednjovekovnih jedrenjaka sa topovima i olovnim vojnicima poput jedrenjaka Baunti do već pomalo zarđalih i zastarelih fregata sa srpskim zastavicama, te modernih razarača; čak se tu našla i maketa nosača aviona Nimic i jedna ruska podmornica na atomski pogon.

I dok je, sa velikim zanimanjem, razgledao izložbu spremnu za otvaranje i dok se svet polako okupljao u velikoj prostoriji sa niskom tavanicom, tačno u njenom centru, uz neke oficire u belim uniformama, admiralskim valjda, Vojin opazi i njega – čoveka koji je kumovao njegovom otkazu.

Za trenutak mu se smrče. Pomislio je: kud baš on i zašto, kada sam već toliko dugo bežao od ružnih uspomena kako baš sada da naletim na njega i da ponovo u svesti proživim svu muku gubitka posla i ono što to nosi.

Međutim, nije bilo druge.

Brojao je do sto, udisao polako i duboko ustajali vazduh oficirske kantine i najzad, skoro sasvim smiren, shvatio šta je potrebno da uradi.

Mogao bi da kaže da je o tome čitao u jednoj od mnogih knjiga o pomorstvu, koje je takođe gomilao...ali kome? Uglavnom, kada nailazi veliki i opasni talas na vaš mali čamac morate, ukoliko ne mislite da potonete, pramac usmeriti direktno, pod uglom od devedeset stepeni na najviši i najopasniji udarni vrh talasa. Morate da se direktno sudarite sa talasom da biste ga savladali. Inače će vas on prevrnuti i potopiti.

Zato je Vojin odlučio da priđe svom talasu što bliže. I polako mu je prilazio. U koncentričnim krugovima.

Ali, taj čovek ga beše odmah opazio.  U početku nije mogao da pretpostavi koje su Vojinove namere i to ga je zbunjivalo. Osećao je samo da, na ovom mestu i u ovakvom trenutku, ne postoji opasnost od fizičkog napada, ali više od toga nije znao. Ipak sve to ga je sprečavalo da se usredsredi na napisan govor koji je imao u ruci. Umesto lakog zadovoljstva zbog male počasti koja mu je pripala da otvori izložbu sad je očigledno morao da se, bar u mislima, brani od čoveka koga zna a ne želi da ga prepozna. Sve su to, u samoći izoštrena Vojinova čula naslućivala, dok ga je gledao prodorno idući ka njemu usporenih pokreta. Gradski činovnik nije želeo da uzvrati pogled a nije mogao ni da ode odatle. Tako mu je ostalo samo da se pravi da Vojina nije video, ali je bilo jasno da će kad se ova predstava završi i svako od njih ode na svoju stranu, važan činovnik sa sobom poneti mučno osećanje, osećanje nejasnog i neutvrdljivog karaktera koga se dugo neće osloboditi niti će moći da ga lako zaboravi.

Vojin je i dalje gledao u njega netremice, bez reči, bez namere da bilo šta učini. Nije u tom pogledu bilo ni mržnje, ni želje za osvetom, ni praštanja, ni rezignacije...ništa...samo potreba da se suoči sa istinom da stvari sada stoje tako, da je ovaj čovek taj granični kamen posle koga se njegov život promenio ...i dok stoji pred tim čovekom, znakom svog iskušenja, da pokuša da ga razume, jer kao što mu je često Višnja govorila možda u tome ima i nečeg dobrog koje će jednog dana baciti sasvim novo svetlo na sve njih.

Vojin je  sad bio veoma blizu gradskog sekretara. Ovaj se premeštao s noge na nogu, gužvao onu hartiju u rukama, brisao čelo papirnom maramicom. Vojin je prosto mogao da oseti limunkasti antiseptički miris te bele maramice.

Prišao mu je još bliže, na razdaljinu manju od jednog metra, na onu distancu kada  se mora započeti razgovor makar iz pristojnosti, ali nije izgovorio ni reč, uporno je ćutao i oboje su, on, profesor istorije otpušten kao nepotrebni viši arhivar i važni gradski sekretarčić, u tim muklim trenucima osećali da su neizgovorene reči mnogo, mnogo teže od izgovorenih.

U sledećem trenutku su se upalili reflektori i kamere, sekretar je nešto govorio u potureni mu mikrofon, zvanice su posle pet minuta aplaudirale, zatim su se svi okrenuli brodovima na policama i brodovima i pićima u boci.

Vojinov egzekutor je brzo otišao.

Okrenuo se ubrzo i Vojin. Višnja ga je već čekala, ne kod katedrale, nego na ulazu u izložbenu salu. Smešila se, kao i uvek, kad bi on bio u nekakvoj nelagodi. Da li je sve videla i znala? Taj  njen samouvereni a istovremeno ljupki osmeh ga je uvek ohrabrivao iako nikada nije uspeo da shvati da li je to njen urođeni aristokratski manir ili izraz solidarnosti starih ljubavnika.

Kad su se našli ponovo na ulici, pod visokim i svetlim nebom, imao je ono pomešano osećanje čoveka koji se upravo trgao iz teškog sna... Umiren, bezmalo sasvim smiren, ali još pod snažnim pritiskom ružnog.

RADE JOVANOVIĆ: BUDUĆNOST KNJIGE

Bojimo se da bi Srbija opet mogla biti monarhija. Jedina u kojoj kralj nasleđuje budale!

U zemlji koja izvozi pamet psihijatri su strani plaćenici!

Nije teško biti pošten. Problem je kako savladati stid!

U Srbiji najveće đubre još nije stiglo do kontejnera!

Svetska kriza je došla u Srbiji na gotovo. Mi smo obavili sav posao!

Knjiga kod Srba nema budućnost. Mi smo bankrotirali i štampajući pare!

Iskorenićemo i nepismenost. Samo da najpre naučimo pameti pismene!

MILAN TODOROV: JESEN

Jesen. Jesen u Srbiji. Bogato rodila godina...

A to, po narodnom verovanju, pu...pu...pu...znači – biće rata!

- Napunili smo deset buradi vina i veliki stari ardov pa sad sve šušti u podrumu a napolje severac već polako gudi od strane Ugarske al’ ko ga jebe ako krene rat mi ćemo izbušiti svu burad i onaj veliki drveni ardov k’o što je četr’es prve uradio deda Sava...Stvarno, baba, zašto je deda to uradio?
- Da me ne siluju pijani vojnici...ja onda bila mlada pa lepa...
- Bušićemo i mi, bako, ako dođe stani - pani!
- Nemojte, deco! Rrizikovaću, pa šta bude...

MILAN TODOROV: ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Jesu prošli đubretari?
Jedini neusiljeni jutarnji razgovor među komšijama. Ostalo je lažna učtivost, iznuđena ljubaznost, nezainteresovanost, skriveni blud ili otvorena drskost.
Jutros poranili đubretari, a?
Nešto malo kasne od jutros, mamicu im?
Stižu oni odozdo, javila mi ćerka.
Stižuuuu....
Jutarnji đubretari...poslednji ostaci zlatnih vremena kada je sistem brinuo o tvojim govnima i tebi.
Dragi, mili i dobri đubretari naši, partijski radnici došli u komunalno po zadatku vladajuće partije, ali ko ih jebe, sve im je oprošteno kad sredom ujutro između 6 i 7 sati začujemo njihovo prigušeno sve bliže lupkanje kantama, brujanje velikog starog žutog kamiona plave boje, koji krene pa stane, opet krene, uzvik Romulanca kao da mu je remen hidrauličke dizalice olupanog kontejnera upravo zdrobio đoku i samleo obe ruke do lakata a u stvari je i ne pogledavši zelenu kantu za otpatke bacio u meljavu lepo uvezan komplet jeftinih pornografskih novinskih pomagala, jer se u ovoj ulici izgleda više nikom čak i ne drka... niko nema volju nizašta ...
Ostalo nam još čekanje.
Čekanje da neko odnese ovo đubre što se samo gomila, taloži i raste oko nas. Uzaludnost čekanja, zapravo. Smisao haosa u kome živimo. Zec iz prosjačkog šešira. Nada koja ne umire poslednja, nego je poslednju ubijamo...

- Востани Сербие, davno si zasrala!

MILAN TODOROV: SRPSKI SUVENIR

Naš glavni grad leži na dve reke i močvara polako čini svoje.

Njujork ima Kip slobode, Pariz Ajfelov toranj, Rim Koloseum, a Beograd suvenir Pobednika.

Prilikom privatizacije radnicima je pripalo ono što su uneli u preduzeće. Blato sa cipela.

Žene sanjaju u koloru, a muškarci crno - belo. Ne zna se ko više farba. 

Moj najveći problem je papirološki. Nemam para.

U vladi su jedan gori od drugoga. U pitanju je zdrava konkurencija.

RADE JOVANOVIĆ: SREĆA

Sa ovom vladom Srbija može propevati jedino u slučaju NATO agresije!

Za razliku od utakmice, susret navijača i policije završio se očekivanim rezultatom!

Jutros mi je stigla prva polovina penzije. Popodne počinjem da čekam drugu!

Možete živeti i od vazduha. Samo se čuvajte da prerano ne izdahnete!

Pinki je video Tita... Ovu bruku posle Tita nije mogao niko videti!

Ko rano rani, dve sreće grabi. Peh je što smo mi Srbi kurate sreće!

RATKO DANGUBIĆ: KOLEKTIVNO LUDILO

Krivica je podeljena bratski. Nama je pripalo sve.

Ako nema života posle smrti, onda nam nema života.

Konačno postoji jedinstvo narodu. Uhvatilo nas je je kolektivno ludilo.

Vreme je da se posvetim izučavanju demokratije. Nemam drugog posla.

Tamo gde svi traže izlaz, jasno je da niko ništa ne radi.

Ko misli da živi u ovoj zemlji, bolje mu je da ga nema.

RADE JOVANOVIĆ: I DA NEMA FAŠIZMA

Mazohist su u Srbiji ostvarili svoj životni san. Umiru od sreće!

Kosovo će zauvek biti najskuplja srpska reč. Verujte vladi: dala je reč!

Ne verujem da se može preživeti sa 150 evra mesečno.Ali šta da radim kad mi je tolika penzija!

Dokazaćemo svetu da Srbi nisu lud narod. Povećaćemo izvoz pameti!

Zaposleni gube posao... A nezaposleni ne uspevaju da ga nađu!

Normalno je što smo ratovali protiv NATO-a. Slabijeg od sebe nismo mogli naći!

I da nema fašizma u Srbiji, trebalo bi mu se suprotstaviti!

RATKO DANGUBIĆ: DNEVNIK MOGA OCA VELIMIRA

1.

Pamitim kako Velimira ulazi u kuću na Senjaku posle dve-tri godine boravka u Mongoliji. Tri dana nakon njega stigla je u Beograd i razglednica sa starcem ispred jurte: s porukom da dolazi. Delovao je suvonjavo, izboran u licu: vidim ga kako širi ruke na vratima s oporim osmehom povratnika. U hodniku je nastala  cika sestre, prestala je da svira klavir, a ja sam ostavio teniski reket nasred sobe. Ispod desnog kolena je imao nekakav jak platneni zavoj, malo je vukao nogu. Majka ga je s jednim uzivikom dočekala različitim glasovima: njen lepi glas oscilovao je od oduševljenja do besa. Nema sumnje da je moj Velimir, uz sve drugo, bio i jedna vrsta pustolova i kockara. Tek iz njegovog tankog dnevinika, pisanog pomalo stidljivo, saznavao sam gde je bio, i kakvim se poslovima bavio. U pozadini našeg udobnog bitisanja, bez posebnih briga za preživljavanje od danas do sutra, bile su i njegova „tajanstvena strana“  i Afrika. Tri godine posle njegove smrti uzeo sam da listam stranice koje je ostavio. Jednom bi me privukla zemlja, drugi put imena. Tako sam i stigao do trenutka kada je 1973. boravio u Obali Slonovače. U potpunosti, bez dodavanja ili oduzimanja prenosim njegov zapis od 27. jula 1973.

2.

„Spavam u luksuznom hotelu Interkontinental „Ivoire“ u Abidžanu, i zbog kratkog boravka, jedva da nedelju dana ostajemo ovde, i brojnih obaveza, mislim da je ovo moj, iako smo tek drugi dan ovde, jedini zapis o ovoj zemlji, bar ovoga puta. Za mene ovaj grad na tajanstvenom okeanu, ova prostranstva nisu samo otkrovenje novog i meni nepoznate Afrike: ovde vidim i svu silinu prirode i uslove kojima ljudi moraju da se prilagode. Sve mi ovde deluje, u neku ruku, izrazito tajanstveno i krcato mistikom. Tu se i bukvalno, na svakom koraku, sudaraju, preklapaju, vole i mrze crno i belo, u punom smislu ovih boja i njihove muzike. Ovde je i zagrljaj civilizovanog i praiskonskog, kulturnog i ritualnog, jak, šak i prejak, suprotnosti jedna drugoj ne daju mira. Te stvari su na mene već prvi dan, a tek sam dodirnuo ovu zemlju, ostavile upečatljiv utisak. Pred polazak iz Beograda nisam shvatao odakle mi uznemirenost koja me je skolila. Uvideo sam ovde da je u pitanju strah da ne ostanem zabezeknut pred svetom s kojim se sudaram. I treba u ređanju utisaka da krenem od Beograda: Do Ciriha sam leteo JAT-om. Kasnili smo, takvi smo-kakvi smo, pun sat; moja voljena Marija me je isprtila skoro do punkta s koga se ulazi u autobus za avion. Sleteli smo prvo u Zagreb, ovde je i carinski pregled, a onda se ukrcali s novim putnicima za Cirih: doručak su nam dali u avionu i posle smo sat vremena lepo leteli. Dok mislim na ovaj dugi let kroz Afriku, ne mogu da odolim da ne napomenem da je Švajcarska divna i kada se posmatra iz vazduha: pitoma, zelena. Posle sat-dva muvanja od kontrole do carine i oko kojekakvih prodavnica, smestili smo se u avion DC-8. Nalik je na DC-9, ali ima po 6 mesta u redu i 28 redova. Uzleteli smo po evropskom vremenu u 12.40 i direktnim letom premostili kontinente do cilja u 20.00, odnosno sletli po njihovom vremenu u 19.00. Kapetan aviona je recitovao da letimo preko Liona, Marselja, Alžira, Gornje Volte do Obale Slonovače. Nikada nisam video tako kolosalnu igru prirode, a jezivu i nepreglednu, kakva je Sahara. Ne vredi Saharu  opisivati, jer ona ume da izmakne u kazivanju i krupnijim majstorima pera od mene. To je jedan veliki sivo-roze-oker „okamenjeni“ monstrum, koji me je zatekao s mislima da je pod nama ogromna strvina, koja se prostire cela, i pokazuje koliko je ona kao dar prirode jeziva. O ovome bi voleo da pričam mojima u Beogradu, uz geografsku kartu. Tu sam pokupio i drugi utisak koji mi je darovala savremena tehnika:  posmatrao sam  iz aviona, obasjanog suncem na visini od deset kilometara, strastveno smrkavanje na Zemlji i utapanje svega dole u sivilo mraka. Obala Slonovače je, bar po radu policije i radnika na aerodromimima, dosta nalik nama. Telefoni i policija na aerodormu nisu radili s putnicima devet dana. Posle jurnjave kojekakvih delegata, zvanja ministarstava i ambasada, odgovorno lice za policiju na aerodromu se umilostivilo, nakon dva debela sata, da nas, uz vrlo kratku proceduru, pusti u zemlju.  Ovaj hotel „Ivoire“ je kao mali grad i ima sve u sebi, da gosti u ovoj paklenoj klimi ne moraju da se lomataju po gradu. Hotel “Jugoslavija“ je, na primer, kod nas veliki, ali je mali prema ovome gorostasu. Po dogovoru, odmah sam se javio Milanu, imao sam i jedan mali paket za njega od kolege iz Beograda. Kratko smo razgovarali telefonom, jer i ovde je sve pod kontrolom. Dogovorio sam se s njim da odemo na ručak, ponudio je i večeru: on je ovde dugo i prijatelji smo iz Komore dok je bio u Beogradu, a radili smo i određene poslove zajedno, i trebalo je da se malo odvojim od ovih mojih. Tu mi se desio jedan mali maler, kiks koji me je izbacio iz koloseka. Umoran od dugog puta, pre nego sam legao, doterao sam sat da radi po lokalnom vremenu. Milan je rekao da dolazi sutra po mene  oko 11.  Probudio sam se u 10, obrijao se i okupao i kao na iglama, ili kao zver u kavezu hodao od 11 do12 po sobi. Onda sam se spustio u hol i do recepcije, ali njega nije bilo tamo. Krenuo sam da vidim taj lepi i hvaljeni park, samo da prekratim vreme i potisnem nervozu. Tek tada sam se osvestio i trgnuo, kao da sam zaboravio gde sam i kakvo je ovo podneblje. Posle prijatne hladovine u hotelu i klima uređaja, zapahnuo me je topli vazduh pun vlage i naterao me da pobegnem natrag u hol hotela. Bilo je 12.30 i onda sam nazvao Milana. Pozvao sam ga sa recepcije i on mi mirno kaza: „Upravo polazim po Vas.“ Kad su on i njegova supruga stigli, zatekli su me s ledenim licem, ali brzo smo utvrdili da sam napravio glupost: umesto da vratim časovnik jedan sat, ja sam ga toliko poterao napred. Milan i njegova supruga su se samo nasmejali, divni su ljudi, gostoljubivi i ona je rekla: „Događa se.“ Njemu je 57, direktor je ovde neke grupe hladnjača, takva mu je vizit-karta, i stara se „da se ne pokvari razna roba“, rekao je nekako dvosmisleno. Puno su mi, posebno ona, govorili o Abidžanu. I o ručku, a kasnije i na večeri su me ubeđivali da obaavezno treba da dođem ovamo i radim, uz more saveta kakve sve uslove mogu da postavim poslodavcima. Izgleda da je prijem njihove delegacije u Beogradu  i kod Broza ostavio dobre utiske na njih. Na ručku smo bili u restoranu kod Iraca, a na večeru su me vodili u kineski restoran. Jeo sam i „vrljikama“ ili kako oni govore štapićima, kao pravi Kinez. Danas sam imao prvi radni dan i prve ozbiljne sastanke sa poslovnim ljudima, da vidimo kakvu robu imaju i kakva im roba treba. I ovde barter ima prioritet. Sutra nastavljamo rad i krenuli su i „politički“ pregovori. Moji prvi utisci su, uprkos groznoj klimi, povoljni. I za prezentaciju proizvoda iz Jugoslavije sam uglavnom sve dogovorio. Trajaće od 8. do 16. decembra, na jednom pristojnom mestu. Ne verujem, ponavljam, da mogu da stignem da napravim, osim ovoga, još koji zapis. Preostale dane moram da radim od jutra do mraka, i treba ponovo da vidim Milana. Kako je prijatno kad se u ovoj hladovini sobe „javlja se“ klima uređaj, uz tihu muziku sa hotelskog kanala, dok napolju duva topli vetar. Pred večeru su me Milan i supruga vodili na obalu Atlantika, i sa jednog grebena smoi gledali talase koji su kao soliteri. Sa Milnom sam, par trenutaka, bio skoro nasamo, njegova supruga ume da se izmakne kad treba. Ovo zapisujem da ostane trag o svemu. Ne verujem da mogu ovde nešto da kupim jer soba je 22 dolara. Marija je rekla kada sam krenuo da pazim da me ne pojedu.“

3.

Kada se neko iz nekog ministarstva pojavio na vratima, i kada je rekao majci da ima „jaku“ vest za nju, nisam odmah shvatio o kakvoj vesti govori. Tek sam se bio vratio iz Engleske, sa studijskog putovanja. Imao sam tada dvadeset i sedam godina, i bio pred venčanjem. Nekako mi sada ovaj njegov niz rečenica u dnevniku deluje kao patnja, kao nizanje događaja koji su se dogodili nekom strancu ili piscu avanturisti. Sve u ovom dnevniku osciluje između opreza, intimnih detalja, ravnodušnosti prema poslu koji obavlja i stalnog prisećanja da je tu gde je samo privremeno. Naizgled je sve nepovezano: i zapis deluje suludo, i Velimir u tom hotelu „Ivoire“ i pomeranje sata, i taj Milan i njegova supruga, koji se ne spominju u istrazi, ni među svedocima, ni u tragovima. Ti ljudi, ova Sahara, aerodrom u Cirihu, onaj ručak, ona večera i onaj Antlantik sa ljudima kojima je promenio ime u dnevniku deluju kao „primenjena literatura“. Mogu Velimira da zamislim kako, uz viski, sedi u dubokoj fotelji za ljujanje i lagano se klati, dok ga ne uhvati san. Stranicu je otac završio u 20.45 po njihovom vremenu, a u zagradi je stavio (opet se kolebao koliko je sati) 21.45. I od tada mu se gubi svaki trag. Tu nastaje jedna velika misterija, koju je oglodalo vreme. Sa njegovim preostalim stvarima policija je majci predala i (navodni) njegov dnevnik.

MILAN TODOROV: USPEH

Stalna briga o zdravlju je bolest modernog vremena.

Nismo dočekali kraj istorije, jer je kod nas  fajront.

Kriminalci se razmnožavaju deobom zatvorske ćelije.

Nisam za to da se prvo počisti svoje dvorište. Prvo počistite svoje štale.

Onog ko ne bude radio, partija će smeniti. A ko nije u partiji, taj ne može da radi.

Naša reprezentacija i dobija i gubi sa podjednakim uspehom.

DUŠAN PUAČA: LEPAK

Bila je to zemlja apsolutne sreće. Svakako da je detelina sa četiri lista bila simbol te sreće. Svim građanima vlast je delila te slatke male zelene travčice, lepeći četvrti list. Čak su i detelinama sa četiri lista otkidali četvrti list i posle ga specijalnim lepkom pričvršćivali. Apsolutna jednakost i isti pristup sreći za sve.
Bio je to period opšteg zadovoljstva.
A onda zelene kiše su učinile svoje. Četvrti list je počeo da se masovno odlepljuje. Ljudska sreća je bila ugrožena.
Ispostavilo se da pojedinci i dalje imaju detelinu sa četiri lista. Sačuvali su originalne primerke za sebe i njihovu sreću nije bilo moguće ugroziti.
Narodu su obećali novi, kvalitetniji lepak.