Pred svako proleće Milivoje i
njegova, deset godina mlađa žena, Ruža – odlaze na gradsku plažu da razgledaju
kako odmiču pripreme za novu kupališnu sezonu.
Za njih je gradska plaža zvana Kopakabana
neka vrsta druge kuće. Štaviše, oni tu i imaju svoju kućicu. Pre pet godina,
postali su zakupci male drvene kabine na plaži. Stoga im je raspored sezonskih
radova na kupalištu veoma dobro poznat.
Posle raščišćavanja plaže od svakakvog rečnog nanosa sledi nasipanje obale
čistim, suvim peskom, popravljanje staza i prolaza koji od naplatne rampe u
više račvasto raspoređenih smerova upućuju kupače ka reci. Zatim se obavlja
deratizacija kabina, montiranje tuševa,
popravka vodovodnih cevi, provera i dotezanje dečjih klackalica, farbanje
tobogana i malih ringišpila.
Zime su u poslednje vreme blage, ali
ipak traju dugo, u nekakvoj ne preteranoj ali upornoj hladnoći uparenoj sa
dosadnom sitnom, najčešće ledenom kišom ili upornom košavom. Zato Milivoje i
Ruža prve sunčane dane svake nove godine doživljavaju kao male, dugo čekane
praznike. Tada skoro pobožno, kao da hodočaste, odlaze do reke. Najpre dugo
osmatraju površinu sive vode, zatim oprezno umoče prst u nju i posle do u detalje komentarišu da li je reka
hladnija ili toplija nego prošle godine u isto vreme. I zavisno od toga, ali i
još nekih tajnih i samo njima znanim pokazateljima - skloni su da prognoziraju
kakvo će biti naredno leto. Da li dugo i vrelo ili hladno i kišovito, rano ili kasno, miholjsko.
Posmatračima sa strane izgledali su, ne
samo kao skladan, nego i u svemu proračunat bračni par. To nije bio daleko od
istine. Milivoje i Ruža su vremenom, živeći dugo zajedno poprimili mnoge
zajednike osobine, a osobito u pogledima na moderan i njima sve više tuđ,
bezmalo nerazumjiv svet.
Doduše, dešavalo se da ih ponekad i
neki pripadnik starije generacije, poput
penzionisanog arhivara Univerzitetske biblioteke, gospodina Milana Petrovića,
iznenadi nekim neočekivanim gestom.
Tog u svemu smernog i čak bojažljivog
čoveka su jednog prohladnog martovskog jutra
zatekli kako, kao od majke rođen, svoje pegavo staračko telo izlaže
prvim zracima sunca, čineći pritom neke besmislene, verovatno ritualne
budističke pokrete rukama.
Da stvar bude neverovatnija, gospodin
Petrović, inače njihov nekadašnji kućni prijatelj, uopšte se nije obazirao na
njihova uporna i ničim izazvana naglašena nakašljavanja, kojim su pokušavali da
ga, sa pristojne udaljenosti, upozore na svoj dolazak.
Petrović se čak nije ni pokrio
rukama dok su oni, prolazeći lagano ispod oka pogledavali njegovo neočekivano prolećno ludilo.
Gospođa Ruža nije odolela i u prolazu
je, kada su već zašli pod tek olistale
stare topole na nasipu, još jednom krišom pogledala arhivarovu golotinju i
sablaznila se u sebi.
Ništa tada nije rekla Milivoju, ali je
on intuitivno osetio njenu povređenost, za koju još nije sa sigurnošću mogao da
pretpostavi kakve će posledice izazvati. Ali, shvatio je: posledica će biti.
Sutradan, uz jutarnji čaj, pošto kafu
nisu smeli da piju zbog hipertenzije, Ruža ga upita:
„Da li je Petrović uvek
bio takav?“
„Hm“ počešao se po svojoj kratkoj
kozjoj bradici, Milivoje, našavši se u čudu zbog Ružinog insistiranja na
jučerašnjem susretu sa golim starim poznanikom – „Ja tome ipak ne bih pridavao
preveliku važnost.“
„Ne misliš da je to drsko od njega? Pogotovo u odnosu na nas koji se sa
njim znamo još iz mladih dana.“
„Donekle“ uzvrati Milivoje,
„Donekle jeste drsko, imajući u vidu da smo se često družili, dok je Vladislava
bila živa.“
Pritom Milivoje pomisli na arhivarovu
suprugu, u to vreme koketnu brinetu na koju mu je nehotice često padao pogled.
Razume se: samo brz, tajni
pogled koji bi posle zamenio osećaj krivice i kajanja iako je znao da taj
sramni pogled u ženu kućnog prijatelja Ruža nije mogla da primeti.
On nije znao, niti mogao da zna, ali
je ponekad, da bi se opravdao, pomišljao kako isto takav pogled možda i arhivar
Petrović, u trenucima kada on ne gleda, upućuje njegovoj Ruži. Muškarci su
takvi, mislio je Milivoje. I među najboljim prjateljima ponekad iz taloga
podsvesnog pokuljaju ničim izazvane sitne svinjarije.
Međutim, ukoliko ih je i bilo, ili u
malim neznatnim tragovima, njih četvoro nikada nisu dozvoljavali da godine
grešne, predstaračke strasti uzmu maha i sve je teklo u prividno najboljem redu
dok nije iznenada, pokošena nevidljiim trombom, za vreme večernjeg tuširanja
umrla Petrovićka.
Družili su se oni i posle sa Milanom, kada je
bio svež udovac, pa i malo docnije. Međutim,
kako se vreme od smrti njegove supruge produžavalo, druženja su izgubila
onu začikavajuću dozu opuštenog bračnog
takmičenja u kulinarskim majstorijama ili vrcavim, često i lascivnim pošalicama
između dva para sredovečnih ljudi još nezasićenim svim čarima zajedničkog
života.
„Ipak“ reče Ruža posle male dramske
pauze „možda bez određene, ne velike doze drskosti, muške rekla bih – nema
podviga.“
Milivoje je sad bio potpuno razoružan.
Taman se spremio na tiradu protiv ovog novog doba koje, eto, i čestite zrele
ljude u svemu slične njima, pretvara u idiote, kad je iz Ružinih usta izletela
ta reč. Bila je kao ptica. Slobodna, lepa, neuhvatljiva.
„Misliš, dakle, da je to što on radi
podvig?“ upita za sada još bezrazložno povređen.
Ruža ga pogleda sa nekom senkom, skoro
pa setom, u umornim očima ispod naočara. Bar se njemu činilo da se radi o
neobjašnjivoj pritajenoj žalosti za nečim nepojamnim, ali očito dugo prisutnim
u dubini njenog do tada smernog i plahog pogleda.
„Da li si ti ikada, pitam se, učinio
neki hrabar podvig?“ upita ga sada direktno, bez zazora i uvoda koji bi takvom
pitanju dao blažu i prihvatljiviju, ako ne razumljiviju meru.
Sada je između njih, na tankoj ali
oštro zategnutoj žici kojom se iznenada razdvajalo sve što ih je naizgled
spajalo i držalo na okupu sve ove tihe, pa se zato i činilo sigurne godine
harmoničnog, uhodanog, starog braka – izrasla nova velika reč: hrabrost.
Da, pomisli, moglo bi se nazvati i
hrabrošću to staračko ludilo bivšeg prijatelja a sada samo starog znanca, koje
ga nagoni da u po bela dana na, doduše još neotvorenoj gradskoj plaži, izlaže
svoje mršavo i mlitavo, zeleno sivom staračkom kožom uštavljeno telo.
Nije joj ništa odgovorio i njeno
neočekivano pitanje je visilo u vazduhu čitavog tog dana kao iznenadna pretnja,
kao udar na njegovu ulogu muškarca zaštitnika, onog koji poštuje svoju ženu
iako je ne voli na način kao ranije, ali u skladu s tim ima pravo da očekuje da
i ona njega na sličan način uvažava, bez
strasti: tiho i nepokolebljivo.
Uveče, pre spavanja, dok su u krevetu
listali, on knjigu a ona ilustrovani ženski magazin sa receptima za sve i
svašta, on i dalje okrenut njoj leđima, zagledan u zid - tiho, ali odlučno
upita:
„Čega si ti to željna?“
Nije znala šta da mu
odgovori. On sačeka malo pa ponovi svoje pitanje, ovaj put malo drugačije
sročeno:
„Za šta sam te uskratio u životu? Čega
sam te lišavao sve ove godine?“
„Mislim“ kaza ona kao dete plašljivo i
iskreno „ da i ti to vrlo dobro znaš. Nisi me ti uskratio ni za šta.“ I
naglašavajući zamenicu „ti“ više no što je potrebno kao da je odjednom ceo
njihov dotadanji, ako ne život, a ono način na koji se jedno uz drugo
sagledavali sve radosti i muke, bio osvetljen nekom novom hladnom i razarajućom
hirurškom lampom kakve se, može biti, nalaze još samo u jezi obdukcionih sala.
Dugo potom nisu zaspali i ona prva
utonu u san, sa nekakvim jecavim zvucima duboko uronjenim u jastuk. On je ostao
budan, zagledan u polutamu dvorišnog prozora. Pomisao na blagost uživanja u
narednoj kupališnoj sezoni, na mir i spokoj koji je lagani protok široke reke
nudio celo leto, na laki i zdrav umor u koži od sunca uhvaćenog koliko se ode
do obale i poprska čelo, leđa ili prsa trncima šljašteće reke – behu odjednom
prizori nestvarni.
Uskoro su obnovili zakup „svoje“
kabine na plaži.
„ Možda niste upoznati,
ali redovnim zakupcima nudimo ovog proleća novinu: mogućnost da kabinu
rezervišu nekoliko godina unapred. Da li ste zainteresovani?“ pitala ih je
kasirka monotono ljubaznim glasom.
"Razmislićemo",
rekoše uglas.
Ali, tog dana, pa ni narednih, nisu se
odlučili za ponuđenu opciju. Bili su gotovo umrtvljeni, kao posle teškog
fizičkog rada u polju, nemoćni da bilo šta izmene u svojim životima kojima su
do skora bili sasvim zadovoljni.
