Posle vođenja ljubavi Nemanja
je uvek, u manjoj ili većoj meri, osećao grižu savesti i kajanje. Često bi
mislio da je samo zbog požude učinio velik i
neoprostiv greh.
Osećanje krivice ga je naprosto grizlo iznutra.
Ali, svaka priča mora da
se priča od početka.
Elem, Nemanja je bio peto
dete u skromnoj činovničkoj porodici. Otac je radio kao knjigovođa u obližnjem
elektroservisu a majka, domaćica, bila je zadužena za brigu o prehranjivanju i
odgoju dece.
Smatrao je da je došao na
svet slučajno, jer roditelji su imali već četiri devojčice, sve jedna drugoj do
ušiju.
Najstarija Nada, zatim Klara,
Jelena i najzad mala Nikolica.
Nikolica je, po svemu
sudeći trebalo da se zove Nikola i da bude konačni naslednik porodičnog imena –
ali sudbina je htela da i ona, četvrto dete, bude žensko. Onda se, najzad, ipak
rodilo muško i roditelji, Zlata i Ilija, dadoše mu neobično ime: Nemanja.
Zašto su mu nadenuli to
ime, može se samo pretpostavljati.
Verovatno su, mislio je Nemanja, želeli da se toliko rađanje samo ženske dece zaustavi.
Ali, ne samo u njihovoj porodici, nego i u celoj državi, kako se moglo čuti, tih godina rađalo se mnogo više ženske dece nego sinova.
Na primer, zapamtio je, one godine, kada je
završio osmoljetku i prošarao gornju nausnicu crnim još retkim ali ipak jakim
maljama, samo u njihovom mestu rodilo se tačno tri stotine šezdeset i pet ženskih beba više
nego muških.
"Pomisli, svaki dan u godini, jedna više. Da čovek ne poveruje", rekao mu je tata Ilija pošto je tu vest upravo pročitao u novinama.
"Ali", dodao je, dižići tobože značajno kažiprst uvis: "u životu se uvek sve nekako složi i sklopi. Postoji sila koja brine o životnoj simetriji. Mi o tome ne moramo da
razmišljamo. Neko ili nešto izvan i iznad nas, zadužen je da sve stvari
postavlja na svoja mesta. Sve je pod kontrolom svemoćnog nevidljivog kosmičkog
stvoritelja. Boga."
I Nemanja je verovao u ono što mu je otac govorio. A onda mu je, kada je već uveliko bio đak Srednje poštanske škole, u školskoj biblioteci u ruke slučajno stigla "Etika" holandskog
filozofa Baruha de Spinoze. Bila je to debela, požutela i prašnjava knjižurina,
koju izgleda niko nikada nije pipnuo a kamoli otvorio. Uostalom, Spinoza nije imao
bilo kakve veze sa načinom brzog sortiranja pisama ili slanjem diskretnih
telegrama ili rukovanjem dragocenim paketima koji podležu strogim carinskim
pravilima. Premda, knjiga je u svemu ličila na veliki paket pun neistraženih i
opasnih stvari.
Baruh de Spinoza je, kako
je pročitao u uvodnom delu knjige, bio biblijski kritičar. Zbog svojih oštrih,
ali principijelnih stavova izbacili su ga ne samo iz židovske, nego docnje i iz
katoličke verske zajednice te se posvetio, gle čuda, pravljenju sočiva za
naočare.
Bilo kako bilo, u
knjižurini nezavodljivog naslova, na jednom mestu Spinoza je postavio veliko,
mučno, odvratno ali neizbežno pitanje.
Ako su Adam i Eva, prvi ljudi na Zemlji koje je Bog stvorio, imali samo dva sina:
Avelja i Kaina – s kim su se oni oženili i s kim imali decu od koje svi mi
potičemo?!
Nemanja, naravno, nije znao odgovor na to teško, užasno pitanje.
Ali, mislio je, možda je to razlog zašto se sada više rađaju devojčice. Da se početna nepravda,
greška ili omaška majke prirode postepeno i neprimetno ispravi. Možda je to
neka vrsta iskupljenja?
Ali, kakva?
I zašto tek sada?
Možda pokušaj da se zaseni
zagonetna praočeva namera koja je i dan danas u domenu tajne nedostupne ljudskom
biću?
Možda je ta tajna vikala
na sav glas a da je niko nije čuo vekovima: tu smo, ima nas, ne verujte nikome
ni gram da je život moguć samo plođenjem, tačnije prostim fizičkim opštenjem.
Ali, avaj, kako da
poveruje u tako nešto kad je Nemanji upravo to „prosto fizičko opštenje“ postajalo
sve veća opsesija.
Bio je, kao jedino muško
dete mezimac cele porodice.
Kao mali spavao je u istom
širokom bračnom krevetu svojih roditelja sa sestrama i dugo vremena nije
primećivao nikakvu razliku između njega
i njih.
Ipak, to je bio samo u
najranijoj mladosti, u zlatnom Nemanjinom dobu koje se sve više krunilo.
Jer, kad su sestrama
počele da rastu grudi, što je jednom prilikom noću, kradom se privlačeći do
svake od njih osetio mazeći ih nežno i plašljivo, sa ogromnim uzbuđenjem je
shvatio da su oni od sada dva sveta. Naročito se izdvajala Nada. Bila je
najstarija i, razume se, najrazvijenija. Kad joj je nespretno poduhvatio krupnu
sisu ispod posuvraćene majičice, Nada se promeškoljila kao pred buđenje i
Nemanja se zbunjen i uplašen hitro povukao, ali je u isti mah shvatio da je
upravo, prvi put u životu, dotakao jabuku iz zabranjenog vrta.
Majka Zlata kao da je nešto naslutila. Nedugo potom, Nemanja je dobio svoj
zasebni sobičak načinjen pregradom povelike tople kuhinje, te u dugim besanim
noćima, dok se vatra stenjući gasila u toplom kuhinjskom šporetu trnući
poslednjim plamičcima, počinjao bi da pati. Osećao se izgnanikom. Bio je onaj koji je, bez razloga, najuren iz prvotnog raja.
U svet sestara nije više
mogao da se vrati, iako je pokušavao. One su, što su postajale
zrelije, prema njemu sve više ispoljavale zaštitničku ulogu, koju on nije niti
želeo niti voleo. Istovremeno, ogrtale su se svojim ženskim tajnama, odlazile
od kuće, vraćale se sve češće kasno noću da bi zatim do zore nešto šaputale
jedna drugoj kikoćući se sa blagim prizvukom srama ispod toplih prekrivača.
Nemanja, budan, iza svoje
platnene kuhinjske pregrade, nije mogao da razabere o čemu one to govore tako strasno, ali je mogao da se kladi da je
reč o drugim muškarcima, verovatno i dodirima s njihovim telima, dok su njega, samo zbog naivne dečje potrebe za
nežnošću, izbacile iz svog sveta.
Odlučio je da sebi pronađe
srodno žensko biće. Valjda i one čeznu za osobom suprotnog pola, mislio je.
Samo, to mu nije išlo od
ruke. Sve do jedne zgode, tačnije neverovatne nezgode koja se dogodila jednog predvečerja
u jednom velikom, nepoznatom gradu.
Taj nepoznati grad bio je
Minhen.
Poštanska škola je, naime,
za učenike i učenice završnih razreda organizovala ekskurziju po nemačkm
gradovima u kojima su posećivali znamenitosti, naročito stare dobro negovane
poštanske muzeje.
U Minhenu je trebalo da se
zadrže dva dana. Stigli su autobusom malo pre ručka, smestili se u jedan
skroman ali čist hotel, otišli u svoje
sobe, raspremili stvari, istuširali se i zatim ručali u hladovitoj restoranskoj
sali koja je, ne zna zašto, Nemanju podsetila na franjevačku manastirsku
trpezariju u kojoj se posle ekskomunikacije iz židovstva neko vreme hranio i
veliki Spinoza. Naravno, dok ga nisu izbacili i iz tog hrišćanskog reda.
Posle ručka odlučili su
da, po svojoj slobodnoj volji, prošetaju gradom. Nemanja je otišao u svoju,
jednokrevetnu sobu ( u njihovom razredu bilo je, naime, samo sedam muškaraca,
tako da su ostala šestorica mladića smeštena u tri dvokrevetne sobe ) nevoljan da se muva po uzavrelim minhenskim
ulicama. Istuširao se još jednom, dugo se trljajući mirisnim tečnim sapunom
između nogu. Ali, nije pri tom osećao ono zadovoljstvo koje bi osetio pri
slučajnom dodiru sa nekom devojkom ili ženom, sa njenim oblim bokom, rukom,
zadnjim delom. Zatim se obrisao novim uštirkanim hotelskim peškirom i go i
blago naježen izašao na mali balkonski ispust da osmotri panoramu grada. Za
trenutak mu se učinilo da se laka bela zavesica na prozoru naspramne sobe na
prvom spratu zanjihala i on se postiđen trgao, te čučnuo i u takvom smešnom
položaju, skakućući s noge na nogu, ušao u sobu gde se na brzinu obukao.
Kad je ponovo izašao na
terasu sve je bilo, kao što je prvi put očekivao, mirno i pusto. Sve zavese su
bile zategnute i na svom mestu. Po tome
je zaključio da su svi njegovi drugovi i drugarice otišli u obilazak Minhena.
Ne znajući šta da radi sam
u sobi ili pustom predvorju hotela uzeo je novčanik i pasoš, pažljivo ih
pohranio u džep lake vetrovke i krenuo ka centru orijentišući se visokim
tornjem katedrale koja se nazirala u daljini.
Sunce je bilo još visoko,
ali trg sa velikom fontanom i kipom device Marije vrveo je od šetača, mahom
turista koji su sa pobožnom revnošću zurili u zgrade Nove i Stare dvorane i
crkvu Frauenkirše. Nemanja je radije posmatrao prolaznike, ali povremeno bi i
on digao glavu da bi osmotrio malene kipove bavarskih vladara na balustradama
visokih galerija ili zvonik gradske većnice sa četrdeset i tri zvona i
mehaničkim lutkama, kada se u jednom trenutku oglasio muzički automat na čiji
zvuk su se lutke pokrenule i odigrale nekakvu, koliko je shvatio, staru nemačku
igru da bi se potom povukle u svoja gipsana ležišta. Posle toga masa sveta na
trgu počela je da se smanjuje, kao posle kakve pozorišne predstave. Nemanja je
pogledom tražio skupinu svojih drugova i drugarica iz poštanske škole, ali ih
nije video. Šetao se sada Marienplacem, tim srcem Minhena slobodnije. Osvežio
se trncima vode koje je neumorno godinama rasipao stari gradski vodoskok.
Zatim je na nekom drvenom kiosku kupio čuveni nemački vurst preliven mrkim
senfom i iznenadio se kad ga je zagrizao. Bila je to obična kuvana viršla koja
je, malo prepečena, posmatraču delovala kao sočna dobra sremska kobasica.
Pošto je popio i čašu
hladnog Paulaner piva, obrisao je usta salvetom koju je, zajedno sa ostalim
otpacima: malim kartonskim tanjirićem i mrvicama kifle na njemu, pažljivo
spustio u korpu za otpatke pored drvenog pulta na kome je jeo.
Odlučio je da još uđe u
čuvenu katedralu iz petnaestog veka u kojoj se nalazi grob cara Ludviga i
misteriozno Đavolje stopalo utisnuto u pod crkve, kako je video na fotografiji
u jednoj turističkoj afiši na pultu pri hotelskoj recepciji. Ali, kada je
stigao pred katedralu od te namere ga je odvratio dugačak red znatiželjnih
turista, tako da se zadovoljio reklamnom slikom i Ludviga i đavoljeg otiska.
Miran, sit i zadovoljan
krenuo je nazad ka hotelu. Povremeno bi bacio oko na kakvu debeljuškastu
plavušicu, verujući u svojim momačkim maštarijama da su to sve marljive i
svojim muževima podašne Švabice.
Išao je tako nogu pred
nogu, kada se iz grupice od nekoliko starijih muškaraca koji su šetali u
suprotnom smeru od njegovog izdvoji jedan krupan, takođe plav Nemac, priđe mu,
na šta Nemanja u nedoumici zastane ne znajući šta da kaže. Krupni, lepo odeveni
gospodin sa zlatnim naočarima tada skide naočari sa svog rumenog, okruglastog
lica, pažljivo ih preklopi i pohrani u mali gornji džep na svom zeleno-braon
bavarskom prsluku i, kao da čini nešto najnormalnije, podiže desnu ruku i ne
preterano jako, ali dovoljno odlučno, odalami Nemanju posred nosa. Zatim se laganim,
mirnim hodom udalji nastavljajući da čavrlja sa svojom penzionerskom bratijom.
Nemanja jedva uspe da
ostane na nogama. Stavi ruku na lice i oseti mlaku, lepljivu krv kako mu curi
iz nosa. Podiže glavu ka tornju gradske većnice koji se, maltene u istom
trenutku, oglasi novom melodijom koja je označavala osamnaest časova i sačeka
da mu se krv sama od sebe zaustavi.
Vratio se u hotel, prišao
kao uljez recepciji oko koje su ćućorile neke drugarice iz škole, uzeo ključ
svoje sobe i bez reči se uskim drvenim stepenicama popeo do prvog sprata. Onako
obučen, skinuvši samo cipele svalio se na krevet, pokrio belim prekrivačem i pokušavao
da zaspi i zaboravi neprijatnu epizodu koja mu je pokvarila inače lepo
organizovanu i zanimljivu ekskurziju.
Zapravo, želeo je da spava
što duže, da ni o čemu ne misli i da se ujutro ničega ne seća. Ipak, povremeno
bi, u polusnu, poluprobuđen, mislio na otmenog starijeg gospodina koji mu je, maltene
zabavljajući se, razbio nos.
S kim ga je zamenio?
Da li je nešto znao o
njegovim prljavim mislima o zgodnim Švabicama? Kako bi to uopšte bilo moguće?
Najverovatnije je naleteo na nekog nacistu ili starog tvrdokornog desničara
koji je u njemu prepoznao stranca sa istoka i, mrzeći ga iskonski, rešio da mu
polupa njušku?
Ili je u pitanju okoreli
navijač Bajerna, koji je u njemu pogrešno video navijača suparničkog Lajpciga
ili Darmštata?
Ili je to, što da ne, duh
pokojnog Baruha Spinoze, koji je poželeo da mu rascopa njušku zato što je
milovao rođene sestre po sisama i time ponovio praroditeljski greh, užasan i
neizbrisiv greh prvih ljudi na zemlji?
Ali, ako je to tako, ako
je to zaista kazna za incest u pokušaju, onda on to više nikada u životu sebi
neće dozvoliti – zarekao se Nemanja te večeri.
Zatim bi, manje onespokojen,
ponovo padao u bunovan san. U neko doba noći učini mu se da nekog ima u sobi,
da neka silueta tiho, na vrhovima prstiju prilazi njegovom krevetu.
Poluotškrinutih očiju, kroz slepljene trepavice (ipak sam plakao u snu, pomisli)
učini mu se da je to neka gola dugonoga devojka i on se okrete na drugu stranu
poželevši da prestanu da ga muče ti nezahvalni erotski prizori.
Bože, zavapi iskreno, zašto mi šalješ tu hordu lepih i golih žena da me razapinju iznutra i spolja?! Ne
smem ni da pomislim šta će u budućnosti tolike žene u prevlasti, tolike zgodne i
smele žene, raditi nama grešnim muškarcima, ako nas uopšte bude bilo tada!
Ali, posle izvesnog
vremena oseti dodir mekog, mirišljavog ženskog tela na svom i polako se okrete.
Nada!
Da, to je bila Nada, najlepša
devojka u trećem ce Poštanske škole u Novom Sadu. I zvala se kao njegova
najstarija sestra. Čak je i ličila na nju. Ili se Nemanji samo tako činilo dok
je u mrkloj sobi kroz poluotvorene kapke osmatrao devojčine jedre grudi koje su
se, kako mu se približavala, kao penaste
lopte bibale u prozirnoj tankoj beloj spavaćici.
Nema sumnje da se u sve to
opet, kao na Marienplace pre nekoliko sati, umešalo ono Đavolsko stopalo i
Spinozin ciničan duh, pomisli Nemanja i okrete se na drugu stranu.
„Šta ti je, pobogu,
Nemanja?“ upita Nada i savi se pored njega u postelju.
Nemanja ništa ne reče.
Nada se malo promeškolji
čekajući da se Nemanja okrene, a kad on to ipak ne učini ona se mačkasto
priljubi duž njegove siluete.
Međutim, Nemanja je i
dalje zurio u zid hotelske sobe kao da na njemu postoji nešto strašno
zanimljivo, nešto što se ne sme propustiti po cenu žive glave.
„Ne sviđam ti se više?“
upita ga razočarano Nada , ali se ipak grudima čvršće pribi uz njegova mršava
leđa, tako da je Nemanja jasno detektovao ne samo njihovu veličinu, mekotu i puninu
nego i tvrdoću krupnih naježenih bradavica na njima.
„Ne!“ skoro uzviknu
Nemanja odjednom. „Nije to u pitanju.“
„ U tom slučaju, zaista,
ništa ne razumem.“
„Ni ja“ prizna Nemanja i
dodade „Za sve je kriv prokleti Spinoza.“
„Ko je taj Spinoza?“ upita
Nada.
„Nisi nikad čula za
Spinozu, velikog holandskog filozofa?!“ zaprepasti se Nemanja.
„Znala sam da je problem u
nekom filozofiranju“ odgovori Nada i okrete se na leđa. „Dođi, pusti
filozofiranje.“
„Ali kako da vodim ljubav
sa tobom kad si ista kao moja sestra?“ zavapi Nemanja.
„Pa...voli me kao sestru“
odgovori naivno Nada.
„Ali, to je incest,
rodoskrvnuće...“ zavapi Nemanja. „Upravo o tome je Spinoza govorio.“
„Da nije ljubavi ne bi sveta
bilo“ šapnu tiho Nada i uvuče ga među raskriljena kolena.
Posle nekog vremena,
zadihani, još čvrsto isprepletenih udova, ležali su na leđima piljeći kroz
prozor u neonsko minhensko nebo, čuteći sve vreme.
(slika: Eugen Šile)
