MILAN TODOROV: S.O.S.

Srbi će definitivno nestati. Zato što su najstariji narod na svetu.

Većina Amerikanaca ne zna ko im je predsednik. A mi znamo čak i predsednikovu mamu i sestru.

Tačno je da puzimo pred celim svetom, ali to činimo samo da bismo stali na svoje noge.

U ilegalnom domu za stare od požara su stradale tri osobe. Zbog toga će država ubuduće češće kontrolisati protivpožarne aparate u tim domovima.

Vojni rok nije obavezan. Obavezno je samo da pogineš za državu ako te pozove.

Ne znam koliki je moj kvocijent inteligencije. Mislim da se povećao, pošto sam od poslednjeg merenja omršavio pet kilograma.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZAUSTAVLJANJE

Diplomirao je u roku od nekoliko hiljada evra.

Mi smo psihički nestabilan narod. Jedan dan smo ludi, a drugi dan zbunjeni.

Otkad nam ulica vaspitava decu, roditelji imaju mnogo više vremena da rade na sebi.

Žene ne osvajaju lepi, nego uporni. A, ja, lep ko lutka!

Kako se vremena menjaju. Evropa je danas naš cilj, a 1999. godine mi smo bili njihov.

U Kanadi, Americi, Australiji i u nekim drugim zemljama žive najveće srpske patriote. Srbiju najviše vole oni koji više u njoj ne žive.

Kako da pomerim vreme sat unazad, kad je ovde vreme stalo.

MILAN TODOROV: LABUDOVO JEZERO

Nekad je bilo: Bog dao, Bog uzeo. Ali pošto smo mi sekularna država ne može samo Bog da uzima.

Mislim da se ovde bolje živelo pre rata. Da me ubijete, ja tako mislim.

U redu je što je đavo došao po svoje. Mi smo pravna država i ovde je imovina neprikosnovena.

Provereni je to desničar. Čak i onu mušku stvar nosi uvek na desnoj strani.

Ne bismo želeli da nam se ponovi bliska istorija. Ne možemo više dopuštati bliskost sa svakim.

Statistika je morala da interveniše, jer je realni život potpuno podbacio.

Labudovo jezero je ruski balet. Guske u magli su srpska politika.

Narod bi voleo da se malo odmori od demokratije. Dojadi kad svaki dan guliš pasulj.

NINUS NESTOROVIĆ: KRIK

Mi upravo gledamo svog Boga, a vi ćete vašeg tek da vidite.

 

Loša vest je da i dalje čekamo da nam nešto padne s neba, a dobra, da su mnogi ispred nas odustali, pa smo sada prvi na listi čekanja.

Srbija još uvek ne ume da napravi kolut unapred, ali zato onaj unazad, pravi i po stoput na dan.

Nama će uskoro, ako ovako nastavimo, i kvocijent inteligencije biti u minusu.

 Atentat na vođu otkriven je u najranijoj fazi. Dok još nije ni počeo da se priprema.

Za kriminalce taj sudija je Bog. Sve im prašta.

Srbijo, dođe mi da vrisnem tvoje ime.

Nemojte još da pucate. Sačekajte da postavimo živi zid.

ALEKSANDAR BALJAK: ZIDOVI NA HORIZONTU

Džaba ste krečili! Srušili smo vam kuću.

Jedno veliko prijateljstvo s vremenom se izrodilo u kumstvo. Sukob se, dakle, nije mogao izbeći.

Prvi utisak je najvažniji. Zato smo prvi počeli da pucamo.

Najboljeg čovekovog prijatelja poznaćete po tome što luta ulicom gladan, jadan i napušten.

Vlada kojoj je potrebno više od sto dana da opljačka narod, nije efikasna.

Plaćate li karticom ili bubregom?

Radost trećeg doba: trajno overena zdravstvena knjižica.

Nije istina da nema prave ljubavi. Ima je koliko voliš.

Ako nemate za šta da se uhvatite, moja ponuda i dalje stoji.

Ko poslednji izađe neka povuče vodu.

Ne mora baš sve da ima svoj kraj. Evo, ja se svog odričem.


( iz nove knjige Aleksandra Baljka "Zidovi na horizontu", Arhipelag, Beograd, 2016.)

ZORAN POPOVIĆ: NAŠI MISLIOCI

Ne podnosim žargon koji koristi današnja mladež. Mislim, znači, smaraju me!

Nije sporno da građani imaju potrebu za hranom, što će uskoro biti regulisano i uredbom vlade.

Satiričari su toliko drski da ne prezaju i od toga, da podrivaju državu koju su političari potpuno upropastili.

 

Isledniku svako priznanje laska.

Mi sa gladnima nemamo nikakvih problema. Svi su pod kontrolom.

Čudna mi čuda, Rodenov „Mislilac“!? Kod nas svaki drugi tako bleji čitav dan!

PRIČA U JESENJEM 11. BROJU BEOGRADSKOG "KNJIŽEVNOG PREGLEDA"

Милан Тодоров
ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП


Милан Поповић звани Поп, свежи пензионер градског Геодетског
завода, није волео разгледање излога и рафова у продавницама. Доста сам
се нашетао, говорио је, премеравајући сељацима њиве и окућнице. Међу-
тим, на шпацирање по мегамаркетима га је приморавала његова, купови-
не стално жељна, супруга. Говорила је да му шетње добро чине. И Поп је
некако подсвесно осећао да је у праву. Али, само донекле. Шетње су му
пријале, али за људе које је у тим шетњама сусретао углавном није марио.
Штавише, мрзео је ту магму људских креатура, која се гура, сапли-
ће, мимоилази и главиња у сукњама, ципелама, кошуљама, парфемима,
доњем вешу и спортским реквизитима начичканим радњама.
Ипак, пренуо би се увек када би у њима, угледао неку лепу младу
продавачицу. Не зато што би га та девојка привукла својим женским ча-
рима. То, никако није себи могао да допусти. Волео је у свему томе нешто
друго. Онај тренутак, а то се дешавало често, када на лепом чистом лицу
какве младе продавачице као упаљена шибица, изненада и без видљивог
повода бљесне радост. За њих је све ново, неукаљано, и обећавајуће, поми-
слио би тада Поп, са малом завишћу и бесмисленим жалом за сопстве-
ном протутњалом младошћу.
После дужег пешачења од продавнице до продавнице у Биг центру,
Поп најзад, већ видно заморен, угледа дискретну графичку ознаку за тоа-
лет и показа је прстом својој жени.
До тоалета је водио дуг и узан ходник у коме се две особе једва могу
мимоићи а да се не дотакну раменима, док је у истој равни, али нешто ни-
же водила знатно шира траса пута намењена, како је цртеж на сивој табли
показивао, инвалидима у колицима.
Док је његова жена полако и стрпљиво силазила низ црно мермер-
но степениште, Поп пође наниже бетонском путањом специјално уређе-
ној за особе у инвалидским колицима.
Отворивши лактом кваку јавног тоалета, нађе се у нешто широј про-
сторији која је била подељена на два дела. Један, десно до зида, чиниле су
Из рукописа
135
кабине са облогама и вратима од непроводног плексигласа намењене за
обављање велике нужде, док су лево, у дугом и потпуно правилном низу
грготали керамички писоари. Над једним, не тако далеким, полунагнут
унапред стојао је омањи човек, у типично канцеларијском тамном оделу,
проћелаве округле главе, коју је мало трзнуо уназад кад је Поп ушао. Тај
покрет је означавао да је уочио придошлицу, не марећи одвише за његову
појаву, али је ипак контролишући из неког нејасног разлога.
Поп је знао такве људе и знао је да су то обично млитави али упор-
ни и успешни чиновници овога или онога. Целокупна његова телесна по-
јава, односно подбуо и тмаст изглед лица, ваљкасто тело срасло са врати-
ном, кратке тешке ноге, одавала је човека помиреног са сликом сопствене
довршености.
То Попа примора да се окрене ка низу прохромских лавабоа. Иако
није имао жељу да их пере, Поп принесе шаке испод славине из које поте-
че оштар сребрни млаз. Пошто је постојао неко време он, ишчекујући да
дежмекасти мушкарац најзад изађе из простора за пишање, узе громуљи-
цу зеленкастог шампона из посуде поред славине и протрља њиме руке.
Затим их поново добро испра млазом топле воде.
И даље је чекао, али се мушкарац није појављивао. Поп, не гледају-
ћи у његовом правцу, изненађен сопственом срамежљивошћу, изађе на-
поље а да није обавио нужду.
У ходнику испред тоалета угледа добродржећу госпођу од четрде-
сет и кусур година, како се нестрпљиво осврће око себе. Поп одмах схвати
да је она партнерка мушкарца који се још налазио у клозету. Вероватно је
ушла у женски тоалет, у коме се сада и његова жена још налазила, али је
то учинила само да би поправила шминку или фризуру и брзо изашла.
Погледа је из профила и одмах уочи за њене године неприкладне
дубоке црне чизмице за високим потпетицама и уске црне панталоне од
коже које су истицале њену облу позадину. Али ноге које су носиле тај по-
замашан део жениног тела издајнички су одавале немали збир њених го-
дина. Беху танке и некако кошчате. На њима се могло назрети постепено
смањивање мишићне масе, тако карактеристично за старије жене.
На глави је носила наочаре за које је тешко рећи да ли служе да би
повећале диоптрију власничиних очију или су на лицу само из естетских
разлога. Он, по њиховом светлуцавом скупоценом раму, ипак закључи да
се ради о другој опцији.
Књижевни преглед 11
136
Поп протрља руке, окрете се лево па десно, начини неколико кора-
ка у правцу излазног тунела па се врати. И тако неколико пута у ишчеки-
вању своје супруге.
Повремено би бацио поглед на жену која чека. Не само у избору ње-
не гардеробе, него у читавом њеном пренаглашеном и нападно еротизова-
ном изгледу, могао се назрети покушај да се прикрије страх од нечег неза-
устављивог, од надолазећег времена.
А што се тиче њеног супруга, било је јасно да тај мора све више да
тетоши њену напрслу сујету куповином сваковрсне, махом младеначке, и
за њу и њене године сасвим неприкладну гардеробу. А разлог за то се
крио, претпостављао је Поп, у томе што му је жена својевремено морала
бити права лепотица.
Сиромах, помисли Поп иако му га уопште није било жао, јер тип
му беше одуран на први поглед. Што је више буде даривао, то ће се поја-
чавати њено уверење да је он заслужан за сво њено незадовољство, као и
веровање да се за ту прастару мушку кривицу узалудно искупљује. Ту,
Поп, сад већ помало љут на своју жену што се толико задржава у тоалету,
накратко помисли и на себе.
Да, то је то, такве су жене и такви смо ми мушкарци и не може бити
другачије, мислио је Поп.
Почека још неко време, погледавајући час врата мушког, час врата
женског тоалета. Кроз њих нико није излазио.
Чекао је, чекао а онда се окренуо и кораком који је, после ко зна ко-
лико времена био ослобођен привида обавеза, пође ка излазу из Биг цен-
тра, склањајући руком посустале разгледаче излога као досадне мушице.
На паркингу седе у свој стари ауто и несвесно крену према реци. Не
зна зашто је то урадио, али та стална, непотрошна пролазност велике воде
увек би га смиривала. Знала је то и његова жена. Често га је налазила на
бетонираном сидришту насипа где сатима седи на удобној гусаној клупи
или како шета земљаном долмом загледан у велику воду.
Паркирао је уз насип, са лепо уређеним шеталиштем под чијим бе-
демом беше укотвљен стари бели пароброд сада претворен у рибарску
чарду. Вече је било благо, крај марта је неочекиваном топлотом нагове-
штавао вруће пролеће.
Полусвестан онога што чини, он се, скинувши капут и узевши га под
мишку, одлучно упути ка палуби климавом дрвеном даском која је слу-
жила као мост за прилаз пароброду.
Из рукописа
137
На броду је било весело. Неко младо друштво је приређивало заба-
ву и он одлучи да седне мало постранце, пошто један мали округли сто-
чић уз ограду, тик изнад воде, беше слободан.
Наручи кафу без шећера и минералну воду и упита келнера где је
тоалет пошто му се сада заиста мокрило. Овај му показа дрвену кабиницу
на другој страни. Он оде до ње, али примети да је заузета. Изнутра се чуло
комешање и дахтање које није могло значити ништа друго до завршетак
љубавног чина. Он се удаљи који корак не желећи да пар који је био уну-
тра при излазу помисли да их је крадом прислушкивао или пак посма-
трао. Бешика му је била напета и једва је дочекао да се врата бучно отворе.
Из њих, заиста, ускоро изађоше једна висока црна девојка која је попра-
вљала ионако прекратку сукњицу и кловн. Био је то прави кловн, са вели-
ким црвеним носем од пластике. Обоје беху раскалашно весели и задо-
вољни.
Хеј, стари, рече младић у пролазу, да ли си и ти кловн?
Поп га погледа не схватајући питање.
Буди кловн, човече, рече му младић скидајући маску црвене набу-
бреле носине и пружајући је Попу. Живот је леп.
Живот је леп, додаде и девојка и вишња црвеним кармином који је
хитро извукла из своје мале шљаштеће ташне, у једном потезу нацрта збу-
њеном Попу велику сузу испод ока.
Изненађен, Поп узе маску и са њом уђе у клозет. По обављеној ну-
жди, заборавивши да скине вештачки нос и са нашминканом црвеном су-
зом пође између столова ка својој кафи и киселој води. Ишао је благо по-
гурен између младог света који се забављао, ветар му је размлатио ионако
ретку седу косицу око ушију, а велика суза испод левог ока беше му мало
замрљана од покрета руке којим је сваки час намештао дневне наочари, са
којима је већ слабо видео, нарочито у сумраку.
Више нико није обраћао пажњу на њега. Вратио се до свог усамље-
ног стола, кафа беше још топла. Оно што сам сањао и хтео да будем као
дете, помисли, постао сам сада, на овом необичном месту у овој необич-
ној, валпургијској ноћи: кловн.
Затим је лагано испијао гутљај по гутљај горке црне текућине па он-
да то прао гутљајима киселе воде. Чинио је то механички. Није осећао ни-
шта при том ритуалу који му је до тада, двапут дневно, ујутро и предвече,
причињавао дубоко, тихо задовољство.

( преузето из часописа КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД бр 11. Београд, год. 2016.)

MILAN TODOROV: ONO ŠTO OSTANE

Od kako sam u penziji redovno pratim čitulje. Želim da ostanem aktivan.

Ne volim rat, reče general, ali sviđa mi se što u njemu ima mnogo mladog, lepog sveta.

Mužu je potrebna žena, deci majka a ženi šta ostane.

Ušao sam u zrele godine. Osećam trulež.

Loše nam se piše. Srećom, narod malo čita.

Nas su prodali za sitne pare. Tačnije, za novac koji niko od nas nikada u životu neće videti.

Policija je krticu u svojim redovima odmah uočila i zatim je diskretno pratila dugi niz godina do hapšenja.

U srpsku diplomatiju odlaze manekenke, jer se domovina  brani lepotom.

Našao sam srodnu dušu. Sada lutamo zajedno.

MILAN TODOROV: BEZ AFORIZAMA

Niko ništa nije sa sobom odneo u grob. Ovde se nosi samo kad se odlazi sa vlasti.

Ne vidim ko bi mogao da bude bolji od mene, reče slepi vođa.

Nema veze što su sve banke u našoj državi strane. Novac u njima je domaći.

Ne bi nas stranci toliko jebali, da im nismo dragi.

Prošao je i Mitrovdan. Jedino Mitodan ne prolazi.

Stanje u državnoj kasi je sve bolje. U to se uverava svako ko zavuče ruke u nju.

Pao sam na ispitu. Znao sam!

Doktore, da li se tablete za kontracepciju piju pre ili posle jela?

Srbija je sad na dobrom glasu u svetu. A i šire.

Možda više neću pisati aforizme. Ima toliko drugih koji odlično pišu moje aforizme.

ALEKSANDAR BALJAK: CENZOR JE FAVORIT NA PAPIRU

O čemu kod nas sve sme da se govori, o tome ne smemo ni da mislimo.

Glave prosto lete koliko je misao slobodna.

Mogli bismo do sutra da nabrajamo šta je sve kod nas dozvoljeno, a vi kažete da ovde nema slobode.

Vi sebi previše dopuštate kad kažete da ovde nema slobode govora.

Ovo što mi govorimo najbliže je istini. Svako dalje približavanje bilo bi ravno avanturizmu.

Istina je da ovde često lete glave, ali kontrolori leta savesno obavljaju svoj posao.

U totalitarnim režimima, knjige i listovi ne dele istu sudbinu: knjige gore, a listovi se gase.

Ovde je dugo vladao tajac. Eto ko je gušio slobodu govora.

U to se ne može sumnjati. Uostalom, to nije ni dopušteno.

Cenzor mu je promenio lični opus.

Izdvojio je mišljenje. Zajedno s glavom.

Srpska satira možda ne bi tražila spas u minijaturi da joj je dat prostor kakav zaslužuje.

Kod nas o svemu odlučuje jedan čovek, ali samo kad nema drugih rešenja koja on odobrava.

Kad slušamo o uspesima vlade, postaje nam jasno o čemu premijer mašta.

Prioritet vlade je očuvanje radnih mesta. Zato je ministrima najvažnije da sačuvaju svoje fotelje.

Podsetite me da vam kažem nešto što je veoma bitno za naš opstanak.

Ako se i dalje budete žalili što vas ubijaju, to će znatno usporiti proces pomirenja u regionu.

Mnogi su u policiji propevali. Talenat, kad hoće da dođe do izražaja, ne bira ni mesto ni vreme.

Svako sudi po svom ukusu. Nama se, na primer, sviđa da sudimo po kratkom postupku.

Malo-malo pa mi neka misao pobegne. Po tome zaključujem da sam opasan pisac.

Hteo sam nešto pametno da kažem, ali misao mi pobeže. Pametnim mislima je prvi nagon da se negde sklone.

Položaj knjige je najbolji kad je čitalac drži u rukama.

O mojim književnim uspesima naveliko se priča. Ja, na primer, usta ne zatvaram.

Piscu nije lako da govori o svojim knjigama, jer kad krene, ne može da se zaustavi.

Ima knjigā kojima se stalno vraćam jer me one nikad ne pitaju gde si i s kim si bio.

Čini mi se da u vašoj zbirci ima izvestan broj pesama bez kojih bi utisak o delu bio znatno povoljniji. Nisam daleko od mišljenja da takve pesme u knjizi preovlađuju. Ili, da budem sasvim precizan, smatram da su vam sve pesme takve.

Verovatno se ponekad pitate ima li kraja knjizi koju čitate. Ima, ima, ali treba to zaslužiti.

Fudbalerima nije lako da igraju pred praznim tribinama, a od pisaca se očekuje da pišu i kad nema čitalaca.

Njegov roman ima srećan kraj. Među preživelima se našao i jedan čitalac.

Stalno odgađamo sopstveni kraj. Kao da nam nije stalo do hepienda.

Vreme je prevrtljivo. Menja se kako vetar duva.

Vreme nas je pregazilo. I pobeglo s mesta nesreće.

ZORAN T. POPOVIĆ: TAŠTA

Meni tašta u kući nikad ne smeta, jer je ja uopšte ne primećujem.

Uzalud sebe posmatram u ogledalu. Lepota nije prelazna.

Nisam na prodaju. Takvo je danas stanje na berzi.

 Na pitanja novinara ministar nije odgovarao. Iskoristio je pravo da se brani ćutanjem.

Ako svi mislimo kao jedan, onda i moje mišljenje preovlađuje.

Osvajanje slobode je proces. Objašnjava javni tužilac jednom aforističaru.

RATKO DANGUBIĆ: DOSTA

Aforizam je najčešće prelomjena misao, baš gde ne treba.

Ovde su izbori, pre svega, stvar uzajamnog poverenja između vlasti i onih koji broje glasove.

Ne mogu samo crkve i manastiri odbraniti Kosovo. To im nije od Boga dato.

Prosjaci ne plaćaju porez, jer nemaju uslova da postave fiskalne kase.

Kod nas je predsednik svoju ulogu doveo do savršenstva. Ni ušta se ne meša.

Pitaće vas starost gde vam je bila mladost, a ona će sva biti u inostranstvu.

Javlja se telefon iz kontejnera. Izgleda da je i njegovom vlasniku dosta svega.

ZORAN T. POPOVIĆ: SVE BOLJE I BOLJE

U mojim aforizmima počeli su da se prepoznaju mnogi. Umislili su da su neke veličine.

Ja živim u sirotinjskoj četvrti. U Srbiji.

Moja žena sporo uči da kuva, tako da svi u porodici jedemo brzu hranu.

Narod je stoka. Zato ga uvek vodi neki Rudonja ili Sivonja.

Stanje pacijenta je sve bolje i bolje. Trenutno je u stabilnoj komi.

 Policija je danas objavila rat mafiji. U sutrašnjem broju naših novina čitaćete i zvanično saopštenje mafije.

MILAN TODOROV: AKO POGINEŠ, NEMA DA BRINEŠ

Narod najviše veruje vojsci i crkvi. Ako pogineš u ratu ( a sto posto ćeš da pogineš!) tu je crkva da te sahrani.

Nedelja je radni dan za popove.

Ne znam zašto je lekarska greška teško dokaziva. Da me ubiju, ne znam.

Naši odnosi sa susedima su komplikovani. S jedne strane smo mi, a sa druge oni.

Na našim izborima nikad nema krađe glasova. Sve je pošteno, pa ko koga zajebe.

Mi nikad ne padamo živi neprijatelju u ruke. Prethodno nas mirnodopski život dokusuri.

Kod nas se vlast ne menja ni na izborima, jer nije ma kakva, nego je napravljena da dugo traje.

Ostavili smo ružnu prošlost za nama. Zato nas ona prati.

ZORAN T. POPOVIĆ: DUŠA

Dušu ne mogu da mi uzmu, jer mi je  već odavno izašla na nos.

Odlučio sam da više ne jurim žene. Malo da i one danu dušom.

On nije vladar bez pokrića. Podržava ga sve veći broj dvorskih budala.

Izvršili su mu estetsku rekonstrukciju. Promenili su mu lični opis.

Ne samo da nisam uspeo da pobedim sebe, već sam izvukao i deblji kraj.

Moj brak je sirtaki. Žena me svaki dan gađa tanjirima.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: PUCANJE PO ŠAVOVIMA

Mi se toliko naglo razvijamo da prosto pucamo po svim šavovima.

On je zaposlen zahvaljujući pederskom lobiju. To je cela pozadina priče.

 

Za osamnaesti rođendan sam sinu kupio pištolj, jer je naučno dokazano da deca koja se

ranije osamostale brže postaju ljudi.

To je bio najobičniji informativni razgovor. To će i svedok da potvrdi, čim izađe iz kome.

Ne bih voleo da mi jednog dana podignu bistu u prirodnoj veličini. To bi u prevodu značilo da nisam uspeo da prevaziđem samog sebe.

Policija ne želi da se obračuna sa podzemljem. Ti ljudi su ispod njihovog nivoa.

Ima aforizama koji se nikad ne menjaju bez obzira na to ko ih je napisao.

ALEKSANDAR BALJAK: PUZAVCI SU SPALI S NOGU

 Ostvario nam se vekovni san. Prespavali smo čitav vek.

 Vlasti su se oglušile o zahteve građana. Nemaju sluha za ono što im narod ćutanjem poručuje.

Kod nas svi kradu. To je dokaz da ne živimo u policijskoj državi.

Oni koji su uzeli naše pare, dužni su nam objašnjenje.

Duboka kriza je logična posledica naših nerazumnih odluka. Dakle, logika je prevagnula.

Koliko smo kreativni vidi se i po tome što nam je uvek neko drugi kriv.

Nama je narod dao poverenje. Ne znamo šta tu izbori mogu da promene.

Nemamo ništa protiv da se poštuju propisi, ali se za to još nisu stekli svi zakonski uslovi.

Dikatora odlikuje snažna sugestivna moć. Svaki njegov predlog ima snagu ultimatuma.

 Vođa nas na posredan način čini srećnim. Lepo nam je kad ga ne gledamo i ne slušamo.

On je čovek dijaloga. Kad nema s kim, priča sam sa sobom.

Ustala je Srbija! Da pozdravi diktatora.

U zao čas smo se sreli. To je uzrok sukoba.

Rat nije morao da se dogodi, ali hajde ti to njemu objasni.

Ovoga puta ste izvukli žive glave. Vidimo se nekom drugom zgodom.

Vreme sve poravna, a buldožeri idu i ispred vremena.

Pregovori dobro napreduju. Iz godine u godinu postaje sve jasnije o čemu raspravljamo.

Priznanjem krivice i nevini mogu da se iskupe.

Okupator nam ne može ništa. Isteklo mu je vreme za napad.

Istina je da igramo kako drugi sviraju, ali ima još mnogo da se igra.

Učinili ste nam veliku čast što ste baš našu zemlju odabrali da iz nje branite svoju.

Pa šta ako su nam oteli manastire? To je ionako svetska baština.

U principu nemam ništa protiv da zemlju branimo od okupatora, ali zašto baš ja?

Pravo i pravda su na našoj strani, ali se još ne zna kakve su im namere.

Pravda je selektivna samo u izuzetnim slučajevima. Kad je nema dovoljno.

Sasvim je razumljivo zašto se gola istina pomalja polako i sramežljivo.

Oni koji kriju istinu nisu njeni jataci.

Svi njegovi preci su se izjašnjavali kao Srbi na način koji je stran crnogorskom biću.

Crnogorci su bili Srbi dok su znali za sebe.

Imam potvrdu da sam radno sposoban. Nema potrebe da se dokazujem.

U kom civilizacijskom krugu se vi vrtite?

Nismo mi džabe jeli govna. Nema besplatnog ručka.

„Ja bih, ako nemate ništa protiv, da krenem“, reče kamen u bubregu.

Ima mnogo poznatih pisaca za koje niko nikad nije čuo. To je dokaz više da se uspeh ne oprašta.

Trenutno radim na više rukopisa: pišem besmrtne stihove, antologijske priče, kultni roman, čuveni traktat i jednu široko uticajnu studiju.

Čim završim Izabrana dela, počeću da pišem Sabrana.

Ovo je prvi deo aforizma, a u drugom vas čeka veliko iznenađenje. Ali o tome nekom drugom prilikom.

ZORAN T. POPOVIĆ: RECKA

Danima smo divlju svinju hranili kukuruzom. I onda smo je sa čeke ubili. Dokazali smo da smo svinje. 

Meni treba stručna pomoć. Ne mogu sam da pijem.

I život u Srbiji se razvija. Mi smo sad jednoćelijski organizmi.

Ona nijednog svog bivšeg nije zaboravila. Svaki je zaslužio po jednu recku.

Pregovori Srba i Albanaca teški su kao Trepča.

Raste mi kosa iz ušiju. To je zamena za kosu koja mi opada.

Pre rata nismo imali ništa, a za vreme rata smo se nekako snalazili.

MILAN TODOROV: MALA NOĆNA MUZIKA

Mi nameravamo da budemo u Evropi samo za prvo vreme. Dok se ne snađemo.

Nije tačno da nama teško ulazi iz dupeta u glavu. Gej parade su sve uspešnije.

U životu se ništa ne dobija džabe, ali smo mi ipak džab džaba dobili demokratiju.

Što dublje tonemo, nebeska Srbija nam je sve dalja.

Nema srpskog biznismena koji nije bio u zatvoru. Vreme je da u njemu otvorimo Spomen sobu.

Ključna tačka našeg programa je znak pitanja.

Na izborima je sve manje kupljenih glasova. Preovlađuju prodani.

Moja žena nikako da shvati da je moje hrkanje  u stvari mala noćna muzika.

ZORAN T. POPOVIĆ: OZBILJNA VEZA

Kad popijem ja sam sasvim drugi čovek. Onda iz mene izbija i ona moja lepša polovina.

Istina je samo jedna. Ima neke istine u tome.

On je u ozbiljnoj vezi. Trideset godina je u braku.

Niko nije savršen. Da jebem onog, kome mi ne možemo da pronađemo manu.

Ratni zločinci su oni, koji su se posebno istakli u našim međusobnim krvavim sukobima.

Mi bismo već danas mogli da živimo bolje, ali nećemo da prenaglimo.

NINUS NESTOROVIĆ:TREĆE NA PUTU

 Imam dvojno državljanstvo.Treće je na putu!

Istina je ovde oduvek bila domaći izdajnik.  Nju smo morali prvu da ubijemo!

Zastava nam je ostala čisto bela. Usrali smo samo motku!

 Bolje je decu poslati u rat, nego u inostranstvo.  Iz rata se neka i vrate kući...

 Neki snovi u Srbiji se i pojedinačno sahranjuju, ali najveći deo njih položen je u zajedničku grobnicu.

Edipe, sine, ljubi te majka, dokle ćeš da budeš nevaljao i da me ljutiš? Ponašaš se, već dugo, kao da majke nemaš!

 Pravite izdajnike, a ne patriote. Bolje se prodaju.

O NOVOM ROMANU

U izdanju sve agilnije beogradske izdavačke kuće ČAROBNA KNJIGA upravo je objavljen roman Milana Todorova LEK PROTIV SMRTI.

To je, po rečima izdavača, moderan, jednostavan i veoma čitljiv roman naslonjen na ono najbolje u tradiciji velike plejade novosadskih kultnih pisaca, pre svega Lasla Vegela i Aleksandra Tišme.

LEK PROTIV SMRTI je roman o izgubljenim vojvođanskim Srbima.

O promašenosti vezivanja za iluziju srpske politike posle Prvog svetskog rata.

O tome da nema zavičaja ukoliko nema porodice.

To je roman intime koji upozorava da je poslednji trenutak da se odreknemo maštarija o mogućnosti promene koju bi nam doneo neko izvan naših ljubavi prema ženi i porodici.

To je priča o konstantnim srpskim migracijama, skoro neprimetnim, ali uvek tragičnim.

Najzad LEK PROTIV SMRTI je umetnička proza sa elementima autentičnog i doživljenog, koja promoviše upornost bitisanja, bilo gde i bilo kad, kao najvišu vrednost uprkos svim promašenim nadanjima i razlazima.

Roman je moguće naručiti posredstvom sajta ČAROBNE KNJIGE a biće promovisan ovih dana na jesenjem beogradskom Sajmu knjiga.

RATKO DANGUBIĆ: SIGURNOST

Ne brine nas samo što je Bog ovde davno rekao laku noć, nego što se od tada više i ne javlja.

Svaki  metak je  lutalica dok ne naiđe na pravu osobu.

Ne znam da li da se radujem svetlu na kraju tunela. Oni koji bolje vide kažu da je pred nama crveni fenjer.

 

Neki nevažeći listići su prava umetnička dela. Policija samo žali što nisu potpisani.

Ovde niko nije prepušten samom sebi dok imamo dobru  policiju.

Ne naslanjajte prečesto pištolj na slepoočnicu, moglo bi to  pištolju da dosadi.

ZORAN T. POPOVIĆ: ČIP

Matematika mi nije jača strana, ali kad vidim moju komšinicu znam da su joj silikoni čista petica.

Zahvaljujući  pažljivo isplaniranoj i koordiniranoj akciji naših snaga bezbednosti, kriminalci su se razbežali kao zečevi.

Ja se ne stidim da priznam da sam gladan. Ja se više ničeg ne stidim.

 

Nestašica hrane usporava varenje.

Mnogi političari tvrde da će nam sutra biti bolje. Samo bespotrebno šire paniku među građanima.

OZNA sve dozna, a i BIA se dovija.

Čovek se razlikuje od majmuna po tome što je čipovan.

MILAN TODOROV: ŠTA ĆE DA BUDE

Skratili su ga za glavu, jer se sad nosi kraće.

Naš narod se najbolje osećao kad ništa nije imao. Samo: Tito, partija, rad na neodređeno, regres, topli obrok, povoljni krediti, stan od firme...

Bio sam mlad i glup, a posle sam još i ostario.

Premda su naši napori bili skromni, ipak smo se usrali.

Nemam ništa protiv demokratije. Štaviše, voleo bih da je upoznam.

Mi i kad skidamo gaće, radimo to  dostojanstveno: preko glave.

Svaki narod ima vlast kakvu opslužuje.

Prognanicima iz Hrvatske se vraća zemlja. Svakom po dva metra bez geometra.

Nismo mi ljudi koji nemaju ni stida ni srama, nego ljudi koji žele još više.

Nada umire poslednja. Hoće baš da vidi šta će s nama biti.

Sledeći rat nas neće zateći nespremne. Pripremićemo ga.

ALEKSANDAR BALJAK: POD DRUGIM OKOLNOSTIMA

Tek kad smo ostali i bez gaća, shvatili smo šta se od nas traži.

Dozvolili smo im da nas jašu, dajući im jasno do znanja da nećemo pristati na podređen položaj.

Mi ne pristajemo na ultimatume, nego iz inata radimo šta nam se kaže.

Od dva zla izabrali smo veće jer nismo mogli da biramo.

Kod nas nema praznog hoda. Kurta i Murta jašu na smenu.

Čime je naš narod zaslužio da ima vlast kakvu zaslužuje?

Da smo pristali na brojanje glasova, narod koji nam je ukazao poverenje pomislio bi da ga proveravamo.

Problem Srba u Hrvatskoj rešen je na način koji je oduševio vatrene navijače Dinama i Hajduka.

Uselili su se u napuštene srpske kuće i time dokazali da ne mrze sve što je srpsko.

A da smo mi nad njima izvršili genocid, od njihove priče niko ne bi ostao živ.

Ima uslova za povratak prognanika, ali ih oni ne ispunjavaju.

A što se tiče masovnih grobnica, reći ćemo samo to da mi ne krijemo kosture po ormanima.

Oteta imovina je bolje prošla od svog vlasnika. Ona je dobila noge, a on nogu!

Trebalo je sve da bude po propisu, ali smo, u strahu da neko ne naiđe, napravili nekoliko prestupa.

Čizma glavu čuva, čarapa je krije.

Uvek postoji neko ko zna bolje od vas. Srećom, tu ste i vi koji sve znate najbolje.

Treba li reći koliko je glupo to što govorite? Odgovorite s „da“ ili „ne“.

Sklon sam da poverujem u sve što govorite. Mene je lako prevariti.

Pun si sebe. Gde ti sve to stane?

Verujemo ti da si Srbin, ne moraš više da pljuješ po sopstvenom narodu.

Pamet ga je izdala. Zato joj se sveti.

U Titovo vreme svako dete je znalo da pokaže gde je pametna glava.

Pod drugim okolnostima, ovo što sam rekao bila bi nepobitna činjenica.

Činjenice nisu parlamentarne. Neće da ćute dok mi govorimo.

Činjenice ne znaju da čuvaju tajnu.

Krici koji su povremeno dolazili iz islednikove sobe dokaz su da osumnjičeni neke stvari nije mogao da prećuti.

Dokle vi mislite da izigravate žrtve policijskog terora, ruke nam otpadoše?!

Drugi nas stalno predstavljaju u krivom svetlu, iz čega se vidi da je krivo svetlo, a ne mi.

Pobornik sam tradicionalne medicine. Svaki dan pijem bensedine.

Domaći automobili su startniji od stranih. Kreću i pod ručnom.

Kontejneri imaju točkove, ali nemaju kud. Opkoljeni su đubretom.

Gde ima dima, ima i vatrenih navijača.

Ja se nikad ne hvalim. Takvi ljudi se retko sreću.

Na fudbalskim stadionima incidente prave samo pojedinci. I rulja.

Način na koji je pisac R. kazao "dobar dan" prevazilazi sve što je ikad na tu temu rečeno.

A kakav sam tek ja pisac pa se ne hvalim!

Šta je gore: da kao narod nestanemo ili da nas ovakvih bude više?

MILAN TODOROV: SVE ME BOLI

Pre svakog rata se živelo bolje, ali potreba za napretkom čini svoje.

Čoveka čini sedamdeset odsto vode. A to je loš špricer.

Daj Bože da se Srbi slože. Šteta  da propadne ovako uspela rima.


Ko u filmu mog života bude igrao mene, imaće nezahvalnu ulogu.

Roditelji  će za sada ocenjivati samo nastavnike, što je prvi korak ka ocenjivanju svoje dece.

Pišem samo aforizme koji se tiču Srbije, jer sam veliki patriota.

ZORAN T. POPOVIĆ: NACIONALNI INTERES

U našoj zemlji postoje ogromne socijalne razlike. Mi na razlikama gradimo jedinstvo.

Kud plovi ovaj brod Kolumbo?

Svaki političar gleda da sačuva svoje dupe. To je naš nacionalni interes.

Ja znam kad treba da ćutim. Nisam mutav.

Sudija je predmet sklonio u fioku na sigurno, jer je on njemu zlata vredan.

Prebacio sam normu. Danas sam došao na posao.

RATKO DANGUBIĆ: POPUST

Najluđe je poginuti za otadžbinu koje nema i neće je ni biti.

Imaćemo mi jednom pametniju vlast, ali tada ćemo mi biti pametniji.

Ja sam bio neznani junak još dok se nisam ni rodio. I takav sam  do danas.

Ispran mozak je lakše nositi.

Nekada smo mogli sami da biramo, a sada možemo samo da ih zaokružimo.

Penzioneri bi mogli uvek da imaju popust u samoposlugama, samo moraju da paze da ih ne uhvate.

NINUS NESTOROVIĆ: IDEMO DALJE

Uskoro će se znati ko je ko u Srbiji. Identifikacija je u toku.

Naša vlast živi daleko ispred, a narod daleko iza svog vremena. Bilo bi dobro po Srbiju da se jednog dana dogovore i nađu na pola puta, pa da zajedno krenu dalje.

Vremenom, sve boje u Srbiji izblede, osim crne.

Kriza morala nas je najviše pogodila. Zbog nje je pola Srbije ostalo bez gaća.

Prodajem poštenje. Nekorišćeno!

Reke su Srbima, najstariji i najbliži rođaci.U njima od davnina, teče i naša krv!

VLADIMIR DRAMIĆANIN: PRSTENAC

Ovde je jedino razumno rešenje da skreneš s uma.

Nisam zadovoljan reformama u zdravstvu.Još me niko nije pozvao ni da pita kako sam.

Zvuči zarazno, ali zdravlje na usta ulazi!

Ne upadaj mi u reč. Jel vidiš da jedem!

Potpuno razumem dvolične.Kako da pođu od sebe?

Do tridesete godine nisam znao ni šraf da zavrnem,a sada već mogu bez ičije

pomoći da zamenim sijalicu.

Znao sam da ne znam da letim,ali tek kad su me gurnuli u provaliju, video sam da tu nije kraj mom neznanju.

                                                                          

Bili smo odsutni u nekim važnim istorijskim trenucima. Recimo, kad je Bog delio pamet.

Ne mogu da vam otkrijem koji mi je moj. To je povreljiva informacija.

Šta ti je ekspert za odnose sa javnošću. Nije ni zinuo a već je slagao.

            

Turci se prema nama nisu ophodili kao prema životinjama. Jer da jesu, nabijali bi nas na ražanj a ne na kolac.

Bezbednosna situacija za Srbe na Kosovu se popravlja. Sad niko ne sme da ih dira, mogu sami da se ubiju!

Naši preci se prevrću u grobu, što je još jedan dokaz da se život vraća na ove prostore.

Društvo mrtvih pesnika? To su za mene neopevane budale.

Zombi se najlakše uklopi u društvo koje se raspada.

Ne zamerajte se kanibalima. Kad se oni na nekog naljute, odmah ga uzmu na zub.

Oralni seks je omogućio muškarcima da ženama na civilizovan način pljunu u lice.

Gledano iz ugla moje profesorke srpskog jezika, razlika između prstena i prstenca leži u priloškoj odredbi za mesto.