MILAN TODOROV: CRNA MAČKA

Da je morao da sluša ove naše, Van Gog bi sebi odsekao oba uha.

Kod nas crna mačka ima sedam života!

Nije zdravo odmah skočiti u more. Zato na letovanje idemo svake prestupne godine.

Ovce se šišaju jednom godišnje, ali našem narodu mnogo brzo raste dlaka.

Vođa je formirao nezavisnu komisiju da ispita demokratičnost režima. Teško njima ako slažu!

Predsednik je primio  najuspešnijeg sportistu, i onda ga ubedljivo  savladao pred kamerama.

Mi ne pravimo probleme tamo gde ih nema, nego samo tamo gde ima – nas.

RATKO DANGUBIĆ: OVDE SE NOSI MNOGO ŠARENO

Pisma u vezi s tetka Olgom

(prvo pismo)

...Javlja mi se tugaljiva misao da ne postoje samo bogati ljudi i sirotinja, nego i sirotinja duhom. Kad me obuzme dobar roman, mislim sa setom: Ovo je samo umetnik mogao napisati. Ima nedelju dana da pred spavanje čitam Tri ratna druga Eriha Marije Remarka i to me čitanje smiri da mogu da zaspim. „Normalan čovek postaje melanholičan kada se spušta mrak. Prosto tako.“ Ne volim kada mi se zbog knjiga javljaju suze. I sve mi se u mislima, ponekad, lepo naniže: kao dukati u đerdanu izlaze mi pred oči razne slike, vidim ljude i poslove koje treba da uradim, a onda sve ispadne bledo, razvuče se ili ode na drugu stranu.

Izgleda da preterujem u razvodnjavanju briga i misli, a zapravo ne preterujem. I jutros sam ustala lomna, u meni je pucketalo i krkljalo, nisam ni Vasilija odmah htela da probudim. Tako sam se našla u dnevnoj sobi. Krenula sam jutros da prikupljam pribor za čišćenje i krpe po kući kada je na vrata banuo rođak iz Kanade, Dule, pijanista. Stigao je dovde, kako veli Vasilije, u komadu. Vozio je okolo trideset sati. Dovukao se iz Njujorka, preko Detroita u Milvoki. Normalno treba da stigne za manje vremena, ali samo on zna kuda se i s kim smucao. Popio je bocu mineralne, malo smo razgovarali, a onda je, pre nego je Vasilije ustao, legao da spava, nije hteo da jede, i još se ne budi.

A pet je iza podne.

Eto s kakvim sam mislima sela ovo popodne da Ti odgovorim na pismo i zahvalim na paketu. Obradovalo me je što je i tetka Olga napisala nekoliko redaka. Drago mi je da je na nogama i da je služe pamet i tvrdoglavost, iako mi je žao da je srce pomalo izdaje. Svi smo zašli u godine i ništa što čujem me ne bi iznenadilo. Ipak je meni već šezdeset sedam, a Vasiliju sedamdeset dve.

Doneo je Dule, a volim ga kao retko koga od rodbine s majčine strane, paket koji ste slali preko Kanade i deca će vam sigurno zahvaliti za sve, kada se okupimo; mogli bi da pošalju bar razglednicu. Ja vam od srca zahvaljujem za poklone. Nadajmo se da ćemo doživeti ženidbu Vašeg Viktora, pa ćemo moći da uzvratimo. Ako ne mi, onda svakako ovi mladi.

Baš sam mislila pisati jednoj gospođi, da Vas ne ometam, da mi kupi tamo ploču s baladama Dušana Jakšića i njegovu Marinu, kad ono dođe od Vas paket s tim i ove crkvene knjige i sveće iz Svete Petke. Pa to, zaista, nema smisla; Vasilije i ja treba da se ljutimo i stidimo. Mene je sve iskreno obradovalo, pa sam odmah Sve moje jeseni su tužne slušala tri puta od jutros, a Vasilije se krsti i govori da pazim da ne probudim Duleta.

Ne padaju ni Vama u Beogradu pare s nebesa, a imate i Vi, hvala Bogu, koga izdržavati i na koga pare spiskati. Bez obzira na sve, kako sam Ti rekla u ranijem pismu, molim Te odmah mi javi šta bi želela da ja Tebi pošaljem. Možda imaš želju za nešto naročito odavde, kakve haljine i bluze ili bižuteriju, pa Ti si deset godina mlađa od mene. Istina je, ja sa svoja osamdeset dva kila ne mogu dugo hodati, ali imam prijatelja zvanog telefon – i s njim mogu da pronađem gde ima stvar za kojom tragam. Onda mi nije krivo da tamo i odem.

Ponekad mi se sve čini jednostavnim, pa se brzo uverim da nemam snage ni za obične poslove. Mora se trpeti i izgleda da tako treba. Očekujem Tvoj odgovor, bez vrdanja. Ja znam otprilike kakve bi stvari Tebi trebale, ali volela bih da mi napišeš. Drugo, molim Te, odmah mi izvidi i napiši šta bi sve trebalo tetki Olgi, a da joj ne kažeš, nego izvuci iz nje, pa ćemo poslati po nekome ko ide, ili u paketu. Ako joj pošaljemo novac, neće kupiti ono što joj treba. Sada posle prvog spremam joj haljinu preko rođaka poznanice Rade, jer Dule ide tek u januaru u Beograd. Iznenadila me je jutros izjava da se, izgleda, verio tamo s devojkom iz dobre kuće.

Kada ja ovde proberem i kupim kakve „krpe“ ili obuću, pomislim: „To nije ono što sam htela, nego ono što sam našla.“ Nije Milvoki preveliki grad. Da li imate dobru šnajderku, pa da tetki i tebi kupim materijal? Mislim da bi njoj poslala i moj zimski kaput. Kupila bih, ako ima ko da sašije, materijal i za novi kaput: treba da ima dva, jer jedan brzo ode i zima ume da zagudi. Interesuju me cene svega toga u Beogradu, pa molim Te, javi mi kako da se odazovem na Tvoju brigu i poklone.

Jutros, kada je Dule banuo, stajala sam na stepenicama i spremala se da operem ulazna vrata. Dule je juče preko telefona rekao da dolazi prekosutra, a pojavio se, kao vihor, danas. Htela bih da sredim sve pre nego gosti dođu za slavu, za Svetu Petku. I ovako kljakava i debela sve radim, ali usporeno. Zamisli, kada se moj Ilija ženio, u jedan dan sam ispekla dvanaest torti. Bilo mi je drago da se svet najeo torti, jer ih oni ovde, izuzev naših žena, ne znaju da prave, niti prave. Bilo je tu i sitnih kolača i raznih pita.

Verujem da Vam je tetka Olga u malom stanu teret, i ne vrdam da o tome govorim, ali, ispalo je da sada nema kuda. Sramota me je, ona je meni bliži rod nego Tebi, a ostala je Tebi na leđima. Iz ovoga što pišem verujem da ćeš shvatiti da sve radimo, Vasilije i ja, da problem na nas prevalimo. Sve me nešto vuče da Ti pišem, da Ti objasnim kakva je osnova života ovde, da i ovde ima strahota i čamotinje na pretek.

Najglavniji razlog za ovo pismo je da zahvalim na poklonima i da mi objasniš najavljeni dolazak pevačkog društva ovamo u maju. To nije daleko, meseci idu kao mravi. Telefonom mi je gospođa Marić rekla da ne smem da propustim taj koncert, da je to jednom u životu. Nisam razumela da li je reč o Prvom beogradskom društvu. Ono je osnovano pre sto dvadeset godina i ima istoriju od Mokranjca, to bi bio događaj. Ne brini, neću ga propustiti, makar morala i u Čikago. Nekada sam i ja pevala, mislim da znaš, bila sam i solista na nekim koncertima, pa sam čak u Zagrebu pevala u horu Mokranjčevu Mirjanu. Tada je pokojni otac Dragoljub, posle Velikog rata krenuo u prepisku s licejima u Francuskoj, hteo je da učim pevanje u Parizu, ali dođe njegova smrt i prekide se sve.

Sudbina, rekao bi moj Vasilije, i ništa drugo.

Sada smo Vasilije i ja sami, znate, deca su svako na svoju stranu, i Ilija i Dimitrije, pa ima mesta da primimo goste. Mi bi želeli da nam uputiš tu devojku iz hora, za koju si pisala da je dirigent, da odsedne kod nas, i njene tri solistkinje. Svaka će imati poseban krevet, a dve i sobu, samo bi u jednoj sobi spavale dve, u odvojenim krevetima. Svakako Te molim, javi mi i godine devojaka, da znam pozvati i odgovarajuće momke. Moj sin Ilija je potpredsednik crkvenog odbora, a i peva u crkvenom horu blizu deset godina. Ukoliko ima neka malo starija dobra devojka, imam dva divna kandidata, pogotovo ako koja od dobrih devojaka misli da ostane ovde.

Želja mi je da mladi čuju lepu srpsku pesmu, ne samo na koncertu nego i ovde kod kuće, da vide šta su njihovi Srbi. Ilija i Dimitrije lepo pevaju, ali skoro nikada ne pevaju kod kuće. Ja matora i bolesna povedem pesmu, tek da se oglasi naša melodija među ovim zidovima. Jednom sam sa Ilijom, uz gitaru, pevala Jakšićev i Olivere Marković Čamac na Tisi i bio je urnebes. Oba pomenuta momka su stariji, otprilike 38 i 42 godine. Jedan je doktor hemije, Ilijin kum, perfektan, a drugi je knjigovođa. Ne zna se koji je bolji. Baš bih volela da se nađu devojke i za njih.

Ovde je odskora jedna lepa i pametna devojka, Jelisaveta, ćerka veterinara, gospodina iz Sombora, stigli su pre godinu dana, i ima 22 godine. Nju ne zanima niko ko nije naše gore list i dobar čovek, pa makar se, osmehuje se, ne udala. Od oba moja je zeru mlađa, a da je bila ovde kada su se ženili, bila bi mi snaja. Mislim da je za ovu dvojicu pominjanih premlada.

Radovalo bi me da mi pošalješ svesku nota za gitaru. Naš Ilija je učio nekoliko godina klavir. Nije hteo dalje, kaže da ne može klavir uprtiti na leđa pa lutati okolo. Nadam se da će mu dobro ići gitara, pa je šteta da na ovome ostane. Dimitrije je učio sedam godina klavir i tri harmoniku i stade. On je mogao da bude i umetnik, kao ovaj moj rođak, probisvet Dule. Ja sam dvanaest godina, što privatno, što u muzičkoj školi, učila pevanje. Sve upropastiše ratovi, smrti i nemaština.

I opet ova, Vasilijeva, sudbina.

Dakle, pozovi i preporuči devojkama da nam dođu u goste u maju i da budu kod mene. Istina, mogla sam čekati dok one ne dođu, pa da ih pokupim, jer i ne bojim se da će ih neko zvati. Amerikanci ne cepaju nikome rukav da bi ga pozvali u goste. Ne pruže, najčešće, ni čašu vode ljudima. Ali volela bih, stvarno, da znam hoće li devojke biti u grupi pevačkog društva kako tvrdi i gospođa Marić, pa da ranije se spremim, jer ja, i ovako bolesna, ponavljam, želim da odem na koncert.

Kad se Dule vrati u subotu s njegovog puta u Čikago, onda ću ti pisati o svemu opširnije, jer on s gospođom Marić ima svoj račun, valjda se zabavljao s njenom ćerkom iz prvog braka dok je bio u Beogradu. Ti poznaješ neke od devojaka, volela bi da znam i dan kada dolaze, iako do tada ima vremena.

Jesu li to s Tobom bile Ljiljana ili Darja kada je Duletov drug, koji je poneo paket u Kanadu, bio kod tebe, dopale su mu se obe, iako je probisvet kao i Dule.

Šta radi tetka Olga? Znam da je reuma razjeda. Je li primila pare za protekli mesec, po običaju ne javlja? Ima neka ruska mast za reumu, pa ću je poslati po prvom ko ide tamo. Ja znam da je ljuta što ne može brzo ovamo, ali to nije u našoj moći i sramota me je da i Vama ponavljam.

Sve pozdravi mnogo. Mnogo Vas sve volimo. Na Tebe i tvoje i našu dragu tetku Olgu mislimo s mnogo ljubavi...

Milvoki, 25. septembar 1975.

P. S.

Kažu da je potreba za snom nalik na potrebu za hranom. Nekako mi nespavanje pada teško, kao da gladujem. Ponovo sam od Remarka preuzela jednu misao: „Bilo bio odvratno kada bi ljubav imala veze sa istinom.“

(drugo pismo)

...S mislima o tetki Olgi i njenom životu tumaram povremeno po kući. Kako je dobri Bog prema njoj bio nepravedan. Izgledalo joj je da ona sama bira put, a ispalo je da nije tako. Znam da željno očekujete moje pismo, no kako nismo mogli dobiti potrebne informacije o osiguranju, javljam Ti se tek sada. Trebala sam pisati tetki Olgi, ali mislim da je bolje Tebi, jer ona neke odgovore ne prihvata.

Zvali smo, ko zna koje sve, osiguravajuće kompanije i, nažalost, ni jedna ne može da joj da osiguranje. Ona bi mogla dobiti osiguranje ako bi boravila ovde pet godina. U tom slučaju mi bismo platili za bolnicu 32 dolara, a za lekara i 6,25 dolara mesečno. Tek da se zna o kojim parama govorim. Ali kako ona nema pet godina boravka ovde, ne može nikako dobiti osiguranje. Pred kongresom se nalazi novi zakon, i ako ga potvrde, može doći odmah na stalni boravak ovde. Ako se na to reši, mi ćemo Ti javiti na vreme kada je zakon usvojen – pa neka dođe. Nismo milioneri, nego obični penzioneri, ali ovde neće biti gladna, ni gola, ni bosa. U tom slučaju, imala bi plaćenu bolnicu i lekara, a nama neće biti na teretu, u to neka bude sigurna.

U prilogu šaljem izrezak iz novina, oglas kompanije MIDWEST CONSTRUCTORS, da vidi kakve su ovde cene drvenih kuća. Imali smo želju, još kada su krenule neprilike oko njenog stana, da joj kupimo garsonjeru u Beogradu; raspitivali smo se i preko novina, advokata i direktno. Sva raspitivanja, nažalost, svršila su se negativno. Poslednju ponudu za vikendicu pored Rakovice dobili smo pre dva meseca, dve hiljade dolara. To je za nas mnogo, a to njoj i ne treba, daleko je i od vas i od grada. Tamo da kupujemo takve kuće, ne dolazi u obzir. Mi ne mislimo tamo živeti pod ovakvim okolnostima. Stari smo da možemo očekivati bolju situaciju i ovde i tamo. A deci ako treba, neka kupuju za sebe i sutra za svoju decu. Da bacamo novac i zadužimo se za to, ne možemo.

Ja tamo u Baranji imam tu zajedničku, veliku kuću za koju nisam dobila ni pet para. Trideset godina je izdaje država: veliki lokal i stan na prvom spratu i onaj na mansardi; tamo su četiri ogromne sobe i tri manje spavaće sobe, plus nusprostorije. Tamo je i jedan veliki plac za kuću u gradu, a ima i 85 hektara oranice, udaljene svega 3 kilometra od grada. Onu kuću u polju i sve ostalo srušile su ustaše 1941, a njihova „braća“ su sve to potvrdila nacionalizacijom. I sreća je i nesreća da je ostala ta kuća u gradu oko koje se tetka preganja i sudi od kada je stigla u Beograd. Da mi bacamo pare za vikendicu i da to ode sutra ko zna kome tamo, to...

Mi smo za tetku Olgu, na kraju, preko prijatelja hteli da nađemo pristojnu sobu s kupatilom i kuhinjom i nema ponude. Ne smeta mi da se i Vi rastrčite koliko možete, pa da se nadamo da ima pristojan smeštaj za pare koje joj šaljem mesečno. Mi ćemo slati, i dalje, svaki mesec 30 dolara. Ovim ljudima koje smo molili da nađu stan pod kiriju dali smo i Vašu adresu. Molim Vas javite nam i Vi kako stvari stoje. Nadamo se da će se nešto uraditi.

Dule je doneo i list Pravoslavlje. Hvala Ti veliko da stigneš da misliš i na ovo. Ja primam Pravoslavlje i Zvonce, ali kasni sve i po dva meseca. Volim da čitam članke o religiji i istoriji. Pretplatila sam se i na Albansku spomenicu. Da li bi mi neko mogao prepisati pesmu „Veju vetri, veju vali“. Ja se sećam pesme, ali ne znam je li tačna. Treba mi kakva je u pesmarici. Mislim da se to može naći u librari, to je pisao V. Ilić, Mlađi.

Za sada ovoliko, da vidite da mislimo na sve, da nas problem pogađa. Ne osećam se dobro, pa sam srećna da sam mogla i ovoliko pisati. Dakle, ukoliko se donese, ponavljam, zakon po kojem možemo dobiti osiguranje, tetka Olga nam je dobro došla. Ja nisam zdrava, a nismo ni pri velikim parama. Da tetka Olga pere patos ili radi teške poslove, ne pomišljamo na to.

Sve Vas toplo pozdravljamo i želimo Vam sreću i mnogo uspeha, od svih nas...

11. oktobar 1975, Milvoki

P.S.

U kući u Baranji, ponavljam, imamo četiri ogromne sobe, svaka veća od polovine sprata moje sadanje kuće, i 3 spavaće sobe veće od moje najveće sobe u sadanjoj kući.

(treće pismo)

...S vremena na vreme, kao kakva blaga zaraza, obuzme me nervoza i nastavljam da prebiram po brigama. To se dešava kada sam u mislima vezana sa svim i svakim i želim da uradim kakvu dobru stvar. Pre neki dan poslala sam Vam pismo, ali su nam se pisma u putu mimoišla. Stoga evo odgovora na Vaše poslednje pismo.

Pre nego sam krenula s pisanjem, pustila sam sebi Duška Jakšića i Podmoskovske večeri. Suze su...

Ko nije živeo ovde, ne može imati predstavu da ovde ne „teče med i mleko“. Ljudi tamo to ne mogu razumeti. Ovih dana se steklo nekoliko lepih i dve-tri ružne stvari. Izlivala sam se iz ovog mog jadnog tela kao reka iz korita i vraćala u njega, kao u baru, mutna i skrhana. Nama je teško da nema bar malo strpljenja kod tetke Olge. Kako smo Vam i pisali, nažalost, za sada, o njenom dolasku nema, ni dalje, govora: ne možemo dobiti nikakvo osiguranje za slučaj njene bolesti. Tako sam pisala, tako i stoji: pitanje za osiguranje imigranata nalazi se pred Kongresom USA i nadamo se da će biti povoljno izglasano.

U tom slučaju, mi ćemo odmah poslati papire za njen dolazak. Plaćanje puta je manji problem, iako i to prilično košta. To tetka ni u kom slučaju nije u stanju da razume i plati, a niti bi joj mi dozvolili da plati. Osiguranje u slučaju bolesti je jedini spas. Ne treba zaboraviti da ima 81 godinu.

I tetka zna gospođu Radu koju sam pominjala u pismima. Ona je pre nekoliko godina otpratila odavde bolesnu gospođu Dabić. Ta gospođa Nikolina je ovde ostala sama i rešila je da se vrati tamo i umre. Sestra i zet su joj umrli ovde, a ona se bojala da je ovde ne pokopaju ili kremiraju. Primila je zetovo osiguranje i bila je u stanju da rasuđuje i plati put za sebe i gospođu Radu, koja joj je bila pratilac do Beograda. Gospođa Rada nije u gradu, otputovala je kod ćerke u Teksas. Čim se vrati, javiću detalje oko mogućnosti da joj se tetka Olga pridruži na nekom putovanju otuda. To je sreća da se s njom poznajemo i da bi mogla za plaćenu kartu s njom ovamo da putuje. Inače se osobi koja putuje sa starijom personom plaća nadnica i put, plus 50 dolara dnevno, plus put za tu stariju osobu. Treba za odlazak i povratak 8 dana, a to je onda za pratioca 1000 dolara. Dakle, posebna je cena za putnika i karte.

Kako znate, mi smo pre sedam godina doveli ovde tetku Olgu, ali nije ni pomislila da ostane, jedva je izdržala mesec-dva. Da je onda ostala, sada bi imala osiguranje i penziju. Ni najmanje bolesna ne sme sama sesti u avion.

Da nam se ovde, ne daj Bože, razboli bez osiguranja, ni pomisliti ne smemo. Sve što imamo, prema cenama, ne bi bilo dovoljno za mesec dana bolnice. Imali smo grdnu sreću da smo kupili kuću jeftino, jer da nije nje ne bismo mogli plaćati današnju kiriju. Ovako sastavljamo kraj s krajem. Osiguranja imamo sva, pa ono malo što mora da se plati, možemo platiti.

O nekom provodu nema ni govora. Ja nisam bila u bioskopu sigurno bar deset godina, a u pozorištu nikada na ovom kontinentu. To je za nas luksuz, uostalom, videla si kako se radujem dolasku pevačkog društva i devojaka u maju. Bilo je masa naših grupa koje su ovde priređivale koncerte, ni na jedan nismo išli. Jedino što imam sreću da mogu da pročitam neku knjigu, ovu Remarkovu završavam, i čujem ploče, ili da napišem pismo, i to je moja zabava. Iz kuće izađem jednom mesečno, da promenim ček od penzije u dolare. Nekoliko puta godišnje, manje od deset puta, odvezu me u posetu ili na slavu, i to je sve.

Vasilije ide u trgovinu da kupi namirnice, bolji je od mene s nogama, on uglavnom mora i da kuva, a i njega zdravlje izdaje. Od dece nema velike koristi, jer svako ovde vodi brigu o sebi i svojim parama. Hvala Bogu da smo nas dvoje zaradili penzije i da ne zavisimo ni od koga. Imamo i taj krov nad glavom i osiguranje, i to je ovde najvažnije. Zdravlje je trošno prema našim godinama.

Mi smo se, rekla sam, ponovo obratili na nekoliko strana da se tetki Olgi nađe tamo kakva soba, kako ne bismo Vas uznemiravali. Ona mora i sama da pomogne i da ima strpljenje kakvo Vi imate. Kada se počela suditi oko imanja u Baranji, to je odmah trebalo da uradi, da nađe pristojan stan. To suđenje ima da traje godinama, a ona i nema velike pare za advokate. Sestra gospođe Rade čujem da ima sobu i kupatilo, bez kuhinje, no ne mogu da je izdaju zbog studenata tehnike kojima su sve to ustupili na dve godine.

Ja znam, i ponavljam, da je ona Vama u malom stanu na teretu i brizi. Čim se gospođa Rada vrati iz Teksasa, kako sam rekla, javiću Vam njen raspored dolazaka u Beograd. Njena sestra ima dva stana blizu Slavije, mislim da se ulica zove Deligradska. Mi ćemo tetki, ne brinite, slati svaki mesec 30 dolara, a nadamo se da je ona i prema Vama ispravna. Koliko naroda živi bez ikakve pomoći i tamo i ovde, i nema od koga da dobije ni pare. Čim nam povise penziju, gledaćemo da dodamo koji dolar.

Spremam se da pripremim slavski kolač, pa sam otvorila ovaj recept u Pravoslavlju, gde je potrebno za testo: 1,5 kg brašna, 1 kocka svežeg kvasca, 1/3 kafene kašike soli, 2,5 dl mleka, 5 dl vode, 2 jaja i 1dl ulja; za premaz treba jaje i za ukrase 200 grama brašna. Ne vidim dobro, zaprljala su se slova, koje je vreme potrebno da se peku ukrasi i na kojoj temperaturi.

Ilija je promenio posao, zaposlio se u januaru u dobroj firmi, a i Dimitrije će, valjda, pomoći da i mi opstanemo. Ako se ikada izglasa izvikani zakon da se dobije osiguranje i da se reši boravak, tetka Olga neka ne okleva. Mi smo penzioneri, ne jadam se, i mi smo od danas do sutra, a Vi znate kako penzioneri i tamo i ovde žive. Jedno je šta bi mi hteli, a drugo je šta se može. Ne znamo samo kako da se Vama dvoma odužimo i drago nam je da je Vaš sin dobio od firme stan. Toga ovde nema.

Daće Bog da će se naći način da možemo da Vas gledamo u oči.

Tetki sam po Duletu prošli put poslala haljinu, ne znam da li joj se svidela, nosila je stvari njegova prijateljica Slavka. Kako sam Vam javila, ovde se nosi mnogo šareno. Ako imate koga da sašije, opet kažem, mogla sam i Vama poslati materijale, i ako ne plaćate carinu. Molim Vas da imate strpljenja za sve i da mi pišete šta treba da radim i koja Vam stvar treba. Takva haljina, mislim materijal, košta 10 ili 15 dolara. Moram otići i sebi nešto da kupim, ide Sveta Petka, pa ćemo Vasilije i ja iskrojiti, a ja ću na mašinu ono što znam ili Ilijina žena. Ovdašnje žene kao da su sakate u ruke.

I danas prilažem ček od 30 dolara. Nadam se da ćete nas kod tetke Olge podržati, a mi ćemo učiniti sve što možemo, obećavam.

Tetku Olgu i Vas mnogo pozdravljaju i vole svi vaši.

21. oktobar 1975, Milvoki

P.S.

Ne mogu da dođem sebi, ne mogu da verujem. Pismo je Vasilije hteo sinoć da odnese da pošalje, a ja sam ga zadržala, nekako sam oklevala... da se setim i neke druge stvari, a jutros je stigao ovaj brzojav da je draga tetka Olga preminula.

Sedim i plačem.

I još jednom ona Vasilijeva sudbina i ništa drugo.

Ne mogu dalje da pišem, moram da se saberem...

Poslala sam odmah Vasilija da Vam pošalje 200 dolara za sahranu. Nadam se da će Ti biti dovoljno, imaju tetkini grobnicu, a valjda, izvini, i tetkin nakit treba iskoristiti da je lepo ispratite.

Tek kako bi bilo da je stigla ovde i da smo je morali da vratimo u sanduku ili urni, užas.

Javljam se novim pismom kada mi bude bolje.

(objavljeno u časopisu POVELJA, Kraljevo, avgust 2014. godine)

RADE JOVANOVIĆ: PREUSMERENJE

Nema potrebe da đavo dolazi po svoje. Srbija će uskoro otići dođavala!

Vlada očigledno nije zadovoljna što su penzioneri jednom nogom u grobu. Malo je to!

Najpametniji Srbi napustili su Srbiju. Uskoro će u Srbiji ostati samo doktori nauka!

Srbija nema izlaz na more. Međutim, i da ima more, ne bi imala izlaza!

Najefikasnija pomagala naših političara u penjajnju do vrha su lopovske merdevine!

Novac građana Srbije je preusmeren... Nije kome je rečeno, već kome je suđeno.

Domovino, ti si kao zdravlje... Nema ti leka!

RATKO DANGUBIĆ: TRAKE ZA MUVE

On je rekao kako je lepo da smo se sreli nakon toliko-toliko godina, tačnije posle dvadeset i osam. On je rekao kako je čudno da smo se sreli tu gde smo se sreli. On je rekao, uzeo je od nekud za primer Hajnea, ni Francuza ni Nemca, kako rascepjenost u jednoj stvari daje čvrstinu u drugim. On je rekao kao nalazi sebe u svakoj misli koju voli. On je rekao da ga prožima ozarenost kada sretne ljude koji su mu dragi. On je rekao da stalno sebe preispituje, i onda govori sebi o tome. On je rekao kako je radio danju i noći, sedam dana u nedelji. On je rekao da mora da pamtim da je bio siromašan kao crkveni miš. On je rekao kako se sve bogatio i kako je gubio i dobijao pare na berzama u Londonu, Njujorku i Parizu. On je rekao da je umeće osetiti kada novac mora da miruje i kada mora da se kotrlja. On je rekao ovo i ono i nije zatvarao usta. On je rekao par suvislih rečenica o skoro obavljenoj svadbi njegovoga sina Borisa i kako ga je sve to koštalo dosta para i kako mu je bilo prijatno da se odazvalo toliko ljudi, toliko ljudi iz sveta biznisa. On je rekao kako mladenci nisu na dar dobili srebreninu, slike, kristal Lalik, skupe tepihe i porcelan, nego  lepu hrpu para da pokriju troškove gala svadbe. On je rekao da im je ostalo pola od svega i kad su platili skupu muziku. On je rekao kako se ostali novac može upotrebiti za kupovinu stana, automobila ili bilo čega. On je rekao kako moramo razumeti snagu novca i ljubav ljudi prema njemu. On je rekao kako onome koji nije odrastao u izobilju treba vremena da prihvati snagu i umilnost novca. On je rekao kako ni sam nije na početku karijere primetio u kakvu je uletio igru. On je rekao kako deca treba od malih nogu da nauče da razlikuje vrednost papirnog i metalnog novca. On je onda, ponovo, rekao par rečenica o svome sinu, koji se sasvim lepo i bogato oženio i koji sada ima trideset i koju godinu. On je rekao kako pamti slike i događaje iz vremena kada je sin imao dve ili tri godine. Onda je rekao kako je sinu uvek zavideo na detinjstvu. On je rekao kako je njegov jedinac Boris od rođenja voleo muziku i kako je pljeskao ručicama kada on svira u drombulje. On je rekao kako se setio kako su im tih davnih godina ženini roditelji kupili restauriran gramofon sa velikom trubom i kako su on i supruga mislili da muziko sa vinilki može da obraduje dete. On je rekao kako se mali prepao kada je čuo zvuke iz metalne trube i kako su se on i supruga smejali kada je utekao u drugi kraj stana. On je ponovo rekao kako su se suprugu i on prvo smejali tome, a onda zamislili. On je rekao, po ko zna koji put, ovo i ono, a meni se okretao stomak i mislio sam: Kakav idiot. On je rekao kako su supruga i on verovali da Boris više neće hteti da gleda taj gramofon. On je rekao kako je mali govorio da u metalnoj, plavoj trubi neko ima. On je rekao kako je Boris ipak počeo da sluša ploče sa gramofona, ali sa pristojne daljine. On je opet rekao i ovo i ono, a ja nisam znao kako da ga prekinem. On je rekao koliko daleko može da ode uobrazilja kod deteta. On je rekao kako je Boris jednog dana, posle uznemirujućeg susreta sa gramofonom, hteo da pravi i sam gramofon, ređajući  igračke na stolu, a onda je ponovio majci: Mama, unutra je jedan čovek. On je rekao kako je Borisa naučio da stekne osećaj kako se zarađuje i troši novac. On je pokazivao zadovoljstvo prema obrazovanju sina i njegovoj pameti. On je rekao kako je Borisu pomogao da postane tvrd. On je rekao kako on sam više i ne zna šta je sve novac. Onda je rekao koju reč o kafani u kojoj smo se davno-davno srtetali. On je rekao: Patim kafanu, kako ne pamtim. Iznad svakog stola je visila traka za muve. On je rekao kako su u blizini kafane bili svinjci, pa od muva ljudi nisu mogli da se brane. On je rekao kako su on i supruga uz muziku sa gramofona s trubom, na nagovor sina Borisa i snaje Nine, odigrali na svadbi valcer. On je rekao i ponovo i ovo i ono, a ja sam samo mislio na toga čoveka u gramofonskoj trubi, na ono to šta mi je u životu promaklo i na trake za muve.

RATKO DANGUBIĆ: ŠTA JE SATIRA

Njega bogatstvo nije promenilo. Pre ker nije imao za čega da ga ujede, a sada ni savest nema za čega da ga ugrize.

Istina je da među poginulim ima i civila. To je samo dokaz da odelo ne čini čoveka.

Vlast ima krizu identiteta. Ne može da prepozna narod.

Opredelenje je da se poveća broja kontrolora u tramvajima, a ne u državnoj upravi. Od državne uprave nema koristi.

Cena dostojanstva sve je manja. Prodaje se ispod svakog dostojanstva.

Kada nekome satira obezbeđuje egzistenciju i to je satira.

Plaćam članarinu u svim partijama. Nisam spreman da se kockam.

Ako nema drugog života osim posle smrti, onda nam nema života.

Lako je gladnima da štrajkuju glađu. Oni se ne odriču ničega.

MILAN TODOROV: SRPKINJA

Alisa u zemlji čuda je Srpkinja.

Mrtvi se prevrću u grobu, jer je u toku postupak ekshumacije!

Mnoge je pojeo mrak, jer on ima strašno brz metabolizam.

Da ne bismo opet izgubili u miru ono što smo stekli pobedom u ratu, mi smo rat izgubili.

Nezaposlen sam već desetak godina. Molim državu da me više ne smara.

Srednjak! To je naš prst sudbine.

Živ bio i veliki ti vođa porastao!

MILAN TODOROV: SLOBODAN PAD

     „Ljudi, šta će meni kauč?!“, iznenada je uzviknuo Bora Spaček dok je u društvu prijatelja iz najranije mladosti ispijao pivo u kafanici „Zlatni kavez“.

             Uzviknuo je to baš usred Mišine priče kako mu je, na jednoj od njegove tri  legendarne rutinske operacije, srce stalo i bilo zaustavljeno, ni manje ni više, nego ravno 27 minuta.

            „ Kakav sad  kauč?“, pitao je Miša u opštem žagoru koji je izazvalo Borino neočekivano i apsurdno pitanje.

            „Bračni kauč, onaj veliki, na rasklapanje, sa federima“, sasvim mirno, kao da je to nešto što se podrazumeva, odgovorio je Bora.

            „ Veliki krevet ti stvarno više ne treba, sada kada si uspeo da se srećno razvedeš", dodao je Luka, mršavi pedesetogodišnjak sa tamnim naočarima.

            „Ti da ćutiš“ , rekao je Mile Lenger. „Oni koji nisu nikada iskusili kako je to pojesti s nekim džak soli, i to ne bilo kakav nego onaj od pedeset kg - nemaju prava da sude o bračnoj sreći.“

            „ Bio je to dug i srećan brak“, nadovezao se Bora setno  „i morao je, po prirodi stvari, razumete, da se ...jednom...završi ovako.“

              Dok je to izgovarao, osećao je kako mu srce trokira i bešumno usporava kao njegov skoro besmrtni Spaček, koga je vozio decenijama i zbog koga je dobio taj nadimak.

               „Biti 27 minuta bez srca“- pita Mišu. „Kakav je to uopšte osećaj?“

               „Nemam pojma“,  kaže Miša. „ Bio sam pod totalnom anestezijom."

              Bora tad počinje da misli kako je to kad se čovek ničega ne seća, ali Luki ništa nije jasno.

            „Ali, vi i dalje živite zajedno, u istom stanu?“, ne može da se načudi. "Ti ideš na pijacu, u nabavku, Ljilja kuva, posle oko podneva sednete za kuhinjski sto i zajedno ručate?“

            „Otprilike tako“, trza ramenima Bora. "Naravno, ne svaki dan!"

            „Čudno, bogami čudno!“

            „Ništa tu nije čudno“ , kaže Bora. „Ja i Ljiljana smo se razdvojili samo od zajedničke postelje, tačnije od tog prokletog kauča.“

             Svi ga gledaju, pomalo mu zavideći. U nekim godinama, koje oni vole sada da nazivaju „dublje sredovečne“, muškarci počinju da sanjaju o takvom razvodu. Da je razvod, a kao da nije. Da boli, a da ne boli. Da se sve promeni, a da ipak sve ostane isto...

            „Svašta“ , kaže Luka „ eto, zato se ja i nisam nikada ženio.“

Svi ga tapšu po već blago pogurenim leđima i poručuju mu da nikad nije kasno da se magarcu nabaci samar.

           Onda neko pita Boru:

            „Šta si mislio sa tim kaučem da uradiš?“

            „Smeta, brate!“ , priznaje Bora.  „Čudno je to. Nikada pre razvoda nisam primećivao da taj komad nameštaja zauzima toliko mesta u našem malom stanu.“

            

              Sutradan, negde oko jedanaest pre podne,  jedan po jedan, počeli su da pristižu u Borin stan.

              Bila je to stara višespratnica na kraju bulevara, građena još onda kada se nije ni znao raspored tih žila kucavica grada, tako da je sirota socijalistička trinaestospratnica stajala kao malo po strani, izmaknuta od svega. Iza nje nije bilo novih blokova, nego se grad jednostavno i ružno rasklapao u zakorovljenu livadu. Iza nje, ali na pristojnom rastojanju koje se, sa godinama, ipak sužavalo, videlo se gradsko groblje.

            Borin i Ljiljin stan se, naravno, nalazio na poslednjem spratu. Bio bi to, kako je Bora voleo da kaže, sasvim pristojan stan, da nije onih kosina u zidu, tako da dvosobni od šezdeset i pet kvadrata zapravo ima četrdeset i pet kvadratnih metara upotrebljive površine.

           I, podrazumeva se, da lift nikada nije radio. U stvari, možda je ponekad radio, ali ne onda kada je potreban. Tog dana, definitivno nije radio.

          „Nema šanse da mi ovo isteglimo do prizemlja!“ – rekao je Miša kome je srce mirovalo 27 minuta.

            „Prvo ćemo da nešto popijemo, pa malo prezalogajimo, pa možda nešto i smislimo.“, predložio je Bora.

          I tako je društvo počelo da mezeti uz jabukovaču Borinog ujaka iz Grocke. A kako je vreme odmicalo njima su se ruke sve više istezale, kao u šimpanze.

           „Ja neću da se iskilavim.“ - rekao je u neko doba taj stari momak Luka. “Ne mogu više!“

           „ A mi možemo da se iskilavimo?!“ pobuniše se ostali.

           „ Vi ste svoje metke ispucali, sad niste ni za rezervu.“

           „Čekajte, ljudi, nešto mi pade na pamet.“, kaza Mile Lenger. „Što bismo mi taj kauč uopšte svlačili dole?“

           „ Meni ne smeta“, priznade Bora. „Ali, Ljilja ne može očima više da ga vidi! Nekad ga je volela, ona ga je uostalom i izabrala, a sada ga mrzi najviše na svetu!“

           „Znači, Ljilja je rešila da ga bacite?“

            „Pa šta da radim s njim? Neću,  valjda, da  pravim ljubavni muzej kao Orhan Pamuk...“,  reče Bora, koji je nešto malo počeo da čita u poslednje vreme.

            „ Znači“, pitao je Lenger malo dvosmisleno „smatrate da vam više nikada neće biti potreban?“

            „Smatramo!“ odgovori Spaček odebljanim jezikom.

            „ U tom slučaju, imam spasonosnu ideju!“ reče Mile – „ Rešićemo ga se slobodnim padom, uz pomoć sile Zemljine teže. Ali, pre toga da popijemo još po jedno piće radi uroka!“

              „Protiv uroka!“ reče Bora. „Pravilno je kazati protiv uroka“.

               „Ali, stvarno samo još jedno“ rekoše svi uglas.

         

             Posle dva ili tri pića,zajedničkim snagama, svih šestro, na ho-ruk, iznesoše teški kauč na terasu.

            „Pauza!“ – reče Bora. „Da se malo  rashladimo i donesem novo pivo iz kuhinje.“

          Kad se vratio Mačak ga upita:

            „Što je ovaj kauč toliko težak? Kad smo ga unosili, čini mi se da je bio mnogo lakši.“

          „Kad smo ga unosili, bili smo trideset godina mlađi.“

            „E, kad bi ovaj kauč znao da priča, zar ne?“

            „Bogami, ljudi, nije da se hvalim, ali bilo bi tu štošta da se ispriča.“

            „Hajdemo, ljudi, da se ne ohladimo, onda od posla nema ništa.“

            „Da se najpre dogovorimo“ – reče Bora –„ naslonićemo ga na balkonsku ogradu i kad izbrojim tri jednim snažnim cimom izbaciti ga na ledinu.“

             Tako je i bilo. U stvari, do određene mere je tako bilo a onda više ništa nije bilo kako bi trebalo da bude.

             Naslonili su kauč na betonsku ivicu uske terase stana na trinaestom spratu. Bora je osmatrao i kada, po njegovoj proceni, nije bilo nikoga ispred zgrade, pa čak ni automobila na ulici, izgovorio je jen,dva, tri...I kauč je poleteo u pravcu prazne livade iza zgrade.

             Međutim, kad je bio negde na  polovini puta, možda između petog i šestog sprata, poče da se trza, naginje levo, pa desno i uz jezivi škrgut njegovih zarđalih i, kako je Bora verovao, zaribalih opruga, kauč se rasklopi te uhvativši neki dotad nepostojeći a povoljni vetar u svoje glomazne raskriljene platnene stranice, poče da lebdi u vazduhu. Stajao je tako u vazduhu izvesno vreme, Bori Spačeku se činilo prilično dugo, da bi, kao da je od perja poleteo na zapadnu stranu ka autoputu. Leteo je, leteo i izgledalo je da nema nameru nikada više da sleti. Videli su ga kako se udaljava i pravi krug iznad kolone bezglavo užurbanih automobila. Izgledalo je kao da traži pistu za sletanje, ali ubrzo  ga je vetar opet podigao i koristeći njegove široke rasklopljene strane kao da su  krila dečjeg zmaja, okrenuo ponovo ka gradu.

            Sada je lebdeo u visini prozora poslednjeg četvrtog sprata sive oficirske zgrade. Neka žena se pojavi na balkonu za kratko i utrča u stan. Malo docnije začu se paljba iz revolvera. Međutim, kauč se nije predavao. Nastavljao je hrabro  da leti.

           „ Kao čelična krila naše armije!“, reče neko.

           Uskoro, kauč se, kao  da se ništa neobično s njim ne dešava, lagano i skoro elegantno izvi i zatim krete  ukoso ka velikom megamarketu, izad koga je napravio nekoliko vrlo atraktivnih lupinga izazivajući aplauze kupaca koji su, očigledno, pretpostavljali da se tu radi o veštom marketinškom potezu neke moćne trgovačke kompanije.

             Ponovo su ga ugledali nešto kasnije, iznad groblja. Leteo je iznad nepreglednog niza krstova i crnih mermernih grobnica. Delovao je kao neko ko je nepristojno veseo i činilo se da tim svojim neobuzdanim i nestašnim letom prkosi kraju, svakom svršetku, kako svog tako i ljudskog i ukupnog života. Žalosna kolona koja je upravo ispraćala nepoznatog pokojnika u panici poče da se rastura a ljudi i žene da beže na sve strane. Jedino je pop klekao pored kovčega i krsteći se levom rukom i neprestano celivajući krst, posmatrao apokaliptični prizor na nebu.

         „Ljudi, ja ovo stvarno nisam planirao!“ priznao je Bora Spaček i povikao besmisleno, kao da bi oni na groblju mogli da ga čuju i razumeju: „Izvinite, molim vas! Ljudi, izvinite još jednom! I još jednom oprostite!“

           Zatim je stavio kažiprst na usta i zapretio drugarima: „Nikome ni reči o ovome!“

          „Kao da bi nam neko verovao!“, povikaše svi uglas.

            

          Ljilja se vratila kasno uveče od majke.

        „ Kako je mama?", pitao je Bora, reda radi.  Sa taštom nije govorio već godinama.

        „Bolje nego ja i ti zajedno!“ odbrusila mu je Ljilja.

         „Zar ništa ne primećuješ?“, pitao je Bora pokazujući očima na mesto gde se nekada nalazio kauč. „Male promene...“

         „Ne, ne vidim nikakve promene u ovom stanu, iako si to obećao. Primećujem samo da si opet iskoristio moj odazak kod majke da se napiješ!“

        Bora Spaček je protrljao oči. Kauč je stajao na istom onom mestu na kome se nalazio sve vreme njihovog  braka.

          „Kakav slobodan pad!“ pomisli.

       

MOMO KAPOR: IMATI I NEMATI

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema...“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog„nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč - zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih - đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.

Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak - belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke - postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha - hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića... Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže - ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.

Bar ćemo se siti naćutati. 

MILAN TODOROV: ČIPOVANJE

Čipovao sam svog psa. Sad liči na gazdu.

Srbi su nebeski narod, samo je oblačnost trenutno veoma niska!

Obruč oko žrtve se steže, tako da će ona vrlo brzo biti idetinfikovana.

U jednom trenutku ceo život mu je proleteo kroz glavu, a onda je i glava poletela!

Lud više ne mora ništa da radi zbunjenom. Mi već znamo i sami šta nam je činiti.

Najmanje pomoći stiglo nam je iz zemalja koje su nas bombardovale. Ne može se stalno dobijati!

Koncentraciona vlast nije ništa novo. Svaki logor je to imao!

Ovakve pljačke veka ne pamte ni najstariji stanovnici naše zemlje.

RADE JOVANOVIĆ: KRIZA IDENTITETA

Od danas glad više neće kucati na moja vrata. Uspeo sam da ih prodam!

Zna policija da štrajkači nisu primili platu. Dobili su džabe batine!

Naši političari se nadaju da će za njih glasati pošteni građani. Suprotnosti se privlače!

Otkad smo na repu Evrope, ne dozvoljavamo nikome da nam radi iza leđa!

Za sve naše nevolje kriva je vlada... Ali to nije njena krivica!

Prva izjava našeg predsednika posle ulaska u EU biće:“Ko nas gurnu!?“

Ponekad delujemo kao da smo normalan narod. U pitanju je kriza identiteta!

ZORAN T. POPOVIĆ: POSLE MENE

On je i Bog i batina. Još jedan primer gomilanja funkcija!

Nije on paradajz turista. Poneo je na more i paprike!

Srbin ide u raj, jedino kad Sveti Petar časti!

Srbi su nebeski narod, tako da im ni pakao ne pada teško!

Ako me oči ne varaju, vreme je za drugu dioptriju!

Posle mene – Beograd na vodi!

Vaga je pokazala da imam osamdeset kilograma. Moja žena mi je uzvratila istom merom!

Socijalnim programom vlade, sirotinja je kod nas u potpunosti zaštićena. Niko ne sme da je bije!

RATKO DANGUBIĆ: BIOSKOPSKA BLAGAJNA

U detinjstvu sam običavao da ližem lizalice i slušam razgovore starijih, pa i kasnije sam pratio razgovore. Pamtim, posebno sam voleo da prelazim jezikom između crvenih i belih brazda na lizalici. Kod nas u palnci imao je berbersku radnju Mitar Glavonja i ja sam s lizalicom prolazio tuda, a i u radnji se šišao. Taj Mitar umeo je da prepriča film, rekla je majka, na svoj način, tako dobro da ga razume i onaj koji ga nije gledao. Tako sam imao priliku da ga slušam i razumem i ne razmem, a mnogo o njemu sam docnije pokupio od ljudi koji su ga bolje znali. I danas umem da se vratim na sve to, s manje ili više nostalgije. Mitar je bio poznat i po izreci koja se pronela po palanci: „Kajsije su najbolje kada su malo kvarne, kao i malo kvarne žene“. On je, pored berberskog posla, radio i kao blagajnk u kinu Slavija i bioskopska blagajna bila je za njega i one oko njega sveto mesto. Kao blagajnik u bioskopu radio je dva puta nedeljno, imao je ugled, posebno mu je rasla cena, pamtim i sam, kada dolaze kaubojski filmovi. Berberska radnja nalazila se na raskrnici, na uglu ulica od kojih jedna vodi prema groblju, a druga prema fudbalskom stadionu. Odmah uz brebersku radnju se nalazila i obućarska radnja Sibinovića. Taj Sibinović bio je glavni slušalac priča Mitra Glavonje. Kada nije bilo mušterija i posla, ni kod jednog ni drugog, onda su prebirali o svemu. Mitra Glavonju je opsedao izvikani novi francuski film sa golim glumicama, za razliku od ruskog filma koji mu je bio podloga za filozofske rasprave. Uleti Mitar Glavonja kod Sibinovića, pa još sa vrata, bez uvoda, govori: „Raduj se Petre Sibinoviću. U velikoj i moćnoj Rusiji su otkrivene čudnovate stvari. Potvrđeno je da satana postoji.“ I onda bi Mitar govorio, a Petar, pričalo se, nije imao kud nego da ga sluša. Ponekad bi Mitar Glavonja ponudio Petra da pređu kod njega, da ga obrije, iako je ovaj bio obrijan, samo da bi otegao priču. Jednom je Mitar Glavonja pitao Petra šta misli o filmu i bogatom Holivudu, a obućar je odgovarao da bi voleo da su ti koji prave filmove u pravu, ali mora da ima i među njima i onih koji su sišli s uma. Oni jedan drugome nisu ništa zamerali. Pokušavali su jedan drugog da ubede da su normalni.

Mitar Glavonja je imao objašnjenje za sve, a kada nema rekao bi: „Takav je život.“ Jednom je on, koji je nesumnjivo bio ljibitelj ruskih filmova, rekao pred blagajnom, kako u ruskom filmu ima ptica koja peva ljudskim glasom na krovu Saborne crkve. Tako se Mitar Glavonja pred narodom i Sibinovićem šepurio znanjem o filmu. Petar Sibinović nije voleo da gleda filmove, bio je stariji desetak godina od Mitra, i nosio je cvikere sa debelim staklima kao dno tegle za dunst. Njemu je lakše bilo da sluša Mitra nego da gleda filmove. Sreća da u obućarskoj radnji Sibinovića, koju je ovaj iz zvao i cipelarska, nije bilo mesta, jedva da se napravi korak plus. I dok Petar udara blokeje, Mitar Glavonja mu je govorio: „I ptice koje pevaju ne daju da se spava.“ Umeo je u sve da unese zeru politike, rekao je kolar Panta, da se ljudima podsmeva. On je ljude delio na članove partije i otpadnike. Povremeno je nestajao, kada nije bilo filmova, i ni traga ni glasa ne bi bilo od njega, pa je berberske poslove obavljao nećak Dimitrije. I posle svakog povratka, iz nerazumljivih razloga, dugo je Mitar Glavonja štucao i govorio: „Izgleda da me neko spominje.“ Tako je jednom cipelaru Sibinoviću Mitar opisivao kako je u Ruskom domu u Beogradu gledao film u kome se na zidu pojavljuje senka crnog labuda, i onda se film zatamnjuje i posle se vidi kako beli labud leti sa crvenim petokrakama na krilima. Tada je govorio kako je negde bacio kačket na mravinjak i pomislio: „Bolje da sam se na njega popišao.“ On je tvrdio da su reči nalik na natrulo granje koje pliva po vodi i da tako one i na papiru traže jedna drugu da sklope traljave rečenice od kojih nastaje priča. I to je, navodno, u nekom filmu video. O svih đakonija Mitar Glavonja je najviše voleo svež kupus, pa je bio u stanju da jede samo kupus. „Kao da je koza“, rekao je Petar. Umeo  je da citira i heroja iz ratnog filma: „Gore sunce, a mi bosonogi i nepokolebljivi.“ I to sve govorenje izgledalo je kao metež i mit. Petar Sibinovič je umro na vreme i nasmejan, da ne vidi što nije za gledanje, a Mitar Glavonja se razboleo kada se pojavila TV, filmovi na kasetama i kada je bioskop zatvoren. Svoju berbersku radnju prepustio je potpuno nećaku Dimitriju, a on je izmolio od lokalnih vlasti da mu daju da bioskopsku blagajnu adaptira u radnju. Ta trafika je imala izlaz na glavnu ulicu i tamo je on, do smrti, prodavao gluposti i sitnice, pa i lizalice u celofanu i CD filmove, i cigarete Malboro.

KOSTA D.: POSETA

U mestu u kome živim renovira se trg. Na trgu se nalazi i zgrada lokalne uprave. U zgradu se ne može ući sem sa trga. Lokalna televizija u svom dnevniku obaveštava građane kako je predsednik opštine sa saradnicima obišao gradilište trga. On i njegovi saradnici inače svaki dan preko tog gradilišta ulaze u zgradu u kojoj rade.

(anonimni komentator u POLITICI, 16.08.2014.)

MILAN TODOROV: ZIMA NAŠEG NEZADOVOLjSTVA

Zima našeg nezadovoljstva, to su u Srbiji četiri godišnja doba!

Predsednik Srbije je predsednik svih građana, a ne samo onih koji jedu svaki dan.

Kod nas se uvažava pretpostavka nevinosti. Ja bar tako pretpostavljam!

U potpunosti su ispunili predizborna obećanja. Što bi se reklo - do jaja!

Novine žive jedan dan. Novinari ni toliko!

Ujeo me je komšijin pas pa sam ga ubio. Kao kera!

Dvadeset godina nam pričate isto. Kako nam to više ne dosadi?

Biti političar u Srbiji je prilično nezahvalno. Niko ni hvala da ti kaže što rizikuješ da te uhvate u krađi.

RADE JOVANOVIĆ: ŠTA JE AFORIZAM

Moraćemo da organizujemo prevremene izbore. Narod je  zaboravio obećanja!

Opozicija traži da i ona dođe na vlast. Kao da vladajuća stranka nema većih budala!

Bili  smo poslednja komunistička država u Evropi. Više nismo komunistička!

Mi smo poznati kao narod kome ne treba mnogo. Ali ovo je previše!

Vlada koja od Srba pravi majmune, ne boji se revolucije... Samo evolucije!

Ne razumem kako je moguće da na kraju pobedi razum... Ja sam Srbin!

Bili  smo ružni i dužni. Srećom, ohrabruje razvoj kozmetike!

Minut ćutanja - aforizam bez reči!