Momak sa bagerom i kamionom mu se svideo, bar na prvi pogled.
Bio je srdačan i zamolio je da ga samo odvede na plac, a on će već sve da
završi u roku ne više od tri dana.
Plac je bio
strma zapuštena šikara, ali momku to
nije predstavljalo nikakvu smetnju. Ništa vi ne brinite, rekao je, biće to
sređeno kao puslica. Ja baš volim ovakve džungle da raščišćavam, jer kad
završim mogu da se divim razlici.
Ostalo je da se
dogovore o visini naknade i zato je Radmilo predložio da odu do kafane
„Zavičaj“ koja se nalazila u blizini i uz kafu i to reše. Kad su seli, momak je
zatražio konjak i kafu. Ja dobre stvari ne razdvajam, rekao je. Poštujem to,
odgovorio je Radmilo, ali ja ću ipak samo kafu. Kad je porudžbina stigla momak
je rekao da tu nema velike filozofije što se tiče cene. Zna se koliko staje sat
rada bagera. Dvadeset evra. Ni manje ni više. I izručio konjak u preostalu
kafu. Ja to tako radim, znate, rekao je momak. Radmilo nije voleo tako isključive
tipove i momak mu se sad već manje dopadao. Naročito kad je naručio drugi
konjak.
Pa dobro, rekao
je Radmilo oprezno, video si teren i sada možeš da proceniš koliko je to sati
rada. Ne mogu to sada tačno da vam kažem, rekao je momak. Zemlja je to. Sa zemljom
se nikad ne zna. Možda naletim na kamen,
stenu, odron, ne znam.
Makar orijentaciono, pokušavao je Radmilo.
Nema tu ništa orijentaciono! Bićete sa mnom sve vreme i
videti da ja kad radim ne zabušavam. Pa...koliko bude.
Ja sam zaposlen, dodao je Radmilo, često na putu, tako da
je neizvodljivo da budem sve vreme uz vas.
Onda mi verujete? pitao je momak.
Verujem vam, rekao je Radmilo, koji je ponovo počeo da
momku govori vi, ne znajući ni sam zašto. Između njih je počelo da raste nešto
što nije voleo.
Bio je nestrpljiv da vidi šta je taj balavac sada izmislio? Kakvu nepremostivu
prepreku? Kakvu zavrzlamu? Javio u se jutros usplahiren. Da odmah izađe sa posla
i dođe. Zašto? Ne možemo o tome preko telefona, rekao je.
Ljilji nije
rekao ništa. Samo joj je poslao poruku, da ga ne čeka na uobičajenom mestu, da
ima neplaniranih obaveza i da ona ode autobusom kući a on će doći čim završi.
Nije ni mogao
ništa drugo da joj kaže, jer ni sam nije znao više. Možda je u pitanju neki
spor oko međe, mada je, kao saobraćajni inženjer sve proverio pažljivo u
katastru. Utvrdio je da je plac, za čiju kupovinu su novac skupljali godinama i
on i njegovi roditelji, na građevinskom zemljištu i potpuno legalan. Imao je
crno na belo da je on sad vlasnik tog komada zemlje na šumovitom proplanku
Fruške gore, tik uz asfaltirani magistralni put.
Možda bagerista
pokušava da mi dodatno zaceni svoj trud, pomislio je u jednom trenutku. Na to
nikako ne bi smeo da pristanem. I ovako je svaki dinar već unapred potrošen.
Kad su poslovi gradnje kuće u pitanju, novca nikada nema dovoljno.
Objasnio je
šefu da mora ženu da vodi ne dodatne preglede. Šef je bio dobar, čovek prošlog
veka. Sve je mogao da razume, kako je govorio, osim ovo ludo današnje vreme.
Daj Bože da bude muško, rekao je i namignuo Radmilu. Srbiju će spasiti samo
muška deca, koja mogu da nose pušku.
Neka bude živo i zdravo, rekao je Radmilo, kome se ideja
o nošenju puške otkako se vratio sa vukovarskog ratišta jednostavno gadila. Već
tri godine kako pokušavaju da začnu dete, ali nešto im se ne da.
Sve je to posledica američkog bombardovanja, rekao mu je
šef.
Valjda će biti sve drugačije kada više ne budemo
podstanari, mislio je Radmilo. Psiha je čudo.
Usput je, u
pekari na ćošku, kupio burek i jogurt. Kad je plaćao, setio se momka. Onda je
mladoj, avetinjski bledoj pekarici rekao da doda još jedan burek s mesom i
jogurt. Poneće mu.
Znači, komšija,
jedan sa sirim i jedan sa mesom, plus jogurti? pitala je devojka.
Klimnuo je glavom. Imao je stalno osećanje da je potrebno da ga nekako
udobrovolji.
Stavite sve u
jednu vrećicu. Hteo je da omogući momku da bira. Uostalom, mislio je, nešto mi
se i ne jede. Obično je u ovo doba već bio gladan i uvek bi u onoj pekari na
ćošku uzeo neko pecivo ii, najčešće, veliku debelu pogačicu sa čvarcima. Ljilja
ga je prekrevala da će se nastavi li tako vrlo brzo ugojiti, što je njoj doduše
svejedno jer će ga voleti i onako i ovako, rekla je.
Dok je vozio ka placu, razmišljao je o tome.
Voleti i ovako i onako. Šta to znači? Da li je ljubav toliko postojana
kategorija? Jednom zavoliš nekoga i kraj. Za sebe nije bio siguran. Ali, njoj
je verovao. Šta ako se ugoji? To ga je i ona pitala. Šta bi ti radio da se
ugojim, ali onako baš da se ugojim kao što se žene ugoje u trudnoći i posle
više ne mogu da skinu sve te strije i masne pojaseve oko struka? Ja bih to baš
voleo, rekao je iskreno. Ti sad voliš debele žene kad sam ja mršava, zar ne? A
kada bih bila debela počeo bi da zagledaš žgoljavice.
Međutim, kada je
stigao na plac, bagerista nije bio tamo. Nije ni izašao iz auta, samo je
produžio ka onoj drumskoj birtiji. I zaista bio je u „Zavičaju“ sa bocom piva u
šakama. Ponudio mu je burek. Momak je uzeo burek s mesom. Dobro je, pomisli
Radmilo, ja i onako volim samo burek sa sirom. Dakle, upita, o čemu se radi?
Videli ste i sami.
Ništa nisam video. Meni se čak učinilo, prizna Radmilo i
ujede se za usnu, da si skoro završio.
Neću ja to izgleda ni završiti.
Zašto? pitao je Radmilo
već unervožen.
Zbog groba, gazda. Naišao sam na nečiji ničiji grob!
Radmilo ga je gledao ne shvatajući: nečiji ničiji grob!
Da, dešava se to, naročito na takvom, šumskom terenu. Na
vama je da odlučite šta ćete dalje radite. Da je to moj grob, ja bih...
Radmilo nije sačekao kraj rečenice i nije saznao šta bi
sa tim grobom, koji je kako je postepeno shvatao, pronađen u šikari na placu,
mladić sada uradio. A nije znao ni šta on da uradi.
Naravno da nije
tvoj grob, mislio je da odgovori mladiću, ali svakako nije ni moj. Onda je
shvatio koliko je to glupo i okrutno.
Platio je račun usukanom radoznalom kelneru, na izlasku.
I samo dobacio mladiću: Sutra nastavljamo. Ovaj je odmahnuo glavom. Verovatno je
sujeveran, pomisli Radmilo i malo se strese. A možda sam ja još sujeverniji?
Znao je samo jedno, o tome ne sme ni reč da
kaže Ljilji. Postala je strašno osetljiva posle smrti roditelja, koji su
iznenada otišli, prvo majka pa za nepunih dva meseca i otac. A možda, pomisli
nadajući se, možda je konačno u drugom, blagoslovenom stanju.
Kad se vratio
na plac, nije mogao da se načudi kako nije primetio taj grob na levoj strani,
uz samu ivicu bagremara. Možda je zato i dobio taj plac po vrlo povoljnoj ceni?
Videlo se da je bager pažljivo zaobišao ulegnuti grob na kome je stajao krst od
žuto ružičastog kamena.
Radmilo priđe bliže. Krst je bio patiniran i napuknut
tako da se na njemu nisu mogla čitati slova, ukoliko je uopšte na njemu ikada
bilo slova.
Međutim, grob je nesumnjivo bio tu. Čak se Radmilu činilo
da dominira terenom. Šta sad, pomisli. Kako da diže kuću na nekom grobu? I čii je to uopšte grob? Šta se radi u takvim
prilikama? Verovatno se čovek prekrsti. I Radmilo se prekrstio, ali mu posle
toga nije bilo nimalo lakše.
Odlučio je da se vrati u „Zavičaj“. Okrenuo je
auto i pojurio ka kafani na raskršću. Jedva je našao mesto za parking. Kafana
je bila dupke puna. Znao je ko su ti nepoznati ljudi. Pevali
su neke njemu nepoznate pesme koje bi uvek završavale sa oj i joj. Izgledalo je
kao da se međusobno tuku dok pevaju iako su zagrljeni, a glave uronjene u glavu
su se ravnomerno trzale kao pri plaču. Međutim, mladog bageristu nije tamo
zatekao.
Bilo je rano proleće i gust mrak se već spustio sa vrhova Fruške gore. Vozio se polako kući zaboravivši da
upali svetla na kolima. Puštao je da ga vozila
pretiču. Poneki su mu svirali ili ablendovali. Ali, on se nije osvrtao.Mislio
je kako bi bilo dobro da je večeras na televiziji prenos neke utakmice,
svejedno da li fudbalske ili košarkaške, i da ne mora Ljilji ništa da
objašnjava.
Kad je došao,
Ljilja je bila u kupatilu. Doviknula mu je da je večera u frižideru i da se
snađe. Ona se, rekla je, sprema. Sutra rano ide na utrazvuk. Strašno se plašila
lekara i istovremeno je bila zaljubljena u sve lekare sveta. Kad bih se ponovo
udala, rekla mu je jednom, to bih učinila samo ako je u pitanju doktor.
Naročito ako je hirurg! Ja mrzim doktore, rekao joj je tada. Ja posebno mrzim
hirurge!
Uzeo je klekovaču iz friza i nategao iz flaše. Jedan dug
guc, pa drugi još duži. I ginekologe mrzim, proderao se iz sve snage. I
urologe! I ...i onog patologa koji mi je namestio grob, njega baš mrzim!
Ti nisi normalan, dreknula je Ljilja iz kupatila.
Sutradan je
nazvao „patologa“ od koga je kupio zemljište za kuću.
Ne znam ja ni za kakav grob.
Da li je u blizini nekada bilo groblje, pitao je.
Čiča se kleo da ne zna. Posle se setio da je na brdu
iznad puta nekada bilo nemačko vojničko groblje iz Velikog rata. Samo krstovi, bez imena. Mrtvi
vojnici, rekao je, ti nikad nemaju ime.
Nije mi samo jasno kako je grob mogao da pređe put?
I ja se čudim.
To je to, dakle, pomisli Radmilo. Putujući grob. Grob vojnika
koga ni u smrti ne drži mesto. Muške nesreće ne prestaju pogibijom.
Prošao je još jedan dan. Ljilja mu je rekla da je zvao
bagerista na kuću jer je izgubio broj njegovog mobilnog telefona.
Nije se usudio da je pita šta je hteo. U stvari, nije ni
imao vremena, jer ga je Ljilja poljubila onako kako ga nije poljubila već neko
vreme i rekla mu: Kaži dragička. Biće muško.
Otkud znaš?
Osećam!
Zakazao je bageristi sastanak popodne, na placu. Trebalo je
da ga isplati, bez obzira na nepredviđeno otkriće. Pre podne je pitao šefa šta
se radi u takvim prilikama...kad grobovi krenu niz brdo.
Sve se survava,
pa i grobovi, jeknuo je šef. Samo da se ja dočepam penzije, pa neka se onda sve
tornja u pizdu materinu. I još dodao: idi u upravu groblja. Pitaj. Šta ja znam!
U upravi groblja su
mu rekli da oni nisu nadležni za stare napuštene grobove pored puta.
Uputili su ga u katastar.
U katastru su mu
preporučili da se obrati sudu. U svakom slučaju, rekli su, ne sme da oštećuje
grob, da ga skrnavi ili pomera.
Predveče je
otišao na plac, seo na grob i čekao. Bagerista se nije pojavio ni posle pola
sata. Opet je morao do „Zavičaja“.
Ja sam mislio da se podrazumeva da se nađemo ovde.
Šta da radim sa grobom, pitao ga je. Ne mogu da dižem
kuću na grobu.
Ne znam, slegao je ramenima bagerista. Da je to moj grob,
ja bi znao.
Pa reci, onda!
Pomislićete da hoću da vam uzmem pare.
Radmilo se obradovao. Mladić je ipak simpatičan. Mislio je na nešto gore.
Naš narod kaže da ne valja zatirati tuđi grob...
Pa?
Pa, zato narod, koliko ja znam, kad naiđe tako na grob na
terenu za gradnju, ne kopa više, nego nasipa.
Zemlju?
Šta drugo? Dva metra zemlje preko groba sahrani čak i
grob.
I ne vidi se?
Ne samo da se ne vidi, nego ga ni nema. On je sada u
sloju prošlog vremena. Pa, zamislite vi, Radmilo, koliko je grobova duboko u
zemlji, u naslagama njenih slojeva. Milijardu, najmanje. Mi gazimo po njihovim
kostima bezbrižni kao anđeli. A tako će posle nekoliko stotina godina i po
nama.Prašina veje iz svemira i sve nas polako ali sigurno zatrpava Božjom
lopatom.
Radmilo je bio iznenađen mladićevom filozofijom. Pitao
se: otkud mu to? Ali, činilo mu se da je to dosta razuman predlog.
I ti možeš da naspeš tu zemlju?
Mogu.
Razmisliću, pa ću ti se javiti. Najkasnije za tri dana.
Sledećeg dana je opet bio na placu, kraj groba nepoznatog
vojnika.
Pruža ruku, opipava ožiljke na kamenom krstu. Oseća svaku pukotinu u
kamenu. Oseća neko nejasno poluzadovoljsto dok ga miluje. I kao da ga iznutra,
iz tog kamena, iz tih kamenih žilica dodiruje neka ruka. Mala nežna ruka.
Nije ga zanimalo kako je taj nesrećni vojnik poginuo.To sada, posle toliko godina koje je prekrio zaborav,
uopšte više nije bilo važno.
Dok, milujući. opipava kamen ne može da se oslobodi pomisli
da je vojnik nečije dete.
Odjednom je ustao i pošao kući ne osvrćući se, kao da beži iz košmara.
Ujutro, posmatrao je kako momak jakom čeličnom
kašikom vešto prebacuje zemlju s jednog kraja na drugi. Kao deca na plaži,
pomisli.
Kad je sve bilo gotovo, ugasio je bager, izašao iz kabine
i zapalio cigaru.
Gazda, nešto mi sad palo na pamet, reče ispuštajući
zadovoljno dugi dim, ali... sad je kasno.
Slobodno kaži, reče mu Radmilo.
Ma kasno je.
Hajde.
Često, grob bude prazan.
Zazvonio je
telefon u džepu njegovih pantalaona. Radmilo je hitro, ali sa zebnjom rasklopio Samsung. Klimao je nemušto glavom i posle nekoliko minuta se veselo obrati
mladiću koji ništa nije shvatao.
Predosećaj, Ljiljin predosećaj je bio ispravan. Muškooo! Biće
muškoooo!
I ponosno ponavljajući
tu reč „muško“, uz duboku sreću, oseti mali grč u grudima. U tom trenutku bio
je siguran da svom sinu nikada neće ispričati priču o vojnikovom grobu.
