 |
1.
Neki starac upita u kafani da li je slobodno da sedne za
moj sto. Delovao je vrlo gospodstveno i seo je tek kada sam klimnuo glavom.
Nema sumnje da nisam bio srećan što mi se pridružio, ali u isto vreme slutio
sam da ovo nije slučajno. Nije pokušavao da okoliši, zamolio je da mi ispriča
priču, da mu naručim kafu i čašu hladne vode. On je narator, predstavio se ne
bez ponosa, ali i karikirao svoju ulogu: tumara po gradu, “lovi” pisce, i
govori im priče koje izmišlja, a čuo je od kelnera da sam pisac, koju ovde
svraća kada je u gradu, i voleo bi čujem kratku, njegovu sagu.
2.
Pijanista, ovako počinje priča, veli starac, polako
spušta penzionisanog majora s krova, uz pomoć užeta: major je, mora naglasiti,
deda muzikanta i menjali su na krovu napukle crepove. Tu su još nebo i koza u
dvorištu, sve je prilično nalik prikazima u religioznim slikovnicama.
Pijanista, koji je i filozof, drži uže dok se deda spušta s krova na merdevine
naslonjene na oluk, i kaže dedi da se sve pojave ne mogu objašnjavati istim
uzrocima, i da se sam gadi onih umetnika koja su bolja od svojih dela. Po
rečima muzikanta, upućenih dedi, dosta je devojaka zaljubljeno u njega samog.
Taj penzionisani major, njegov deda, kaže da ljubav na duši ostavlja gadne
ožiljke. On se seća svojih ljubavi i veli: “Sve je dobro što se nikada ne
svrši.” Koza povremeno gleda ljude na krovu i merdevinama i mekeće, i tako se
meša u događaj, a pijanista opominje dedu: “Pisce koje volimo, ne treba da
čitamo do kraja.” I u tome što je deda, penzionisani major, bio ni na nebu ni
na zemlji, na samom krovu, podvučen je skriveni smisao same starčeve priče:
pijanista je hteo nešto da kaže o majci, dedinoj ćerci, koje više nema. Deda se
lagano dokopao zemlje i teturao se kao pijan, podsmevao ljubavima unuka: a onda
je, s lulom u uglu usana, mrmljao da je srećan da su zamenili crep, i seo na
klupu, ne gledajući unuka na krovu.
3.
Starac nije pokušavao da se izvini što je seo za sto,
promrmljao je suvu rečenicu o ulozi sudbine. “Između priče i nas je samo privid
jezika!” rekao je gospodstveni starac, koji je završavao i pijenje kafe. Ima
priča, gotovo se našalio, koje dolaze s one strane s koje dolazi tuđi vetar, i
tada nema ničega što može njih da zaustavi. To je bio jedini put kada smo se
sreli. Starac je ustao, slegnuo ramenima, pružio ruku, i rekao: “Hvala za
kafu!” Nije se obazirao ni na koga, ni na čega.
Primakoh k sebi, ne znam zašto, njegovu šolju, šolja je bila još topla,
a na dnu šolje bila je figura koze.
