MILAN TODOROV: PAČIĆI, PILIĆI, ZEKE

       

                  

          Gospodin M. je sa zaprepašćenjem brojao čitulje u „Politici“. Nije verovao svojim očima. U proseku šest stranica dnevno puta 12 manjih. 10 srednjih i 4 velike čitulje za odabrane. Gospodin M. zapisa to u svesku, sa napomenom da posle mesec dana uporedi staru sa novom statističkom slikom. Takav je on. Sve detaljno proverava. Svaku stvar, svakog čoveka, svaku situaciju. Najmanje dva puta. Dvaput se i ženio. Nije imao poroda. Nije imao sreće sa ženama. Oba puta je postao udovac. Ipak, nije odustajao. Mnogo je voleo žene. Posle su tu bile devojke. Njegov samački stan. Suteren. Prvi s leva.  Oskudno odevene  studentkinje koje su pohađale obližnju Akademiju za porno kulturu.Trenutak kada se mladost iskrada iz stana. Usput, broji zgužvane novčanice.

          Posle je otišao u invalidsku. Izražene neurološke smetnje. Plus  uvećana muška zlatna žila. Njegovo interesovanje za žene naglo usahnu. Ustupi mesto interesovanju za smrt. Koliko je bio opčinjen erotikom, toliko je sada fasciniran fenomenom smrti.

         Statistički podatak u novinama po kome se u svetu svake sekunde dogodi  1,78 smrti. Neverovatno, pomisli.

         Istraživao je hronike. Čitao policijske izveštaje. Prevrtao crkvene knjige.

         Mnogo je bilo prirodnih smrti. Ali,  više nasilnih. Nasilnih smrti je bilo mnogo više nego što su statističari beležili! Popovi su, za dobre pare, sahranjivali samoubice kao prirodno umrle. Država je mladiće poginule u ratu ili na služenju vojnog roka vodila kao nestale.

        Više nije bio  zaprepašćen brojnošću zločina. Užasavala ga je činjenica da se to skriva. Smatrao je da je skrivanje zločina, veći zločin od  činjenja zločina, jer otvara prostor za novi zločin.

          Uzeo je nalivpero, presavio hartiju. Na belom listu, u zaglavlju stavi: Kabinetu predsednika države. Ispod: Predsedniku na ruke.    

           Već je pala noć, ali on se nije obazirao. Uostalom, postepeno je prestajala nesnosna larma. Liftovi, vrata, telefoni, dečurlija, muzičari, psi, mačke,  drkanje pubertetlija, poštari,dostavljači pica, drogirane devojčice iz komšiluka, pederi. Ništa, ništa, ništa. Ponekad pogled kroz suterenski prozor. Umesto neba, ispljuvci na asfaltu. Mogao je da se, na miru, posveti svojoj misiji.

           Prošla je uveliko i ponoć. On je tek bio na dvadesetoj stranici. Tada ču da neko otključava vrata.

-          Ne uznemiravajte se, gospodine M. -  reče mu neočekivani gost.

 Kako se samo  pokajao što je, svojevremeno, onim talentovanim akademkama davao ključ svog stana! Uhvatio se za telefon. Tek tada  je primetio da je kabel presečen.

             -   Ko ste vi?!

-          Polako, gospodine M. Prvo da se raskomotim...

Skinuo je crnu kabanicu. Odložio šešir. Meke kožne rukavice spustio u krilo.

-          Toliko posla u zadnje vreme! Odakle da počnem?

Seo je u fotelju naspram pisaćeg stola.Preturao po spisima u  aktentašni. Dugo, ćutke. Zatim poče da obrazlaže razlog svoje posete.

-          Upornost  kojom mračne statističke podatke sistematizujete, a naročito vaša namera da ih učinite javnim – saopšti uplašenom gospodinu M. -  ne može da prođe nezapaženo.

-          Da li ste za šoljicu kafe ili čaja? ponudi ga gospodin M.

-          Hvala. Dok radim, nikada ne pijem. Pravilo Službe.

Iz nabubrele aktovke najzad izvuče svežanj knjigovodstvenih kartica.

-          Saznanja do kojih ste, gospodine M., došli su interesantna. Mi smo, međutim, otišli korak dalje. Fokusirali smo se na statističku sekundu... Da li me pratite? - pitao je  pospanog i zbunjenog gospodina M.

-          Sekundara smrti... - uzdahnu gospodin M.

-          Upravo to. Dobro ste to nazvali. Nećete se ljutiti ako to i zapišem. Kako ste rekli?

-          Sekundara smrti.

-          Bravo! Ako se u toj sekundari dogodi 1,78 smrti, pitam vas gde da smestimo onih preostalih 0,22 odsto života?

-          Bojim se da vas ne razumem...

-          Vidite, nas kao Službu ne brine smrt. Ona je neizbežnost. Nas brine što brojka nije okrugla. Drugim rečima Služba je fokusirana na  0,22 odsto ljudi koje nastavljaju da žive...

-          Zašto? - upita gospodin M., sada već u pola glasa.

-          Delići sekunde katkad odlučuju o životu!

-          Čijem životu? promuca, već dobro uzdrmani gospodin M.

-          Predsednikovom! -  šapnu mu u uho nepoznati, da bi se sledećeg trenutka iz sveg glasa proderao:

-          Ko  sme da digne revoluciju?! Pačići, pilići, zeke? Hajdete, molim vas!

-          Aaaa! – jeknu gospodin M.

-          Mrtvi, logično, ne mogu!

-          Ne, ne mogu.

-          Živi i zdravi ne smeju.

-          Ne, ne smeju!

-          Dakle, ostaju nam samo ti polumrtvi. Odnosno, kako statistika lepo kaže, 0,78 odsto mrtvi u još neodbrojanoj, trajućoj sekundi! Oni nemaju šta da izgube, zar ne? Ti su spremni na sve, jer znaju da im je tako malo ostalo od života!

Lice gospodina M. postade belo kao papir ispred njega.

-          Upravo to je naš problem, gospodine M. Zato su nama potrebni, isključivo, 100 posto mrtvi građani! Samo se  za 100 posto mrtvog građanina može reći da je lojalan građanin!

Gospodin M. klonu glavom na pisaći sto.

Posetilac pažljivo presavi spise. Vrati službena dokumenta u aktovku. Odmah potom navuče rukavice golubije boje i iza pojasa, vrlo pažljivo, gotovo nežno, izvuče službeni pištolj WELROD, sa prigušivačem, cal. 7.65 mm.