RATKO DANGUBIĆ: NA SUPROTNOJ STRANI

       

izvor:pinterest.com

Tih dana sastajo sam se trupom koji sprema moj pozorišni komad sa ljudima bez lica. („Hej, sudbino, kako se zoveš“? „Sudbina“, doviknu grbavi glumac ne pokazujući lice.) Ne uskladim uvek ono što mislim, sa onim što pišem, izvinjavao sam se glumcima, ima dana kada se misao urušava. Stoga sam se tada povukao da radim, da proverim dijaloge, a onda sam već sledeće noći sanjao začuđujući san. Negde sam čitao kako su snovi zastrašujuća stvar, i da se njima ne može verovati, i najbolje je da se zaborave. Te noći sam sanjao san u kome se valjaju, ne znam sa koje i sa čije strane, kaleidoskopi kao balvani. Ti valjci prvo prikazuju šarene, kineske zodijačke znake, onda pacove koji izlaze iz kanalizacionih cevi. Ta noć nije bila posebno mračne, ni nemirna: bila je noć u kojoj se telo tami pokorava. Umeju snovi, ovo je moje iskustvo, da budu i vrlo predustretljivi, drugi put im je teško da se slože sa nemirnom psihom. Tako sam tada sanjao i da čitam knjigu koju treba da napišem. To je, o ovome sam drugog dana razmišljao, prjava igra, gde vrvi od reči. Ne znam koliko sam čitao ovu knjigu, ali kada sam se probudio ugledao sam u prozoru pun, plavi mesec. Kao da je osvetljavao i plavkaste stranice koje čitam. To je malo i opteretilo moju dušu. Uveren sam, listao sam stranice tuđe knjige, i odjednom sam se, ko zna zašto, prenuo. Nije bilo zvukova, kuća je na osami, nema ni laveža kerova. Uzalud sam se trudio da se setim šta sam čitao, nisam mogao, sve je bilo nadrealno. Jedino što mi je ostalo u pameti je da sam čitao ovu knjigu koju ja treba da napišem, a ne znam odakle je i ovo saznanje stiglo. Od besa sam udario rukom po jastuku, okrenuo se na drugu stranu da zaspem, san nije dolazio, imaginarni crv je radio u glavi. Probao sam da vidim koliko je sati, nisam razaznao fosforne skazaljke. Tada meseca nije bilo u prozoru, zurio sam u polumrak, shvatio sam da sam na suprotnoj strani nečega, ali nisam znao čega. Sve je delovalo kao gluvo doba noći: isprekidano sam disao, ozlojeđen da sam se probudio i da ne znam kakvu sam knjigu čitao. Odvukao sam se do kupatila, umio se hladnom vodom, udarala mi je i hladnoća na bosa stopala, dok se nisam vratio u krevet. Moje poimanje snova je, i inače, traljavo. Ne znam šta sam mrmljao, radio, i ponovo sam se ušuškao. Inače, nisam težak na snovima, lako se budim, i lako utonem u san. Tek sam izjutra, istinski, napipavao šta je ovaj poslednji san doneo. Tragao sam za papučama, nisu bile uz krevet, a znam da sam ih tu izuo. Onda sam ih našao ispod stola, uredno postavljene da uvučem noge, kao da su čekale da sednem i pišem. Uz nešto truda otvorio sam lap-top, a tamo je (već) titralo lice bez lica i čekala me je opskurna poruka: „Taj san je mala greška, izvini!“ Ne, nisam mogao da saznam čija je ovo greška: pritisnuo sam kvadratno dugme „delete“. O ovome nikome ne pričam ni reč, čemu?

MILAN TODOROV: IZ DNEVNIKA (26)

           

izvor:pinterest.com

       Prestalo je vreme letnjih, takozvanih vršidbenih požara. Sad nastupa sezona palanačkih vatrogasnih zabava. Ono doba kad nas nisu puštali u salu sa pleh muzikom, tombolama i šaljivim zatvorom, pa smo štipali devojčice za promrzle butine ispod haljina u dvokrilnim vratima, sa spoljne strane, dok je debeli, krivonogi vatrogasac virio kroz bravu.

VEČERNJE DOGAĐANJE

Друштво књижевника Војводине

Association des écrivains de Voïvodine

Association of Writers of Vojvodina

200. број ЗЛАТНЕ ГРЕДЕ

учествују

Алпар Лошонц *Драган Проле *Милан Ненадић*  Пал Бендер*Иван Негришорац* Владимир Гвозден *Зоран Ђерић *Корнелија Фараго * Дамир Смиљанић *Јован Зивлак* Давид Кецман Дако*  Илеана  Урсу*Милан Тодоров*Валентина Чизмар* Михал Ђуга* Бранислав Живановић

Клуб Друштва књижевника Војводине* 27. септембар 2018. у 18.00 часова * Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад

zlatnagreda@neobee.net * www.dkv.org.rs * +381 21 6542 432

MILAN TODOROV. IZ DNEVNIKA (25)

izvor: pinterest.com

         

Sećam se kako sam prvi put preplivao Dunav. Preplivati tu velku reku značilo je odrasti. Dečaci su se tada takmičili ko će ranije da je prepliva. Neki Žuja iz mog razreda je to učinio u desetoj. Glavonja, koji je uvek sedeo u zadnjoj klupi i masturbirao gledajući učiteljicu, tvrdio je da je preplivao Dunav još u osmoj godini. I svi smo mu verovali. Ja sam Dunav zaista preplivao tek u dvanaestoj ili trinaestoj godini. Plivao sam sam, između dva mosta, ali sam sve vreme dok se nisam uspentrao na drugu bedemitu obalu kod kanala Dunav-Tisa-Dunav, ispred sebe gurao plavi dušek napumpan vazduhom. Za svaki slučaj. Prema tome ja sam zaista preplivao tu veliku reku, ali nisam imao smelosti da uđem u nju po cenu da se udavim. I uvek kad se setim toga osetim stid i laki ptezir prema samom sebi. Štaviše, danas mi mnogi primeri hrabrosti o kojima gledam i slušam na televiziji deluju kao stvar sa dušekom dobro napumpanim vazduhom. 

RATKO DANGUBIĆ: TAMO NEGDE

izvor. pinterest.com

Tamo negde hodam, sve nogu pred nogu, nisam siguran da li idem sa severa prema jugu, sa zapada na istok, a možda idem odjednom u svim pravcima, i dolazim sa svih strana. Tamo negde dovoljno je da mislim da idem u svim pravcima, da ne moram da mislim kojom brzinom idem i na kakav put idem. Tamo negde, javljaju otuda da nestaju senke koje imaju oči. Tamo negde upisao sam njeno ime na kori hrasta pored moga imena, koje onamo stoji vekovima, a između je davno neznanac pripremio, urezao srce probodeno strelom. Tamo negde sam krenuo gde ne znam šta treba da kažem, a toliko toga mi se vrzmalo u glavi. Tamo negde sam trčao koliko me noge nose, kako bi prestigao sebe samog. Tamo negde otišao bih ranije da sve vidim što me interesuje, ali sam imao toliko posla, štaviše, moglo je da se dogodi i da ne krenem kuda sam krenuo. Tamo negde je jedan parti završen pre nego što je i počeo, pa sam osetio hladnoću od tajnovitosti. Tamo negde sve su raspremili kako bi se videlo da ja nisam stigao na vreme gde treba da stignem. Tamo negde je trebalo da se održi skup o sabranim delima pisca disidenta, koji je zabranjivan godinama, a nisu ga zbog njegove bolesti održali. Tamo negde je Dablin, daleko od Moskve, nešto bliži Beogradu. Tamo negde neko sedeo, a ja ne znam ko, na maloj stolici i mene čekao, čekao i strepio. Tamo negde sudbina senki je uplašena i htela bi nešto da pita, a nema koga. Tamo negde mogu se kupiti jeftino knjige pisca disidenta koji je koji je bolestan i nervozan. Tamo negde taj koji je trebalo da govori o piscu disidentu nije govorio, a spremao se da se dopadne svima, jer je ubeđen da je pisac disident stvorio samo remek-delo. Tamo negde vlast ulaže ozbiljan trud da zataška ranije propuste u vezi sa slobodom govora. Tamo negde treba neko nekome da pozajmi hiljadarku, a taj ne zna u kojoj je valuti novac. Tamo negde on mnogo voli da razgovara sa roditeljima, to su njegovi starci, ali nije otišao, brinuo je da bi mogao da ih obraduje dolaskom. Tamo negde on neće reći onome kome treba da kaže ništa od onoga što se zarekao da kaže. Tamo negde on će okrenuti glavu od sebe, shvatajući, najzad, da mora da promeni ulogu koju nema. Tamo negde pružila mu se jedinstvena prilika da pođe na taj put za koji ne zna kuda vodi, a on je tamo zadužen da odgovara na pitanja. Tamo negde on je umeo da pravi takve stvari koje se nazivaju glupostima, ali se trudio da ovo radi oprezno. Tamo negde možda će nestale senke koje imaju oči sresti sebe, a to bi bilo zabavno i sladunjavo. Tamo negde sam i ja koji sam svedok svega, a ovde me nema.

NINUS NESTOROVIĆ: PADAVINE

izvor: pinterest.com

Vlast preporučuje svojim glasačima gledanje rijalitija iz opravdanih razloga. Želi da poveća nivo kulture i obrazovanja među njima.

Za razliku od ostalih građana, kriminalci više ne moraju da idu u inostranstvo da rade. Za njih ima dovoljno posla i ovde.

Teško je bilo odrediti ko je pre stigao na Balkan, mi ili amebe. Odlučio je fotofiniš.

Oni koji uđu u crkvu očekuju da im bog udeli neku milostinju. Oni koji prose ispred nje, to isto očekuju od istih tih ljudi koji ulaze u crkvu.

Od trenutka kada sam se zaljubio u svoju pamet, ona meni više ne izlazi iz glave.

Pobeda na izborima nije merilo kvaliteta, nego kvantiteta.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: BALONI

izvor: pinteest.com

Partije u Srbiji su praistorijski organizmi. Nemaju stalni oblik, imaju lažne ogane, žive parazitski, razmnožavaju se prostom deobom.

Svakom pametnom čoveku je budućnost neizvesna. Ili će ući u vlast ili postati disident.

Privreda nam se razvija kao balon. Malo, malo pa neka firma pukne.

Čim prethodno učinimo veliku glupost, postanemo naknadno pametni.

MILAN TODOROV: IZ DNEVNIKA (24)

izvor: pinterest.com

Moj ujak je umro za stolom. Mesecima je sedeo na stolici kraj astala, a kad bi mu se prispavalo samo bi spustio glavu na debelu pravougaonu dasku kao da je čekao da je baš tu odseku. San o smrti u svom krevetu je od tada za mene sasvim besmislen.

OBAVEŠTENJE

Nove aforizme Milana Todorova možete čitati i na tviter nalogu:
uzgajivač badema@uzgajivacbadema/twitter

MILAN TODOROV: ZAMIŠLJANJE OSE

U najnovijem, septembarskom broju LETOPISA MATICE SRPSKE objavljene dve priče Milana Todorova
matica.srpska.org.rs/letopis _502_3

DUŠAN PUAČA: POSLE PROMETEJA

Mi nikome nšta nismo dužni. Ko god nam nešto traži, mi damo.

Mi nemamo decu komunizma. To su deca državne bezbednosti.

Sve ćemo mi to imati. Samo da pobedimo na izborima.

Živim kao kornjača. Star sam ali zato spor.

Moja žena je jako pedantna. Na noćnom stočiću drži knjigu utisaka.

Iza mene ne stoji niko. Poslednji sam u redu.

Isti sam kao predsednik Amerike. I ja imam tviter nalog.

(iz nedavno objavljene knjige POSLE PROMETEJA, Alma, Beograd, 2018.)

MILAN TODOROV: IZ DNEVNIKA (23)

izvor: pinterest.com

Jednom smo išli u prirodu na izlet i pronašli divnu livadu pod detelinom. Kad smo ubrali prvu, pokazalo se da ima četiri lista. Druga je, takođe, imala četiri lista. I tako redom. Hiljade i hiljade detelina sa četiri lista. Sve su bile genetski modifikovane da donose sreću.

MILAN TODOROV: IZ DNEVNIKA (22)

izvor: pinterest.com

Jednom davno bio sam u Izraelu i blizu plaže u Tel Avivu kupio pamučnu majicu sa kratkim rukavima na kojoj je, preko mape jevrejske zemlje, pisalo: "Najveća najmanja zemlja na svetu". U međuvremenu ta stvar se promenila u našu korist.

IZ ENCIKLOPEDIJE SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA

ТОДОРОВ Милан

SNP, Novi Sad

ТОДОРОВ Милан – писац (Банатско Аранђелово, 9. IX 1951 – ). Дипломирао је 1976. југословенску са светском књижевношћу на Филозофском факултету у Новом Саду. Писао је и уређивао рубрике сатире у студентским и омладинским листовима. Пре окончања студија, запослио се као новинар, а ксније је био уредник, директор Радио Новог Сада, директор Телевизије Нови Сад, а затим и генерални директор Радио телевизије Нови Сад. Оставши без посла због својих пропалих политичких уверења, опробао се као менаджер за продају. Пише сатиричне приче, афоризме и класичне приповетке. Превођен је на многе светске језике и заступљен у релевантним српским и светским антологијама сатире. Објављује афоризме, прозу, поезију и књижевне критике у београдским и новосадским књижевним часописима. Заступљен је у многим антологијама сатире од националног значаја на српском, енглеском, пољском, руском, румунском, италијанском, грчком, француском, словеначком, македонском, бугарском и немачком језику. Био је члан критичарског жирија Вечерњих новости за награду „Меша Селимовић“ 2018, коаутор је ТВ кабареа приказане на ТВ Нови Сад Тикваријум 1985. и косценариста за тв филм приказан на ТВ Нови Сад На лепом плавом Дунаву 2000. Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник је многих признања: награда „Радоје Домановић“ листа ЈЕЖ са сатиричну причу 1978; награда „Радоје Домановић“ за књигу афоризама Острво без блага 2003; награда „Ђорђе Фишер“ Друштва књижевника Војводине 2007; награда „Чивијаде“ у Шабцу за најбољу сатиричну причу 2009; награда Фестивала сатире „Бијели Павле“ у Даниловграду за најбољи афоризам 2009; награда „Вуко Безаревић“ у Пљевљима за најбољу необјављену сатиричну причу 2009; награда у Панчеву за најбољи еколошки афоризам 2010; награда на Златибору за најбоље еротске афоризме 2010; награда Сатира феста у Београду за најбољу сатиричну причу 2010; награда „Вук Глигоријевић“ Сатира феста У Београду за најбољи афризам 2011; награда ТИПАР на Данима хумора и сатире у Пљевљима за најбољу књигу хумористичко сатиричког садржаја на просторима бивше СФРЈ 2012; награда у Чајетини за афоризам посвећен Олимпијади у Лондону 2012; Међународна награда за књижевност „Хаџи Најман“ у Либану 2014; награда за најбољу кратку причу на Фестивалу кратке сатиричне приче у Београду, 2018. У СНП изведено Кунинско лето 1985.

БИБЛ: књиге прича: Ухом за крухом, Матица српска, Нови Сад 1976; Безброј наших живота, Бак, Београд 2011; Не могу овде да дочекам јутро, Архипелаг, Београд 2014; романи: Лек против смрти, Чаробна књига, Београд 2016; Редослед једноставних ствари, Чаробна књига, Београд 2017; драма: Кунинско лето, Српско народно позориште, Нови Сад 1985/86; збирке песама: Боца под притиском, 1980; Претакани Срби 2009; књиге афоризама: Црвени и плави, 1981, Сиротињска забава, 1990, Острво без блага, 2003; Покори се и почни која је проглашена најбољом књигом афоризама која је објављена на српском говорном подручју 2013; ТВ драма: Шпански ветар са сиром, ТВ Нови Сад 1979; Радио драме: Поздрав из Аустралије, 1981; Кунинско лето, 1984; Принц од монокла, 1982.

NINUS NESTOROVIĆ: BLIZINA BOGA

izvor: pinterest.com

On nož uopšte ne koristi dok jede. Samo kad pije.

Svuda u svetu je produžen životni vek, samo u Srbiji nije. U njoj se i dalje živi od danas do sutra.

Nabavio sam punjač za mobilni telefon, al' za frižider još nisam. Zato je i prazan.

Pola života sam dao za otadžbinu. Pola još nisam.

Najbliži smo bogu. Mi smo njemu odmah iza leđa.

Prelazni rok se lagano bliži kraju. Pošto boljih ponuda nisam imao, morao sam da produžim vernost alkoholu na još godinu dana.

RATKO DANGUBIĆ: UMETNIK Z.

         

           

izvor: pinterest.com

Prekrajanje i sakrivanje njegove biografije, meni bi delovalo kao gnusni, ponižavajući poremećaj umetikovog prava na dostojanstvo. Ako ćemo i pravo, takva-kava je mogla da se prepravlja, zato što mu je život ispao bedan i bizaran. Oni koji su ga bolje poznavali, tvrdili su da je za sebe govorio da je prezren i objektivno smešan. Umesto samoubistva, ovaj koga su zvali Moler (i koji je bio moler), sklon propadanju, i koji je delovao prirodno, odlučio se da se seli u palanku blizu Novog Sada. Tu je kupio i dom od naboja i prepečene, bunarske, cigle, iz čijih zidova je raniji vlasnik izvukao vlagu. Nema sumnje da je nevenčana žena imala smisao za lepo, i sredila je i trem na kome je vredelo sedeti. Sve je ovo bilo deo njegovog bitisanja i on se trudio i oko farbanja zidova. Prijalo mu je  da je blizu arheološkog nalazišta, po kome je mesto dobilo ime, a ljudi su priznavali da tuda nalaze, kradu predmete iz doba Kelta, Hazara. Iako je trgovao i ovim, na zidovima kuće nije bilo sekira, kopalja, slika, knjiga u vitrini. Na nagovor žene krenuo na buvljim pijacama da traga za slikama, knjigama. Dok je imala snage, gotovo do pred smrt, supruga mu je svojski pomagala. Pre nedelju dana putovao sam, s prijateljem sa kuglanja, na njegovu sahranu. Tu je, u crkevnoj porti, ispod lipe, sedeo Muta, sin njegovog rođaka, koji je i sam moler, i koji je organizovao da se preminuli sahrani u grobnici roditelja, uz njih i suprugu. Na sanduku je pisalo meni nepoznato ime, godine rođenja i smrti. Tamo gde smo se sretali, na kuglanju u Novom Sadu, odakle smo se i znali, svi su ga zvali Moler i Pikaso. O njemu su kolale glasine: rđavo je stajao finansijski, nije imao ni penzije. Ukoliko kasni na kuglanje, javljao se telefonom. Krenula je i spletka da je, od kada je odlutao iz Novog Sada, počeo da kupuje po buvljacim, nepotpisana, slikarska platna. Na njih je onda stavljao petokraku, u desnom donjem uglu, i potpis „Umetnik Z“. Umeo je, veli Muta, da tegli hrpu očuvanih slika, da ih reparira i prodaje galerijama. Tako je obezbedio primanja. Iako su ljudi znali da potpisuuje tuđe slike, on je od ove radnje stvorio brend. Koliko su vredele slike da ih je potpisao onaj koji ih je slikao nikoga nije zanimalo. Zaticao ga je Muta, u sobi koja se zvala devojačka, da maše flajerom: „Tu sam gde treba.“ Izvesno vreme spremao je izložbu u Domu vojske. Uspeo je, uz odabir slika, da nagovori novinara, pijanduru, da o njemu sroči hvalospev. Na izložbi je prodao sedam dela. Mutina priča ima kraj: prestao je da obilazi buvljake, i sa kanabea, poverio se Muti da je on kao slikar gotov. On je Muti tvrdio da je na buvljaku u Zemunu našao sliku potpisanu sa „Umetnik Z“. I nije mogao da se seti da li je ovo njegov potpis? Umro je, kao i mnogi umetnici, uzdahno je Muta, od alkohola. Muta mi je darovao sliku s potpisom: „Umetnik Z“. On je lik o kome vredi ostaviti trag, o ovom čudnovatnom duhu, jer ima hiljade načina kako se umetnost može približiti ljudima.

MILAN TODOROV: IZ DNEVNIKA (21)

izvor: pinterest.com

Najlepši rođendanski poklon mi je kad sam samo ja radio za mizernu platu a žena mi kupila konzervu ananasa i burek i nije pristala da to podelimo.

GORDAN LEMAJIĆ: PLIĆAK

izvor: pinterest.com

 U zoru pred polazak uvukao sam joj se u postelju. Samo sam je dohvatio i ona je dohvatila mene. Zapleli smo se i ispraznili napetosti u oznojanom jutru rastanka i slutnjom traženom predahu.

Da li se to moglo nazvati vodjenjem ljubavi? Da li smo išta osećali ili smo samo bili na istom zadatku: dva sina, dva posla, dve plate, jedna kirija i mnogo nevolja za kratak dan. Njena plata jedva da je bila plata. Isto kao i posao. A moja zarada nije bila dovoljna ni za ekser od mrtvačkog sanduka ali taj trošak bi snosila država tako da, eto, bar jedna briga manje.

Čuvaj se, rekla je kada sam krenuo na vrata. I ti se čuvaj, i pazi mališane, jedva sam izustio. Šta drugo da kažemo kada smo do sada već sve rekli? I lepo i ružno. Pohvale su odavno zaboravljene, a uvrede su potrošene. Sekundara je donosila spas od besmislenog razgovora ili bolnog ćutanja.

Autobus je polazio u sedam. Služba je zvala. I tu sam takodje tražio utočište. Policajac bar ne mora da misli.

Sa ovo malo svesti osećao sam se kao progonjeno biće koje zna da mu nema spasa ali igra ulogu dok traje predstava u koju ne zna kako je dospelo.

Tražio sam zaborave gde god bi se ukazala prilika da nečim potisnem teskobu: ženkom, poslom, alkoholom, snom.

Sinovi su mi donosila radost dok sam ih gledao onako zdrave i neupućene ali samo ako ne bi iskrslo onespokojavajuće pitanje, šta će njima sudbina dodeliti? Otvarao sam njihovu sobu u zoru ili u pola noći, ljubio ih onesvešćene, predate snovima, zaštićene detinjom nebrigom. Šta se krilo u tim užarenim glavicama? Izgledaju bezbrižno, nevino. U kojem su svetu sada? I kako se stiže ovde, u moj svet, u moju trideset godina staru kožu? I da li nevinost postoji?

 Kad su bili budni iz njih je isijavala rušilačka energija. Najviše su voleli da skaču po meni, da se sa mnom rvu, bore, da me sruše na tepih i pobede, zajapureni, razdrljeni. Iz nozdrva je sukljala vatra malih aždaja.

Nisu mirovali ni dok ih je Jovana hranila. Zidovi su bili zamašćeni, patos prekriven mrvama i izlomljenim igračkama. Betmen, bez obe ruke i bez jedne noge, zurio je ispod stola u bajku koju nije mogao da  shvati. Silom sopstvenog usuda dato mu je samo da učestvuje u njoj.

U glavi je najčešće bilo teško, a retko kad prijatno. Sasvim sigurno, bilo je i prazno. Najviše sam radio na tome da bude prazno.

Jer, UMBO me je mučio. Prestravljivao me je taj pojam. Ne znam odakle, samo se pojavio, niotkud. Označavao je um i bolove u duši, UMBO. Držao sam ga na razdaljini tako što sam se predavao trivijalnostima. Ali ni on nije mirovao. Stalno se približavao. Smanjivao rastojanje, pretio saznanjem o postojanju.

Bože, kakvih se sve gluposti nisam naslušao. I kako da se ne olešim? Malo, malo, pa se napijem. Zbog količine kabastog alkoholnog materijala prešao sam na kratež. Tako je bilo jednostavnije. Manja količina, jači učinak.

Patrola više nije bila za mene ali to sam shvatio naknadno.

I pravedno je što su me ražalovali. Još sam i dobro prošao. Nikoga nisam ubio ovde, u civilstvu, miru i slobodi.

Koje sranje. Javlja dežurni preko stanice, idi na adresu, muž bije ženu, zvala je, cmizdri, kaže da se i deca tresu od straha, pobiće ih ludak sve.

Pa zar ja, ratnik kosovski, da budem i pandur i socijalni radnik i psiholog!

Odem, kucam na vrata, ovaj moj partner me prati u stopu, sve mu je interesantno, tek se ispilio iz one kursadžijske škole.

Puštaju me unutra.  Deco, ne bojte se, sad će čika milicajac da pomiri mamu i tatu. Govorim ženi, idi tamo u kuhinju, kuvaj mu kafu. Govorim njemu, konju idi tamo ljubi je. Ej, čekaj, prvo meni sipaj piće. Ne, žutokljunom nemoj da sipaš. Mora neko da bude normalan u ovoj državi. Da deca mirno spavaju.

Ajmo da jedemo, izdajem naredjenje. Moja klinka u hamburgeriji baš je nasadjena nakrivo. Ja kažem, pijem špricer, ona kaže, lažeš, piješ pivo. Kažem levo, ona kaže desno. Lupim joj par šamara, kljokne na kolena, izvučem pištolj, zamahnem da je dokrajčim drškom. Ovaj moj viče, nemoj šefe, hvata me za ruku! Tresnem i njega, pao ne mrda. Gazda moli, Lale nemoj mi sranje praviti u kafani, pa šta ti je danas? Puknem ga pod rebra, uhvatim ga za kaiš, odignem ga od poda ceo metar pa ga sručim na vitrinu punu mesa, urnebesa i ostalog smrada.

Dok su stigli meljovi iz interventne dokrajčio sam ono pola vinjaka što se kočoperilo iznad šanka. Jedino je to ostalo čitavo od celog kioska. Pitaju me gde mi je pištolj. Eno vam ga tamo, jebite se sa njim. Prvi pita, da ga vezujemo? Drugi odgovara, ta vezaću ti mater dok je budem jebo, majmunčino! Ne vezuje se pajtaš s kojim si dupe na rešetu teglio. Ajmo kreći, braćela, ovde si svršio pos'o.

Presuda: član 6. stav 3. nasilničko ponašanje. Marš na pumpu. Peri pandurske kočije. Plata, pedeset posto. Dve godine.

Kod sudije me nisu teretili. Sa Malom sam bio, kako su to nazvali, u intimnim odnosima, a ove ostale koje sam prebio nisam zlostavljao kao privedena inkriminisana lica već su mi na teret stavili nasilničko ponašanje, tako da nije bilo «zlostavljanje u službi» inače bih možda i kreketao. Svima sam se izvinio, žao mi je, pio sam, nisam znao šta radim.

Da znaju šta mislim o svemu ne bi mi oprostili. Terali bi me do kraja. Ovako, malo se ukurvim i prodje muka. A možda i nisam baš tako zao? Nekada me misli odvuku u srdžbu koja hoće svakog da satre, a nekada mi se one čine tako prozračne, nevine, kao kapljice potoka što prskaju ispod poludelih čizama.

U plićaku je spas, bar za mene. Ako dozvolim da me zaposednu važna razmišljanja gotov sam. Sve ću da pobijem, jer sve i ne mora da postoji. Neizdrživo je. Teret je tako silan. UMBO je preopasan. Snaga urla. Nešto se mora učiniti, neko stanje sigurno postoji kao utočište miru. Kao topla loga u tresetištu ispod nemih četinara.

Vezu sa Malom sam nastavio. Njoj sam se najviše naizvinjavao. Kako i ne bih kad mi je trebala. Njena koža nikada nije bila suva. Ni koža ni sluzokoža. I mirisala je. Udisao sam svežinu puti, daha, krepkosti.

Ali, bila je glupača kao i ostale. Stalno traže nepostojeće. Treba im siguran posao,  večna ljubav, dobro zdravlje, mladost.

Ja sam samo drot koji je pobegao djavolu sa lopate, privremeno, ali znam da to za čim čeznu ne postoji na duge staze. Oročeno je i uvek je kraće nego što treba. Dao nam onaj više veka nego leka.

I koliko god da sam posle svih nedaća bio iskusan namestiše i meni stupicu.

Zovem Malu na telefon, kako si, šta radiš, jesi li stigla s posla, okupala se, namirisala, namazala..? Slušam njen glas, uvija u vreteno telo i kosu, dira me od sredine na gore, pa na dole, pa okolo naokolo. Spreman sam za još jedan dobar zaborav.

Evo, luče, dolazim. Danas sam oprao osamnaest automobila, pet marica i dva džipa. U svaki sam natočio rezervoar. I svi su me gledali dok sam radio i mislili, evo jadnog prolupanka, heroj, borac, otpadnik, budala. Snishodljivošću treniram strpljenje.

U stvari, UMBO pumpa balon. Neka ga, neka bude što veći i tvrdji i deblji kada dodje vreme. Jebaću vam mame u pičke krvave svima! Boli me bes i bes će da zaboli vas, sve vas gadove proklete, neznalice što živite u laži, nataknem vas na kurac! Čekajte samo kad vas stavim na muke, kada vam krv i sluz pustim iz udova otkinutih i utroba razvaljenih onda ću u oči da vam se zagledam da vidimo kakvo lice istina pokazuje, majki vam se iznapojebavam majčinih!

Opa, šta je ovo, sačekuša? Jeftinom duhovitošću se branim od iznenadjenja. Sede u foteljama, piju kafu. Sedi da razgovaramo. Seo sam. Vidi, ovako više ne može. Ja sam ti žena, imamo dvoje dece. A ja sam ti devojka? Ili šta sam ti ja?

Ti piješ. Ti nisi normalan. Treba da se dogovorimo. Treba da se lečiš. Da, treba da se lečiš. Ovako je neizdrživo. Moraš da se odlučiš. Ili ćeš sa mnom, ili sa njom? Ili ćeš sa njom, ili ćeš sa mnom? Ovako stvarno više ne može! Sedi, nemoj da bežiš. Večeras moramo da se dogovorimo. Mi smo razgovarale. To što se večeras dogovorimo, tako će da bude. Hoćemo da znamo na čemu smo. Ko je ko, ko je šta. Ko si mi ti. Ko sam ti ja. I ja. Moraš da odlučiš! Večeras!

Sedim i slušam. Slušam i sedim. Gledam u njih ali i mimo njih. Tepih je dlakav, kafa popijena, sok zelen, prozor crn od noći.

Ne, prvo je bio rumen od zalaska sunca ali sada je već crn. Trajalo je ovo mučenje. Uzaludno je trajalo. Ove dve bednice ne shvataju da nepromenljivost ne postoji. Pozicija ne postoji. Ono što misliš da danas imaš sutra više nemaš. Sutra shvatiš da ga odavno već nemaš, samo nisi bio obavešten.  Detinjstvo, mladost, smrt, život, smeh, suze, sve je pomešano i sve je neuhvatljivo. Kada dodje, koristi ga. Kada nestane, jebi se.

I šta je sada ovo?! Zar moj UMBO da trpi ove dve kurvetine? Ustaću i polomiću im kosti. Samleću ih u krvavu smešu kose, šminke, tangi i brushaltera. Za dve sekunde neće se razlikovati od onog mesa iz vitrine! Niti jedna od druge!

Drži se plićka, drži se plićaka. Gledaj kapljice kako se raspršuju uokolo. Još uvek ima prilike za predah, za slatki zaborav.

Za prijateljsku šumu. Još nisi prso skroz.

«I, šta si odlučio?», pitaju me saveznice, odlučne, otvorenih očiju.

*Gordan Lemajić je mlad pisac iz Petrovaradina. Godine 2016 objavio je kratki, autobiografski roman RAZVEZIVANJE.