NIKOLA PETAKOVIĆ: PORTRETI U SNU

  (Milan Todorov: „Redosled jednostavnih stvari“, Čarobna knjiga, Beograd, 2017.)

           Milan Todorov je poznat kao satiričar. Aforizmima i kratkim pričama zaslužio je visoko mesto u srpskoj satiričnoj književnosti i svetskim antologijama.

           Kakvog značaja ima,dakle, kad neko u predvorju pozne sezone, posle šezdesete počne redom, iz godine u godinu da piše klasične pripovetke i romane?

          Engleska pesnkinja Džori Gejem ima prilično dobar odgovor na ovo pitanje: osoba koja to čini zna bolje šta je važno da zabeleži pre nego što ona i to važno zauvek nestanu.

          I najnoviji roman Milana Todorova „Redosled jednostavnih stvari“ strukturom podseća na krhotine šoljice za čaj, nekada brižljivo čuvane u porodičnom ormaru vrednih stvari, koju je sad potrebno sklopiti da biste ostali otvoreni u životu. Otvoreni za svetlo dana i tamu koja nije od dana ništa udaljenija granica naše nemoći, pa i smrtnosti.

         Todorovljev roman je senzualan i erotičan pokušaj da blokira rasap jedne tradicionalne novosadske porodice predodređene da bude srećna i ni po čemu izdvojena.

           Takav pokušaj je, razume se, ako ne sasvim neuspešan, a ono obeležavajuće bolan i glavni junak, donžuanski lebdeći oko žena i njihove isijavajuće a najčešće samozaljubljive i kratkoveke žudnje kao bunovni noćni leptir,  otresa prah sa krila gradeći nehotice od sopstvenog života pepelište. Upavo onakvo kakvo su to tvorili i njegovi roditelji, popločavajući najboljim namerama put do tihog, prećutkivanog emocionalnog pakla.

          Život glavnog junaka Nikole Šimuna liči na dečju svesku na kockice. Potrebno je da u svaki kadratić unese deo sebe, malo parče autobiografije bez oprosta ili naknadnog retuširanja. Zadatak prilično dramatičan, ako ne i iluzoran. Međutim, on od njega ne odustaje, razumevajući da je samo tako moguće sopstveni život učiniti otpornim na pasivno prepuštanje toku stvari.

        Ukršten u više smerova ovaj „porodični roman“ je roman verovanja u nemoguće. Njegov akter se sve vreme čvrsto drži oslonjen nogama o vazduh. Ali, uprkos svemu to je zreo, kako bi Georgi Gospodinov sažeto rekao „prirodan roman“, topao, čitljiv i vrlo senzualan. Dok ga čitate imate osećaj da proveravate svoju sposobnost da spoznate, rastumačite i najzad sredite, makar delimično, red stvari u, iluziji i oproštaju sklonom, nizu portreta u sopstvenom snu.

                                                                                                                                        

DOBRIVOJE ANTONIĆ: IGRICA

opusteno.rs

Raspisani su izbori. Biće neizvesno kao kraj u porniću.

Naše društvo je raslojeno. Podeljeno je na one  koji nemaju i na one koji su imali.

Konačno mi je doktor utvrdio dijagnozu: živčan na nervnoj bazi.

Jedan penzioner  je tri  puta  za redom tukao  svog kolegu u šahu. Protivnik ga je  optužio  za vršnjačko nasilje.

Ja sam pravi humanista.  Primam priloge bez obzira od koga dolaze.

Režimske novine služe za lečenje niskog pritiska.

Zašto sam ostao u Srbiji? Zato što nisam otišao.

Srbija i Nemačka drže tabelu uspešnih u Evropi. Nemci gornji deo, a mi donji, inače bi se tabela raspala.

Srbija i Crna Gora su se razdvojile. Dva dobra nikad ne idu zajedno.

 Narod ne zna šta hoće. Da zna, skupština bi izgledala drugačije.

Našu skupštinu čine: izdajnici, lopovi, lažovi, prevaranti, cirkusanti... Prepisano iz stenografskih beleški sa skupštinske rasprave.

Može se uživati i u novokomponovanoj muzici. Isključiš ton i uživaš u plastičnim oblinama.

Jedan deda je danas završio životnu igricu i prešao  na viši nivo.

MILAN TODOROV: GUMENA LUTKA

...Nikola se sada svega toga setio kad mu je Mandrapa jednom, dobro raspoložen, pokazao „svoju devojku od gume“. U stvari, nije to bila cela devojka nego samo njena, makazama oblikovana, vulva. Tvrdio je da je gumenu lutku za seks našao pored jednog kontejnera na parkiralištu auto puta Beograd – Zagreb.

         „Bila je lepa plavuša, ali kad sam je našao već je bila sva isečena. Što se kaže, vreme je učinilo svoje. Grudi, butine, noge, trbuh, leđa i, naročito glava, bili su unakaženi pikavcima, izbodeni nožem, probušeni nekim oštrim predmetom poput sekire ili velikog pajsera.“

       Mandara je pretpostavljao da je plavušu izbacio neki šofer međunarodne špedicije kad mu je dosadila. Na unutrašnjem delu vulve nalazio se mali, jedva vidljiv natpis, utisnut u gumu: Made in Italy. Pupa d’amore. Altezza 160 cm. Silicone 50 %. Gomma 50 %. Nome... Deo gume na kome je bilo ime sad je nedostajao i nije se moglo utvrditi kako se zvala vlasnica raskošne vulve, tako da je ona, na neki način, postala opšta vulva, vrata kroz koja je izašao ceo svet.

        „Pupa d’amore“, reče Mandrapa kao da prati njegove misli, zatim dodade kao da se pravda: „Besmislica“

        „Besmislica“, složi se Nikola, ali pomisli kako u te tri italijanske reči postoji nešto što izaziva zebnju i strast, strah od sramote i slast požude, nešto što čoveka i inače stalno razdire a sa čime je prinuđen da živi kao sa hroničnom bolešću.

       „Ne znam zašto, zastao sam, sagnuo se i pokupio je u veliku plastičnu kesu. Kao mrtvaca sa druma. Tek kad sam stigao u agenciju video sam da je potpuno uništena. Očuvana je ostala jedino njena veličanstvena vulva.“

        Nikola se nije smejao. Samo ga je pažljivo slušao.

        Mandrapa je izvadio „pederušu“ i pokazao mu je. Bila je vrlo uverljiva. Pažljivo isečena u romboidni polukrug. Vulva ljubavne lutke.

        „Od tada je nosim svuda sa sobom. Kao kreten. Kažu da muškarcu donosi sreću.“

       

           Prilazeći agenciji izdaleka je spazio Mandrapin automobil. Stajao je kao velika bela ajkula; ne uzduž između obeleženih parkirališih crta, nego popreko, tako da je zauzimao dva parkirališna mesta. Prolazeći, pogledao je u njegovu unutrašnjost. Danas za volan nisu bile vezane policijske lisice ili ih jednostavno u žurbi nije primetio.

         Mandrapa ga je klimanjem velikom glavom pozdravio dok  je, muževno raskrečenih nogu, stajao pored prozora i diktirao neki tekst sekretarici Nini. Nikad nije sam pisao. Još manje potpisivao akte. Njegove naredbe, zadaci i planovi saopštavani su zaposlenima uglavnom u usmenoj formi i ostajali samo u nepouzdanom sećanju aktera. Nikola je stajao kraj vrata očekujući da ovaj završi diktat i da ga, kao što je običavao, povede u svoju kancelariju gde bi mu, iza debelo tapaciranih vrata, uvek u pola glasa, gotovo šapatom predočavao svoje planove i izdavao zadatke u vezi s njima.

           Dok je čekao pogledavao je u pravcu Nine. Bila je to okretna, ali arogantna brineta neodređenih godina. Naravno, nabusita je bila samo prema saradnicima ali ne i prema šefu Mandrapi. Posedovala je fizičku, reklo bi se kanonsku lepotu, ali je ona zbog svoje skoro savršene proporcione zastupljenosti na njenom telu, ako bi je čovek pažljivo i dugo odmeravao oslobađala slatkog nagađanja. Sve je bilo tu, skladno, kao izvajano, mirisno, belo, gipko, ali se čovek nije mogao oteti utisku stalne, tajne kontrole; kao da je svaka njena oblina imala jasan zadatak i bila strogo programirana u njegovom izvršavanju. Ništa tu nije prepušteno nepromišljenosti koja često prati jake strasti. Pedanterija skrojena u kozmetičkom salonu za konfekcijsku upotrebu. Bila je broj na listi trenutnih tipova lepotica. Malo prezrela, ali našminkana perfektno. Zategnuta u kalupu negovane kože. Sutra bi, pomisli Nikola, ta energična krupna sekretarica sa dugom ravnom kosom i na silu uzdignutom kruškasto zaobljenom zadnjicom u tren oka mogla da se pretvori u umiljatu, nežnu plavušu srnećih očiju. Uvek bi bio preneražen kada bi kod žene otkrio mogućnost gotovo munjevitog filmskog preobražaja. Zbog toga nije voleo kad ona posreduje između njega i Mandrape. Više je voleo da ga Mandrapa izgrdi, pa i da mu uruči otkaz ako je potrebno, nego da ga njegova Kuguarka, kako su je zvali svi lokalni menadžeri, sa fasadom ljubaznosti mrvi svojim štiklama. I čemu uopšte služe te visoke potpetice? Možda šalju muškarcima telesnu poruku: Put do vrha slasti je duži nego što misliš. Budi spreman da zbog  njega i vrat polomiš!

        Ipak, u jednom trenutku osetio je potrebu da je dodirne. Šta ako je i ona jedna od Mandrapinih ljubavnih silikonskih lutaka na naduvavanje?

        Prišao je njenom stolu, nagnuo se da se upiše u listu dolazaka - pri čemu je osetio njen parfem koji je bio pretežak za jedan običan ponedeljak – zatim je levu ruku tobože slučajno spustio na njenu butinu. Pod prstima je osetio hladnu, šuškavu likru tanke čarape iznad kolena. Začudo, nije reagovala. Nije ni trepnula. Nije ga prekorila, ni pogledom ni rečju. Štaviše, izgledalo je kao da se spoljašnja strana njene butine blago, neznatno, ugiba i podastire njegovom dlanu dajući mu jedva uhvatljivu naznaku pristanka. Nije to trajalo dugo. Svega nekoliko sekundi. Ali dovoljno dugo da on shvati da i ona u tome sad učestvuje, da za ostale neprimetno, a njemu jasno stavlja do znanja spremnost da prihvati njegovo nenadano udvaranje. On ne samo da to nije očekivao, jer se na tu, i za njega sad već neobjašnjivu drskost, naterao pre svega zbog namere da proveri snagu njene oholosti i samodovoljnosti. Sad kad je tako brzo i neočekivano lako postigao cilj, nije znao kako da se iz te nove situacije bezbedno izvuče. Usplahirio se. Trenutak u kome mu je ona, umesto jasnog odvajanja, ćutke čvršće prislonila butinu na dlan stavio je njegovu nameru na probu. Tim iznenadnim ali jasnim govorom tela, postao je njen zarobljenik. Sad više nije mogao prosto da se odmakne. Bilo bi to isuviše bedno. On je nju provocirao iz dosade, iz obesti i šale radi, pa nije očekivao da bi ona to mogla da prihati tako hitro, grozničavo i gotovo pohlepno. Bilo mu je žao što će morati da je povredi. Nije mu to bila namera. Ali nije mogao ni da pretpostavi da je hladna i stroga Mandrapina sekretarica samo nesrećna četrdesetogodišnjakinja koja se nije nikad udavala. Nije mu bilo jasno zašto je spustio ruku na njenu nogu. Da li je tada počelo njegovo prepuštanje golim strastima ili još u Kremenščuku kada je u garni hotelu Premium prvi put spavao sa udatom, dakle tuđom ženom? U svakom slučaju, klizio je niz onu kosu oštru šinu vremena o kojoj je nekad mislio kao o nečemu što se njemu ne može dogoditi. E pa sad je počelo da se događa i on je toga postajao svestan. Ne sasvim, još je bio sklon da sebi brzo oprosti svaki prestup, ali klizanje, tačnije stropoštavanje  je počelo, nije bilo zaustavljeno kad je trebalo. Sve je on to naslućivao i zbog toga bio razdražljiv. Ali, zalud. Rečica njegovog života nosila ga je u nove  virove.

          U sledećem trenutku već, pokušavao je da odgonetne kako se Mandrapa, taj bivši policajac održava na površini. Kako pluta po njoj? Da li je njegova stroga fizionomija, ta ćelava oštra figura zašiljene lobanje, kratki i odsečni pokreti maljavim debelim prstima i, najzad, te rashodovane policijske lisice koje je viđao u njegovim kolima... da li je sve to zajedno samo maska kojom je pokušavao da se sakrije od nečega što se već dogodilo i prema tome predstavlja uzaludno nepriznavanje gubitka. Mandrapa se u ovom, loše pozicioniranom i ne mnogo persepektvnom poslu, sigurno sve više oseća kao riba na suvom. Pupa d’amore je izgleda slabo pomagala. Život mu je nekad nešto obećao a onda ga postepeno sve više uveravao da nikakvog dobitka nema, da je sve što je radio, a činio je to gotovo uvek kao represiju prema drugima, samo oštetilo ljušturu njegovog nadanja, da bi ga ostavio u ovom plastičnom, iznajmljenom  prostoru u centru starog grada; prostoru skučenom, memljivom i tuđem.

         Nina je najzad podigla glavu sa tastature  novog laptopa koji je sve vreme držala u krilu, nezdravo grejući, kako je odmah pomislio Nikola, svoje nikad upotrebljene reproduktvne organe, malo se izvila da bi relaksirala pognutu kičmu i umornim osmehom pokazala da je danas i za nju loš dan.

         Mandrapa se počešao iza uha kao da ne može da se seti zašto je pozvao Nikolu tog ponedeljka. Šta je to trebalo važno da mu kaže čime bi ponovo istakao svoju nepokolebljivu lidersku viziju u sušnim danima sa lošom prodajom, traljavim izdavanjem stanova u  opustelom gradu preko leta i slabo isplativim kompenzacijama.

          Onda se iznenada, u dovratku, na ulazu u svoju zamračenu, pretoplu kancelariju, setio nečega.

        „Kako majka, Nikola?“

        Mandrapa je vešto balansirao između otvorene, čak sapatničke zainteresovanosti za intimne probleme svojih saradnika i potrebe da istakne svoju poziciju višeg ranga. Ne nedodirljivu nadmoć, što bi značilo obično licemerstvo. I, pomisli, da je to možda jedina karika koja njega, Nikolu, vezuje za taj, sve mrskiji mu posao.

(odlomak iz romana „Redosled jednostavnih stvari“, Čarobna knjiga, Beograd, 2017.)

MILAN TODOROV: KUPI KORNJAČU

Kakvi ste vi to novinari? Kritikujete vladajuću partiju, a niste platili članarinu tri godine.

opusteno.rs

Nikad mi neće biti jasno zašto lekari ulaze u politiku. Možda zato što se sami leče.

Kad ste poslednji put prodrmali kavez?

Nije ovo brod ludaka. Ovo je čitava flota!

Nemoj da se sekiraš bez veze. Nerviraj se onako hladnokrvno.

Nije nama lako bilo da skinemo gaće. Prvo smo sa EU morali da rešavamo poglavlje učkura.

Ovde niko nije poštovao stare dobre običaje rata. Živelo se moderno.

Nije lako biti plaćeni ubica. Kurs deviza stalno pada.

Ako bog sve vidi, kod nas se baš nagledao.

Dužina traga kočenja je dovoljan dokaz koliko hrlimo u Evropsku uniju.

Teško je danas biti roditelj. Nikad ne znaš da li si baš ti to.

Ako hoćete da nešto ostane iza vas, da vas nadživi... kupite kornjaču.

Ja znam da ništa ne znam, ali verujem u ljude koji to znaju bolje od mene.

Ponekad nisam normalan, a ponekad sam taman.

Nas ništa ne može iznenaditi, jer smo šokirani.

CNN poziva da turisti ne posećuju Dubrovnik, Barselonu, italijanske Ćinkve tere i još desetak poznatih svetskih destinacija. Nema druge, moraću da ih poslušam.

Imam mirnu savest, ali ne mogu da spavam kad pomislim šta sam sve zbog nje propustio.

Kuckanje triput u drvo  je pomoćno lekovito sredstvo.

Partizani su na ovim prostorima bili prvi vegetarijanci. Jeli su i koru s drveća.

Ima na pijaci neki tip koji sedi na betonu s kutijom ispred sebe na kojoj piše UBACITE DINAR ZA KILO LEBA. Neki put mu ubacim i za pola litre.

Pristojan svet u ovo doba noći već prislanja uvo na zid komšijine spavaće sobe.

MILAN TODOROV: VIDETI MORE

ask.fm

Car je go, ali je modna revija na najvišem nivou.

Ove godine neće glasati svi pokojni, nego samo oni koji se okreću u grobu.

Napišem neki ogavni aforizam i ne objavim ga, jer ne bih mogao mirno da spavam. Onda u pola noći ustanem i pustim ga. Posle tog spavam do podne.

Upao mi mobilni u wc šolju. Da me neko cimnuo sekund ranije izvukao bi me iz govana.

Kad sam kupovao rasno kuče, pita me uzgajivač:

-Hoćete da vam izdam i njegov pedigre?

-Šta će mu? Imam i ja fakultetsku diplomu.

Pristojan svet u ovo doba noći već prislanja uvo na zid komšijine spavaće sobe.

-Dobro veče, molim vas isprave... Da li ste pili nešto?

-Šta nudite?

Ima na pijaci neki tip koji sedi na betonu s kutijom ispred sebe na kojoj piše UBACITE DINAR ZA KILO LEBA. Neki put mu ubacim i za pola litre.

Propustio sam životnu šansu. Namerno. Bilo mi žao da i nju upropastim.

Originalni švajcarski sirevi su sada dostupni i prosečnom građaninu. Rupa u takvom siru staje manje od eura.

-Izvinite, hteo bih da zamenim ove prezervative. Nisu moj broj.

-Nažalost, taj Durex su prestali da proizvode još 2000 godine.

-Pazi, ćeri, da ti neko ne sipa drogu u sok kad si drogirana.

Kišobran će vam trebati još sutra. Posle toga, na ulicu možete i samo sa pancirom.

-Jesi video onog važnog čiku na televiziji? E, nemoj nikad da budeš važan.

Znam da je svaki čovek ostrvo, ali ovi se baš ostrvili na raju.

Kralj mesa, kralj ulja, kralj šećera, kralj bakra... Nešto mnogo kraljeva za republiku Srbiju.

Dođi da se podmladimo zajedno.

-Ako ovako nastaviš ti ćeš brzo izgubiti 100 kilograma.

-Ali ja imam samo šezdeset.

-A ja sto.

Više ne pričam ni sam sa sobom. Bojim se, izlajaću nešto.

Kad sam bio mlad voleo sam jednu s nogu.

-Mi se volimo.

-Recite mi kad ste uočili prve simptome.

Kod nas se ne kaže: "Ja se okupao", nego: "Ja se oprao."

Danas su mi sve ovce na broju. A magarac je na čelu.

Mi se ničeg ne stidimo, sram da nas bude!

-Mi čestitamo Srbiji na uspesima koje postiže.

-Hvala.

-Nema na čemu.

Oni koji su nas držali stotinama godina u ropstvu i dan danas iskazuju poštovanje našem mentalitetu.

Svakom sat otkucava, a ja budala još programirao i alarm.

Ne idu mi tačno sat za utrošak gasa i struje. Oba idu napred bar deset godina.

Žene koje nose bunde od prirodnog krzna deluju mi ubistveno.

Slovenci tvrde da je Bitka na Neretvi njihov film. Drino...jebem ti!

Upozoravaju se gosti da ne pipaju pevaljku. Masna je.

Bolje da vas prate na internetu, nego Interpolom.

Pokušavam da naučim engleski, ali ne ide. Baba kaže da je to zbog  bombardovanja.

Gore lokali, gore automobili...a vi i dalje tvrdite da je ovde sve zgaslo.

U toaletu megamarketa sreo druga s kojim sam išao u gimnaziju pre tridesetak godina.

-Šta ti tražiš ovde?

-Isto što i ti, samo mi zaribao rajsferšlus na šlicu.

Nama je danas potrebno raketno oružje dometa 400 kilometara, a pre smo se zadovoljavali i izrekom "Gde si, komšija? Ne može čovek puškom da te nađe."

Pronađem je novi test inteligencije. Ne morate ništa da znate. Dovoljno je da nekog znate.

Sve što bacite u wc šolju, ode u more. Tako je i moj teča u prahu konačno video more.

Danas sam u autobusu jednoj starijoj osobi ustupio  mesto za stajanje. Nije mi rekla ni hvala.

Čemu zvona? Čemu praporci? Zar nije dovoljna nacionalna televizija?

Ko nađe izgubljenu stvar dobija samo deset odsto. Isto kao sa poslom preko partijske linije.

Mi smo na začelju Evrope da bismo ih pogurali.

TIN UJEVIĆ: FISHARMONIKA

Eugen Šile

Slika moje duše nema kronike. 
Krajolik misli, to je zvuk harmonike. 
Šišmiš je u kraju ko mrena na očima. 
Gdje se sanja počinje? gdje se dočima? 
Zemlji rastu kose. Taj je mjesec kopija 
s neke razglednice stare, što me opija. 
Mi smo išli putem. Put je bio dug. 
Kasno opazismo da je taj put krug. 
Po danu mjesec na nas svoju slutnju sipa. 
Divlji kesten cvjeta i miriše lipa. 
U nama plamen skitni strasnika. 
Noć nam šalje ćuka, svoga glasnika. 
I sve noću biva puno svete strave. 
Šešir nam se diže sam vrh budne glave. 
Nas će obuzeti gorostasna šuma, 
izrasti će lišće čak i povrh uma. 
Je li usna zbori ili nebo svira? 
Gostiona uz put sjedište je mira. 
Istinskomu biću mi smo prešli među. 
Žarki pelud s cvijeta pao nam na vjeđu. 
Noćas će se jasno složiti zvonici: 
Aleluja, srećo ustaju bonici. 
Nama opet služe neumorne noge 
do nade na zemlji i svjetlosti mnoge. 
Tim krajem sutona što sanja o zori 
šiknuti će noćas blijedi reflektori. 
Kriknuti će ptice: gori šuma, gori. 
A kad mlaz svjetlosti pane povrh pjesme, 
probudit će lugom pozaspale česme 
i presahla vrela i umorne rijeke 
kojim vjetar nosi sve jeke daleke. 
Eto, zbori zemlja; eto šuma plače: 
kad krčma na drumu dočeka svirače. 
I ta svirka naše razgovore priječi, 
i ti sneni zvuci jesu naše riječi. 

Nužno, netko fali, kad nas pjesma smami. 
Gledamo se blijedi. Falimo mi sami.


(uz zahvalnost dr Drašku Ređepu za podsećanje na ovu pesmu)

MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (49)

ВИТОМИР ТЕОФИЛОВИЋ: НЕДОСТИЖНА ЛАКОЋА ЖИВОТА

"Кад уроните у свет романа, као да сте у неком  чешком филму."

(В.Теофиловић о романима Милана Тодорова у Дому Културе Студентски град у Београду 18.01.2018.)

Књижевна путања Милана Тодорова (1951) је особена – почео је од најкраће књижевне форме, афоризма, потом је паралелно писао афоризме и сатиричне приче, да би у најновијој фази, последњих година, жанровски диптих претворио у триптих – старим љубавима је додао најдужу форму – романе. Убрзо, само годину након Лека против смрти (2016), објавио је роман Редослед једноставних ствари (2017). Ширење жанровског распона је мотивисано пишчевом потребом да  своја животна искуства и стваралачко умеће изрази на најпримеренији начин. Другим речима, нека искуства и увиде најбоље је изразити најкраћом формом, нека причом, а нека романом. Но, упркос поетичким условностима која сваки  жанр подразумева, на нивоу микро-форме препознајемо идентитет писца – реченице у Милановим причама и романима имају стилско-значењску заокруженост коју ретко срећемо  код писаца који не гаје кратке форме.

            Редослед једноставних ствари је роман о такозваним малим људима и њиховој свакодневици, далеко од великих тема и историјских мега-прича. Но то је само привид, први план његове топле и занимљиве приче, прожете сетном самоиронијом, горком шалом која застане у грлу и учини да дишете као да сте трчали у сну, бежећи од онога што вас упорно сустиже.

            Роман описује наше време, али посредно, преко судбине родитеља, рођака и познаника главног јунака, обухвата читаво време од Другог светског рата наовамо.  Упркос свим разликама које толики проток времена  подразумева, два периода у њему су међусобни пандани – послератни мир и транзиција државне својине у приватну. Њихов заједнички именитељ је поларизација грађана на добитнике и губитнике.

            Ни добитници ни губитници великог рата – ратни профитери и послератни беземљаши – као ни непосредни профитери од транзиције и њихове опљачкане жртве, нису у првом плану романа. Нашег писца не занимају ове поларне коте већ такозвани обични људи између њих. То су они безбројни тихи губитници, без обзира колико их политичари у својим популистичким тирадама називали добитницима и ма колико чак и они сами, заведени диригованим медијима, веровали у то.

Време након великог рата је изневерило наде и самих његових учесника – стари систем вредности је срушен а нови није успоставио победничким фанфарама најављену правду. Победници су били уједно и ратни и поратни профитери, а њихови стварни и набеђени противници су по кратком поступку елиминисани.  Премда је сива маса између првих и других – обичан народ – у миру добио и хлеба и игара, осећај тескобе и нелагоде је трајно лебдео у атмосфери свакодневице. Укус победе није се никад ослободио укуса пораза. И победници великог рата и трансформатори тоталитаризма у демократију прогласили су правду за све, али и једни и други су је практично већ у трену победе узаптили, поставши и кадије и судије. Сами ослободиоци нису дозволили да слобода пева као што су они сами некад певали о њој. И једна и друга мега-прича, пројекти срећне будућности, остали су утопије, у топоси, што изворно значи нигдине. Та правда кадије-судије најтеже је погађала патриоте чистих убеђења, попут оца главног јунака романа, кривог само зато што није био слепо оруђе политике већ је имао и своје ја.     

Потоња транзициона правда, као повратак са слепог колосека на брзе пруге напредних земаља, довео је, након еуфоричне најаве, до новог разочарења. Уз рушење једног система вредности без успостављања другог, нови поредак је срушио и дотадашњу какву-такву стабилност, спокој свакодневице. А све бржи ритам живота то стање је само додатно драматизовао. Смене лагодности и тегобе биле су толико брзе да су се сустизале и производиле трагикомичну смешу.  Ту слику следа животних искустава који је толико згуснут да прелази у симултаност  збивања Тодоров нам психолошки убедљиво предочава већ на самом почетку романа, кроз преплет Ероса и Танатоса: Облачење Наташе, љубавнице главног јунака романа, Николе, права је ода путености и зова еротике, а догађа се тик након пристигле вести о смрти Николиног оца.

Индикативан је судар ове две животне слике и прилике. Писци без врхунске психолошке проницљивости кадре да увиди и упореди снагу животних мотива поступили би супротно – вест о смрти не само што би засенила ритуал облачења већ би га сместа прекинула и уклонила са сцене, сматрајући да величина патње сместа уклања све радости са видика као морално непримерене трагичном тренутку. Ма колика била, та хипотетичка већина не би била у праву јер би поступила књишки а не као што се збива у животу. Ко је храбар да истини гледа у очи зна да од детињства – подсећа нас писац на Фројда – постоји ривалство између сина и оца, да првобитна фасцинација оцем као врховним идеалом ( отуда и метафора „икона оца“) постепено бледи. Ако се тој силазној путањи додају и многи мимоходи и међусобна оспоравања током живота, стиже се до готово нулте тачке емоције, до чисто начелне, опште патње, патње због смрти као такве а не као судбинског губитка. Писац овде не минимализује патњу да би био оригиналан већ је само храбар да нам литерарно оваплоти једну душевну константу. Син Никола се овде описује као човек од крви и меса, а не као морална, иконичка фикција – какав јесте, а не какав би у наивној моралистичкој представи породице као идиле требало да буде.

Разуме се, писац реалиста зна и да моралистичка представа није без основа, да онако како треба није пуки моралистички конструкт већ је глас савести. То нам суптилно предочава кроз Николину само помишљену али емотивно бурну реакцију на испад старог рођака – причање безобразног вица – на сахрани његовог оца: Да ... није рођак, ј... би му матер! Но сместа увиђа да и та хипотетичка казна има моралну сенку: А онда му се ... у углу свести јави помисао да се презиром према Чичи заправо бори против ... сумње да није оца уважавао у довољној мери за живота.                 

Превага сада над свим оним што је било, ма како то бивше било велико, једна је од константи коју писац уочава и доследно спроводи у роману. То је и извор његове патње над судбином већине, оних између добитника и губитника. Самосвест о том виду губитништва крајње је поразна: На једној страни победници, на другој поражени, а они између, као његов отац логораш ... нису били нигде... Нису се рачунали... Тата је због тога – помињала је мајка понекад – говорио да жали што и њега нису стрељали. „Али, свако мора да носи свој крст.“   

            Отац је на свој и горд и изгубљен начин носио свој крст.  Био је горд због своје моралне постојаности, али свестан и изгубљености у времену и простору јер његову моралну чврстину нико није уважавао.

            Разочарање оца, у младости очараног Ротшилдовом пругом, вишеструко је индикативно. Наиме, Ротшилдова пруга овде је и corpus delicti рушења и метафора нашег општег стања, постојаног пропадања. Та пруга, симбол технике свога доба, била је прилика да постанемо и останемо део уређеног модерног света, са легислативом која би обезбеђивала општу одговорност и самим тим постојани напредак. Али догодило се супротно, пруга је срушена у рату а нисмо успели не само, попут осталог света, да уместо ње направимо модернију већ ни онакву каква је била. Не само туђом кривицом,  која је наше опште и вечито оправдање за све неуспехе, већ, још више, својом кривицом остали смо у запећку света и препуштени таворењу. А да бисмо изашли из уклетости инерције, морали бисмо најпре да објективно појмимо своје стање. Но, то је превелико, немогуће очекивање: треба признати грешке својих предака, а нису ли сви наши преци витезови и јунаци? Признање било каквих грехова и грешака у прошлости бацило би – сматрамо ми – и на нас данас тамну сенку. Не смемо допустити да свет види ни наше црно испод ноката, онда то не бисмо били ми, одувек и заувек безгрешни, небески народ!

Видели смо како отац стоички подноси терет живота, а како син, Никола Шимун, носи свој крст? Већ само ово питање подразумева наглашени етос и изразито ја-ство, егзистенцију која се бори за есенцију. Надилази Николину вољу и самосвест. Он додуше непрестано преиспитује свој живот, али не одмиче од почетка, не усуђује се да направи одлучан корак који би изменио његову свакодневицу. Није склон великим амбицијама, нема вољу ни енергију која би га узнела до неке више, смисленије егзистенције. Но и поред свега, ужива нашу пуну читалачку симпатију. Личи на све нас и по ономе што јесте и по ономе што није остварио. И ми смо могли свашта да постанемо да је око нас било како није. Има услове за напредовање на послу, друштву;чак има и уметнички дар, а што не успева да развије свој потенцијал криве су, као и свима нама, разне отежавајуће околности.

И сви остали ликови романа, иако са мањим интелектуално-моралним дијапазоном од главног, психолошки су уверљиво профилисани. Готово све ликове – и оне који својим карактером заслужују читалачку наклоност и они који је не заслужују – перципирамо на неки топао, готово саучеснички начин. То је заслуга писца – профилисао их је изнутра, као извајане својим животним приликама и неприликама, стицајем разних, често опречних околности. Сви ликови су животни и живахни, свако од њих непрестано нешто чини и покушава да колико-толико извири из сивила свакодневице и жабокречине инерције у неку светлију и топлију стварност.

Роман је као филм – след хиљаду покретних слика. Кад уроните у свет овог романа, као да сте у неком  чешком филму. Писац је мајстор детаља и значењско-сценских мини-структура у оквиру романескне целине. Ево како суптилно слика друштвену раслојеност: садржај потрошачке корпе разголићује више него преглед код лекара. Драматичну економску раслојеност одају и изглед и понашање самих купаца: Неки брзо бирају намирнице ... други се непрестано врзмају између полица начичканих... да би са корпом у којој се налази само један артикал ... унезверени и задихани стигли пред касу.

Посебну вредност ове особене књиге чине сублимни социо-психолошки увиди, та суздржана мудрост са иронијском дистанцом.     

Без обзира на имовно, образовно и друштвено стање, зов живота, elan vital, оличен превасходно у богу Еросу, има велику превагу над својим супарником – зовом Танатоса. Еротско у плотском смислу, секс, кључно је мотивационо чвориште и везивно ткиво у значењској структури романа. Животна уверљивост еротских мотива и сцена, пуна слобода тела и говора ... све је то у функцији верне слике стварности а не опробано средство за придобијање читалачке пажње. Као што је храбро приказао кривуљу опадања емотивне блискости са родитељима, тако је отворено приказао и однос према еротском мотиву. Не како моралисти налажу, у знаку аскетске уздржаности и сведености на брачну верност, већ какав је у стварности.    

               По тесту који је у књижевну мисао увела Вирџинија Вулф – да је модеран онај роман који не може да се преприча, Миланов роман је прави образац модерности. Не може да се преприча. Једини начин да се то учини био би препричавање фрагмената редом, а то не би било препричавање романа већ његова реконструкција другим речима.  

За разлику од жала за пунокрвним животом, израженом већ у наслову Кундериног романа Неподношљива лакоћа постојања, Тодоров нам казује супротно: нема више ни лакоће као трајног стања, постојање се претворило у сиву свакодневицу, са повременим излетима у површна чулна задовољства. Није више реч о недостојности свакодневице, о њеној сведености на лака задовољства, већ и о недостижности чак и те, обичне свакодневице, која подразумева бар једноставан редослед ствари.

Тешко је у поетичким координатама писца светски разуђене лектире наћи његове литерарне сроднике – сваки писац је на неки начин дужан свим писцима испред себе. Ако бисмо имали незахвалан задатак да се определимо за неког од Миланових миљеника по сродности, то би можда био његов имењак – већ поменути Милан Кундера. И он се махом бавио судбином малих губитника рата и мира, међу којима је и безброј оних који су деценијама, неки до краја живота, веровали да су добитници. Сродност између ових писаца назире се већ из тема и мотива романа Милана Тодорова и наслова Кундериних књига – Живот је негде другде; Празник безначајности; Књига смеха и заборава... Као што асоцијативно уочавамо и аналогију између Кундерине Бесмртности и Лека против смрти. Но то су само сродни литерарни одазиви на сродне друштвене прилике.         

(Милан Тодоров: Редослед једноставних ствари, Чаробна књига, Београд, 2017.)

PROMOCIJA U DOMU KULTURE STUDENTSKOG GRADA U BEOGRADU

Četvrtak, 18. januar, 19.00, Klub Magistrala

Naš gost – MILAN TODOROV

Razgovor o romanu REDOSLED JEDNOSTAVNIH STVARI

Učestvuju Vitomir Teofilović, Nikola Petaković i autor

Milan Todorov (1951, Banatsko Aranđelovo) diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost u Novom Sadu. Pisao je i uređivao rubrike satire u studentskim i omladinskim listovima. Radio je kao novinar u Radio Novom Sadu i u elektronskim medijima do kraja rata 1999. Ostavši bez posla, oprobao se kao menadžer za prodaju TV reklama, prodavac bazena, distributer alkohola i slobodni umetnik. Poslednjih 20 godina je vinar i vinogradar u Petrovaradinu. Piše satirične priče, aforizme i pripovetke. Objavio je knjige priča Bezbroj naših života (2011) i Ne mogu ovde da dočekam jutro (2014) i romane Lek protiv smrti (2016) i Redosled jednostavnih stvari (2017)

Redosled jednostavnih stvari je zasnovan na egzistencijalnoj obesmišljenosti junakâ koji, u opadajućim vrednostima epohe, preispituju sebe i svoje poreklo. Koliko vredimo u vremenima tragičnog trijumfa istorije nad pojedincem? Kako sačuvati identitet u predavanju drugome? Postoji li sreća u braku bez seksualnosti? Osvetljavajući ključne dileme pojedinca uklještenog između potrošnih mitova prošlosti i tranzicijskih iskušenja ovovremenog, autor porodičnu hroniku boji erotskim tonovima. Rat, ljubav, smrt i šala uhvatili su se pod ruku s otuđenošću čoveka koji vapi za bliskošću.

https://www.youtube.com/ Milan Todorov: Redosled jednostavnih stvari

DOBRIVOJE ANTONIĆ: NOVE ČARAPE

 

Izvor:opusteno.rs

Problemi  penzionera biće rešeni do kraja godine. Nekima i pre.

Ove godine ću sebi da kupim nove čarape. One prošlogodišnje su se slomile.

Istražni organi su došli do bubrega osumljičenog.

Došla mu žuta minuta. Onda se pojavila crvena mrlja.

Nije pravedno. Kad god  sretnem  saobraćajnog  policijaca, ja častim.

Policija teško rasvetljava zločine. Zato što zločinci uvek dođu na mesto zločina pre policije.

Moja tašta se nikad ne najavljuje kad dolazi u posetu. Kad god se najavi nema nikog u kući.

Lala je uspeo pa je postao sinonim za Vojvođanina. Da nije uspeo ostao bi samo Banaćanin.

Prepisao domaći,  seminarski, diplomski i doktorat. Samo se upornim radom postaje političar.

Nova godina je prilika da se setiš starih neprijatelja i novih prijatelja.

MILAN TODOROV: VEVERICA VOLTA DIZNIJA

 

Youtube.com

          Dugo je ležao na plućnom. Njegovo zdravstveno stanje se nije moglo opisati nikako drugačije nego kao odlaganje.       

            Najzad su imali dijagnozu i saopštili mu, bez okolišenja, da ga ne mogu izlečiti, odnosno, za sada ne mogu, jer nauka još ne zna pravi uzrok te bolesti i nema pravog leka za nju.

            Međutim, mogu ga zalečiti. Baš su tako rekli. Zalečiti.

           I to je nešto, pomislio je i kao davljenik za slamku počeo da se hvata za to nešto.

          -Koliko bi to moglo da traje?

Nije hteo da kaže: Koliko ću još živeti?      

           Međutim, lekar je vrlo dobro znao na šta misli i, ne gledajući ga u oči, odgovorio da ne zna , ali da u međuvremenu, može da bude pronađen lek i za tu, rekao je gadnu boljku ili bar način da postane hronična, maltene bezopasna.

       Vratio se u sobu, ležao i zurio u tavanicu. Zatim je, iza ručka, besciljno šetao hodnicima, te izašao u bolnički park koga su krasila lepo obrubljena stabla starih lešnika.

          Bila je sredina leta i ispod paperjasto zelenih listića nazirali su se nabubreli plodovi leske spremni da prsnu i raspu se po šljunkovitoj stazi koja je vodila između njih ka izlazu.

          U krevetu je pokušavao da čita neke šarene magazine posvećene putovanjima, ali nije uspevao da se koncentriše i zaboravio bi rečenicu koju je malopre pročitao čim bi prešao na sledeću.

         Oko podneva zazvonio  mu je mobilni na stočiću pored boce lekovite vode i svežeg sezonskog voća, netaknutog.        

        Pogledao je u ekran: supruga. Pustio je da telefon zvoni dok se nije uključio automatski odgovor snimljen ko zna čijim glasom: „Na sastanku sam. Javiću vam se kasnije.“

        Razmišljao je o prvoj rečenici. Na kakvom  sastanku? S kime? Šta je to toliko važno da ne sme da se ometa? Na koliko sastanaka je bio i žučno raspravljao sa kolegama o nečemu kao da je to nešto pitanje života ili smrti. A, nije bilo.

              Čovek se tim lažnim, izmišljenim izgovorima i tobožnjim  važnostima kojekakvih sitnica i banalnosti, sad već zaboravljenih, rasutih trenutaka, pomisli, detinjasto brani od neminovnosti.

          Onda je video vevericu. Skupljala je rano otpale lešnike. Nije ih bilo mnogo, ali je ona pedantno, koristeći rep kao padobran, padala niz drvo za kotrljajućim komadićima hrane i hitro se verući uz deblo nestajala u visini zelene krošnje.

            Sedeo je na klupi i posmatrao kako veverica revnosno skuplja lešnike sa staze ili iz trave. Kraj klupe su prolazili pacijenti, bolničko osoblje, čistačice sa korpama punim zaprljanog veša, prodavac đinđuva sa dečjim kolicima, ali veverica se nije obazirala na njih.

            U pravilnim ritmovima, verovatno kako je laki vetar njihao grane, sa obližnjeg drveta padao bi lešnik. Veverica bi se, kao po komandi, sa raširenom lepezom repa stropoštavala za njim. Mora da ima već punu rupu u drvetu. Ličilo mu je to na insert iz crtanog filma, koji je gledao još kao dete.

          Setio se Volta Diznija, koji je, neizlečivo bolestan, tobože tražio da ga zamrznu u dubokom ledu dok nauka ne pronađe lek za rak. Nikad nije saznao da li je to istina ili samo idilična legenda. I nikad, pomisli, neću saznati. I, možda, niko, celo čovečanstvo, neće to znati. Izgubili smo sposobnost da podelimo  svoje važne trenutke sa drugima. To je istovremeno uzrok i posledica svih naših patnji.

***

             Uvek bi je štipnio za guzicu kad bi osećao da pripadaju jedno drugom. Ili ona njega.

            -Štipni me za guzicu, rekao joj je. –Sledeće put kad dođeš nakupiću bar kilogram lešnika, pa ćemo imati za veliku novogodišnju tortu.

           Ona ga je, smejući se, štipnula za , stražnjicu.

         

***

             Ali, to nije bila istina. Nije ga posetila, pošto joj je zabranio da dolazi u posete. Bolnice loše utiču na zdrave, rekao joj je. Umesto posete, uporno mu je slala poruke sa znakom pitanja.

            Posle sedmog, uzeo je telefon u ruke, pažljivo ukucao broj njenog mobilnog i, malo se predomišljajući, napisao: Ništa novo.

MILAN TODOROV O KNJIZI PRIČA MIHAJLA PANTIĆA

Šta se to ne dešava s nama

(objavljeno u beogradskom listu DANAS)

Piše: Milan Todorov

06. januar 2018. 16:30

Prepoznatljiv osećaj atmosfere grada dok čitate nove priče Mihajla Pantića polako i neosetno ustupa mesto igri prolaznosti, nemogućnosti izmene unutrašnjeg pejzaža, pretvaranja spoznaje o sebi poznate kao "meni se to ne može dogoditi", sve do naslućivanja nedefinisanog bola izazvanog osećanjem promašaja i napuštenosti.

Pritom je savršeno jasno da, pre no što po redosledu ciklusa rađanja i umiranja, napustimo svet, on se, zapravo, neskriveno, pomalo meko dozirano kao slabo kuvano jaje - razliva i ostavljajući muzgav, često nesiguran trag, nestaje iz našeg tanjira.

Što smo stariji, ta mala podla igra, gle, ide mu sve bolje! Naši izgledi dobijaju tamnije boje. Mi koji smo imali toliko toga da pitamo sad smo iznenađeni što sve češće zastanemo u nedoumici šta jedno drugom da odgovorimo. Naše dostojanstvo niko nije mogao da nam ukrade. Tako smo bar, lakomisleno, smatrali. Ali ono se ipak, neznano kad i kako, lagano krunilo kao isparana brojanica, ostavljajući nas same pred ogledalom. Zar to, uostalom, nije upravo ono što neopreznost i očekuje? Oljuštena caklasta reklama blistavog života koja žalosno leprša papirnatim fronclama lažnog, odrtavelog ubeđenja.

U početku smo slušali ljude. Mislili da će vreme večito da kasni i da satovi vekosti sporo, maltene pogrešno otkucavaju. Prozori u koje smo gledali kao da nekad nisu bili zatamnjeni. Ubistvo profesora botanike u ranim pričama bilo je ubistvo trikom. Ništa nije stizalo na naplatu. Sve stvari oko nas su izgledale žive ili su nam nudile bar dvosmislenost života koja je tako uzbuđujuća.

Međutim, kvalitet naših doživljaja postepeno je postajao maglovit. Pokušavali smo da stvar spasemo produbljujući jaz između sve lošijeg stvarnog i napredujućeg imaginarnog. Ali to je bilo kao sev. Preterano ubrzan put rasvetljenja. Što brže sagorevanje, to manje svetla iza njega. Da, nesumnjivo, svet oko nas se ubrzavao. Naša sveta imaginacija je sve više postajala prestiž izolacije. Kasno smo toga postali svesni, a možda drugog puta nismo imali. Mi, retoričari sumnjivog zlata.

I stoga se pisac u nama sad još grozničavije drži priče, u beznadnoj zamisli da sumnjivi proces rastakanja sveukupnih vrednosti suspreže pričom o njemu, razdvajanjem svog zmijskog jezika kojim pokušava da kaže jednu, istu istinu. Nesumnjivo da je to razlog što se Mihajlo Pantić, oprobani i dokazani pripovedač grada, u knjizi "Kada me ugleda ono što tražim" ("Arhipelag", Beograd 2017) okreće dijalogu više nego i u jednoj knjizi dosad.

Potreba da razgovorom razgonimo strah šetajući kroz šumu grada najčešće je razgovor sa vetrom, na poljani između sivih novobeogradskih blokova tako zgodno posađenih za raspeće Isusa koga svi pomalo krijemo u sebi. Nije čudo, dakle, da pisac svoju sve izraženiju egzistencijalnu strepnju preispituje u sukcesiji sopstvenog, pa doskora i svevladajućeg kosmopolitskog bezverja. Otuda traganje za istinitošću, ne nužno i istinom, postaje obred kojom urbani, obrazovani likovi njegovih priča tragaju za odgovorom: šta ću ostaviti za sobom? Ne likovima koje volim, nego slabo, tačnije nikako doniranoj dobroti sveta.

I još nešto definitivno potiskuje dosad dominirajući puls grada kao zagušljivog zabrana njegovih nedobrovoljnih stanovnika u Pantićevim pričama. To nešto je osećaj sramote. Čistiji od suze. Jer samo čovek koji sve više saznaje o sebi i svom prošlom putu, umesto da plače, ne uspeva da potisne bujajući osećaj stida. Pritom, nije bez značaja činjenica da njegov uzrok ne mora da bude, najčešće i nije, sram zbog ličnih primera "žalosnih događaja", nego su uzroci tamni, duboki i nalaze se ispod tla naših slabo uravnoteženih duša i tela.

Naša sramota više nije skrivena mana, jer dok je to bila postojala je bar truna mogućnosti da je neko prepozna i zaleči. Ne, ona je sad bestijalno javna, toliko opšta da je zazorno o njoj čak i govoriti s dozom ismejavanja. Do našeg pada, kao u popularnoj šund pesmi, vode dva putića. Jedan je lični, a drugi nacionalni. Ako takvo šta još postoji?! Raskrsnica je cilj, na kome, nažalost, nema razilazaka. Stižemo na kraj puta gde mit koji smo gradili o svojim ljubavima i zanosima brutalno biva pretočen u sve naseljenije perspektive besmisla, očaja i slabo branjenog čuđenja.

Stoga se usuđujem da kažem da je ovo svetla knjiga naših poraza iz kojih, kao i dosad, ništa nećemo uzeti za nauk, nego možda samo ukrasti iluziju, zvezdu padalicu da život nema specifičnu težinu, nego saosećajnu i da je ta, zasad još blaga jednakost koje se već pribojavamo kao usuda, jedina, kratkotrajna mogućnost slobode ili rada mašte ukoliko verujete u nju.

Pantićevi "mladići iz starog kraja" nekad su jednostavno mogli da kažu "odlazim" i zaista bi otišli. Sad, kad se, kljakavi i još usamljeniji nego pri polasku, vraćaju u razorene slike novobeogradskog nagriženog betonskog košmara, svetlo za izlaz je ugašeno. U slučaju opasnosti ne postoji staklence koje je potrebno razbiti, jer je većina dobrote u nama polupana. Jedina stvar koja nam, posle saznanja o nemogućnosti stvarne izmene sopstvenih života, ostaje - jeste da se okrenemo istinitosti u sopstvenom biću. To monaško saznanje je, razume se, uznemirujuće, ali boljeg svet još nije izmislio.

Pitanje dobre literature je, više nego ikad, postalo pitanje časti. U Pantićevom slučaju, bezuslovno i tako očigledno preporučujuće.

,