RADE JOVANOVIĆ: LEVI

U bratoubilačkom ratu pucali smo nasumice. Naši smo!

Za neke stranke glasaju i mrtvi birači. Žive mrzi da ustaju!

Turke smo trpeli punih 5oo godina. Ne mislite da ćemo i demokratiju!

Naši socijalisti bi se mogli prodavati za leve jedino  u Bugarskoj!

Nestašica lekova trenutno garantovano ne ugrožava bolesnike na vlasti!

Program vlade je fascinantan. Ne možete od njega očekivati i da

 funkcionisati!

Uzalud vladajuće koalicije menjaju imena. Mi Srbi smo vizuelni tipovi!

RATKO DANGUBIĆ: SUDNJI DAN

Kad vojska puzi primiče se neprijatelju, kad narod puzi primiče se Sudnji dan.

Kada uđemo u Evropu, zarade će nam biti udvostručene, a možda počnemo i da radimo.

.

Mnogi su orden dobili posle smrti, jer ga za života nisu zaslužili.

Od svih delova transperenta, u borbii sa policijom najviše vrede letve.

Ima i u vlasti opasnih okupljanja. Premijer je povremeno lud za trojicu

MILAN TODOROV: OTKAZANA IZLOŽBA

Izložba političke karikature je otkazana zbog bolesti glavnih protagonista.

Partijski aktivisti idu od vrata do vrata, ali ih za sada ne obijaju.

Demonstranti će dobiti  sve što su tražili. A od policije imaju i 1o odsto gratis!

Šteta što niste sačuvali ludi kamen na koji ste stali kad ste se ženili. Možda bi sad poslužio za lapot.

RATKO DANGUBIĆ: SUZE

U golim, crnim krošnjama su graktale vrane, kao u Hičkokovom filmu. Posle dva sata muvanja uz reku ponovo je stajao ispred nakrivljene kapije na groblju. Negde u daljini, na onoj strani gde je velika voda, oglasila se motorna testera. Potresen slikom koju je ovde video pre par sati vratio se da upali preostalu sveću. Iznad brda su se kretalli crni oblaci i zaklanjali zubato sunce. Mislio je da će pre mraka krenuti ponovo da pada sneg, kako je padao u ponedeljak kada je stigao kolima ovamo. Njegova uznemirenost nije prestala. Verovao je da je dobro da krene među ljude (neke je znao, druge prepoznavao), i da prestane da obilazi mesta na kojima se u detinjstvu zadržavao: igrao, pecao, tukao, ljubio. Koristeći se time da su se dva praznika krajem marta i početkom aprila gotovo dodirivala, odlučio je da skupi pet dana i da provede ovde vreme, u tom malom hotelu, u gradu gde je rastao. Nije se pripremao za susret sa svim ovim. Do mraka, i danas, nije imao posebnih obaveza, jer je devojka, koju je privoleo da dođe s njim, provodila sate u krevetu i pred ogledalom. Tako je usepvao da sastavi svaki dan dva-tri sata koje je mogao da posveti uspomenama i misliima. Gordani je bilo muka i od same pomisli da mora da krene na ručak ili večeru u kakav od ofucanih restorana uz reku. Tada se laćala uobičajenog izgovora da joj s nikuda ne ide, jer je umorna i da je boli glava. Vodili su ljubav i kad mu nije bilo do toga. On je pred kapijom groblja kao u snu odgovarao sebi na pitanja koja nije ni postavljao. Na njegovom licu, koje je vetar zarumenio, smenjivale su se senke i osmesi, pa je mrmljao mehanički kratke reči. On je ovde svakom narednom mišlju malaksavao sve više, tonuo. Pre tri sata bio je ovde na majčinom grobu. To je bilo drugi put da je boravio na groblju od kada je stigao. I danas se preostali sneg lagano topio. Pamtio je fotografa kod koga je pre sedam godina napravio tu fotografiju na podlozi od keramike i, po majčinoj želi, stavio je, nasmejanu na mermer. To je bio samo njen grob. Sa vrha spomenika topio se sneg, a on je zamišljen dugo zurio u prizor: preko majčinog lica curila je lagano voda, kao da se slivaju suze. Taj prizor ga je toliko opčinio i dirnuo da je i sam zaplakao. Hteo je ponovo da ode do groba i vidi da li su suze stale. Sećao se kako je fotograf govorio da je poznavao doktora Bekera koji je njega lečio u detinjstvu od upale pluća, i kako su zajedno njih dvoje bili u ratu 1914. na strani Franje Josifa. Dugo je sedeo pored kapije, na mokrom zidu od cigala, obraslom u mahovinu i mrvio vlažnu mahovinu, a onda se oglasio mobilni: zvala je Gordana da ga pita gde je.   

MILAN TODOROV: RIBA

U slučaju protesta, policija će stati na stranu  naroda. Ko se bije, taj se voli.

Ako posle seksa nema kajanja, onda to i nije bilo naročito uzbudljivo.

Papir je trpeo sve, dok se nisu pojavili elektronski mediji.

„Beograd na vodi“ je zanimljiv projekat. Sa njim ima da proplivamo.

Srbija je plodna zemlja. Ako poseješ dugme, na proleće nikne uniforma.

Koji astrološki znak je najbolji u seksu? Ja mislim, riba.

MILAN TODOROV: ZRELO JE

Ima neke lepote u izborima. Recimo, lepote poroka.

Glasaću za zlo zla. To mi deluje nekako najpozitivnije.

Jebeš mi sve ako ne glasam za Zelene. Možda su zreliji od ostalih!

Voleo bih da umrem u snu pa da posle u medijima  pričam šta sam sanjao.

Borba protiv korupcije je zapela. Trebalo bi to neko da podmaže.

Policijski kordon je kondom. Između vlasti i naroda.

Više hiljada glasača nisu mogli da prate miting svoje stranke uživo, jer su već odavno mrtvi.

MILAN TODOROV: MUŠKARCI

Muškarci koji piju zeleni čaj... Nikada nisam razmišljala zašto piju to, u suštini neukusno, skoro bljutavo, vruće piće?

Možda su nezadovoljni. I mami ih nešto novo, uzbudljivo i nepoznato. Miris dalekih polja Indije, Cejlona, Kine, Gruzije, Kavkaza i šta ja znam na kojim sve mestima  rastu te biljčice?

U svakom slučaju, kada sam ga pitala šta želi da popije on je, bez predomišljanja, rekao: zeleni čaj.

Brzo sam premetala u glavi: Erl Grej...

Bože, da li ga uopšte imam u kuhinji?

Ja čaj pijem samo kad sam bolesna. Pa i onda uglavnom pijem čaj od nane ili kamilice.

Da je rekao nešto kratko, oštro, pa u redu. To su svi muškarci koje sam poznavala obično tražili. Uz napomenu,  samo jednu čašicu, gospođice, jer znate ja nikada ne pijem, ali ne mogu da vas odbijem. I uz još jednu napomenu. U mom životu i nije bilo tako puno muškaraca. Možda samo pet ili šest, tačnije tri ili četiri. U stvari, dva...

Jana je, pak, tvrdila da su pravi muškarci oni koji piju vino, oporo, crno, i pritom ga lako srknu kad su već na dnu čašice. Mada, ne mora da znači, dodala je.

Život nam uvek priređuje iznenađenja.

U svakom slučaju, ona je znala o muškarcima mnogo više nego ja. Ja nisam uspevala da ulovim  nijednog. Možda nije ni trebalo da ulovim nekoga? Možda to samo dođe.

Ti ne znaš šta tražiš, govorila mi je Jana, moja najbolja prijateljica.

Nijedna žena ne zna šta traži od muškarca, odgovarala sam, ali neodlučno. Jana je uvek bila sigurna u ono što kaže. I uvek je bila u pravu.

Sada znam da, zapravo, nijedna žena ne zna kakvog će muškarca dobiti na kraju.

Možda sve to nije ništa drugo nego onaj tako otrcani zakon privlačenja suprotnosti.

Pa evo i sada, ovo sa ovim muškarcem u lakim tamno plavim farmericama i svetlom sakou od lana i cipelama polusportskog kroja mrke boje...nije ništa drugo do li priča o suprotnostima.

Ja, definitivno, ne volim zeleni čaj, on voli zeleni čaj.

Ali, ne pravim od toga pitanje.

Popiću ga, kao što sam popila i tolike druge stvari u životu. Hoću da kažem gore i opakije stvari, pa mi nije bilo ništa. Ponekad sam povraćala, ponekad plakala dva tri dana, jednom čak i abortirala...

Da je ovo ruska priča i da se sve ovo o čemu pokušavam da vam ispričam dešava u nekoj zabiti, u nekoj ledenoj i pustoj carskoj guberniji  u Rusiji, sada bi sigurno već  zapištao stari uglancanii tulski samovar od srebra.

Umesto njega, oglasilo se zvono na ulaznim vratima.

I onda je taj muškarac, profesor sociologije, kako je rekao, pitao da li sme da otvori.

Niko mi sada zaista nije bio potreban. Ko zvoni, pomislila sam. Neću otvoriti. Ali, taj muškarac, stvarno je bio uglađen, već je pošao ka vratima.

Naravno, rekla sam, iako nisam želela da ih otvori. To me i danas razdire. Nikad ne kažem odmah šta mislim, tek docnije.

Ali on je već prešao tih nekoliko metara mačjim korakom, koji su mi se, moram da kažem odmah svideli, polako, bez uzbuđenja, kao da čini nešto svakodnevno i rutinsko, malo sportski zakrivljenih jakih nogu, što mi se takođe svidelo, i jednim, jakim zamahom, muškim cimom otvorio  ta prokleta vrata na kojima se  ukazala boginja Jana!

Ne znam kako se to dogodilo, da ona bane tek tako, rano ujutro. Obično bi se  dogovorile za sastanak. Ponekad, doduše, ne, ali to je bivalo samo u slučajevima nekih iznenadnih prijatnih ili neprijatnih stvari. Ovaj put, stvarno nisam znala šta je razlog njenog iznenadnog dolaska.

U svakom slučaju, odmah sam je pozvala da nam se pridruži u ispijanju čaja.

Možda imaš neko crno vino – pitala je kad smo se našle u kuhinji.

Mislim da imam u frižideru.

Ona je otvorila frižider.

Odlično, rekla je.

Vino je bilo hladno i modro, etiketa mokra, ali dobra, kako je rekla.

Ipak ću vam se pridružiti, rekao je profesor kad je video Janu sa orošenom bocom u ruci.

Ja sam polako izručila vrelu vodu iz čajnika u sudoperu.

Jana je izgledala neobično sveže, onako kao što bi trebalo da izgleda uzbudljiva mlada žena koja je ustala, istuširala se hladnom vodom, začešljala svoju dugu plavu kosu, pogledala svoje telo u ogledalu i zadovoljno konstatovala da se muškarci s pravom na ulici okreću za njom. Tako nekako, mada je Jana imala već četrdeset i u uobičajenim situacijama ipak izgledala znatno  drugačije.

Ali, to sa nama ženama je stvar prevrnute kože, svlak zmija zvečarki,  kako smo često Jana i ja govorile, smejući se jedna drugoj. Dakle, žena je lepa, ako je lepa iznutra.  I Jana je tog jutra, potpuno bez razloga, verovatno bila srećna iznutra.

Dođu takvi dani ničim izazvani.To je najlepše. Kad te upeca takav dan.

A ovo je bio, očigledno, taj njen dan.

Videlo se to po svemu. Po načinu na koji je pružila ruku mom muškarcu, recimo. Dobro, taj muškarac  još nije bio moj muškarac. Bio je samo neko koga je neko preporučio meni ili mene njemu, pa ako stvar posle upoznavanja krene,krene. Bilo je zaista šanse da stvari krenu dobro, dok se nije pojavila Jana. Bila je stvarno dobra ženska. Sigurno je i taj muškarac to pomislio.

I tako su se oni spetljali na prvi pogled.

I posle samo tri meseca Jana me je pozvala da im budem kuma na građanskom venčanju.

Kumstvo se ne odbija. Uostalom, zašto bih. Ja sa njenim budućim mužem, pomoćnim kuvarem na brodu a ne profesorom kako je u prvom trenutku tvrdio, nisam ništa ni započela. I nisam imala šta ni da prekidam. Niti da se zbog nečega ljutim, Bože sačuvaj!

Venčanje je bilo u pograničnoj Banji, na krajnjem severu zemlje u kojoj smo tada i Jana i ja radile. Ima tamo jedan skroviti hotel uz zapušteno jezero. Služio je za smeštaj posetilaca banjskim klijentima.Vrlo diskretno mesto. Meni je samo smetalo to nešto banjsko, taj neki nezdravi nanos u inače, kako kažu, naprosto pitkom banjskom aeru. Svi ti starci, a naročito starice koje su se grčevito držale svojih štapova, kolica ili ostalih invalidskih pomagala.  I povremeno ipak tucali u tom plesnjivom hotelčiću sa sobama za dnevni odmor. Možda poslednji put u životu.

Jani nije smetalo to kiselkasto prisustvo smrti.  Radila je sa muškim pacijentima.Uvlačila im katetere u penise. Četiri hiljada penisa godišnje sam ja, draga moja, morala da uhvatim ovom svojom rukom. Smejale smo se. Koliko je to u odnosu na ona moja četiri. Ili tri? Tačnije, dva!

Prosečna žena u proseku u svom prosečnom životu jedva da ima posla sa pet šest penisa, rekla je Jana. A, zamisli, ja ovo radim već tri godine. Tri puta četiri hiljade. Koliko je penisa prošlo kroz moje ruke? Bože, smejale smo se čak i tome!...

Za razliku od mene Jana kao da je uvek bila sretna. Možda zato što je imala sreće u ljubavi, iako se vrlo brzo rastala od onog našeg, pardon njenog profesora kuvara.  

Šta je ljubav?

O tome smo znale ponekad da raspravljamo.

Jana je tvrdila da nije baš sigurna šta je ljubav, ali da je sigurna da je seks za nju, neka vrsta bekstva od starosti i smrti.

Otprilike tako nekako, ako sam dobro zapamtila.

Ali o tome smo sve manje raspravljali. Ona je imala muškarce, ja nisam. I čemu tu učene rasprave?

Odlučila sam da promenim sredinu i jednog jutra prešla granicu i našla se u Segedinu.

Imala sam staru, slabo pokretnu tetku, koja je imala takođe staru, neveliku kuću blizu  mosta na Tisi, uz neku ribarsku čardu, gde su dolazili svi Mađari iz okoline da jedu ljutu alasku riblju čorbu.

Iza čarde, uzvodno uz reku, samo nekih pola kilometra ili  malo više, nalazila se gradska bolnica.

Opet bolnica, pomislila sam. Ali, šta je bilo prirodnije nego da se tamo zaposlim pošto sam medicinska sestra.

Tu je sve ipak bilo drugačije. Bolnica je bila velika i delovala je zaista moćno, za razliku od one banje. Ovde je nekako vladao osećaj da se bolest može pobediti, odnosno da se skoro uvek pobeđuje. Bilo je to novo iskustvo.

Povremeno bih se čula sa Janom.

Nismo pričale o poslu. Uglavnom o njenim muškarcima.
Oni, muškarci, rekla je, definitivno nisu normalni. Ne smem ni da ti kažem šta je sinoć jedan tražio od mene. Ne bi verovala.

Reci, kopkalo me je.

Oni su ludi, apsolutno ludi. Videćeš već pre ili kasnije; jednog lepog dana svakako. Na tvoju sreću ili žalost, rekla je.

I, kao i obično, bila je u pravu.

U bolnici sam upoznala  jednog čoveka. Bio je dosta stariji od mene, ali sasvim pristojan. Nisam ni tetki pričala o tome šta radi, a radio je u bolnici čudan posao kao što svi mi radimo razne, pa i čudne poslove na takvim mestima, u raznim prilikama koje ljude stavljaju u neprijatne ili blago rečeno nepirodne položaje.

Zvao se Janoš Guljaroš i bio je brica, deo pomoćnog osoblja u bolnici, odeljenje hirurgija. Ne moram valjda da objašnjavam da je Janoš zapravo izbrijavao pacijente pre operacija i da su to često, vrlo često bile i lepe mlade žene u snazi sa problemima koji su se obično ticali nepromišljene ljubavi, neželjene trudnoće ili nekih uglavnom rutinskih intervencija u ginekologiji.

Janoš o tome nikada nije govorio. Ni ja ga nisam ništa pitala. Posle radnog vremena, ponekad pre podne, obično oko deset sati, tada se završavala noćna smena, laganim korakom bismo pošli niz Tisu. Sunce je puzalo po nama dolazeći sa jugoistočne strane, upravo iz smera iz koga sam i ja došla pre dve godine.

Stižemo do čarde, biramo sto u uglu, iza zavese od crvenih ljutih papričica. On naručuje dve palinke, tako oni nazivaju običnu prostu rakiju. Rakija je dobra za krvne sudove, govorio mi je. Ali, najviše jedna, eventualno dve dnevno...Onda bih ja popila pola čašice a ostatak bi olizao on, zatim bismo tu i ručali i posle odlazili svako svojoj kući.

Ponekad bismo iz bolnice izlazili uveče. Ponekad kasno noću. Posedeli bismo na klupi uz Tisu, držali se za ruke i ljubili se. Bili smo zreli ljudi a samo smo se držali za ruke i malo ljubili. Neverovatno da taj čovek nikada nije poželeo nešto više. Mislila sam da sa njim nešto nije u redu. Tri meseca se ozbiljni ljudi ponašaju kao pubertetlije u polumraku, ispod neke škiljave ulične svetiljke na rečnom keju...i onda žure svako svojoj kući. Ja paralizovanoj tetki, a on bolesnoj majci.

Onda mi je jedno veče rekao da mu je majka sada već teško bolesna i da neće još dugo. I još mi je, skoro stideći se, priznao da ga to inhibira.

Imala sam razumevanja i nisam insistirala više na tome, na tom izostanku dublje veze među nama. Ne znam da li sam ga volela, ali privlačio me je na neki način i nisam mogla da zamislim jutro ili veče bez njega.

I onda se desilo to da mu je jedne noći majka umrla. Samo je zaspala, rekao je i ujutro nisam mogao da je probudim.

Bila sam uz njega na sahrani.

Na tamno mrkom kovčegu je pisalo Ilona Guljaš 77. Ubile su je dve sekire, rekao je Janoš aludirajući na brojke koje su označavale godine života njegove majke.

On je stajao na čelu odra, uz sami zid tesne stare kapelice na nekakvom groblju, na kome se više nije sahranjivalo osim onih koji su od ranije imali porodičnu grobnicu. Bilo je malo sveta. Ušli bi, poklonili se, prekrstili šakom, pogledali u voštano izmučeno lice pokojnice, stegli ruku Janošu ili ga prijateljski potapšali po ramenu i izašli napolje.

Napolju je, očigledno, sve bilo drugačije. Sunce, tihi žamor ljudi, poneka ptica i mirisi hlorofila jer groblje beše u staroj borovoj šumici. Onda je počela da rominja kišica, neka sitna, neočekivana, bilo je onako martovski, malo kiše, malo sunca. Ljudi su pootvarali kišobrane. Ti Mađari na sve misle, pomislila sam. I pop je izašao iz kapele. Grobari su već izneli vence i sve što uz to ide. Ostali smo samo Janoš, kovčeg njegove majke, sada već zakovan i ja uz njega. Tada je, sasvim neočekivano, uzeo moju ruku. Pomislila sam da mu je potrebna ruka o koju će se pridržati. Premda, bilo je to besmisleno. Bio je snažan čovek, izgledao je kao neko koga ništa ne može izbaciti iz čvrste ose čestitog života. Uzeo je,dakle, moju ruku i nežno, ali neumoljivo je spustio na svoje bedro, ali na takvo mesto da sam morala, iako  mi to nije moglo pasti ni na kraj pameti, da osetim njegovu naglo propetu muškost.

Bolond*, promucala sam i zaridala.

Ali, grobari su ponovo ušli, sada po kovčeg i ta crna kolica na kojima je ležala Janoševa majka.

I mi smo Izašli napolje. Pop je čitao opelo. KIša je prestala da pada. Samo je svetlucala na zeleno maslinastim iglama borova, koji su sada oštrije mirisali nego pre.

(*Bolond, luda na mađarskom.)

ZORAN T. POPOVIĆ: GORI BOSNA

Gori Bosna! Više nije tamni vilajet!!

Žena i ja vodimo ljubav jednom mesečno. Ne valja ništa naglo prekidati!

Raskinuo je sa ružnom prošlošću. Druga žena mu je mlađa, lepša i pametnija!

Vojvodina do Tokija, reče mi jedan Lala iz Ferdina!

On je jedan od najviđenijih Srba. Prate ga i BIA i CIA!

Kako da znamo šta je našim političarima u glavi, kad u Srbiji nijedan skener ne radi!

Moja psihijatrica me je izlečila. Na njenom kauču smo učvrstili našu vezu!

RADE JOVANOVIĆ: PORTRET

Broj nula na novčanicama koletktivni je portret vlade!

Sad smo autoritarna država. Gde su oni izbori koji su nam nudili od dva zla gore?

Izazov je ideja svi Srbi u jednoj državi. Ali šta ćemo se ostatkom sveta?

Nisu problem male penzije. Pitanje je da li se isplati potrošiti celu penziju na život!

Bili smo gladni i žedni i u ratu. Međutim, to još nije bila demokratija!

Država nam previše sporo odumire. Na sreću, građani popravljaju prosek!

Pisci nisu neprijatelji Srbije. Srbi su sve neprijatelje pročitali!

Policija je osumnjičena za promašaje. Podzemlje ima bolje strelce!

Mi Srbi umišljamo da vredimo za dvojicu. I nikad ne možemo biti kao jedan!

Sve nas čeka bolja budućnost. Šteta što samoubice nemaju strpljenja!

RATKO DANGUBIĆ: SVE MOJE LJUBAVI

Malo je patriota kakav sam ja. Koliko sam ja zemalja voleo.

Nema te opcije za koju ja mogu da glasam, osim ako me lepo ne zamolite.

 Nema potrebe da radim za dvojicu. Pa to bi bilo gomilanje funkcija.

Nisu zakoni izmišljeni samo zbog vas. Ima i drugih ljudi o koje se treba ogrešiti.

U bajci sam ja prvo ja upecao zlatnu ribicu, a posle je ona sa željama upecala mene.

I ja sam mislio da ko peva zlo ne misli, dok nisam čuo političare koji pevaju.

Ja ći da glasam žmureći. Neću posle da me grize savest.

Postojao je tračak nade da će biti bolje, a onda se nad njim nadvila senka optimizma.

Ne jedite govna. I dalje ćete da serete.

.

Promenio je toliko stranaka da ga je sramota da od svih traži da mu vrate članarinu.

Kod nas su novinari objektivni koliko okolnosti dozvoljavaju, a oklolnostiu su takve da su samo budale novinari.

REČENICE KOJE VOLIM (27)

Јован Дучић - На царев Аранђеловдан

За твоју Славу, светли Царе,

Што и сад владаш у нама,

Који чувамо славе старе

У молитви и на струнама!

Али је црно доба за нас

Откад је ово кољено:

Све је на пазар пошло данас,

Све слављено и вољено.

 За твоју Славу, светли Царе,

Нека свак пехар попије —

Јер су спопале путе старе

Змије и љуте шкорпије...

Куда су прошли сви трофеји

С војскама твојим смелима,

Сад стоје слуге и лакеји

Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,

Царе над трима морима!

Зли жреци данас причест кваре;

Губа је у свим торима...

Над твојим царством мрак се шири,

Ветрови црни дувају:

Сад нашу савест бране жбири,

Лупежи благо чувају.

(„Американски Србобран“,

30. децембра 1942.

RATKO DANGUBIĆ: USMERAVANJE LJUBAVI

       Svet mu u iskidanim snovima, jadao se uz Dunav pukovniku Gavrilovu, izgleda izgubljen i zagonetan. I od kada sanja događaje i ljude koje sanja, i prognoza vremena mu je izgubila smisao. Tako onamo: sunce sija, pevaju ptice, a on lako korača kroz Bagremaru, ponavlja istu rečenicu:”Učiti, učiti i samo učiti.” Posle: zastane na čistini, a na njoj leži mrtav dorat, naduvenog trbuha i to ga odmah oneraspoloži. Za sebe  govori: ”Nikome ne mogu da poslužim za primer.” Savetovao je nekada ljudima, i on je psihijatar, vrti glavu uz ciničan osmeh, da uživaju u životu, ako već ne mogu u nečemu boljem. Zna da spada u ljude kojima se sa lica ne može ništa pročitati. U snovima, uzdahnuo je, peva na sav glas, a svestan je da nema dara i da nije vičan pevanju; kretao se kroz snove i  prilično brzo i mahao rukama, kao da tera od sebe utvare i muve. “Niko u njemu, rugao se sebi, ne bi mogao da prepozna čoveka koji ume da korača kroz vazduh, ne dodirujući tlo, doktora kome je pecanje hobi. Radi na studiji, i ubija ga kopanje po dosijeima. Uvek u snovima nosi svoju braon praznu tašnu za akta, s priborom za pisanje.

        Ostao mu je davni san da ima oldtajmer, kakav Mercedes, ispovedao se oficiru Gavrilovu, kome je plovak povremeno radio. Pukovnik je govorio da je vreme takvo i da sada svi ljudi moraju pomagati jedni drugima, usmeravati ljubav i prema prosjacima i raznim kućnim ljubimcima. “Mi prema njima-oni prema nama.” Noćas je, u maglenom snu, pored njega prošla luda s praporcima i, izgleda da mu je natuklnula da može da mu promeni život. Pored lude su igrala dva kepeca: jedan je izvadio kutiju sa cigaretama, a onda je vratio u džep. Bagremara je odisala mirisima kasnog proleća. U džepu je, a ne u tašni, nosio državni štambilj i jastuče: udarao je pečete na zelene listove, pa mu je levi dlan bio ljubičast. Nije glup, rekao je tiho Gavrilovu. Svestan je da je pametan, ali s grbom na leđima. Odnekud je iskrsnuo u tuđem snu, pred njega, iz čista mira, Jevrem Kojić, ovdašnji poslastičar: ličio je na psa u potrazi za plenom. I trgao se on: najčudnije mu je da je on ležao na kauču i bio i u mekanoj fotelji. Nasmejao se Gavrilov: “Carstvu sna nema kraja.” Osokolio se pukovnik i pitao ga: Da nema i brata blizanca.

         

MILAN TODOROV: SEDAM MILIONA KARATA ZA HOLIVUD

Čovek ima samo jedan život i zato nije svejedno na koji način će ga upropastiti.

Svega će biti: mržnje, ratova, lopovluka i laži...samo nas Srba neće biti. A to nije u redu!

Bio bih i ja strpljiv čovek, da imam strpljenja za takve stvari.

Od građana tražimo samo da nam povere  državu, jer nismo za čuvanje ovaca.

Naši mediji su kontrolisani, jer bi se u suprotnom dogodio haos.

U nedodostatku toaletnog papira, pojedini građani zloupotrebljavaju štampane medije.

Nisam došao da vam pričam bajke, već da u bajku  uđem.

Naša zemlja se pomera napred, zato što je stabilna.

Čeka nas bosanski, grčki ili ukrajinski scenario, jer smo dosta udaljeni od Holivuda.

U razgovoru sa meštanima koji ne uspevaju da žive od stočarstva, predsednik je rekao da besplatnog sira ima samo u mišolovci.

Građani će uskoro videti svetlo na kraju tunela. Tako pričaju svi koji se vrate iz kome.

TANJUG O DODELI NAGRADE ZA AFORISTIČKU KNJIGU GODINE

MILANU TODOROVU URUČENA NAGRADA AFORISTIČARSKOG KRUGA

BEOGRAD, 13. februara (Tanjug) - Predsednik žirija Beogradskog aforističarskog kruga Aleksandar Baljak uručcio je danas nagradu Kruga Milanu Todorovu za zbirku aforizama "Pokori se i počcni" kao najbolju knjigu aforizama na srpskom jeziku u 2013.
Na svečcanosti u Salonu Francuske 7. Baljak je kazao da je na konkurs pristiglo 18 zbirki aforizama objavljenih u prošloj godini na teritoriji Srbije, BiH, Crne Gore i Hrvatske.
Žiri, u kome su još bili Vitomir Teofilovićh i Milan Besstić, izdvojio je u najuzzi izbor knjige dvojice beogradskih autora "Dobre vibracije" Aleksandra Čotricha i "Ljubav za poneti" Bojana Ljubenovića.
Nagradjeno delo autor je pisao poslednjih 10 godina i obuhvata 1400 aforizama, a knjigu je objavila beogradska izdavačka kuća "Binder",
Baljak je podsetio da je Todorov već ccetiri i po decenije prisutan na našoj aforističkoj sceni i njegovi aforizmi se nalaze u brojnim antologijama, objavljenim u Srbiji i širom sveta (Rusija, Italija, Austrija, Nemačka, Poljska, Rumunija, Makedonija i Slovenija).
Prema oceni žirija, nagradjena knjiga je "najzrelija zbirka autora i jedna od najboljih knjiga aforizama ikad napisanih kod nas". U obrazloženju se joss navodi da "ovo delo otvara novo poglavlje u pristupu pisanju ali i čitanju aforizama, jer se knjiga ne može pročitati za nekoliko sati".
Baljak je to objasnio tako, što je kazao "da je to knjiga kojoj se valja stalno vraćati a uprkos činjenici da su bremenite značenjima, briljantne minijature Todorova lako i brzo stižu do čitalaca". On smatra da je autor iznenadio ne samo čitaoce, već i kolege aforističare novim sadržajima i neobičnim formama, što je danas pravi podvig".
Baljak je iskoristio ovu priliku da se osvrne i na nepravdu koju srpska kritika nanosi ovom književnom zzanru. "Da je neke pravde i poštenja, ova knjiga bi danas bila u najužem izboru za nagradu "Meša Selimović", jer prema propozicijama pravo da konkurissu imaju sve forme koji postoje u srpskoj književnosti.
Baljak je konstatovao da za proteklih 26 godina nikada ni jedna knjiga aforizama nije ušla u sto knjiga koliko, obično, veliki žiri nagrade "Meša", predlaže.
"Njihova poruka je sledeća ni jedan aforisticcar iz zemlje u kojoj se pišu najbolji aforizmi u Evropi, nije u stanju da napiše knjigu koja će ući u sto najboljih u jednoj godini i u tom smislu, je to takmiccenje za knjigu godine od samog početka neregularno, a ponašanje domaće kritike je sramno".
"U Srbiji je poslednjih pola veka objavljeno 1300 knjiga aforizama, koliko književni kritičari treba da budu slepi, ravnodušni i neodgovorni pa da sve te knjige previde, a ove godine su prevideli izuzetno književno delo", poručio je Baljak.
Primajući priznanje, koje se sastoji od plakete i novčanog iznosa koji daje pokrovitelj kompanija "Mocart", Todorov se u svom govoru posebno zahvalio Baljku, najuglednijem aforističaru u Srbiji, "što je bio dovoljno snažan da se izdigne iznad bilo kakvih ličnih i kolektivnih sujeta i izjavio da "moja knjiga otvara novo poglavlje u čitanju i pisanju aforizama".
Laureat je izneo mišljenje, da se nagradjena knjiga "definitivno otrgla iz zagrljaja politike" i dodao da nije bilo lako da je napiše, jer nema lakih štosova iako izgleda da je aforizam takav. On smatra da je aforizam kompleksno umetničko delo i izrazio žaljenje što se srpska kritika drži po strani, jer naš aforizam je zaista sada najbolji u svetu".
"On gazi rame uz rame sa najboljim srpskim književnim žanrom, a to je kratka priča", ocenio je Todorov i pozvao prevodioce da prevedu neke naše aforizme, na strane jezike i videće da će većina odmah biti objavljena i dočekana pohvalama.
"Aforizam je prepoznao našu nemoć i sramotu u svim sferama našeg života i on tu opštu eroziju morala, locira brzo, bolno, tačno i jezgrovito, a početak izlečenja je priznati bolest, dodao je Todorov i zakljuccio da su "satiričari to prepoznali i javno priznaju svoju i opštu sramotu ovog društva, koja, verujemo neće zanavek, i kuga biva pa prodje".

MILAN TODOROV: I KUGA BIVA, PA PROĐE

(REČ NA DODELI NAGRADE ZA NAJBOLJU KNJIGU AFORIZAMA 2013.

u Udruženju književnika Srbije, Francuska 7. u Beogradu 14. februara 2014)

Želim najpre da se zahvalim svima koji ste došli na ovu malu svečanost. Želim da se zahvalim, naravno, žiriju i sponzoru nagrade. Posebno da se zahvalim Aleksandru Baljku, predsedniku žirija i najuglednijem aforističaru među nama, jer je bio dovoljno snažan da se izdigne iznad bilo kakvih ličnih i kolektivnh sujeta, koje inače postoje među nama satiričarima - te izjavio da je ova knjiga jedna od onih koja otvara novo poglavlje u čitanju, ali i pisanju aforizama.

To je važno. I, rekao bih, to je važno ne samo za ovu knjigu i njenog autora nego i za dalji, razvojni put našeg aforizma.

Mislim da se u knjizi POKORI SE I POČNI aforizam definitivno otrgao iz zagrljaja politike.

Pisao sam ovu knjigu deset godina.Toliko je, naime, prošlo od moje prethodne aforističke knjige “Ostrvo bez blaga”. Nova knjiga ima 1400 aforizama! I nije bilo lako. Nema lakih štoseva, iako aforizam izgleda da je takav. Kao da je pisan “iz lakta”. Ne, on je kompleksno umetničko delo. Šteta je što srpska književna kritika ne obraća više pažnje na srpski aforizam. Srpski aforizam je sada zaista najbolji u svetu. I zaslužuje pažnju više nego srpska poezija, pa i srpski roman u ovom trenutku. On gazi rame uz rame sa najboljim srpskim književnim žanrom, a to je kratka priča. Prevedite izvestan broj naših aforizama na engleski i pošaljite u neke od tih velkih anglosaksonskih kultura. Videćete da će većina odmah biti objavljena i dočekana hvalama.

Bergson je u svom čuvenom eseju O SMEHU postavio ključno pitanje. Zašto se ljudi smeju kad se neko, recimo,oklizne na asfaltu, padne i pritom se čak povredi. I odgovorio je da je to zato što čovek koji pada liči na lutku. Mi smo danas ne skloni padu, nego smo u stalnom  propadanju. Mi smo, dakle, lutke u marionetskom društvu. Naša stvarnost je pozorište lutaka. I to ne samo u politici, mada je to eklatantan primer. Aforizam je prepoznao tu našu nemoć i sramotu u svim sferama našeg života. I aforizam tu opštu eroziju morala locira  brzo, bolno tačno i jezgrovito. Početak izlečenja je priznati bolest!

A mi satiričari smo to prepoznali. I mi javno priznajemo svoju i opštu sramotu ovog društva, koja verujem neće zanavek.

I kuga biva, pa prođe!

RATKO DANGUBIĆ: KONTROLISANO STANJE

Dozvoljena je komunikacija optuženog sa advokatom. On mu ionako ne može pomoći.

Ja ne bih glasao za vas ni lud. Možda pijan.

Ušli smo u rat nespremni. Trebalo je da čekamo neka bolja vremena.

Tragamo za drugiom civilizacijama, jer ovde smo sjebali svoju.

Ima misli koje sam mogao da napišem samo pijan. Izgleda da je i alkohol izgubio smisao koji je imao u prošlosti.

Oslabilo mi je čulo vida, čulo sluha i čulo dodira. Jedino mogu da namirišem da mi se ne sprema dobro.

Optimista je ko nema krov nad glavom i čeka da padne plafon.

Moje stanje je pod kontrolom. Mogu da eksplodiram kad hoću.

I kod nas vreme leči sve rane, jer  zdravstvo nam je nikakvo.

Kod nas ima mnogo datuma za pamćenje. Ko će sve to da pamti.

Zaposlenje je kao san. Dođe i prođe.

U arhivama nema tragova da je policija ubijala. To je još jedan dokaz da nikada nije bila laka na peru.

Na njega ne samo da je bačena anatema, već je i pucano u njega. Za svaki slučaj.

I ja bih ušao u vladu da neke stvari promenim. Voleo bih da se obogatim preko noči.

RADE JOVANOVIĆ: PAKLICA

Vlada je ostvarila veliki napredak. Uskoro ćemo živeti kao pre njenog dolaska na vlast!

Mi smo dušom i telom uz Evropu. Šteta je što ne koristimo mozak!

Sjaši Kurta da uzjaši Murta. Izbori su u Srbiji oduvek demokratski!

Teže je novinarima nego građanima. Novinari znaju istinu!

Moraću konačno da se suočim sa životom. Crkao mi televizor!

Vlada vraća cene na lanjski nivo. Da dokaže da nije bilo rasta cena!

Nova vlada za dve godine beleži samo dobre rezultate. Ostale prećutkuje!

Tragedija Srba je što ih ne služi pamćenje. Lako zaborave ono šta ih čeka!

Kod cigareta se tačno zna: dvadeset je u paklu. Kod Srba taj broj varira!

MILAN TODOROV: RUSKI KRST

*Moj život u inostranstvu
(popularna rubrika u najstarijem srpskom listu)

          Bilo je to druge godine po mom preseljenju u Baltimor. Ili prve. Nije važno. Pre sam živela u Anapolisu. Nešto manji grad i, naravno, manje mogućnosti za pronalaženje posla. A onda sam upoznala Kerija. Smejala sam se kad mi je rekao kako se zove. Ništa nije kapirao. Ali, je znao da izabere najbolje vino. Kuče moje čupavo. I zvala sam ga džukelo. I to nije moglo da se prevede. I on mi je našao taj posao. On bi rekao jebeni posao. Ali, meni se gade te njihove bezlične benigne psovke. Ne zna on šta je sunce krvavo, mislila sam.Kad sam pokušala da mu prevedem ono naše čuveno "Jebe lud zbunjenog" samo je gledao belo. A, to je najmekotija srpska psovka. Da ne navodim dalje. Recimo, ono naše toliko uobičajeno: Jebem li ti sleme i pleme! Ili ono što sam čula na veterničkom groblju jedne ratne jeseni: Jebem li mu prvi red na sahrani...Ali,ostavimo to...

         U suštini, za nekog ko nema zeleni karton dobila sam čudnovato dobar posao. Biti pomoćni winerecommender. Osoba koja diskretno preporučuje vina neodlučnim ili slabo obaveštenim kupcima. U stvarnosti, bila sam zadužena za knjigu utisaka o vinima koja smo držali u prodavnici. A imali smo vina iz celog sveta, doslovno. Najbolja i najskuplja, najstarija i najpovoljnija…Duhovita vina.

        Mogla sam da se igram. To mi je oduvek bila želja. Da rečima pridajem magijsku snagu kroz svu silu asocijacija koju u običnom govoru nemaju.To vam je esencijalno  vino, rekla sam sredovečnom paru koji se kolebao oko toga da li da uzme čileansko belo ili porto. Porto je esencijalno vino? Zaista? rekao je taj muškarac u godinama koje su polako izmicale njegovim ionako nevelikim moćima. Apsolutno, rekla sam. Osetićete to već posle prvog gutljaja. Dovoljno je da ga držite desetak sekundi u ustima, zatim polako iI nežno prevučete preko gornjeg nepca, pa njime sperete žedno grlo. Čitala sam Belu Hamvaša, još u Novom Sadu u Matici, na klupi u dvorišnom parku. Znala sam lepo da lažem. Uzeli su vino i naravno upisali se u knjigu utisaka.

         „Mlada dama koja nam je preporučila ovo vino iz 1991. godine bila je u svemu fascinanstna. Ona ume da dočara zvuk budućeg konzumiranja vina, atmosferu koju će ono proizvesti u našem domu i to smatramo neprocenjivim  kvalitetom vaše, više nego inspirativne ponude“.

         Keri me je zamolio da ne preterujem. Nije to isto kao tamo kod vas u Sloveniji. Nije znao odakle sam. U stvari nije ga zanimalo.You` re a good cunt! Slovačka, rekao je, u redu, neka bude šta god hoćeš dok mi je prstom prelazio uz butine da bi ga sa  slinom olizao u pupku.Bio je dobar u tome taj riđi momak iz Kentakija ili Dakote. Sve je u tim mesecima bilo potpuno nevažno. Dobijala sam nedeljno po dve tri boce vina koje je bilo za povrat. Odnosno za kojim nije dugo vremena postojao izraženi uzlazni ritam tražnje.

Bila su to, uvek, apsolutno uvek, sasvim ispravna i uzbudljiva vina.

         Radeći na takvom poslu upoznavala sam, razume se, mnoge ljude. Shvatila sam da oni koji zaista uživaju u vinu kriju obično neku svoju tajnu. Ona može biti bolesna. Često je to neprihvatanje soptvenog ega i bežanje od njega u vino. Kao kod Džejmsa i Edit, koji su planirali venčanje u jednom divnom dvorcu, naravno veštačkom, na isto tako divnom jezeru. Jer,  i ono je bio veštačko. Tražili su da bar nešto bude prirodno a to je moglo da bude samo vino. I Edit je bila veštačka, nekim dalekim poreklom Mađarica iz Budimpešte, koju je, odmah mi je to saopštila, silovao otac u dvanaestoj godini. Ponašala se tako važno i istovremeno ranjivo.

          I sledeći put, kada su navratii, ovaj put ne zbog vina,nego iz čiste bračne dosade, zamislite dosadu u braku koji traje dva meseca, pričali su da su na proslavi venčanja imali 30 gostiju. Posebno je Edit to naglašavala. Trideset. Kao dani u mesecu, rekla je, zar nije to divno? Baš je divno.Venčanje je bilo noću.Želeli smo da bude nestvarno, na neki način – rekli su uglas. Gosti su sedeli na velikom starom balkonu tog lažnog dvorca. Dve ekipe konobara i kuvara su bile majstorski uvežbane. Sva hrana je izašla na stolove topla i odjednom, rekao je Džejms. Zamislite to, draga mlada gospođice. Da li ste to nekad doživeli? Morala sam da priznam da nisam. Bilo mi je svejedno. Ciklus mi je opet kasnio, a boravišna viza isticala.

         Sredićemo nešto, rekao je Keri. I ja sam po tonu njegovog glasa znala da nema nijednu ideju, štaviše da ne želi ništa da sredi, osim da strugne u neki daleki ugao ove velike zemlje i sakrije se prvih nekoliko godina.

          Ali, zamislite, rekla je Edit, i hleb je bio topao. Sve mogu da zamislim samo ne topao hleb za toliki broj gostiju, rekao je Džejms.  I još svež, rekla je Edit, nikako, naravno, podgrevan. Grčka paradajz salata je bila zakišeljena tačno po meri. Vrlo ukusno, zar ne Edi? Svi su bili impresionirani. Dimljeni jezerski losos s plavim patlidžanom...

           Pravila sam se da ih pažjivo slušam, dok sam se izvijala na vrh prstiju i dovodila u red etikete. Oni su odlučili da o tome govore ceo život. Jer to je taj njihov nov život. Počeo je i završio tom večerom za tridesetoro ljudi. Savršena stvar! Ona nije mogla da zatrudni. Iako se trudimo, rekla je. I opet je pričala o ocu iz okoline Segedina, koji je pio samo mekanu rakiju i tukao konje oštrim vilama tako da su im sapi celo leto bile krvave i pune ulepljenih smrdljivih zelenih muva.To je pamtila od detinjstva, rekla je i naglo zaplakala.

        Stomak me je opet boleo.To je od zuba. Morala bi da popraviš tu rupicu u donjem desnom zubu, rekao je Keri. Mada je ja volim. Osetila sam ukus gađenja u njegovom rečima.

       Ali, u pogledu Džejmsa sam se verovatno prevarila. Došao je jednog ponedeljka,  sam, neposredno pred zatvaranje. Počeo je da muca da je došao u potrazi za nekim crvenim vinom koje je, navodno, neophodni sastojak za supu od sočiva i ljutih brazilskih goveđih kobasica. Nije mogao da se odluči. Izbor je bio neverovatan.

          Onda je klekao. Bio je smešan. Prvi put sam videla da ima malo ćelavo okruglo gnezdo na vrh glave. Zamolio me je da se udam za njega. Prihvatiće i moje dete. Keri mu je, ustalom, sve istrtljao. A Edi? Edi je svejedno, i ona će prihvatiti naše dete i živećemo lepo i složno kao prasići u nekoj bajci.

Dragi  Džejmse, uzmi kaberne sovinjon iz El Prada, dovoljna će ti biti jedna šoljica. Savršen je za brazilske kobasice u slatkom sosu. Od ostatka možeš da napraviš sangriju. Malo kivija, jagoda, narandže, japanske jabuke, malo vanile, burbon štapići...znaš već...sve je dobro.

         Doći ći uskoro da ti kažem kako je bilo, rekao je odlazeći. A ti, ipak, razmisli.

        Da li bi bio ljubazan da još nešto napišeš u knjigu utisaka, zamolila sam ga.

        O, kako da ne. I napisao je.

“Ovde je sve divno, jedva čekam da se ponovo vratim.”

        I onda je otišao kroz one senzore koji pište i danju i noću, a ja sam u rubriku komentari  dopisala sitnim, vrlo sitnim slovima: Jedna od onih bezbrojnih misli koje se ne računaju.

                                                          

   
                                                                                                        Jasna Derk, Čikago, Ilinois

Komentari (5)

Boris

Jasna, vrati se u Srbiju.

Ako nemaš para za povratak ostavi imejl, ja sam u Americi isto. Tvoj Novosađanin.

Ako hoćeš moj savet

Bolje ti je da ideš u Dominikanu...

Руски крст

Ко нађе своје место под Сунцем, нађе одмах и своју сенку.

Bonn

Cijenim što umijete da gubite, draga Jasna.

Doktor Jović

Lako je ženskama da emigriraju.

Jasna

Doktore, sve, sve samo neću u Japan, mada poštujem harakiri, ali u srce, ne u trbuh...naravno ko voli to da upražnjava.

ZORAN T. POPOVIĆ: POTPUNO SMO ZARĐALI

Mnoge žene su mi rekle da imam harizmu. Dok sam ja shvatio šta je to, prošao voz!

Stao sam u govno, i oskrnavio ga!

Između lepe i pametne žene, izaberite lepu. To je manje zlo!

Osim života dostojnog čoveka, sve drugo imam!

Žena mi ne dozvoljava da idem u kafanu, tako da sam ja vezan za kuću!

Ja moju ženu izuzetno cenim. Menjao bih je za dve mlađe!

 Dovoljno je što sam se rodio. Šta hoćete više od mene!

Mi smo bili za ljubav, a ne za rat. Ali šta smo mogli da radimo kad nas niko nije voleo!

Sudija je primio mito, kao nadoknadu za sudske troškove!

Izvadili su mu konce iz glave. Sad više nije marioneta!

Sram vas bilo lopovi jedni, samo kradete. A gde sam ja tu?!

Već dvadeset godina nismo ratovali. Prosto smo zarđali!

Svima onima koji su kupili diplomu, čestitam školsku slavu Svetog Savu!

Zamislite Srbina koji nema bar jedan procenat alkohola u krvi. Koji je to moron!

Evropa je naš cilj. Daj bože da ga promašimo!

Nisam ja podmitio doktora. Dao sam mu dvesto evra, da kupi deci po čokoladu!

Ceo svet je otišao u kurac, jedino smo mi otišli u pizdu materinu!

Našim novim počecima nikad kraja!!

Broj preljuba bio bi drastično smanjen, da svaka žena nema najbolju drugaricu!

MILAN TODOROV: TRPIM, RADIM I TRENIRAM

Ja mogu puno da trpim, ali kad mi prekipi...uzmem krpu i obrišem ringlu na šporetu dok se žena ne vrati.

Kao razlog za razvod, žena je navela da on  u odnosima s njom  ne uspeva da primeni fizičku silu.

Srbija napreduje u sprečavanju trgovine ljudima. Samo nam se još  političari prodaju.

Pogledajte moj pornić, gospodo, i biće vam jasno da sam žrtva bezočne medijske hajke na samohranu  pevačicu.

Jaka i složna porodica je stub svake države. Primer za to je vladajuća porodica.

Nisam šovinista, meni su svi ljudi jednaki, reče ljudožder.

Radim i treniram istovremeno. U stvari, treniram da jednog dana radim.

INTERVJU U LISTU "24 SATA"

Novosađanin najbolji satiričar

Autor: ala 07.02.2014. - 00:02 Komentara (0)

“Kod nas je pravilo da kad je optužnica mnogo teška, ni tužilaštvo ne može da je digne”. Ovako odgovara poznati novosadski satiričar Milan Todorov na opasku da je na dodeli nagrada za najbolju knjigu aforizama u 2013. godini njegova zbirka “Pokori se i počni” opisana kao novo poglavlje u pisanju aforizama.

Milan Todorov | Foto: N. Mihajlović

Ostale vesti iz kategorije

• Ne plaćajte parking u raskopanim ulicama
• Na operaciju katarakte čeka oko 4.500 ljudi
• Svi krivi - samo su u Domu zdravlja nevini

AFORIZAM - Mislim da sam se tom zbirkom otrgao iz zagrljaja politike. Aforizam više nije bastard politike i umetnosti. On je kopile iz braka naše svakodnevne sramote preživljavanja i izgubljene nade u mogućnost da možemo nešto da promenimo - kaže Todorov.

“Pokori se i počni” ima 1.400 aforizama i pisana je 10 godina, dok je Todorov za to vreme bistrio i neke “ozbiljne” i velike priče.

- Aforizam je prepoznao našu nemoć u svim sferama života - pedofili u obdaništu, učiteljice u kupleraju, policajci sa crnim fantomkama - i on tu opštu eroziju morala locira brzo, bolno i tačno. Početak izlečenja je priznati bolest - nastavlja Todorov.

AFORIZMI
- Pobedio sam na takmičenju u besedništvu u Srbiji. Sve vreme sam ćutao.
- Čist posao - posao u kom nema para.
- Niko ne može da bude kriv dok se njegova krivica ne dokaže u medijima.
- Ubila ga kap. Prelila je čašu.

Povezane teme: Aforizmi Satira Milan Todorov
(lKnjigu možete naručiti pouzećem po ceni  od 300 dinara posredstvom todorovmm@gmail.com)

RADE JOVANOVIĆ: BRATOUBILAČKO VESELJE

Ne priznajemo administrativne granice. U Srbiji administracija nikad nije imala granica.

Mi smo se konačno opredelili za neutralnost. Bolje PAT, nego rat!

Srbin više neće pucati u Srbina. Osim na veseljima!

Bog sve vidi i sve zna. Zato smo morali odvojiti crkvu od države!

Navikli smo da živimo od rada. Teško se navikavamo od plata!

Samoubica nije ostavio oproštajno pismo. Tako da se ne zna zašto je živeo!

Pod Turcima smo izdržali pet vekova. Naša taktika je sad iscrpljivanje EU!

Nije svaka muka dovijeka... Naša je prešla i u 21. vek!

MILAN TODOROV: KAD NEKO IMA VEZU

      



        Stajala sam pored prozora. Vrlo dobro se sećam tog majskog prepodneva. Bilo je zapravo već skoro podne. Sa obližnje crkvice u parku oglašavala su se mala zvona. Deca su žagorila na putu od škole ka ambulanti. Svet je delovao uobičajeno ravnodušno. Osim tog mesta, te tačke u nevelikoj daljini u koju sam se ko zna zašto zapiljila.
   

      Odjednom se začuo taj tresak. Osetila sam kako se staklo na ordinaciji zatreslo. Nije to bilo ništa posebno. Dešavalo se da zvuk koji se naglo probije iz starih Manovih autobusa ili kamiona isto tako razmrda stolariju. Ali, ovaj put je bilo drugačije. 

      Stavila sam pacijentu vatu u usta. Trenutak, rekla sam. Sestra me je začuđeno pogledala. Dajte mu još jednu injekciju, ako ne utrne, rekla sam. Dolazim odmah. 

      Znala sam da moram da siđem dole. Sa prvog sprata. Znala sam da taj tresak ima neke veze sa mnom. Ali, još nisam znala kakve.

      Ja sam stigla minut posle. Videla sam samo starčev crni šešir. I jednu cipelu, valjda opet levu, u kanalu. 

      Neka mlada žena je stajala sa strane i držala starčev bicikl. Bicikl je bio potpuno ispravan. Samo jedna guma mu je bila izduvana. Delovalo je kao da je potrebno samo uliti vazduh u nju, nekom malom pumpicom i opet će jezditi kao pre. 

      Ali, ništa više nije moglo da bude kao pre. Odmah sam to znala po izrazu sinovljevog lica. On je vozio taj žuti moped. Kupila sam mu ga za četrnaesti rođendan. Mužu je bilo svejedno. 

      U to vreme nije bilo mnogo mopeda kao sada i na tom mestu nije postojao semafor, kao sada. I ljudi su uopšte manje obraćali pažnju na mnoge stvari. Mislim da su manje obraćali pažnju čak i na sopstvene živote. 

      Moj suprug, recimo, bio je sportski tip, uvek veoma aktivan, Šta ja pričam? Bio je preterano aktivan. Usamljene večernje šetnje po gradu. Leti čamac na reci, dvogled i dvoje kupaćih gaća.Nikad me nije to privlačilo. Bojala sam se vode. Puštala ga da ide sam. I on je išao. Da li sam, to ne znam. Ali, pitala sam ga čemu dvogled. Rekao je da voli da osmatra prirodu, dunavska divlja ostrva u daljini, čaplje koje bi pobegle kad bi im se suviše približio. 

      Poslednje leto, kada se sve to dogodilo, bio je stvarno toplo. Čemu dvoje gaća, pitala sam ga ponovo. Voleo je da sedi u čamcu go. Za svaki slučaj, rekao je. Slikao je meke pastele. Devojke koje leže obnažene na pesku pored signala koji brodove upozorava na nagli plićak. Sve to mi tada nije bilo nimalo važno.

      Moj sin je bio bled. Samo je drhtao. 

      Policajac je brzo stigao. Imali smo tada one lokalne ulične policajce. Prvo je klekao nad starcem. Starac je rekao da je sve u redu. 

      Ipak ćemo pozvati lekara. 

      Da li ste vi lekar? Pitao je mene. Svakakao zbog mog belog mantila. 

      Da, ali ja sam stomatolog.

      Onda ništa. Pozvao je hitnu.

      Rekla sam mu da sam ja majka. Rekao  je da to nema nikakvog značaja.

      Opet se okrenuo starcu koji je gledao u jednu tačku na nebu. Stari, našalio se, šta vidiš?

      I onda je stari umro. Ja sam znala da je stari umro iako su svi mislili da neće umreti i da nije umro. 

      Patolog je rekao da bi stari umro kad tad, ne dugo potom, ionako je bio teško bolestan.

     

      Ali, to nije znala ni ta žena koja je očigledno bila starčeva ćerka koja je držala bicikl sa dve ruke, ne ispuštajući ga ni za tren. Ona se držala za taj bicikl kao za stablo, pomislila sam. Pomalo sam joj i zavidela, na neki čudan način. Bila je potpuno mirna. Ništa na njoj nije pokazivalo da učestvuje u drami. Delovala je kao one mudre osobe koje kažu, u takvim prlikama, dobro je dok sve ide po redu. Mora da postoji neki red. Tata je bio star. Tata je prirodno najstariji. I prirodno je da najstariji prvi odu. To je u redu. Sve drugo nije u redu. Sve drugo ne bi bilo u redu.

       Da, bila je stamena. I razložna ta mlada plava punačka žena. Jedino je mladež na njenom desnom obrazu bo upadljivo velik i crven do prskanja. To sam zapamtila. Taj mladež. Da je manji pomislila sam, u trenutku dok je starac umirao, bila bi kao Merlin Monro. Bila bi to lepa žena, neosporno.

       I starac je tada umro. I ona je to shvatila, ali nije želela da ispusti bicikl iz ruke. I nije pustila ni suzu, ni uzdah jecanja...

      Policajac se sagnuo i rekao da je gotovo.

      Neko je rekao da skloni decu. Sklonite se, rekao je policajac oštro. Odjednom je bio sam u svom nekom fazonu. Razmahao se. Život je opet krenuo istim tokom. Sada je već regulisao saobraćaj.

       Inspektori su se pojavili. Crtali nešto po asfaltu. Mog sina su odveli.

       Sestra koja je radila sa mnom je sve gledala s prozora i pričala mi da njoj nije izgledalo ništa strašno. I onaj mali pacijent sa vatom u ustima je takođe gledao sa prozora. Više njegova muka i bol nisu bili u središtu njegove pažnje. Tako se to neočekivano pomera u  životu. U jednom trenutku patite, u drugom shvatite da postoje i veće patnje, na žalost.

      Prošlo je više od godinu dana od toga maja. Jesen je. I ja opet stojim kraj prozora. Ne gledam ni u šta određeno. Ne čujem ništa određeno. Ipak, neko mi se obraća. Okrećem se usporeno. Još mislim na čamac na Dunavu. Zašto ga je meni ostavio. U redu, njemu više nije potreban. Ni njegova , ta njegova nova, ne želim da je zovem po imenu, ne voli reku. U početku je volela reku, a onda kada im se iznenada rodilo dete, takođe sin, više nije volela reku. Uhvatio je neki strah, rekao mi je. Zato mi ne treba više čamac. 

      Postajalo je sve hladnije. Ujutro su se barice zamrzavale. O čamcu bi tebalo brinuti. Lep je to čamac, rekao je upravnik ambulante. Ponekad bi dolazio i iz mog ormana uzimao svoju čašicu austrijskog mekog šnapsa. To je bilo njegovo. Redovno je dobijao takve flaše od nekog roditelja čije je dete izlečio od neizlečive bolesti. Samo, nije želeo da alkohol drži u svojoj ordinaciji. Kod zgodne zubarke, rekao bi, to tako melodramski zvuči. Nudio je i mene. Nikad nisam htela da uzmem. Ne na radnom mestu. Imala sam svoje principe.

       Ne želim da mi dolaziš u kuću, rekla sam. U početku možemo da se viđamo u nekom hotelu. I viđali smo se u hotelu van grada. I sastajali bismo se tamo, jedamput, možda i dvaput nedeljno. Ne mogu da kažem da sam bila ravnodušna. Bila sam samo zaprepašćena da mi sve to, taj grubi, sirovi seks sa njim, starijim od mene deset godina, toliko prija. Posle svega. Neverovatno, rekla sam sebi, to je sigurno početak neke teške duševne bolesti. I nisam htela da uživam s njim na tom poluprljavom krevetu pa sam mislila na onog starca, na onaj trenutak kad su mu se zaustavile oči na oblaku koji je još plovio nebom i na svog sina koji je cvileo i drhtao i kome su bale tekle iz nosa i usta...

      A onda je  sin izašao. Bio je dobar. Uopšte nije bio ni za šta kriv. Otplakala sam i što je otišao i što je izašao, jer nije ni trebalo da mu to pišu u biografiji.

      Za nekoliko godina, rekao je Saša, tako se naime zvao taj moj upravnik, izbrisaće mu to iz dosijea. On je to znao. On je znao sve birokratske procedure. 

      Znao je i da se čamac u jesen izvlači iz vode. Ali, ja sam rekla neka ga, neka stvari idu kako idu.       I čamac je te zime potonuo. I znala sam da ga više nikad neću naći.

     Šteta, rekao je sin, ja bih ga vozio. Volim reku. Više volim reku od grada. Jer mrzim grad. I mrzim ljude u gradu. I mrzim starce u gradu, te starce koji su sve stariji i koji...

     Naježila sam se!

     Dakle, kad sam se okrenula misleći da mi Saša prilazi mačjim korakom iza leđa da me poljubi u usta, grubo, mužjački, onako kako je radio od prvog dana, dok je sestra na pauzi za doručak, videla sam da to nije Saša. 

      Videla sam da je to ona žena, bila je malo mršavija. Ali, odmah sam je prepoznala. Iako nije imala onaj ružan beleg na obrazu. Svakako ga je odstranila laserom, pomislila sam. I ja bih da sam na njenom mestu. 

      Začudo, sada nije ličila na Merlin Monro. I Merlinka je u međuvremenu umrla. Ili su je ubili, pomislila sam. 

     Uglavnom, znala sam ko je ta žena. Starčeva ćerka.

      Da? podigla sam obrve umirući od straha.

      Ja sam...počela je da muca...

      Znam ko ste, sedite.

      Ne, ne bih da vas zadržavam.

      Pauza je, rekla sam tek da nešto kažem.

      Mislila sam da idem redovnim putem - počela je -  ali znam da je potrebno dugo čekati...

      Ne razumem...

      Vidite, moji zubi...

      Laknulo mi je.

      Sedite u stolicu.

      Upalila sam belo svetlo. Jako belo svetlo.Primetila sam da je postajala sve uplašenija.

      Šta biste vi sa zubima?

      Pa...rekla je nesigurno...vidite...most...

      Most vam je potpuno propao.

      Zato sam i mislila, računajući na našu staru vezu...mislim...na to da se znamo od pre...

     Ali mi to ne radimo...ovo je školska poliklinika...

     Ali, mislila sam...Ćutala je...
     I ja sam ćutala...Obe smo mislile na isto. Samo na različite načine.

     Ipak, prevalila je, vaš sin je ubio mog oca!

     I tada je zaplakala.

     Sećam se da nije plakala ni na sprovodu. Bila sam na sprovodu. Stajala sam sa strane. Kao oni besprizorni koje sahranjuju u uglu groblja. Stidela sam se zbog svega što se dogodilo. Iako moj sin, posle će se pokazati, nije bio baš potpuno kriv. I stari nije gledao. Plus, nosio je slušni aparat, onaj najjeftiniji, koji naravno nije radio.

      Uradiću vam taj most...iako nije po propisu.

      Donela sam zlato, rekla je i izvadila neki smotuljak.Stavila ga na stočić.

      Dobro.

      I uradila sam ga. Taj most, posle samo nekoliko nedelja. Zlatni most u ustima žene čijeg je oca ubio moj sin.

      I bila je vrlo zadovoljna ta mlada žena. Srela sam je jednom u gradu. 

      Ponovo sam se udala, pohvalila mi se. Eh, šta znači kad imaš vezu, dodala je, i osmehnula se zadovoljno , pokazujući krunicu zubnog mosta koji se belasao u njenim ustima kao oljušteno bareno jaje sa malim žumancetom u sredini.