Neke priče,
i kada se govore razumljivim jezikom, imaju tajni jezik i paralelnu priču. Ako ti ne odgovara ova priča s mojim imenima, stavi u
nju druge gradove i druge ljude. Taj novi neka budem ja, sa ocem i majkom. I zemlja
u koju odlazim neka bude Holandija. Ne smeta da ovo bude tuđa ispovest: nemoj
menjati razloge zbog kojih sam utekao. Kada mudrovanje pojede hartija u tvom
listu, mogu ljudi govoriti kako je kukanje protiv nepravde koja mi je nerođenom
naneta oporo i poza. Ima i danas u Trebinju onih koji snuju kuda me je
ponornica odnela. To zovu ljubopitljivost: ona je i dobra i rđava. Volim tamošnje
ljude, bez oklevanja. O meni sve znaju oni kojima je posao da znaju. Ima i ispisnika
koji prebiraju gde sam, pa mi nadograđuju biografiju. Takva jedna je stigla i
dovde. Ljudi zaboravljaju povode, a sećaju se besmislica. Otkada sam pomislio
da mogu o sebi da govorim i s malo ironije, tragao sam za novinarem koji bi umeo
da ispovedanje uokviri. Odluku o imenima gradova ne donosim ja, nego ti. I od
brojeva se pravi papazjanija, umeju i oni da krvare i mute. I najbolje je, valjda,
da se govori, pa kako ispadne.
Kuzma bi
rekao da se treba baciti u priču kao u hladnu Bregavu. I jesam se dugo vukao
kroz maglu kao vojnik kroz rasutu armiju. Neki su me ovde-onde pozdravljali,
drugi skretali pogled. U posleratno vreme moralo je da bude kako je moglo da
bude. Hteo sam da se guram napred, ali mi nisu dali. Što sam stariji, ređe se
sećam ružnih stvari. Udarile su po oslobođenju podele na proverene i sumnjive.
I kada je krenulo nabolje, nije krenulo zbog moje mudrosti. Neke stvari nisam
govorio javno. Malo se snova, veruj mi, ostvari ljudima. Nemoguće je pobeći od
sebe, jer oko tebe su oni koji ne daju da utekneš. Ja sam kilavi vek guslao
kako sam umeo, na obali bledunjave vere. Moja priča jeste sumorna, ali ja nisam
junak. „Slušaj, momak“, rekao je veseli Kuzma, koji mi je odvagao u detinjstvu,
„kada umrem, svejedno je na kom će me groblju sahraniti, i kuda utrobu rake okrenu.“
I on je voleo cinizme. Kada je pobeda komunizma postala i njegov istinski poraz,
Kuzma je jednako ponavljao: „I vreme ateizma nam je sada urezano u sećanje.“ Te
misli kao da su debelom kredom bile ispisane na velikoj tabli. Trebalo je nositi
teret nepravde pedeset godina, a svestan sam da u meni sada nema snage za
podrobnu i valjanu ispovest.
Po Kuzmi,
sinu belogardejca, video sam na koji način se topi ozlojeđenost: On je neke stvari govorio namerno,
ozlojeđen, druge nesvesno. On je bio nesrećan. On je umeo da se primakne
ljudima. On mi je savetima pomagao. O njemu nema tragova u istoriji
Hercegovine. On se trudio da se
prikazuje kao da ne postoji. On je delovao kao da je trezan, i da bi, i onako
iznemogao, mogao hodati po cirkuskom užetu. „Ne treba svakom prilikom
govoriti o uroti sudbine“, ponavljao je. I ne moraju se iznositi odjednom sva
dokumenta na videlo. Kuzma nije govorio o ljudima koji su mu naneli nepravdu.
Nije voleo da truni, ja jesam. On je ponavljao, sa osmehom, da je malo knjiga
koje je pročitao do kraja. Nisu ga progonile fantazije, ali je u mislima imao
vreline. Koliko je puta zanemeo, a onda se kreveljio ili zviždao s dva prsta u
ustima. „To je igra gubitnika“, rekao je. Hvalio se da je rod s Nikolajem
Koljcovim koji je pre Hitlerovog rata dao doprinos knjizi DNK. Ja tada nisam znao
šta je knjiga DNK. Kuzma je govori da se univerzum i priroda opiru da ljudi
saznaju sve o njima. „Duga razmišljanja dovode do glavobolje“, rekao je. Nije
se besramno branio od života, niti mislio kako sebi da prereže vene ili grlo.
Kada o
Kuzmi govorim, verujem da manje otrova istorijskog materijalizma ostaje u meni.
Kuzmu, koji je donosio vesti i misli iz vrtloga vremena, jednom sam gledao kao
gubitnika, onda kao kralja. Nije mogao da mi bude zamena za oca, pre da bude
deda koga, kao ni oca, nisam upamtio. O njemu ne mogu da govorim kao da je
odsutan. Ukazala mi se, pre toliko leta, prilika da saznam istinu o stradanju
oca Stevana, kome je duhovna hrana bila religija, ali je nisam iskoristio. Ovaj
restaurirani sat, s kukavicom i tegovima nalik na šišarke, jedina je prava uspomena
na vreme provedeno dole. Tada sam bio u godinama kada se od mutnih razgovora
zazire: durao je dugo pomenuti Kuzma koji je opake 1942. bio skriveni svedok ubijanja
Stevana. Taj Kuzma umeo je jednako da govori o Mičurinovim kravama,
austrougarskom golubarniku u Trebinju i zlotvorima koji su 1941. ljudima punili
jame u Hercegovini. Nisam ga strpljivo slušao, jer je bio od ljudi kojima je
svejedno da li ih slušate. Tek kada sam sazreo da budem gnjio, vratio sam se
njegovim mislima, golubarniku u Trebinju i knjigama koje govore o događajima
koji su posle oslobođenja Jugoslavije 1945. dobili razne nazive, a mene su
zanimali oni koji su imali bezazleno ime leva
skretanja. Novi filozofi su tvrdili da Boga nema, da postoji samo materija.
I kada smo jednom sedeli na terasi, i kada je Kuzma jeo ledenu lubenicu, rekao
je: „Na pravim knjigama ne stoji pravi naslov.“ Odmahivao je rukom, pomalo
nervozan. Trebalo je vremena i vere da zastanem i da promislim o ljudima koji su ubili
Stevana. Teror koji je sproveden nad onima koji su bili protiv komunista bio je
neviđen, rekli bi oprezni. Uvek postoji suva fraza kojom se mogu pokriti misli,
kao glava arlekinovom kapom. Prve knjige koje su se usudile da govore o ubistvima, 1941, viđenih
ljudi, popova, profesora, kraljevskih generala, trgovaca i notara, bile su
mrmljanje o pasjim grobljima i građanskom ratu. Na poleđini krvavih događaja,
kada je po mojoj Hercegovini, bez razloga ili sa izmišljenim razlogom, pobijena
masa pametnih ljudi i uglednih glava, krenuo sam da prebiram pređu i snujem
potku Velinkine i Stevanove sudbine.
„Svaka
knjiga je“, ovako je govorila majka Velinka, „jedna briga više.“ Bojala se da
mi knjige ne pomute pamet. „Treba se umivati posle tvrdih misli“, rekla je, „umivati.“
Njoj je svako lice slovilo kao deo glave, a misli samo otuda mogu i da dopuzaju.
Istina, u knjigama ima napretek laži. „Delijo“, rekao je Kuzma, „ako hoćeš da
shvatiš zbog čega se pati, idi u Rusiju, ako hoćeš da vidiš lepe stvari, idi u
Italiju, a ako hoćeš da se uveriš kako treba da se radi, idu u Hamburg i
Minhen.“ Proteklo je dosta vremena dok nisam razumeo kako je ubijen Stevan,
profesor istorije i veronauke u gimnaziji, kome je komunizam, po prirodi posla,
bio tuđ pojam. Izraz „čišćenje“ deluje naivno, ali je 1941. značio: ubijanje
onih koji nisu ljubitelji komunizma. Kuzma je pričao promuklim i tuđim glasom.
Jednom je rekao kako se Stevan rodio u najgore vreme: i odbio da postane
nevernik. I sve se ovo dogodilo u ciglih nekoliko meseci. Ledeno oko sunca
komunizma se dizalo nad zemljom i zateklo je Stevana nespremnog za bilo kakvu
vrstu uzmicanja. Taj ledeni zrak komunizma pao je na njega i doneo mu smrt. Pa
ja sada, dok sedim u ovoj mekoj fotelji, i mislim: kako bih počeo tiradu o
vremenu koje je Hercegovinu zavilo u crni bičalj. Opet, znam da moje
prenemaganje malo vredi bacanim u jame, tajne grobnice i rudarska okna. Majka
je umela, skrhana, da stoji u dovratku kuhinje. Tu sliku pamtim. Kada je htela
da me primiri, Velinka bi gurnula stolicu put mene. Sedeo sam na holklici, kao
onaj kome sude ili koji gleda podvezanu bradu mrtvaca. „Ne mogu ja sve brige
preuzeti na sebe“, govorila je, „neka je Bog s tobom.“ Uprkos bolu koji je izjedao,
smejala se. Pre udaje bila je u trebinjskom horu. Nije do rata zazirala da se
pojavi u Dubrovniku, njen brat je imao na Pilama trgovinu. Od nevolje koja je
zadesila posle udaje nije poklekla. Koji mesec radila je u sudu u Trebinju, a
onda su je izgurali. Njen susret sa ocem odigrao se dve godine pre mog rođenja.
On je rodom iz sela iznad Ljubinja, spustio se u Herceg Novi s kumom koji je
bio pandur u Kraljevini. Mislim da su kafu popili u Gradskoj kafani. Pripovedala
je da je onamo svirao orkestar iz Budima. Zaruke su obelodanili posle sedam
meseci. „Na ponos porodica“, rekla je. Sve je izgledalo blistavo i lepo i na
sve strane se prostirao miris lavande. Takve su bile njene uspomene: nisu
slutila oluju koja se sprema.
Sudbina
ne radi, uveren sam, sve namerno. Sa ove daljine, kada se sve sleglo, mogu da
vidim koliko je sve tada bilo neljudski. Ima li Bog milost samo prema jednim
ljudima, a prema drugima nema, pitao se Kuzma. O ovu ujdurmu spotakli su se i
proroci, govorio je. Ne mislim da govorim o izdajnicima, zlotvorima, o njima
trune na drugim mestima. Mene moje odbijenice proganjaju. Moguće je, i nije
malo verovatno, da se ovo moglo dogoditi i nekoj drugoj porodici, ali se
dogodilo mojoj. Neko drugi bi, kako sam i rekao, mogao da bude vlasnik ove
ispovesti. I vidim detalje koji se podudaraju sa sudbinama drugih. Bili su
potrebne godine da ovo razumem. To je, rekao bi Kuzma, civilizacijsko pravo. A
ja sam? Taj koji je stigao ovde, i koji nema kuda. A ja sam Milan Krulj, rođen
u Trebinju 1942. Ima i sada, rekoh, onih koji znaju da mi je Stevan ubijen iz
potaje, da je stradao u jednoj tuđoj borbi ideja i naravi. Majka je govorila da
istina nije imovina i da se putem advokata ne prenosi s kolena na koleno. Ne
znam kome je smetao profesor istorije i veronauke koji nije hteo da bude komunista,
a njegova glava za njih nije vredela ni koliko glavica kupusa. I gde god sam
bio od kada sam napustio Trebinje, ja sam nosio slike rodnog kraja, zvuke i
opore mirise. Sve drugo je ostajalo gde je i nastalo, na kamenu. Izgleda mi da
je život sastavljen od pitanja i da me tuđe krivice i sećanja dovode do nemira,
mamurne tuge i bola.
Kada bih
uronio u sanjaranje, pokušavao sam da sebi predstavim majčine i očeve dane. Zanimalo
me je kako je izgledalo Stevanovo lice kada je Velinka rekla da je trudna.
Kakav joj je savet dao, da li je stigao da ga da pre pogibije? Ko su bili ti
ljudi koji su stigli niotkuda da ubiju Stevana? Ko je upro prstom u profesora
Stevana? Koliko je zajedničkih dana proteklo dok nije nestao? Da li je hapšenje
bilo rano ujutru ili je vladao mrkli mrak? Mene je Velinka samohrana odhranila.
Bilo mi je dovojno godina kada je trebalo da sve shvatim. Pripadao sam krdu
odgurnutih. Sasvim je izvesno da je Stevan streljan u vreme „levih skretanja“.
Te godine Evropa je propadala. Listajući stare novine, video sam da nije bilo
radosnog događaja. Stevan se nije ubio jer je bankrotirao, njega su ubili kada
je bankrotirala Kraljevina. Metak u potiljak: neprirodno, a prirodno. Majka je
jednom rekla: „Svevišnji, ovo je za mene bio kraj.“ Tih godina dobro i zlo su
se jako preplitali kao zmije u klupku. Nisu se ujedali, samo su klizili jedno
preko drugog.
Majka je
odlazila do Stevanovog praznog groba. Tada su ljudi razgovarali parolama. U
salama domova kulture igrani su komadi o herojima. Sve je bilo crno ili crveno.
Majka je bila iz viđene kuće, kako bi kazala njena majka Anđa. Kuzma je citirao
nekoga da svuda postoje mesta gde zlo postaje dobro, dobro rđavo, i gde zlo
ostaje zlo, a dobro je retko samo dobro. „Ja bih da idem nekuda“, rekao sam Velinki.
Ponavljala je: ako odem, mora da umre. Pisao sam pesme. Tri meseca po
maturiranju, vukao sam se po Trebinju, a majka je iznenada umrla od srca. I
shvatio sam i nisam da je sa mnom u Trebinju gotovo. Nekoliko grupnih fotografija
i portreta preteklo iza majke i Stevana, a na jednoj iz 1947. ja sam s majkom.
To je porodica koja je trebalo da bude srećna. Po savetu Velinkinog rođaka
Danila, starog momka, otisnuo sam se u Beograd. Pre toga sam se odvukao do hrama
i pred ikonom Svetog Nikole rekao: „Presveti, nemam razumevanja za sebe.“ To je
Kuzma izvrnuo da sam rekao „tebe“. Jedni će da kažu da si otišao, drugi da si
pobegao, slegnuo je ramenima Kuzma. Nikada nisam osetio toliki prezir prema
sebi nego kada sam se skljokao od gladi u samačkom hotelu u Beogradu. O bedi
pesnika ima u raznim knjigama. Ta 1961. protekla je kako je protekla, i sve se vidi
iz odbijenica za zaposlenje. Istovarao sam u Beogradu cement, kopao kanale. Stevanova
smrt, mudrovao je rođak Danilo, kako je ona davno bila. Pa je ponavljao: Tako
je davno bila. Onda je dodavao da i nije bila davno. Izgubio sam godinu na
prepisku s protuvama. Jedne noći, kada sam se vratio iz polumraka Beograda u
stan, koji mi je nevoljko ustupila tetka na Zvezdari, prelomio sam da o molbama
za posao ostavim trag.
Umem da
kopam po događajima iz davne 1961. Tu je vest o Gagarinovom letu u svemir, 12.
aprila. Profesor Bakmaz je rekao da godinu pamti jer je onda otkriven natpis na
iskopini hrama u Cezariji, i prvi put je potvrđeno da je postojao krvavi Pilat.
Bila je 1961. burna: ubijen je Patris Lumumba, umro je Hemingvej, u Izraelu su
sudili Ajhmanu. Te godine su u Beogradu uhapsili Đilasa, jednog od kreatora
„levih skretanja“. U ovome albumu su razni odgovori koje sam dobio u vezi s molbama
za posao. Sanjao sam da se papiri raspadaju. Kada sam poslednji put video Danila,
umirao je, a brinuo je za mene. Umirivao sam ga da sam nasledio pare mamine
tetke.
II
1. I dok sam vukao gradom kao senka beskućnika,
kako bi rekao kakav pesnik, na dopisnici, bez datuma, 10. marta 1961. stigao je
odgovor s Radničkog univerziteta „Đuro Salaj“: „U vezi molbe za mesto Sekretara
centra za opšte obrazovanje, izveštavamo Vas da niste primljeni.“
Tada sam se hranio u studentskoj menzi; preko zemljaka
Ilije dokopao sam se bonova. Bio sam upisao Veterinu, iako sam znao da ne
mislim da studije privedem kraju. To je bila prva odbijenica.
2. Iz Duge, novinsko-izdavačko-oglasno-propagandnog
preduzeća, iz Vlajkovićeve broj 8, stigao je 22. marta 1959. odgovor:
„Obaveštavate se da Vaša molba nije uzeta u obzir, za prijem na mesto knjigovođe-početnika.
Drugarski Vas pozdravljamo.“ Komercijalni direktor, Taj i Taj.
Uveravao sam sebe da mi je drago što su me odbili.
Pomislio sam da bih voleo da sretnem komercijalnog direktora i da popijemo
kafu. Ttrudio sam se da razumem ove koji odluke sprovode.
3. Tada
sam zakopčao dugmad na sakou, pa otvorio koverat iz preduzeća za ekonomsku
propagandu, organizaciju, unutrašnje uređenje i dekorisanje, iz Beograda,
Cetinjska 6. Na memorandumu A5, 8. aprila 1959. poslato je: „U vezi molbe za mesto
propagandiste, izveštavate se da nije uzeta u obzir. Ovim Vam se zahvaljujemo
na molbi.“ I mrljavo prezime i kvadratni pečat Foruma.
I zurio sam u papir, gde stoji da se Forum bavi:
analizom tržišta, publicitetom, grafikom, štampom, da projektuje i izvodi
sajmove i izložbe, uređuje enterijere. Na kraju krajeva, zavideo sam ljudima
koji imalju volju da nekoga usreće. Pročitavši ovu odbijenicu nekoliko desetina
puta tokom popodneva, posle svakog čitanja popio bih po fraklić rakije i tako
sam se i naroljao kao Kuzma.
4. Osmehnuo
sam se, udario dva-tri puta prstima po hrapavom stolu. Na papiru formata A5, Narodne
Republike Srbije, Grada Beograda, Muzeja primenjenih umetnosti, zavedenom pod
brojem 1907/3, stajao je tekst: „U vezi molbe, radi prijema na mesto službenika,
a po konkursu u 'Politici' od 5. aprila 1961, izveštavamo Vas da je komisija pregledala
molbe 9, 12, 18. i 19. maja i napravila izbor. Obzirom da je drugi kandidat
primljen, Vaša molba je odbijena.“ Koje sranje, mislio sam.
I dok sam sedeo ispred kioska, na poljani na
Karaburmi, na buretu za pivo, kao u ruskom romanu, mislio sam kako je ova
odbijenica najledenija koju sam do tada dobio. Topao vazduh je strujao pustim
poljem. Ako budem uporan, uvervao sam sebe, možda me neko nauči kako se dolazi
do posla. Jedva da sam u javnom toaletu pogledao sebe u oči, bilo mi je žao da
sam se upustio u sve ovo. Ali, u isti mah, bilo mi je drago da sam nailazio na takva
odbijanja, da sam shvatio da ne mogu ni naići na bolji prijem. Tada sam i
umirivao Danila pričom o parama od tetke.
5. Kad me
spazi, odmah me prepoznaje: i poštar bi slegnuo ramenima. A onda bi me pitao:
„Jesi li spreman za udar?“ Bio je to krupan Bosanac, uniforma mu je stajala,. Na
papiru Avala Filma, preduzeća za
proizvodnju i izvoz filmova, Beograd, Aberdareva 1, s brojevima telefona,
nekakvim fahom i skraćenicama za telegrame, stigao je odgovor: „Povodom
konkursa za mesto administratora ekipe igranog filma, niste došli u obzir za
isto. Pozdravljamo Vas drugarski.“
Nevolja se javila kada sam video koverat. Bez obzira na
to što je to običan plavi koverat. Ako bi pisalo, pomislio sam, da su me
primili bilo bi to ravno saznanju da sam normalan. Niko od ovih ljudi koji su
me odbili ne poznaje me. Ja sam za njih ostao neznanac, nisu se nikada rukovali
sa mnom, nisu razgovarali sa mnom o onome zbog čega su raspisali konkurs. Oko
poštara je uvek lebdeo miris kolonjske vode, a ja sam se osećao kao da mi je
vazduh rasparao korbač.
6. Pamtim
da je bila subota. Stigao je roze koverat. Na formularu s geštetnera, iz Zavoda
za socijalno, iz Beograda, zavedeno pod brojem 619/2, 7. juna, stigao je
odgovor: „Izveštavamo Vas da niste primljeni na mesto (ubačeno mastilom) službenika. U smislu člana 41, stav 2, Zakona o službenicima,
protiv akta o postavljenju može se izjaviti žalba Komisiji Izvršnog veća Narodne
Republike Srbije, ukoliko se smatra da ovaj konkurs nije sproveden po
propisanom postupku.“ I opet potpis za Konkursnu komisiju, i ime osobe koja se ovde
potpisala uz sami pečat.
Sedeo sam i blenuo u papir, i u jednom trenutku sam shvatio
kako uživam u tome, kako i volim da patim što me odbijaju. I danas, dok listamo
ove odbijenice, mislim kako sam ostao odbačen. Koliko god je iskušenje bilo
veliko da nekoga tužim, ja sam se odupirao. U sebi, ipak, nisam nosio toliko ni
hrabrosti, ni otrova. Neko sa strane bi najverovatnije pomislio da je reč o
kukavici.
7. Kao da
su ovi odgovori stizali preko brda. Prvi put, od kada sam pisao molbe, pred
odbijenicom sam se pokunjio. Na memorandumu A5, Izdavačkog preduzeća Nolit, Beograd, u levoj strani i na
engleskom, NOLIT PUBLISHING HOUSE, Terazije 27/II, s telefonima centrale i
redakcije, stigao je odgovor: „Izveštavamo Vas da molba za radno mesto
referenta sopstvenih izdanja nije ušla u uži izbor.“ Tu je potpis sekretara,
otkucano ime i prezime i pečat sa velikim N.
Nisu me pitali da li sam oženjen, da mi žena nije u
drugom stanju. Nisu znali šta sam spreman da učinim da se zaposlim u Nolitu. Imali su
samo iz policije da su Stevana streljali kao izdajnika naroda. Tamo ni kasnije,
kao pesnik, nisam ulazio bez kucanja na vrata urednika, koji gledaju rukopise.
Ne jednom sam mislio da moram da kriknem negde gde me odbijaju, ovako ili onako.
8. Na
papiru kao za Avala Film, od strane Sekretarijata
za poslove robnog prometa FNRJ, Direkcija za sirovine, pod brojem 92/5, s
datumom 29. jul, evo, stigao je lakonski odgovor: „U vezi molbe za prijem u
službu, a po datom konkursu ove Direkcije pod brojem 681/1 od 16. juna 1961, za
radno mesto ekonoma, izveštavate se da ova Direkcija nije mogla udovoljiti
Vašem zahtevu. U smislu člana 41, stav 1, Zakona o javnim službenicima, imate
pravo žalbe. Žalba se lično predaje Direkciji.“ I sledi i sada nečitak potpis, načelnika,
mrljavo ime i prezime i okrugli pečat.
U mom prisustvu prijatelji nisu komentarisali moje
neuspehe. Iza leđa govorili su šta su govorili. Mesto mlađeg ekonoma, mislio
sam, i nije bilo za mene. Pisanju molbe pristupio sam iz inata.
9. Odrao
sam ruke istovarajući, na Železničkoj stanici, kabastu robu iz vagona. I dok
sam jedne večeri vidao rane u garsonjeri, razjedala me je vest pristigla na peliru,
iz Zavoda za zaštitu autorskih malih prava. Pod brojem 50/61, 5. avgusta,
stigao je odgovor: „U vezi sa molbom, kojom ste konkurisali za mesto
administrativnog službenika, izveštavamo Vas da niste izabrani na ovom konkursu,
objavljenom u Politici.“ Sledi potpis
u ime direktora Josifa, i okrugli pečat Zavoda.
Te noći sam spavao nemirno, sanjao sam da sam okružen
golim ženama koje igraju gluvo kolo. Tada sam shvatio da je sve uzalud i mislio
da je vreme da uradim nešto što ne nameravam da uradim.
10. Iznuren,
gubio sam nadu. U drugom iskidanom snu javila se majka, odnekud je dopirao glas:
„To nisu Stevanovi porazi.“ I iz Nolita,
pratio sam njihove konkurse, s datumom 18. septembra, pod brojem 2744, stigao je
odgovor: „Ovim Vas izveštavamo da Vaša molba nije ušla u izbor za kalkulanta.“ Sledi
tada ovaj lep potpis referenta za radne odnose, drugarice Vere, i prepoznatljiv
pečat, s velikim N, preduzeća Nolit.
Ne znam da li je majka u snu htela da me ohrabri.
Noćnim vozom sam se vratio iz Sarajeva, gde sam imao
devojku. Bio sam planirao da provedemo tri dana u hotelu Bristol, ali smo
proveli jednu noć, nisam imao više para. Posle ove noći, Mirjana je rekla da je
bolje da ona spava kod drugarice na Vratniku. Našao mi se vodnik iz vojske, ostali
sam kod njega na ručku. Ljubav smo vodili u parku. Kakav je mogao da bude njen
odgovor? Pomislio sam tada da je bolje da zauvek prestanem da se borim sa alama
prošlosti i vlasti.
11. Nisam
hodao u gumenim opancima, ali sam morao da pazim na pare koje zaradim. Iz Glasa Podrinja, novinsko-izdavačke
ustanove iz Šapca, iz Cara Dušana 2, posle praznika, 30. novembra, potpisan od sekretara
Redakcije, druga Jovana, stigao je odgovor: „Obaveštavamo Vas da je Upravni
odbor na redovnoj sednici tekuće godine, u prethodnom mesecu, odlučivao o molbama
na konkursu za dva novinara. Obaveštavamo Vas da nismo mogli izaći u susret
Vašoj molbi, jer su izabrana dva druga koji su ispunjavali uslove i nisu
postavljali zahteve za dodelu stana“.
Pokazujem dokumenta u albumu, jer samo tako mogu da
potvrdim istinu. Nisam tražio stan. Dobio sam onda srećom posao na određeno
vreme u jednoj štampariji. Malo sam znao o pravoj tajnoj policiji. Nisam
očekivao reakciju sebe protiv sebe, ali je doprlo do svesti da ležim pod svojim
nogama. Skoro da nisam imao razloga da ovo krijem, da sam poptpuno neuspešan
čovek.
12. Tada
sam proveo dva meseca u opijanju. I, evo, ovde, poslednje odbijenice. Legao sam
na otoman. I miris masnog iz jastuka mi je mutio pamet. Iz Direkcije
Jugoslovenske lutrije, s potpisom glavnog direktora Nenada, zaveden pod brojem
77/949, iz kancelarije u Nušićevoj 12, u Beogradu, stigao je odgovor 14. decembra
1961: „U vezi molbe, izveštavate se: Aktom Direkcije, broj 06-4587/8 od 17.
oktobra 1961, obavešteni ste da nije usvojena molba kojom ste konkurisali na
jedno od radnih mesta. U aktu nisu navedeni razlozi zbog kojih molba nije uzeta
u obzir, pošto Vam je razloge komisija usmeno iznela prilikom razgovora 19.
nevembra. Ako smo žalbu shvatili, iz nje izlazi da ste se žalili na postupak komisije
u vezi drugog konkursa koji je objavljen u listu 'Politika' od 15. proteklog
meseca, koji je raspisan za popunu mesta likvidatora. Smatramo da je žalba
neosnovana, s obzirom da konkurs traje i da komisija po istom nije podnela
predlog. Napominjemo, da konkursna komisija nije dužna da raniju molbu uzme u
obzir kod narednog konkursa. Štaviše, da je komisija ovo i učinila, postupila
bi protivno odredbama Zakona.“
Telo mi se oduzelo. Sa ovom odbijenicom se završilo i verovanje
da mogu da dođem do zaposlenja. Osećao sam se kao da sam razmrsio čvor. Broj
odbijenica nije mali. Pedeset dve ili tri? Valjda. Prestao sam da se javljam na
konkurse. Zbog jedne jedine činjenice, da se sve proverava u policiji, meni se
prevrnuo svet i dobio je oblik pihtije. Znao sam da nosim beleg Stevana.
III
Ne znam za
spokoj dok sam bio Beogradu. Jedne vedre noći sedeo sam na Trgu Republike, hteo
sam da se oprostim od grada. Bio sam s Petrom, vraćao se u Vranje, majka mu je bila
na samrti. On je radio honorarno u Nolitu.
Tri meseca pre toga umro je Kuzma, kada sam ga čuo poslednji put telefonom, rekao
je: „Vreme ja da predam partiju Svevišnjem.“ Jedva sam stigao na sahranu. Vozu
„Ćiri“ trebalo je vremena da se dokotrlja do Hercegovine. Odmicao sam se tada i
od Beograda. Tetka je prodala stan. Spremao sam se, tako je dragi Bog hteo, za Berlin.
Onda se, i u Beogradu, govorilo o gradonačelniku Brantu koga su Nemci mrzeli i
voleli. Film se odmotavao. Prve godine u
Kelnu sklopio sam brak s Helgom. Otputovao sam preko Mađarske i u vozu sam se trudio
da zaspem, da se ne sećam putovanja. Tako sam se 1962. obreo s papirima
emigranta, bez para, najpre u Dizeldorfu. U Zapadnom Berlinu smestio sam se kod
Kerima iz Mostara: u hladnu sobu, u ulici s tragovima borbi. Nije bilo smrada,
ali je bilo đubreta i svega drugog. Prve godine bile su oskudne, ali na
emigrante su onda gledali blagonaklono, pogotovo udovice.
Iskrsavali
su prvi poslovi. Kod Berlinske kapije, koja je i onda bila ni tamo ni ovamo, stajao
sam uznemiren: ispred su se skupljali pristigli emigranti, Turci. Prvih mesec dana
radio sam u pogrebnom. Takve događaje mogu u priči i preskakati. U februaru
1962. spustio sam se do Kelna, gde sam s Helgom kasnije zakupio lokal sa
inventarom za kafanu. Nije bilo rizika, jer je Helgin rođak, koji je rentirao
lokal, rekao: „Platite kiriju u tri godine, ako kafana ide.“ I ja sam ga
isplatio svake godine do poslednje marke. Helga ume s ljudima, parama i
hartijama, pa smo lokal kupili posle jedanaest godina. Tako je gimnazijalac,
kome su ubili oca 1941, jer je verovao otac u Boga, ostavio rodni kraj i krenuo
gde su odlazili i drugi. Tada sam sebe ubedio, a imao sam godina koliko sam
imao, da je bolje da radim i kao ugostitelj nego da primam odbijenice. Umeo sam
nekada pred zidinama Kalemegdana da mislim kako bih se survao u ponor, a bojao sam
se.
Nosio sam
u podsvesti izreku Kuzme: rađamo se da patimo. Nije bilo kod mene smelosti, skoro
da sam se odrekao vere. Slušajući moje mudrovanje o istoriji i sudbini, Kuzma
je samo gladio izborano lice. Sedeo sam i ovde skrajnut, nisam bio u stanju da se
saberem. Ako nisam zbog belega koji je na meni ostavila Stevanova smrt onamo mogao
da dođem do zaposlenja, nisam se ni mirio sa sudbinom da je sve u rukama onoga
na nebesima. Taman kad bih pomislio da odem iz Beograda, javio bi se kakav
posao. U ovoj muci imaju odjeka ispovesti onih koji su stizali iz Titovih
kazamata, i filmova: „ljubav, vespa i moda“. Ta 1961. nije hodanje po parku i
gledanje kako veverice prelaze s grane na granu. Napisao sam nekoliko pesama o
ljudima u tuđini, o brdu Leotar o jamama punim ljudi. Za crkvene praznike nisam
imao kod koga da odem. Ipak, jedva da sam klonuo duhom: ojačao sam. Uštedeo sam
pristojnu sumu i lepo se obukao. Odlazio sam na predavanja o poeziji na
Filozofskom fakultetu. Tu je bilo devojaka. Posebno sam bio obazriv da ne
naletim na policajca u civilu. I dogodilo se da sam se zaljubio u tuđu devojku,
s glume.
Meni nije
ni 1960. padalo na pamet da uđem u njihovu KP. Naleteo sam negde na izreku da
je partija falanga. Velinki je komunizam slovio i ostao mangupski zanat. Sve je
samo prividno podređeno ljudima. Kada sam Kuzmi govorio gluposti, rekao bi:
„Vidi naivka.“ Trebalo je vinjaka i rakije da odvratim misli od nepravde. Tek
kada sam se dovukao ovde gde sam se dovukao, sudbina mi je dunula u jedra. Posle
one hrpa poslate i primljene hartije, prihvatio sam da nema rehabilitacije za
Stevana: nepravda koja mi je nerođenom naneta uvukla se meni u krv. Mislio sam koliko
ima dobrih ljudi, a da ne znaju da su dobri. Dobrota, rekao bi Kuzma, nije
apsolutna. Pomagao sam i dvojici pesnika da prekucaju zbirke: i video sam kako ne
razumeju prirodu smrti i zla. Tada sam pomislio da ne umem valjano da vagam ljude.
„Pitaj me ko sam“, filozofirala je majka, „ali mogu ti samo kazati ko nisam.“
Jadno je, rekao bi Kuzma, biti koji jesi. Ima u uspomenama „petokraka, plavog
neba nad Beogradom“. Kada se vratim odbijenicama, kao sada, mislim kakva je
iluzija i prevara komunizam. Ima stvari o kojima bih umeo da pričam, ali ne volim
ovo da čujem ni od sebe. Ipak, ja ovamo nisam krenuo bos. „Šta hoćeš od
života?“ pitao je Kuzma. „Hoću da me poštuju“, rekao sam. „I kuda posle?“ nije
odustajao, a ja sam rekao: „Nikuda, hoću da me poštuju.“ Stevanova smrt je jaram
na mom vratu. Te poslednje mesece 1961. u Beogradu proveo sam uz poeziju. Imao
sam i kakav divlji posao. Stanovao sam u Prizrenskoj, u zgradi gde je Ivo
Andrić pisao romane. I jednom sam gledao trening ili utakmicu košarkašica na
Kalemegdanu, tamo sam sreo i Andrića. Bilo mi je drago kada sam video pisca. Nisu
mu smetali pogledi ljudi. Pitao sam se da li zna ko je on. Ti izlasci su vredeli,
imao sam iluziju da sloboda postoji. Nedostaje mi Beograd. Nedostaje mi
Mediteran Trebinja. Helgi se Trebinje dopada više od Dubrovnika. Trebinje kao
da joj, rekla je, samo govori: „Nemoj me ostavljati.“ I Helga razume zašto tamo
žive ljudi kakvi žive. I razumela je zašto bih se vratio kada bih mogao. I ona
voli da se vrati u Trebinje, rekla je. Pa idi, rekao sam. Ne idem bez tebe, rekla
je.
Kartonski
kofer i torba fabrike Merkura je
prtljag s kojim sam stigao u Nemačku. To je sve što je trebalo poneti. Nije
bilo onda telefonskih poziva da me neko upita kako sam ovamo doputovao. Poslao
sam razglednice sa slikom katedrale u Kelnu u Beograd i Trebinje, da ljudi
znaju gde sam. Kako nikada nisam znao kojoj vrsti gostiju pripadam tu gde sam,
umeo sam da ostanem uzdržan. Ponekad sam mislio da me ljudi ne razumeju. Dugo
nije bilo u Beogradu nikoga s kim bih mogao da razgovam. I onda sam uzeo da igram
igru: da otkrivam ko se rodio ili ko je umro onog dana kad bi meni stigao odgovor
da nisam dobio posao. Nisam se ustezao da kopam po arhivama. I saznao sam kada
je u Guči održan prvi sabor trubača, kada je Jugoslavija prvi put učestvovala
na Evrosongu (pevala je Ljiljana Petrović). Te godine je Ivo Andrić dobio
Nobelovu nagradu. Krenula je prava gradnja Berlinskog zida. Pominjao sam
rodbinu, ali nisam imao dodira s njom. Majka je i meni upisala njeno devojačko
prezime. Zaklela me je, ne jednom, da se, kada treba, vratim pod prezime kome
pripadam. Iz ove daljine mi izgleda da sam imao bolan i hladan život. Kasno sam
spoznao značaj prijateljstva, hijerarhije, prevara, i malo koja stvar je,
uverio sam se, mogla da me obraduje. Oni koji ovo ne razumeju treba da vide
kolekciju odbijenica.
Te 1961. godine
prvi poziv da dođem stigao mi je iz Hamburga, od Stevanovog rođaka Milutina, a odmaglio
je ovamo s nekom grupom ljudi bez posla i postao, kako su ih Nemci nazvali,
gastarbajter. Umro je pre dve godine, neka mu je laka zemlja. Mehmed iz
Travnika doneo mi je pismo od Milutina da vadim papire i da dođem da radim. Iako
sam mislio da je reč o kurtoaznom pismu, ubrzo sam se obreo u Germaniji. Nemci
nisu imali veze s mojom ranijom biografijom, njima nisu, bar oficijelno, trebale
policijske provere. Najpre me je Milutin pozvao telefonom i dao mi prvu adresu
u pominjanom Dizeldorfu, pa onda drugu Kerimovu u Berlinu. Ali se posle
razgovora predomislio i rekao da mora da mi u pismu sve razjasni. U dužem pismu
izvrteo je dve-tri verzije Stevanove smrti i sumnju da je u sve umešan jedan njegov
dalji rođak. Toga se sećam, jer sam s devojkom išao da gledam film Martin u oblacima. Mislio sam koliko ima
rđavih ljudi. I spakovao sam se, uprkos svemu, a Milka nije htela sa mnom. Te
godine, ovo sam kasnije iskopao, održan je i Samit nesvrstanih zemalja u Beogradu.
Nemoj nas ostavljati, nije imao ko da rekne. I evo me, hvala milosnom Bogu,
odavno u Kelnu. Sećanja nagone suze na oči. Ovde imam ovaj restoran, u boljoj
ulici. Tačnije, u najboljoj. Ostao sam blizu knjige, a to mi se nije dalo u onoj
ubogoj Jugi. Povremeno su ovde dolazili i pisci koje sam gostio, i retko sam
pominjao kakav je moj put i kako su moju familiju nagrdila krvava „leva
skretanja“, Pijade, Đilas i njima podređeni i nadređeni. Kada sam jednom
novinaru pokazao odgovore iz 1961, on je rekao da od toga treba napraviti roman
ili dobru dramu. On je nekada radio kao urednik u emisiji Vreme sporta i razonode, tako da je moje odgovore krstio, ne bez
ironije, „vreme prevara i razonode“.
Otkada
sam se skrasio u Kelnu, moj život je počeo jako da se menja i ja sam uronio u
tuđ svet. Na sreću, bio sam dobrog zdravlja. Mogu nekome da zvučim i kao ludak
i ogorčen čovek kada pričam priču, iako pričam priču kakve hiljade ljudi otuda mogu
da ispričaju. Ja sam posle Velinkine smrti saznao da je htela da se ubije. Dok
sam bio uz nju, nije mi padalo na pamet da o takvim stvarima mislim. Ima
nostalgije, kako da nema nostalgije. Ja samo spolja izgledam kao stara lakirana
slika. Nostalgija je donela na ove zidove kafane ovu fotografija austrougarskog
golubarnika u Trebinju s Kuzmom ispred njega, uljanu kopiju razglednice
Trebinja, naklade iz Zagreba, knjižare Mladost
iz 1958. Tek da čuješ koje stvari volim. Zamak? To je Helga uramila fotografiju
zamka Miramar iznad Trsta. Tu smo na obali, u nekom hotelu, boravili na medenom
mesecu. Tamo kod golubarnika sam se igrao kao mali, na razvalini Franjovog
carstva. Majka je sumnjala da je Stevan onde negde i ubijen. Obnovili su u
Trebinju golubarnik u kome su gugutali golubovi pismonoše koji su prenosili pod
šiframa poštu, crne i tajne vesti, do carske Vijene, posebno u vreme Velikog
rata 1914. Rugam se kako bi izgledalo da su meni odbijenice stizale po golubovima.
Tek nakon
godina ovde jasno mi je da moram biti zadovoljan onim što sam uradio. Pa idem u
Trebinje, kako ne idem, rekao sam koliko Helga voli Trebinje: Kuzmine zemne ostatke
sam, po njegovom amanetu, preneo u grobnicu koju sam napravio, pored one gde je
majka, na Podglivlju. I kada me uhvati spominjana jebena nostalgija, moja Helga
me pita: „Nisi, valjda, zažalio što si stigao u Keln?“ Ovde su dolazili i drugi
da im ispričam kako sam stigao među Nemce. Evo, odgovor se javlja pedeset
godina kasnije, iskrzan. Ne, ja sam ostao patriota: nemam potrebu da ovo
dokazujem pred ljudima i kada me pitaju gde mislim da me ukopaju. Tebi ostavljam
album odbijenica. Ta sarma koju si danas jeo je u jelovniku restorana, po
Velinkinom receptu. Imam recepte koje je pisala divnim rukopisom. Među njima je
i recept za sibirske peljmene koji je majci darovao Kuzma. Pravila ih je njegova
ujna koja je stradala u nekom od logora, njegova majka ih je donela u Herceg
Novi, a moja majka je pravila Kuzmi. Molim te, u spomen, na Velinku, dozvoli da
pročitam recept za sarmu. Nazovi sve kako odgovara ovom ispovedanju, a sarma se
pravi ovako: Prodinstajte sitno iseckan
luk i meso, dodajte ispran pirinač i kratko dinstajte da se zacakli, odvojite
listove kupusa i odrežite zadebljanja i isperite hladnom vodom, uvijajte smesu
za sarmu, veličine po ukusu, i manje i velike, iseckane odreske od kupusa
stavite na dno lonca i između sarmi, sarme slažite u krug i između suvo meso,
dodajte lovorov list i biber u zrnu, prelijte vodom ili bujonom i kuvajte dva
sata, a dodajite vode po potrebi.
Kako se
vreme valjalo, i moj magacin uspomena se lagano praznio i punio. One i blede. Ponavljam,
obreo sam se ovde delom i svojom voljom, pozivi su samo pozivi. Ne mogu sebe da
osuđujem za dolazak među Nemce. Od stvari koje nisam uspeo da uradim, najžalije
mi je da je Stevanov grob prazan. Nisam mu pokupio kosti, a tolike sam
stratišta obilazio. Sa internetom su mnoge ispovesti, koje niko ne bi arhivirao,
dobile priliku da traju. Istorija je skalamerija, i nije na njoj da brine da se
Stevan i Velinka ne zaborave. Ja sam, s Helgom, dok su se nizale decenije
ispunjavao dugove prema precima. Ona nije htela da ima decu: nagledala se stradanja
nakon poraza nacista, rekla je. Ponekad se, i sada, krišom osvrne za detetom.
Ne trebaju mi zahvalnice. Nije mi bilo lako. Obezglavljen dole, nisam ni
primetio kako se pored mene i ovde vuku ljudi satrveni patnjom. Helga, naravno,
ume sa mnom. Verovatno bi danas i bila s nama, da nije u Hanoveru, brat joj je u
bolnici. Ta kob, takva kakva je htela da bude, dovodi da sve ispadne kako i
ispadne. Sudbina je jadna metafora. Mene, na primer, zanima kako su ljudi
gledali na sudbinu u vreme humanizma i renesanse. Sudbina je, u celini gledano,
nevina. I dobro je da se ona ljudima ne ulaguje. Pa ona i ima i nema pravu
snagu i ime. To i jeste i nije u redu. I kad god pomislim da nekome popujem,
zapitam se imam li pravo da pridikujem. Ja tebi sada delujem kao da ludim, a ne
ludim. Ovo staje sve na tabak i nemaju moje uspomene kuda drugo da se razlete. S
retkim izuzetkom poseta grobovima njenih ili mojih roditelja, Helga i ne voli
da govori o prošlosti. Voleo bih da se priča bori sama sa sobom, da se ogleda u
kakvoj lokvi trebinjske kišnice, ispred golubarnika.
(slika: Andrej Vajed)
