MILAN TODOROV: DNO

Ako Hilari postane predsednica, Bil Klinton  će biti prva dama Amerike.

Nekad su opozicionari izvršavali samoubistvo iz zasede, ali danas toga nema. Shvatili su da im ni samoubistvo ne pomaže.

Ulazak u istoriju se plaća. Skoro uvek - glavom.

Dobar je vođa, ali njegovi najbolji saradnici su bagra i fukara.

Nije dovoljno brojati glasove, potrebno je glas naroda slušati.

U rat se išlo za krst časni i slobodu zlatnu. A onda se to svelo na zlatnu kajlu.

Na ulazu u Aušvic je pisalo  ARBEIT MACHT FREI. Zato su Srbi opet krenuli u Nemačku.

Dno dna je mnogo visoko.

SKENIRANO IZ LISTA "DANAS"

MILAN TODOROV: SNAGA

Opet smo pojeli govno. Snaga na usta ulazi.

Naša zemlja će uskoro stati na noge. Već puzimo.

Ne može Srbija da se uozbilji. Još je mala.

Vođa je slep i, kao takav, ima pravo na pratioca. Zato ga narod prati.

Kad za ulazak u Skupštinu bude potrebno lekarsko uverenje, biće kasno. Svi ćemo već imati dijagnozu.

Doze osiromašenog uranijuma koje bi ubile i konja, sva sreća  nisu opasne po zdravlje stanovništva Srbije.

Prošao sam psihijatrijski pregled za vozačku dozvolu. Utvrđeno je da ja, kakav sam, ne bih ni pešaka zgazio.

Čoveka je napravio Bog, a one koji su nastali od majmuna je napravio Darvin.

Da naš brod ne bi potonuo, političari i tajkuni su ga olakšali za nekoliko milijardi dolara.

ZORAN T. POPOVIĆ: PREDSTAVA O ŽIVOTU

Mi idemo goli i bosi. Poštujemo preporuku da se slojevito oblačimo.

I nekoliko dana posle izbora, neke stranke ne uspevaju da pređu cenzus zbog male izlaznosti.

Sanjao sam je golu, jer ona od mene nema šta da krije.

Hiljade mladih i obrazovanih ljudi koji beže iz Srbije su naša izvozna šansa.

Glavnu glumicu u tom porniću uopšte ne razumem, jer ona stenje i vrišti na nemačkom.

Mi nemamo predstavu o životu. Ona se uvek prikazuje u nekim drugim zemljama.

MILAN TODOROV: VARLJIVO PROLEĆE

Vole i današnji političari Srbiju, ali po onom principu: prva ljubav zaborava nema.

Izbori su bili više nego demokratski. Ne samo da je narod birao vlast, nego su to činili i strani ambasadori.

Njegova poslednja želja je da bude kremiran u prisustvu najuže porodice. Da i njima najzad zamiriše nešto konkretno.

Kad bi mu rekli da sam sebi iskopa grob, taj  bi prvi ašov zabio u Aleji velikana.

Ako proizvodi iz Kine nose oznaku PRC što na proizvodima iz Srbije ne bi pisalo MILOJKA?

Ne bi trebalo da se stidimo što smo siromašni, nego zbog koga smo siromašni.

Naš narod nije zreo za demokratiju. Moramo mi još mnogo pasulja bez mesa da pojedemo.

To što nisam izašao na izbore ne znači da nisam glasao. Štaviše, verujem da je moj glas prevagnuo.

Kameleoni kod nas nemaju problem izbora boja. Ovde će se još dugo nositi crno.

Nisam hteo da uvredim inspektorku svojim mitom. Zato sam je zamolio da ode u prodavnicu i o mom trošku izabere ono što voli.

NINUS NESTOROVIĆ: ČAMCEM PLOVIM SAM PO TISI

Političari u Srbiji i lažu i kradu.  Oni, dakle, nisu samo zakonodavna, nego i izvršna vlast!

Isus je bio prikovan za krst, a mi za dno. Svako za ono za šta se borio!

Ne živimo još uvek kao prosjaci. Tako ćemo živeti tek  kada nam budu podigli plate i penzije!

Ne bi ni onaj lik iz pesme čamcem plovio sam po Tisi, da mu nisu sve lađe potonule!

Moj deda ima devet života. Od kada je umro, ovo mu je osmi put da je glasao!

Prkosimo zakonima prirode. Dokazali smo da i bez mozga može da se živvi!

U našim bolnicama se zna red. Svaki pacijent, koji preživi operaciju, mora da časti!

Ne rasipamo više suze na gluposti. Čuvamo ih za važnije događaje!

Predizborna obećanja obavezno moraju da se uzimaju na prazan stomak,  jer, ako je pun, teško se vare!

ZORAN T. POPOVIĆ: ŠTAFETA

Mladi masovno odlaze iz Srbije. Neće imati ko za 25. maj da nosi štafetu.

MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (13)

MILAN TODOROV: OBRAZ NE DAMO NIKOM

Mi imamo bogatu istoriju. Ali, nema tog bogatstva koje se ne može spiskati.

Zašto se uvodi verska služba u našu vojsku? Zato što neko mora da veruje u pobedu.

Zašto se na našim novčanicama i dalje nalaze likovi poput Slobodana Jovanovića, Nikole Tesle ili Đorđa Vajferta, kad guvernerka ima lepšu frizuru?

Čudi me da meteorolozi ne mogu da pogode kakvo će vreme biti  tri dana unapred, kad svi znamo  da ćemo za dve godine živeti bolje.

Da nije Kineza naš narod bi se još oblačio kao pod Turcima.

Šta će papa u Srbiji? Nama samo bog lično može da pomogne.

Posle izbora u vlasti će biti ista lica, jer mi obraz ne damo ni za šta. 

ZORAN T. POPOVIĆ: DRUGE FUNKCIJE

Naš mrak nije medijski, već zajednički.

On skuplja ženske gaćice kao trofeje. Kupuje ih na buvljaku.

Nekad smo do zore pili u kafani. Sad je to za nas ružna prošlost, jer nemamo para.

Pošto smo ukinuli vojsku, građani su prinuđeni da se naoružavaju o svom trošku.

Osim toga što su bili braća, Kain i Avelj nisu imali ništa zajedničko.    

Mi smo narod najstariji. Sve je teže objasniti smisao našeg daljeg postojanja.

Ženski mozak drugačije ne funkcioniše od muškog.

RATKO DANGUBIĆ: MERE

Nije mene ovamo, snebivao sam se, doveo tajni, ni mutni unutrašnji poriv, nego sam tu svojom voljom. To svakako nije nešto najlepše što je moglo da mi se desi tog dana, i ne mogu o tome da govorim sladunjavim glasom. Ne znam gde se ova priča kiselila, ni da li je čamila u crvotočnom sanduku, i čekala mene, i kako se pretvorila u vrstu iskaza. No, siguran sam da su mi vetrovi doneli hartiju s koje je krenula. Jedno je izvesno, sve je igra slučaja i slučaj je onaj majstor koji ume da razume. Uopšte uzev, razglabanje o prošlosti zasniva se na emocijama i titravom sećanju koje se javlja u talasima. O odnosu prema uspomenama, istina je, ne sudim uvek po sebi. Ne poznajem posebno ljudsku dušu, samo umem da procenim što vidim i osećam. Svestan sam da duša ima i prijatne i neprijatne uloge. Ona u nama pohranjuje sve. Dok nisam ostario, nisam o tome mislio. Sada vraćanje prošlosti vidim kao skidanje maski. Stigao sam kolima pre podne, sunce je obasjavalo Gajdobru sjajem kakvog ima samo u ravnici. Na kapiji je stajao brat, a pored njega je rukama jako mlatarao starac, kasnije saznajem ko je i odakle je. Mudrovao je o uslovima kako da se fasada kuće renovira, ja sam ćutao, meni su ti razgovori tuđi.

Taj starac je dobar majstor, i rođakov je rođak. Ima u ljudima, kako vele, zabačenih sećanja, pa je ovaj rođakov rođak govorio kako je njegov deda popravljao ovu fasadu. To dosta govori i o mojoj porodici, rekao je i dodao da ga rastuži oronuli izgled zgrada. Nije reč samo o kvalitetu radova, uzdahnuo je: on se bojao da se kod ovakvih poslova ne dogodi nešto nepredviđeno. I zamisli tu ironiju, rekao je, uradiš jednu stvar da bude bolje, a ono ispadne gore. Utonuo sam u misli i gledao, spolja, u prozor s koga je nekada majka gledala kako prelazim ulicu i odlazim na stanicu, brinući da ne izgubim voz kojim sam odlazio u Novi Sad u gimnaziju. Oduvek sam ravnodušan prema arhitekturi i prema fasadama. A sada me je plašila nakaznost saznanja da fasadu treba obiti i ponovo uraditi. Ne pamtim kada je sređivana poslednji put.

Ne znam, mislio sam, ni pravu istoriju ove kuće koju je ko zna kada i kako neko sagradio, kupio. A posebno sam zatro sećanje na vinski podrum koji je davno nestao iz stvarnosti. Niti sam ikada poželeo da više vremena provodim u njoj. Dok je majstor govorio, video sam da je brat u iskušenju da ga prekine, ali ga nije presekao. Čudna je sudbina starih fasada, rekao je majstor, čudnija od sudbine kuća. Učiniće sve na pravi način, rekao je, da joj udahne prošlost. Razumeo sam da je brat doneo odluku da sredi fasadu: napravio je projekat koji podrazumeva i pretresanje temelja od vlage. To je trebalo da bude i umirujuća mantra za radove koji predstoje. Na papirima se moglo videti kako će izgledati obojena fasada, kao i fontana sa anđelom od kvazi-mermera u vrtu, a ja sam pomislio na dane koje sam ovde davno provodio. Moje decenijsko odsustvo iz kuće podrazumeva i blagi otpor prema renoviranju i prebiranju po prošlosti.

Brat je gledao skoro direktno, pravo u lice. Kao da je hteo da se suočim s prošlošću, rekao je da zato i ne treba posebna hrabrost, dovoljno je da otvorim sanduk sa svojim starim rukopisima na tavanu. Hteo sam da pitam kuda ću s tim mislima i hartijama iz sanduka, ali nisam pitao. Usporenost mojih pokreta je, valjda, opominjuće delovala na brata. Mislio sam da nema svrhe da kopam po sanduku, ali događaji su krenuli svojim tokom. Iza ručka sam ipak otvorio rasušeni sanduk. Neskrivena grubost s kojom sam petljao oko brave dodatno me usporavala. Sanduk kao da nije bio moj. Mrmljao sam neke, ne znam, lepe i svakako ružne reči o svom jalovom bavljenju poezijom. Nakon prebiranja po hartijama, izdvojio sam tanku svesku u kojoj je bio moj kratki dnevnik: jedva da sam ga vodio nekoliko meseci. Ponovo sam se sreo s neveštim pesmama, ljubavima, patnjom, na kraju s razgovorima oko prijema u partiju.

Još nikada nisam bio zbunjen pred svojim starim rukopisom, iako je bilo raznih gluposti, kada sam morao da ubeđujem sebe da to nisam ja napisao. Nekada sam umeo da se prilično nerviram. Ta situacija, kako sam primljen u partiju, nije mi ni onda bila jasna. Na pitanje odakle ja u partiji, otac je lakonski odgovorio da nema mladih partijaca u ulici, a da mora neko da skuplja članarinu. „Treba da maturiram“, rekao sam. Pogledao me i odmahnuo rukom. Majka me je umirivala da su i pametni ljudi u partiji. Posle prvog sastanka, na kome smo uz aplauz primljeni, nakon tri dana, nas troje, dve devojke i ja, svako u svojoj ulici, dobili smo zadatak da raznosimo upitnike za ulazak u Socijalistički savez. Bili smo prisutni kada su, u sali Doma kulture, lomili one koji se kolebaju. Onda smo dobili novi poverljiv zadatak: išli smo da dobrovoljno damo krv. Dve nedelje kasnije skupljali smo upitnike koje smo ranije raznosili porodicama radi prijema naprednih u Socijalistički savez. Tog dana sam dobio i prepis iz knjige kako oči mogu da se priviknu s mraka na svetlo. Stari me je oporo pohvalio. Bila je sredina juna, mirisao je bagrem. Majka je dala pare da kupim patike i platim partijsku članarinu za starog i mene: bilo mi je žao para koje sam spiskao za članarinu. Ipak, tada su moje misli bile samo moje. Posle sam kod Mitra jeo junske trešnje, a njegov otac, profesor matematike, govorio nam je kako se zemlja mora raspasti. Ja sam znao da je Mitrov otac opozicionar, da je bio za kraljevinu. Moj stari me je upozoravao da su sve izjave profesora Simina neverodostojne i da dovode u sumnju i ono što se u sumnju ne dovodi, a sam profesor lako može da zaglavi u bajbokani, gde je i proveo koji mesec u vreme kada nije bilo vreme da se neprijateljski govori o komunistima i Titu.

Preko radija su javljali da je pao jugoslovenski avion i da se jedna stjuardesa spasila. Stari je rekao da je u pitanju sabotiranje stranih sila. Mene ovo nije zanimalo, bio sam srećan što su me puštali da se družim s Mitrom. Odlazili smo na Dunav u Palanku, da se na Tikvari kupamo. „To je zgodno mesto da se posmatraju gimnazijalke kada se skinu u kostime“, namigivao je profesor. Tvrdio je da je ljudski um nepredvidljiv. Jednog dana smo Mitar i ja dobili da popijemo i po čašu vina, a profesor je ispraznio bocu. Tada se Velikom ulicom, nismo smeli pred profesorom da je zovemo Titovom, provezao na biciklu jurodivi Milorad, koji je hulio Boga. Iskreno, voleo sam da se motam kuda ne treba i kada ne treba. Danima smo gluvarili po gradskom groblju, gde je sahranjen Mitrov stric koji je stradao u vreme Staljina.

Moja gluvarenja su bila i vrsta tajne misije koja nije imala neki određen zadatak. Mitar je skupljao čepove od piva, a brat i ja plovke za pecanje. Mama je govorila da je bolje da se muvam po muzejima, ako mislim da studiram istoriju, a starog nisam imao živaca da slušam. Pomislio sam, dok sam listao dnevnik, kako sećanja na događaje ne priliče uvek. Davno je profesor Simin govorio kako komunizam ima pravila, ali nema moral. A moj stari je neprekidno ponavljao kako je komunizam ideologija sveta, izgledalo je da je iskren. Bez obzira na nezadovoljstvo komunizmom, očeva reakcija pred ljudima ili preda mnom bila je snažna i autentična u korist komunista. Dirnulo me je kasnije da on misli da tako brani porodicu od neprijatelja. Za sve godine koje ga pamtim nikada preda mnom nije govorio protiv komunista i vlasti.

Sećam se da sam tog leta s pametnim Mitrom, koji je najbolje od nas znao matematiku, kao ja fudbal, kalkulisao kolika je težina kubika ljudskog mesa i koliko u njemu ima mozga ako je srednja težina ljudskog tela osamdeset jedan kilogram. To je, uzdisao je mudri Mitar, pitanje koje mu je postavio njegov otac, okoreli vanpartijac, i trebalo je da nađe odgovor.

Polako sam priveo kraju kopanje po sanduku. Brat, koji je mlađi od mene, ispeo se na tavan da vidi da li sam izvukao kakvu uspomenu. Ne bez nemira u glasu, rekao sam mu kako je jedno vreme imalo svoju matematiku, i kako je pokojni Mitrov stari video dalje nego bilo ko drugi. „Nije sanduk memorijalni kompleks“, rekao je brat s malo ironije u glasu. „Ne tražiš, valjda, u njemu vrednu starinu.“ „Tražim gluposti“, rekao sam. Negde dole neko je treskao vratima, majstor je pevao sevdalinku, a ja sam se spustio s tavana. Moje poznavanje matematike nije ni blizu Mitrovog. „Ti si za vizuelnu umetnost“, rugao mi se davno stari. Za sve godine otkako se, u mislima, vraćam preminulim roditeljima nisam shvatio da je otac slao poruku da ja moram da budem samo ja, da ne smem da želim da budem neko drugi, i da se ne bojim sebe.

U međuvremenu, nakon desetak dana rada i pevanja na skelama, majstor je sredio fasadu. Brat mi je poslao fotografiju mobilnim, s porukom: „Ovde je upotrebljeno sedam kubika peska.“ Doneo sam odluku da na internetu nađem koliko je težak kubik ljudskog mesa, pa i nafte, zlata, knjiga, onako kako je zadatak postavio Mitrov otac. Ne sećam se da li je Mitar, koji se davno odselio u hladnu Kanadu, rešio zadatak. Na reči o kubiku ljudskog mesa brat se krstio i smejao. Napravio sam malu tabelu i u njoj ređam prve brojke. I kada je gledam izgužvanu na stolu, mislim da ima pojava sasvim suprotnog predznaka od pojava iz vremena o kojima sam pisao u crvenoj svesci. Bratu sam rekao da sam pokupio iz sanduka što sam mislio, a ostalo neka spali.

(Slika: Mark Šagal)

MILAN TODOROV: DAN PLANETE ZEMLJE

Danas je Dan planete Zemlje, a posle stiže noć.

Kakva je razlika između partijskog aktiviste i Jehovinog svedoka? Partijski aktivista je video boga.

Nije tačno da sam pretio sudiji. Naprotiv, čak sam mu nudio da bira mito.

Mi nemamo nikakav plan i  toga se striktno pridržavamo.

Nismo poklonici kulta ličnosti. Vođinu sliku držimo na zidu da pokrijemo neke stare fleke.

Aforizam je kreativno izvrtanje smisla reči.

Policijski obruč oko kriminalaca se toliko steže, da je to sad već neraskidiva veza.

Odnosi Srbije i Hrvatske su harmonični. Mi njima uputimo protestnu notu, a oni nam odgovore da         sviramo organu.

Inspektorka je mislila da sa strankom nema prostora za dogovor. Međutim, kad je otvorila          novčanik videla je da prostora još ima.

Izgubio je posao u gradskoj Čistoći, jer ko ne skupi dovoljan broj glasača za partiju ne može ni   otpad da skuplja.

Znam ko sigurno gubi na izborima. Narod.

Ja ne znam nikoga ko će glasati za ove na vlasti. Ali, krhko je ljudsko znanje.

Nikad nismo saginjali glavu. Naprotiv, uvek smo ponosno prihvatali ono što se od nas traži.

MILAN TODOROV: ČARI ČOKOLADE

          

          Zovem se Tomislav, svi me zovu Toma, ali moja osnovna karakterna osobina ipak nije, kako bi ime sugerisalo, sumnjičavost. Pre, potreba da brzo razlučim šta je šta.
          Što se tiče moje supruge Bise, ona je stara čekalica.

        

Pričala mi je da je, još dok je bila sasvim malo dete, uvek uspevala da od  čokolade koju je delila sa mlađim bratom, sačuva svoju polovinu za naredni dan. Iz ovog sam mogao da zaključim samo jedno: ona je već tada imala snagu da odoli iskušenju. To mi je, na neki nejasan način, imponovalo.

          Što se mene i odnosa prema čokoladi tiče, tu sam isti kao njen brat Saša.Odmah pojedem svoju polovinu, najčešće i celu čokoladu, bez ostatka, bez imalo predomišljanja, bez zastajkivanja, bez kajanja i bilo kakvih dilema. Za mene je to samo čokolada. Ne razmišljam čime ću se sladiti sutra. Živim za danas. Ali, znam u dubini duše, da to nije dobro. Nepostojanje bilo kakve, makar i simboličke,  rezerve za neizvesna i smutna vremena koja su pred nama, stvara osećanje nelagode. Iz tog osećanja nelagode koji vremenom prerasta u osećanje nesigurnosti, javljaju se strah i maloduušnost. Uplašena osoba ne može da ima ni u čemu čvrst stav, nego je, naprotiv, poljulja svaki iznenadni vetar. A iznenadni vetar može da bude i najobičnije elektronsko pismo.

      

         Moja žena i ja koristimo isti kompjuter, tako da oboje imamo uvid u sve što nam pristiže u njega. Bez obzira da li je naslovljeno na njeno ili na moje ime. Komunikacija sa spoljnim svetom nam je, na neki način zajednička.

        Ipak, svako ma svoje sfere interesovanja. Za mene je era informatike bajna zato što mogu do u beskonačnost noći da čitam priče o drugim ljudima, bez prevelike barijere jezika i prostorne udaljenosti.

          Moju suprugu više zanima živi kontakt sa prijateljicama i rodbinom. Zbog toga je ona prihvatila da sa njima komunicira putem Skajpa.      

         Oboje smo odbacili mogućnost da se registrujemo na Fejsbuku. Hteli smo na taj način da sačuvamo bar deo privatnosti koju čudesna sprava na kojoj upravo pišem ove rečenice neminovno oduzima svakom ko je dotakne.

           Pošto smo osnove interneta savladali u isto vreme, sada posedujemo podjednako, mada ne veliko znanje u pogledu mogućnosti koje kompjuter pruža.

         Dešava se da ponekad, usled  nedovoljnog poznavanja engleskog jezika na kome ova pametna sprava zadaje naredbe ili uputstva korisniku, kliknemo na pogrešni taster i neke stvari nehotice izbrišemo.

          Međutim, s obzirom na to da je moja supruga muzikalnija od mene, štaviše svojevremeno su joj u muzičkoj školi proricali sjajnu pijanističku karijeru zbog savršenog sluha koji poseduje, primetio sam da ona brže od mene uči engleski jezik. Ovome svakako doprinosi i česta razmena mejlova sa tetkom koja živi u Kanadi i koja ponekad posegne za nekom engleskom rečju ukoliko ne uspe da se seti kako se to kaže na našem jeziku.

      Ja, kao i njena tetka, starim i dok vozim gradom primećujem kako me mlađi vozači sve češće uzrujano obilaze. Mnogi to čine nepropisno, pretičući me sa desne strane i bez žmigavaca, što ja uvek iskoristim da poentiram pred svojom, dve godine mlađom suprugom.

         „Vidi kako vozi majmun. Zato i ginu!“  Ponekad, u stvari skoro uvek, pritom opsujem ili kažem nešto mnogo odvratnije, što zapravo, svestan sam, nije ništa drugo nego nekontrolisan izliv bespomoćnog gneva.

        E pa sad, kad sam vam to sve priznao, možda besmisleno deluje dalja priča, ali pokušaću ipak da je ispričam objektivno, bez sopstvenih dodatnih tumačenja.

        Moja supruga, naime, ponekad na Skajpu dobija ponude za udaju. To, verovatno nije nikakav izuzetak.  Pretpostavljam da se u današnjem svetu, koji sačinjava obilje usamljenih i očajnih muškaraca, kao i more beznadežnih žena, vapaj za srodnim bićem drugog pola, događa veoma često.

         Da čitava stvar bude interesantnija, te bračne ponude mojoj ženi dolaze od sasvim nepoznatih muškaraca iz celog sveta, od ljudi koji je nisu nikada videli, niti čuli, koji ne znaju ni kako izgleda, ni ko je, šta oseća, misli. Na stranu to što je udata za mene.

         Možda to ne bi trebalo da me čudi. Uostalom, zar u Nušićevim komedijama staramajke nisu udavale već regularno udate kćeri zarad nekog interesa?!

         Ta pisma su najčešće na engleskom jeziku, te stoga polurazumljiva, gotovo zagonetna, jer kao da u gustim spletovima dugih kolokvijalnih rečenica kriju nešto tajno i stoga privlačno. Još neobičnija je, međutim, sudbna tih pisama, ono što se sa njima posle dešava.

       Ali, najbolje je da se držim činjenica, da ništa ne nagađam ili unapred postavljam kao jedino ispravno viđenje, nego da prepričam nekoliko stvarnih događaja.    

       Elem, najpre je tu bio jedan doktor iz Engleske. Tako se predstavio. Mada sam ja odmah posumnjao s obzirom da je iza titule dr stavio tačku, što obrazovan čovek nikada ne bi uradio.   

         Svejedno! Pošto je primila doktorov predlog za upoznavanje i dalju konverzaciju putem Skajpa, moja supruga ga je, kako se i pristoji, jednostavno ignorisala. Čak ni meni nije rekla ništa o tome. Toliko je malo pažnje tome pridavala.

        Međutim, jednog  jutra sam slučajno poranio i odmah zaseo za računar gde me je, misleći da je na mreži moja žena, sačekao nepoznati doktor iz Velike Britanije te zasuo serijom nežnosti: „Draga moja, znam da si tu. Zašto se skrivaš, ljubavi moja? Draga, javi mi se odmah, vidim da si tu. Ne plaši se.“

        To „draga“ se prečesto ponavljalo da bi bilo iskreno. Ali, šta znam? Možda je to greška automatskog kompjuterskog prevodioca? Nijedan odrastao i zreo čovek, željan da se nepoznatoj osobi suprotnog pola predstavi u najboljem svetlu, sigurno ne bi trtljao stalno istu, otrcanu frazu.

        Kada sam to docnije pokazao svojoj ženi, ona je reagovala potpuno prirodno rekavši da takve stvari nju kao ozbiljnu ženu ne zanimaju i da ne može da odgovara za namere i postupke drugih ljudi, tim pre što ih i ne poznaje, odnosno nije ni u kakvoj vezi sa njima da bi mogla da im ukaže na delikatnost i nedoličnost takvih postupaka.

        Međutim, doktor Kenedi, tako se zvao pomenuti nasrtljivac, se i dalje nalazio na njenoj listi kontakata u rubrici „Osobe na čekanju“.              

         Odmah sam se setio priče o čokoladama. Ja bih svoju odmah odmotao, pocepavši pritom celofan i pojeo;  a ona je svoju uvek čuvala za sutra.

       Na moje čuđenje zašto ga ne obriše iz liste kontakata ona je jednostavno odgovorila da joj je neprijatno da bilo kog čoveka poništi jednim klikom ili jednostavno precrta.   

          Dodala je da ona čak ni brojeve telefona  poznanika, koji su u međuvremenu umrli, nikada ne briše iz memorije svog telefona. Smatra da bi time povredila, ako ne te ljude koji više ništa ne mogu da osećaju (da li? -  zapitala me je.), a ono svakako uspomenu na njih i divno prijateljstvo koje je iza tih poznanstava stajalo.

         I tako je lažni doktor Kenedi iz jednog poznatog predgrađa Londona ostao u nekakvoj fluidnoj, ali ipak nikad ostvarenoj, vezi sa mojom boljom polovinom.

         Meni takav  status nije smetao. Smatrao sam da su virtuelne veze, pogotovo nerealizovane, potpuno bezopasna stvar koja ne može da baci senku na jedan prilično skladan brak.

         Nedavno je, ipak, mojoj supruzi stigla još jedna, ovaj put još otvorenija  ponuda.  Doletela je u „inbox“ kao mala crna ptica iz Južnoafričke republike od udovca koji je sebe predstavio kao solidnu, doduše nesrećnu mušku pojavu sa četrnaestogodišnjim sinom. Smatrao je, kako je sam naglasio u kratkom pismu, ovaj put na traljavom srpskohrvatskom jeziku (očigledno je i on koristio Google Translate, na osnovu čega sam ga  kao čoveka slabih komunikacijskih a verovatno i obrazovnih mogućnosti, odmah eliminisao kao potencijalno ozbiljnog igrača) da bi moja supruga mogla da bude dobra supruga njemu. Štaviše, ne samo dobra supruga, nego i dobra, nova majka njegovom sinu.

          Siroti Južnoafrikanac nije, razume se, dobio nikakav odgovor na svoje žalosno pismo. Međutim, nije ni „precrtan“, što bi, kako reče moja supruga, moglo da povredi njegovu ličnost. Ostavljen je u „inbox“u, a te elektronske kutije se stalno pune novim pismima koja zatrpavaju stara pisma i uvenule čežnje u njima.

        Ipak, posle ove druge ozbiljne i nedvosmislene ponude koja je svakako značila još jednu pohvalu liku i karakteru moje zakonite supruge, ozbiljnije sam se zapitao šta je to što nju izdvaja u moru internet adresa. Ni meni ni mojoj ženi to nije bilo jasno. Naročito zbog činjenice da ona na skajp adresi nije ostavila apsolutno nikakve podatke o sebi, pa ni fotografiju, koja bi eventualno mogla da primami nekog usamljenog neženju. Osim toga, ona je i celu adresu izmislila, odnosno nije se potpisala pravim imenom i prezimenom nego pseudoninom Ana87. Moja žena se, rekoh već, zove Biserka.

       Polemisali smo malo o tome i zaključili da je ime u pseudonimu potpuno obično a cifre iza njega su proizvoljno izabrane, kako reče moja žena, u znak sećanja na godine kada je bila najsrećnija. Brzo sam u glavi izračunao da je to bilo pre bezmalo trideset godina. Znači, pomislih sa malo osećanja krivice i sete: trideset godina se žena uz mene pomalo ali sigurno udaljava od vrhunca svoje, pa verovatno i moje, sreće.

        Onda sam se vratio analizi imena u pseudonimu. Moguće je, pomislih, da se tajna privlačnosti neke žene, naročito one koju muškarac ne vidi i ne poznaje, krije u njenom imenu. Ana je staro i vrlo često ime. Poznato je da je Isusova baka nosila to ime. Možda pojedine ljude to sveto ime nekakvim intuitivnim sledovima upućuje na svetost, blaženstvo, dar ili jednostavno toplinu hrišćanske porodice?

       Međutim, ovu  moju pretpostavku  je surovo demantovala činjenica da su oba Penelopina prosca, da se tako metaforički izrazim, iz zemalja koje nisu pod snažnim hrišćanskim uticajima. Naročito ne izvornim. Jer, Velika Britanija, kao što je poznato, je zemlja protestanata, dok se Južna Afrika  svakako ne može dičiti dugom i postojanom hrišćanskom tradicijom.

        Stoga sam morao da tajnu interesovanja ne za moju ženu, sada je to bilo sasvim jasno, nego za pseudonim „Ana87“, ponovo usmerim na mistični, pade mi na pemet: kabalistički broj 87.

        Otkud sad odjednom da pomislim na kabalističku numerologiju? Znao sam da to ne može da bude slučajno. Surfujući nepreglednim morem interneta svoje elementarno znanje o kabali koje se svodilo na mističnu paranauku vrlo brzo sam proširio. Saznao sam tako da kabala zapravo otkriva svrhu i prirodu sistema koji mi nazivamo život.  Međutim, njome ne može da se služi svako. Sve dok neko nema stvarno snažnu i ozbiljnu potrebu da postavi pravo pitanje o suštini života - on ne može da čuje odgovor. Težiti odgovoru na suštinska pitanja jeste uzvišeni cilj. Nadalje, pisalo je u odeljku o Kabali, uzvišeni cilj se definiše kao otkrovenje božanskog sveta a on je barijerom 5 svetova odvojen od našeg svakodnevnog, profanog sveta.

      Nisam bio zadovoljan odgovorom koji mi je pružalo ovo mistično tumačenje. U stvari, pravo da kažem, nisam uspevao, ma koliko se trudio, da shvatim ovu složenu kabalističku folozofiju.

         Stvar je, shvatio sam, sasvim prozaična (hm, da li prozaično zaista znači prosto?). Usamljeni mušarci traže usamljene žene, pritom često idu na slepo, odnosno po sistemu „zabacujemo udice na sve strane“ i čekamo da vidimo šta će se zakačiti. A žene ih, svaka prema svojim namerama i kriterijumima, ostavljaju duže ili kraće vreme da čekaju. One žene, naravno, koje ne pojedu svoju čokoladu odmah.

        Mnogi među nama nikada ne dočekaju da budu pojedeni, odnosno prihvaćeni. Ali, to ništa ne menja. Muškarci su osuđeni na čekanje, koje ponekad traje ceo život.

       U toj večnoj igri neizvesnog čekanja, zapravo, leži zec! 
Što nas više žene drže „na čekanju“, što se više igraju sa nama, muškim čokoladicama, testirajući naše krajnje sumnjivo strpljenje, mi se više nadamo da će nam se čekanje na kraju isplatiti, premda u dubini svoje okorele duše znamo da za nas nema mnogo nade. 

   

(Edgar Mane: Apsint)

       

         

          

ZORAN T. POPOVIĆ: TOREADOR

Naša željezara je čudo. Ona proizvodi rđu.

Naši političari su toliko služili narodu, da sad često moraju da odmaraju pored bazena u svojim vilama.

Istinu smo odenuli u novo ruho. Nema smisla da se tako gola pojavi u javnosti.

Zašto mi od svih vođa, uvek izaberemo onog Domanovićevog?

Zločinac nije imao motiv. Ubijao je iz čiste radoznalosti.

On je kompletan igrač. Podjednako je neupotrebljiv na svakom mestu u ekipi.

Toreador je španski borac.

Priključili su ga na električnu stolicu. Pune mu baterije.

MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (12)

MILAN TODOROV: NEMA POŠTEDE

Partijski aktivisti idu od vrata do vrata, od kuće do kuće, od prijatelja do prijatelja, od brata do brata, komšije, kuma. Ni bebe u kolevkama nisu pošteđene!

Mnogi će glasati prema svojoj savesti, a to je ono što zabrinjava.

Robovlasnički sistem je bio pravedniji. Roba nisu ubeđivali da uživa demokratske slobode.

Mi našoj vlasti dugujemo priznanje. A, kako stvari stoje, dugovaće i naši unuci.

Srbi neće u Evropsku uniju. Ne plaćaju nam ni put ni trošak.

Da sloboda nije skupa ne bi sudija bio jedan od najbogatijih građana naše varoši.

Svi mediji lažu, jer nikome ne smemo da dozvolimo monopol na istinu.

Lepo je to što vlada postiže uspeh za uspehom, ali od čega narod da živi?

Mi sada imamo odlične odnose sa svima. Pa neka crknu od zlobe naše komšije!

ZORAN T. POPOVIĆ: LAKOĆA ŽIVOTA

Sve kasnije ustajem. Ne budi me petao kao nekad.

U Srbiji može lepo da se živi od plate, ali nažalost ne možemo svi da budemo narodni poslanici.

Ubi me ova nepodnošljiva lakoća življenja.

Istina o nama se širi. Svakog časa preti da pukne.

Vlast brine o najmlađima. Uskoro će se otvarati i vrtići za penzionere koji podetinje.   

VASIL TOLEVSKI: PRAVLJENJE PAKLA

U građanskom ratu trebalo bi da učestvuju samo zaposleni. Tako će vlada najlakše otvoriti nova radna mesta.

Ugledajte se na našeg Đavola. Njemu ne smeta Pakao koga je napravio.

Pre nego što sednem za sto, pomolim se Bogu. Da imam šta da jedem.

Nemamo fakultet za grobare. Nedostatak takvih kadrova nadoknađuje politika.

Naša je država arhitektonsko čudo. Nema temelje!

Najviše poverenja imam u političare koji pričaju gluposti. Svaka im je na mestu!

Ranije je Bog bio Vođa. Danas je Vođa - bog!

Oni koji su živeli za ideale umreće od male plate i penzije.

NINUS NESTOROVIĆ: VOZI MIŠKO

Ratnim zločincima oprošteni su svi zločini ubicama ubistva, lopovima krađe, političarima laži...

Samo još uspeh nikom nisu oprostili!

Šta vredi Ustavu što  je stariji od zakona, kad ovde više niko ne poštuje starije?!

 Svetski moćnici u Srbiji kupuju samo političare. Sve ostalo dobijaju gratis!

 Naš narod više ne plače nad svojom sudbinom. Sada ona plače nad njim.

U Srbiju su došla neka jadna i žalosna vremena.  Češće se u njoj sada ljuljaju vešala, nego kolevke...

 Da naša Vlada ne vodi  toliko računa o sirotinji, ni nje ne bi toliko bilo!

Ne važi u Srbiji više ona marketinška ponuda: "... ili grob, ili rob...". Sad imamo pakovanje dva u jedan!

MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (11)

MILAN TODOROV: BLAGO NAMA

Kamen temeljac je položen u zemlju. Slava mu!

Zašto mi uvek čekamo da nam nešto padne s neba? Zato što smo nebeski narod.

Vladin projekat je neverovatno dobar.

Pre izbora konsultujte svog lekara ili farmaceuta.

Vlast sve radi da i nama bude dobro, ali dva dobra nikad ne idu zajedno.

MILAN TODOROV: POSLASTIČARI

Poslastičari su podigli cenu kugle sladoleda, dok je iz automata sve po starom.

Kod nas svi prolaze poligraf. Jači je naš čovek od mašine.

Novinari mogu da pitaju premijera sve što on hoće.

Oni naši građani koji tvrde da se pod Turcima plaćao manji porez nego danas, nikada nisu živeli pod Turcima.

Hteo sam da nazovem svog psihijatra, ali sam odustao. Znam da ima tanke živce.

Morali bismo da živimo bolje, ali mi znamo da se ništa ne mora osim umreti.

Opozicija ne zna šta hoće. I to bi da preotme od nas. 

U Evropsku uniju su primili austrougarske konjušare, a nas koji pola pijemo a pola Šarcu dajemo nisu.

ZORAN T. POPOVIĆ: LUDILO BRATE

I mi i oni se pozivamo na  zdrav razum. Ludilo, brate!

Vreme je da se srpski narod probudi. Podne je.

Moju izjavu su mediji zlonamerno preneli. Od reči do reči.

 

Moja petočlana porodica živi u garsonjeri, tako da mi i da hoćemo ne možemo da se otuđimo jedni od drugih.

  

Ne sudite o čoveku po oblačenju. To što smo mi goli i bosi, znači samo da živimo u Srbiji.

  

Ja na izborima neću predati prazan listić. Napisaću neki aforizam.

Svi radimo za opšte dobro, da bi u njemu pojedinci uživali.

Urađena je nova  idealna sistematizacija radnih mesta, po kojoj smo svi tehnološki višak.

MILAN TODOROV: HLADNOĆA

U trafiku "Milinković"  sam počeo da navraćam učestalije poslednjih dana očevog života. Tada me je već prisiljavao da igramo sve igre na sreću; od greb - greba do klasičnog loza na izvlačenje. Do tada smo, međutim, igrali samo LOTO.

Trafika je nosila zvanični naziv STR MILINKOVIĆ MINI MARKET, očigledno po vlasnikovim prezimenu i od naše kuće je udaljena samo dve-tri zavojite i strme uličice.

Rodio sam se u toj kući i u njoj  živim i sada. To je jednostavna omanja zgrada. Skučen, vlažan ulazni hodnik  cepa je na dva jednaka dela. Levo je kuhinja, trpezarija i kupatilo, a desno su dve i zimi i leti hladne sobe, koje smo s pravom nazivali ledenjarama.

U jednoj od tih soba, onoj većoj, poluoduzet boravio je Grozdimir, Grozda, kako su svi, pa i ja, zvali mog oca. Šlogirao se pre nekoliko godina i od tada nije makao iz kreveta. Pošto je majka, stub kuće, umrla još pre dvadeset godina, kada sam imao samo dvanaest godina, preostalo je meni da dvorim teško bolesnog i zbog toga sve uzrujanijeg roditelja.

Tražio je da sedim pored njega i po ceo dan u veliku staklenu teglu za turšiju bacam raznobojne kuglice od meke čamovine, koje je on onom jednom zdravom rukom rezao  svojom malom britom za slaninu. Posle bi tako, grubo obrađene kugle, glačao turpijom za nokte i dovodio ih gotovo do savršeno okruglog oblika. Nekim starim lakovima za nokte, verovatno preostalim još iz majčinog vremena, farbao bi ih potom u različite boje: ultramarin, oker, trula višnja, slovačko svetlo plavo.

Na svakoj, tako ofarbanoj kugli ispisao bi crnim tušem  broj koji mu prvi padne na pamet ili možda poslednji, a zatim bi obeleženu kuglicu izlakirao i pohranio u veliku kartonsku kutiju za kolače, koja je stajala uz njegovo uzglavlje.

Kuglica je bilo oko trideset. Nikada ih nisam brojao.  Nisu me zanimale. U to vreme su me zanimale samo zrele, lepe žene koje su rado, ali krišom, da ih niko ne vidi,  prepodne, približnije oko podneva, dolazile u moju sobu i uvlačile se pod moj još mlak jorgan.

Nisam morao da ih tražim. Dolazile su same. I to ne jedna. Bilo ih je, u jednom trenutku, čak pet. Neke su bile udate, neke neudate, lepe i ružne. Bilo je tu svakakvih, a ja nisam birao. I kako bih? Verovatno sam se pročuo kao ženskaroš. Mladi neženja. Sa izgledom da budem naslednik držeće varoške kuće.
Kad bi ih čuo, ponekad, te moje redovne posetiteljke, bolesnik je iz svoje sobe iz koje nije mogao da izlazi proklinjao i mene i moju, ko zna od koga, kako je gunđao, nasleđenu švalersku narav. Onda bi se zakašljao, dugo ripao i stenjao, nikako se ne smirujući.

I zaista, u našoj kući sve je brektalo od stenjanja, vrištanja, kliktanja, mucanja, skičanja, dahtanja, urlanja raznih žena i devojaka.

Neke su nemo plakale, a druge se, na vrhuncu strasti, besmisleno klele u majku. Jedna je stalno pominjala: „Joj što to radim?!“; neka Stana, sećam joj se imena, samo je urlala:“Ubi me, sad me ubi i gotovo!“ dok je jedna malo punija crnka, inače nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi „ Đura Jakšić“  penjući se uvek mrmljala istu rečenicu „ Nije ovo moja priča, ovo nikako nije moja priča“ i slične gluposti na koje, zabavljen njenim jakim grudima, bedrima i nogama, nisam uopšte obraćao pažnju.

Oko dva sata popodne sve se smirivalo. Beše to vreme kada su se muževi pomenutih žena obično vraćali s posla ili ako se  nisu vraćali očekivalo se da se za sat ili malo više pojave na kućnom pragu tražeći od svojih, sada prigušenih, čudno primirenih žena, ručak - da bi zatim odlazili na spavanje ili na pecanje na obližnji rukavac Dunava ili u šah klub pored crkve ostajući tamo ponekad do kasno u noć.

Ja bih tada odlazio ocu u sobu i zaticao ga kako na krevetu isprobava nove kuglice od ebanovine ili leske ili ružinog drveta, za koje je posebno bio vezan smatrajući da drvo ruže donosi sreću i dobitak.

Pokupio bih sudove u koje sam mu još sinoć ostavio hranu, pogledao šta je pojeo, uglavnom on ništa nije ni jeo ili je jeo malo kao vrabac; a zatim sam mu donosio veliku vrelu džezvu punu jake turske kafe i onda bih ga na rukama preneo za rasklimatali furnirani astal u sredini polumračne sobe. Pekli bismo usta vrelom crnom gorčinom i ubacivali kuglice u tegle, beležeći broj kugle koja bi se najduže zadržala na vrhu. Tako svakog bogovetnog dana. Na velikom mesarskom papiru Grozda je rezultate dobijene tim svakodnevnim bacanjem sabirao i delio sa nekim imaginarnim brojem da bi mi na kraju, a to je bilo najkasnije u utorak naveče, kada se i inače uplaćivao, loto, davao ispisane listove sa dobitnim kombinacijama da ih uplatim u obližnjem kiosku.

Ne znam šta je on u tim svojim poslednjim danima očekivao. Da će zaraditi milione? Da će novcem kupiti novi život? Za koga? Za sebe, ne verujem. Znao je da je gotov. Za mene, za sigurnu budućnost razbludnog sina bez škole, bez zaposlenja, bez ambicija i bez ikakve želje da ikada išta izmeni u svom  životu – sigurno to nije činio. Znao je, uostalom, da mi nema spasa, jer meni su tada bile važne jedino žene. Bilo kakve. Žene, sa svim svojim glatkim oblinama, vlažnim ustima, glibavim pregibima, slatkim zavijucima;sa svom svojom zmijskom a  iskonskom predanošću muškom, podavanjem koje se ponekad graniči sa ogromnim strahovima, strepnjama od gubitka braka i života, možda ludilom, ali se uvek ponavlja u pustoši momačke  sobe.

Otac je, radeći kao viši geodet, stekao solidnu penziju. Mogli smo komotno da živimo, naravno ne sa nekim luksuzom, ukoliko luksuzom ne računamo svakonedeljno izdvajanje povećih svota za igru na sreću. Ponekad bismo nešto i dobili. Jednom smo „uboli“ šesticu i isplatili dvomesečno ulaganje, ali baš kada smo se nadali da ćemo pogoditi sedmicu na LOTOu, jer je otac uspeo da napravi neke nove kuglice koje su, navodno, odgovarale specifičnoj težini onih šarenih loptica u državnom bubnju, pozlilo mu je.

Drugi moždani udar.

Žao mi je, rekao je lekar iz hitne.

Oca sam sahranio odmah po Božiću, 11. januara, po debelom snegu i jakom vetru, tamo na grkokatoličkom groblju pored majke, i nasledivši njegovu štednu knjižicu, kao i tekući račun u Poštanskoj štedionici, nastavio sam još vrlo kratko vreme da uplaćujem LOTO, iako sam osećao da to više nema nikakvog smisla.

Igra je bila definitivno završena.

Ipak postojalo je nešto što me je, osim uspomena, vezivalo za kiosk Milinković u kome sam uplaćivao LOTO listiće i kupovao sitnice poput piva, kafe ili cigareta ili večernje štampe. Bio je to trafikant Isidor Petrović, zvani Isa. Ceo život ću pamtiti kad mi je, prvi put po dolasku na trafiku posle očeve smrti, pružio  ruku izjavljujući saučešće i predložio: „Uđi, hladna je ova noć“!

Isa je bio invalid i verovatno je, zahvaljujući nedostatku leve ruke i dobio taj posao u trafici. Bio je tih pedesetogodišnjak, visok, crn, mršav. Odavao je utisak stamenog porodičnog čoveka. Ipak jednom mi je najzad priznao da je to samo privid.

„Ne znam šta da radim, sa ženom nemam sreće. Živimo u istom stanu, samo zbog sina i ćerke. Ona kuva, pere i spava sama u jednoj sobi, ja u drugoj. I tako nam prolazi život kao život dva panja u šumi.“

Priznadoh mu da se zbog toga nikada nisam ni ženio, niti nameravam da to učinim. Gledao me je najpre začuđeno, onda je upitao: a deca?

Nisam ga shvatao.Kakva deca, rekoh.

„Tvoja. Misliš li da se produžiš?“

„Ovakav“, nasmejao sam se sam sebi, „nemam nimalo namere da se produžavam u bilo kome a pogotovo ne u tim malim anđelima. Jednostavno nisam ja za to. Možda ne razumem najbolje, a možda i neću.“

Dobro, rekao je Isa posle malo oklevanja, shvatam: voliš da putuješ. I ja volim da putujem.

Priznao sam mu da nisam bio nigde dalje od ove naše lepe varoši. Čak ni vojsku, rekoh, zbog ravnih tabana nisam služio pa da bih eventualno boravio duže od dan ili dva u nekom nepoznatom gradu.

Sve što  mi je potrebno, rekoh  mu iskreno, ja nalazim ovde.

I žene, pitao je trepćući očima kao da je nešto načuo o meni?

Svakako, priznadoh. Zbog njih bar čovek ne mora ići daleko. Iste su žene svuda na svetu. One su, dodadoh, kao kuglice za loto. Bele, crvene, crne, plave, glatke i sjajne, skakutave ili primirene, ali iste istacke. I mi, muškarci, uzalud se zavaravamo da u toj zavodljivoj igri možemo biti na dobitku.

Ne znam da li me je uopšte slušao. Za njega je, očigledno, postojala samo jedna, njegova žena, njegova Ljerka, koju bih ja u šali, znajući da ga uporno odbija kao muškarca, zvao kao u onoj kafanskoj pesmi: Ljerka Kaluđerka.

Nije se ljutio. Nije bio ljubomoran na mene zbog uspeha kod žena, iako je govorio da je lako kad neko kao ja, mlad čovek bez obaveza, nema još izoštren osećaj za ženu i ne bira, kad mu je svejedno da li je žena kurva ili svetica. On, govorio mi je ponekad u nastupima iskrenosti, nije takav. I zna da je Ljerka ona "prava". I bila je u početku ona "prava", njegova. Ali od nekog doba ne zna šta joj je, kao da je neka potištenost ovladala njome, sva je posivela, iako mi je i sad lepa, rekao bi, ali mi je žao. I nje i sebe. I plakao bi uz polulitarsku bocu vinjaka, pred zoru, na pragu trafike u kojoj je trnulo poslednje svetlo noći.

Nisam se iznenadio kad mi je Isa, posle izvesnog vremena, snebivajući se, ponudio da ga zamenjujem noću, jer je sumnjao da ga žena, Ljerka, vara - dok je on u trafici u trećoj smeni. Šta sam drugo mogao? Prihvatio sam da pomognem prijatelju.

Samo, znao sam da je to uzaludni novi početak za Isidora a nastavak nepokretnosti za mene, nečega što će trajati dugo, možda do kraja mog života.

I tako počeh te prve zime po smrti oca Grozdimira da trgujem  žvakama, keksićima, cigaretama, pivom i sokićima,upaljačima i kurtonima, svakovrsnim sitnim noćnim espapom.

Dolazio bih ujutro kući, odspavao sat ili dva, taman se zgrejao u onoj svojoj hladnoj sobi, kada bi jedna od mojih prijateljica, ponekad i neka sasvim nova, sveže udata damica, zakucala na vrata.

Konačno sa sve više ubeđenja počeh da shvatam da je moja nezainteresovanost za njih možda i najveći mamac koji mi ih dovodi oklembešene od proste želje na moju udicu. Želja da mene ili njega, bilo kog muškarca, bez obzira kako izgleda, ko je, koliko star i koliko lep, zainteresuju za sebe. Da nekog zainteresuju ne zbog njega, nego zbog sebe. I da ga na taj način pobede.Jer. ljubavnu igru uvek pokreće sebična želja za pobedom. Ta želja je upakovana u oblandu uživanja, tačnije udovoljavanja sopstvenom biću. I to je, nažalost, prevashodna karakteristika sveta polova.

Bila je to tužna istina, a možda to i nije istina, ali za mene jeste. I zato sam ponekad poneke od njih i terao od sebe. Ali, što sam ih više terao, odgurivao prosto, najčešće ih grubo vređajući govoreći im da su  preozbiljne za mene iako su lepe (jer ženi čovek nikad ne sme da kaže da je ružna!), one bi još većma navaljivale, pripijale mi se za kožu kao pijavice. Nisam imao oklop pa da ih sa njega tek tako ostružem dok ne bi najzad došlo vreme da se same odlepe i otpadnu zasićene svojom i mojom krvlju, izduvane, skoro beznadežno potrošene. Tad bi se nerado i skrušeno vraćale svojim muževima, koji bi ih istog časa, ne znajući ni sami zašto, počinjali da tuku za svaku sitnicu, da muče svojom odocnelom ljubomorom ili da ih kinje i sakate na neki drugi način, ponižavajući ih uvek i u svakoj prilici, a sve da bi slomili i poslednju mrvu ženinog samopouzdanja.

Muškarci i žene sve što čine,  čine ne bi li onog drugog potčinili. A to je borba na život i smrt, jer kad jednom od njih najzad i to pođe za rukom, obično je gotovo sa njihovim životima. I tu nema popravnog ispita! 

Kad sam to jednom rano ujutro, pri predaji pazara ispričao Isidoru, on mi još ozlojeđeniji, jetko uzvrati da zna da žene najviše vole novac.

„Nemac“ , rekao je, pravi neslogu u braku.

Počeh malo ozbiljnije da ga osmatram posle te izjave.

Isidor bi se vraćao pred zoru, rudarski umoran.

Nisam ga pitao šta radi po vascelu noć. Bilo mi je, naravno, poznato da noći ne provodi u krevetu sa svojom Ljerkom.  Uostalom, on se na nju i njenu nezainteresovanost više i nije žalio. Štaviše, činilo se da se sa njom primirio. Ali, nije bilo tako.

Ubrzo mi je sve postalo jasno. U lokalnim novinama, pa i drugim, a sve sam ih u dugim noćima imao na raspolaganju, zapazih u kriminalnoj hronici učestalo obijanje kioska i malih radnji u predgrađu naše varoši. Ritam tih malih provala se neverovatno  poklapao sa ritmom dolaska nove robe u našu trafiku i vanrednim inventarom robe koju bismo pred zoru nas dvojica pravili.

Nisam imao želje ni volje da ga upozoravam na sve opasnosti po nas koje iz toga proističu. Znao je sigurno šta rizikuje, bio je stariji i zreliji od mene, ali je mislio da je to, taj novac, koji se sada slivao u njegove, pa i u moje ruke delimično, u sve većim količinama, dovoljan da vrati Ljerku iz druge osobe koja je postala u onu prvu. Ništa nije naučio gledajući mene i oca dok smo uzaludno pokušavali da se lutrijom domognemo sreće.

Ipak, ponekad se činilo da uspeva time kod Ljerke, ali samo ponekad. Govorio je o malim znacima približavanja između njih dvoje. Bile su to neke male nežnosti, ako tako može da se nazove uštirkan jastuk, recimo, u samačkom krevetu bivše bračne sobe. Ponekad neki dobar ručak, kuvan, kako je on mislio, sa nekim ciljem, sa nekom nadom u povratak staloženosti među njima i tada još neistraženo uzbudljive, iako uvek pomalo nervozne telesne ljubavi.

Međutim, kao što se moglo i pretpostaviti, cela je ta priča sve više tonula u opšte mesto izanđalih, propalih brakova i bilo je pitanje kako će se završiti, da li trajnom i nepopravljivom mržnjom ili ubistvom, što takođe u takvim slučajevima uopšte nije isključeno.

Isidor je, izgleda, premišljao dugo i najzad se odlučio za treći put koji nije bio sasvim iznenađujući.

Već ranije sam primećivao da, u retkim satima kad je na ulici ispred trafike, postaje sve razgovorljivi kada bi se pored puta zaustavili teški kamioni međunarodne špedicije čiji su vozači bili žedni kisele vode, grisina, cigareta ili dopuna za mobilne telefone kojima su neprestano razgovarali sa nevidljivim ljudima i ženama.

Te noći kada je Isidor, to sam posle shvatio, otišao sa nekim  kamiondžijom, bila je, namerno ili slučajno, njegova noćna smena. U poslednje vreme smo na njegove, prilično neubedljivo utemeljene zahteve, često menjali raspored rada. Meni to više nije mnogo smetalo, jer sam proredio one svoje posetiteljke na jednu ili dve, posle očeve smrti. Pa i one bi, ne znajući jedna za drugu, dolazile jednom u nedelju ili dve dana.

Kad sam sutradan predveče došao na posao, vrata trafike su bila uredno zaključana a na izlog navučena metalna žaluzina.

Otključao sam vrata, raskrilio metalnu rešetku i poređao stripove, revije, konzerve, žvake i igračke za decu. Odmah sam uočio da kiosk od sinoć uopšte nije poslovao. To su mi uskoro povrdile i stalne mušterije, kakvih ima svaki noćni kiosk, mušterije bez mnogo para ali sa nemirom u duši koji ih razjeda i ne dozvoljava da noću spavaju kao normalan svet, nego svaki čas ustaju iz kreveta i dolaze pod svetlo trafike kao mušice, po neku sitnicu, po ovo li ono što su tokom dana tobože zaboravili da kupe a što im ni tada a ni sada nije bilo preko potrebno.Tek malo docnije primetih: Isidor je u uglu, pored kase, ostavio mali papirić za mene. Na njemu je nažvrljao neku adresu u Nemačkoj...Klagenfurt ili Frankfurt...nije se najbolje videlo jer je pisano očigledno u brzini. Ostao je ispod muzge samo njegov krivudavi, naheren dečji potpis Isa, ispod reči „Veliki pozdrav prijatelju“. Zgužvao sam ceduljicu i bacio je u uličnu kantu za otpatke.

Zašto je zbrisao, lako je pretpostaviti. U štampi su nagoveštavali da su na tragu bandi razbojnka koja po gradu obija i pljačka male bakalnice. Ipak, nije morao to da nam priredi. Mogao je sve da reši najpre sam sa sobom, ali bilo je kasno i bilo je, možda, svejedno.

Pozvao sam gospodina Milinkovića telefonom i objasnio mu novu situaciju. Rekao sam mu da je Isidor Petrović pobegao, u inostranstvo, da nikom nije ništa pričao prethodno, čak ni svojoj ženi, koja mi je to, kad sam je tog jutra nazvao, saopštila ne mnogo razočarana. Ali, slagao  sam, odneo je sa sobom celonedeljni pazar.

Gazda mi se zahvalio. Nije ga vest mnogo uzbudila, čime je samo potvrdio ono što sam odranije pretpostavljao, a to je da on ima mnogo unosnije biznise od male noćne trafike u siromašnom delu grada.

Od tada sam radim u trafici.

Radim samo danju. Kao sav normalan svet. I imam samo jednu izabranicu, lepu plavu Anđelku Zeremski iz dečje biblioteke sa kojom  noću dugo šetam gradskim ulicama, razgledamo izloge i pritom kujemo planove za budućnost. Navikao sam se na nju i ona na mene, Skoro je izvesno da ćemo završiti u, kako se to lepo kaže, dugom i srećnom braku.Kao biseri u školjci. Na dnu mora.

Pri kraju šetnje pojedemo sladoled ili parče pice i odemo svako svojoj kući. Ja se fino ušuškam u očev krevet u velikoj sobi i osluškujem kako tutnje kamioni u noći.
Spavam kako-tako pola sata, sat, dva - ne mogu duže. Zatim, polubudan ležim na leđima i buljim u stari orman na kome kao dunje, u pravilnom redu, čuče očeve kuglice za loto. 
Ustanem, navučem pantalone, džemper, jaknu i cipele. Onda prilazim prozoru koji gleda na ulicu i širom ga otvaram. Hladan vetar napinje mi krajeve vindjakne kao jedra. Oštar miris sve većeg grada i reska hladnoća nahrupe u sobu. Mesečina polije kuglice nestvarnom svetlošću. Svet je isto takva, mala kugla u beskonačnosti Svemira.

(Slika: Egon Šile)

MILENKO MIHAJLOVIĆ. KARIKATURA (11)

MILAN TODOROV: SREDNJI VEK

Bože zdravlja, Bože pravde, Bože pomozi...Nama je za uspešnu državu potrebno samo ministarstvo vera.

Hrvatska poziva Srbe i Jevreje da dođu u Jasenovac. Reprize su uvek bolje od premijera.

I pored najbolje volje, ne znam zašto mi je sve gore i gore.

Mi osuđujemo svaku upotrebu sile, a naročito kad izvučemo deblji kraj.

Tačno je da su Srbi pobedili a Nemci izgubili u oba svetska rata. Ali, u produžecima slabo stojimo.

Nije tačno da strani ambasadori postrojavaju naše vlade. Naprotiv, oni im često kažu: Na mestu voljno!

Pa šta ako živimo kao u srednjem veku?! Tada je Srbija bila slobodna.

ZORAN T. POPOVIĆ: SNIMCI NAŠE SREĆE

Neki bi da bolje sutra bude već danas. Ali, malo morgen!

Više ne kopamo sami sebi raku. Raspisali smo tender za izvođača zemljanih radova.

Ja ne mogu danas ništa da vam obećam, i sve to ću ispuniti kad dođem na vlast.

Narod je uvek nasamaren, jer je njegova uloga noseća.

Pre nego što pustimo snimke našeg blagostanja, moramo da vas upozorimo da su uznemiravajući.