NINUS NESTOROVIĆ: PTICE SELICE

Prvo smo odavde oterali neprijatelja, a onda je na red došlo i ostalo stanovništvo...

I ja sam ovca kao i svi ostali glasači. Samo crna.

Za rat je potrebno dvoje. Mi i još jedan.

Živi su ipak bolje prošli od ubijenih u ratu. Od ubijenih su ostale samo kosti, a od živih i kosti i koža.

Golub mira je ptica selica.

Mitsko biće XXI veka: pola žena - pola plastika.

Deca često imaju vaške u kosi i bube u glavi. Vaške dobijaju od drugih, a bube su uvek samo njihove.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: ONO ŠTO NE VIDIŠ

pinterest

U herojska dela računamo samo kad se izgubi glava. Mudra upotreba glave se ne računa.

Stranke se muče kako da zadrže poslanike od preletanja. Najbolje da ih prstenuju.

Vera te ubeđuje da vidiš ono što ne vidiš, a da ne vidiš ono što vidiš.

Nevinost se ne dokazuje već krivica. Izuzev u jednom slučaju.

Gluposti prave i mladi i stari. Mladi primereno fizičkim, a stari umnim mogućnostima.

MILAN TODOROV: BELA KOŠULJA

Svako jutro u vinogradu. 

Nekoliko sati znojenja, 

nešto prašine u nozdrvama

i zemlje na đonovima.

Ali, kad se vratim

kući istuširam se,

operem kosu, obučem 

novu lanenu košulju.

Okupan, vedar i čist, 

u beloj košulji
odlazim u grad,
u beloj košulji
kao da idem u rat
da poginem.

RATKO DANGUBIĆ: DVE ČAŠE VINA

pinterest

I pesnici se ovde-onde samoobmanjuju da sebi olakšaju pisanje. A volim kada pesma ima priču. Ume i sve oko mene da postane iluzija, obmana. Doživljaj koji sam imao, o kome govorim, nije jedinstven. Ovo je mala priča, za dve osobe, mali, okrugli beli, sto od vrbovog pruća u bašti kafea, sa dve obične metalne stolice. Treba, pre svega, da procenim kojim redom da iznosim slike koje su se ređala pred očima. Zacelo, mogao sam ovo i da ne vidim. Sedim svakodnevno u jednom kafeu, koji ima terasu, nalik francuskim bistroima na bulevarima: a sopstvenik sam i svoga života i vremena.

Ali, upisao sam se jednog dana u spisak posmatrača ljudi, gostiju kafe. Ne znam kako sam izabrao lepi, stari par, koji je sedeo u dnu terase, ne znam kako da ih oslovim, koja imena da im dam, sve bi bilo pod lažnom oznakom. Može biti da su profesor i stara manekenka, neka ostane tako. Ne postoji istraga o tome, ne do sada. Jednom reči, oni su u priči, sede za rezervisanom stolom, svaki dan: od podne do dva. Mlađi kelner im donosi dve čaše crnog vina, vodu i sklanja pepeljaru, stavlja vazu s prirodnim cvećem. Ne, nema ovde ništa posebno. Pada u oči da starac nosi kartonski kofer, ni veliki, ni mali, sa nalepnicama belosvetskih hotela: i ne bi mogao kazati da mu je težak. Predviđao sam razvoj događaja dva-tri meseca, a onda se nedelju dana njih dvoje nisu pojavljivali. Zatim, umesto njih dvoje, jednog dana se pojavio starac, sa koferom. Kelner mu je doneo dve čaše vina, bez vode, bez vaze sa cvećem, nije odneo ni pepeljaru: starac je kucnuo čašom drugu čašu, razgovarao s njom, popio svoje vino, a onda ono drugo i, ritualno, se, sa koferom u ruci, nakon plaćanja, udaljio. Kelner je rekao, video je da me zanima sudbina ovih ljudi, da je gospođa u pansionu za stare, valjda umobolne, nije znao više od toga. Mislio sam da ne treba da se raspitujem. Nisam, istina, imao ni razloga da kopam po ovome. Starac je dolazio, s koferom, naredni mesec, svaki dan, ponavljao ritual sa dve čaše crnog vina, a onda ni njega nije danima bilo za stolom. To je sada za mene samo uspomena. Kelner je, bez moga pitanja, rekao da je moj i njegov starac umro, da starca i staricu žali. Morao sam se, dakle, zadovoljiti nagađanjem o daljoj sudbini starice. Koliko da sebe utešim, zamišljao sam da starac počiva u grobnici i čeka svoju staricu iz pansiona.

MILAN TODOROV: KETTLER

pinterest

  

           Probudio sam se iznenada. Bio sam veoma umoran. Kao da sam sebe posmatrao izdaleka. U sobi u kojoj sam spavao bilo je polumračno. Pun mesec zašao je iza susedove kuće. Oslonio sam se desnom rukom o visok jastuk i levom uključio malo svetlo iznad uzglavlja koje sam nedavno promenio i sa kojim nisam bio zadovoljan. To noćno svetlo bilo je jednake veličine kao i prethodno, ali je, verovatno zbog oblika zaštitne kapice oko sijalice, nezgodno bacalo senku na zidni sat. To je podrazumevalo prilično naprezanja, pa čak i neprijatnog izlaženja iz toplog kreveta, pri čemu sam, onako bunovan, morao da pazim da mi se noga ne omakne te udarim glavom o oštru ivicu komode.

        U ovom slučaju,uspeo sam da vidim da je tek prošlo četiri sata. Bilo je prerano da ustanem, jer nisam želeo da uznemirim suprugu koja spava u drugoj, svojoj sobi, odvojenoj od moje i mene, ali kroz koju moram da prođem da bih došao do trpezarije.   

           Razlog moje nesanice sam mogao da pretpostavim. Pun mesec u ovo zimsko doba, preterana hrana i alkohol u slavljeničkim danima ili... uvek to ili na kraju biva presudno...ili sam osetio u snu, jasnije nego na javi, taj nezaustavljivi osećaj odlaska. Kao da vučem potez kredom po beskrajnom, belom zidu. Ništa ne ostaje.    

             Odlazimo jedni od drugih, a naročito od pređašnjeg svog sveta, sveta u koji smo verovali i polagali kakve-takve nade, odlazimo zbunjeni, nehoteći, ograničeni malim gestovima, sitnim slabostima, uvećanim strahovima, pravim ili lažnim simptomima bolesti koje nagoveštavaju šta bi moglo da nam se desi u  budućnosti.

        Uspeo sam, ipak, da se, ne paleći svetlo, noseći naočare za čitanje u desnom džepu kućnog ogrtača a sveščicu i hromiranu posudu sa vodom u levoj ruci, spustim niz šest ili sedam basamaka parketiranih i još dobro uvezanih lepkom tako da nisu cvrčali. Pritom sam se desnom rukom držao za uski gelender od lažne zlatne presvlake. Sećam se da smo ga, supruga i ja kupili za vreme jednog bezazlenog puta u Budimpeštu, dok smo bili mladi i nismo uopšte razmišljali da bi nam taj rukohvat zbilja mogao zatrebati. Žao nam je bilo što smo prethodne noći mnogo novca spiskali na skupu i dobru večeru u jednom polupraznom restoranu (behu to mršave, mađarske socijalističke godine) i za ozbiljniji rukohvat nije nam ostalo dovoljno novca.

          Po povratku u hotel, izašli smo sa čašama malo prehladnog konjaka, pozajmljenog iz hotelskog frižidera, na terasu i posmatrali žmirkastu panoramu grada na dve obale, sve više se približavajući jedno drugom.

         Međutim, sad smo se, kao što rekoh, neshvatljivo udaljavali jedno od drugog. Čudo je kako to uvek počinje u snu, ali ima sva obeležja istinskog fizičkog pokreta koji podrazumeva odlazak. Sanjao sam, naime, da smo u nekoj azijskoj ili afričkoj zemlji zaposednutoj nerazumljivim ali surovim ratnim sukobima. Ja sam tamo boravio kao vladin službenik, a moja mlada supruga je bila novinar početnik i poveo sam je sa sobom svestan rizika u koji se upuštamo, ali ipak sa nadom da ćemo se sretno vratiti još čvršće ukalupljeni u zajednička osećanja, stisnuti nesrećom koju tamo budemo upoznali.

          Sve vreme boravka u toj nepoznatoj zemlji sa nama je bio i visoki, tamnoputi pratilac koji se, izgleda, zanimao za moju lepuškastu ženu. Pošto između nas nije bilo skrivenih tajni, pitao sam je da li je i ona to primetila. Nasmejala se. Rekla je da to žene uvek primete pre muškarca, ali da ne brinem. On nju ne zanima. To je samo slučajni saputnik na našem putu, koji, istina, sebi ipak pridaje malo više značaja, ali sasvim bez osnova.

          Desilo se, međutim, da je njen mobilni telefon sve češće otkazivao poslušnost, te smo jedno jutro zamenili uređaje, jer je ona sa pratiocem, morala u ne preterano udaljenu seosku bolnicu da napravi reportažu o ranjenoj deci u nedavnom samoubilačkom napadu nekih pobunjeničkih frakcija. Ja sam ostao u hotelu i čekajući da mi se javi da su bezbedno stigli, prčkao po njenom zaista izraubovanom telefonu. Premda sam se svojski trudio da shvatim komande, došao sam do zaključka da mu zaista nema leka i ostavio ga u fioci nadajući se da će se, nekim čudom oglasiti do večeri.     

          Međutim, to se nije dogodilo i ja sam počeo da brinem. Vesti na radiju nisam razumeo. Vesti na engleskom nisu govorile ništa o selu i dečjoj bolnici.   

          Sedeo sam u prašnjavom holu hotela u koji su svaki čas, vukući nekog za noge ili ruke, upadale pobunjeničke bande. Popio sam nekoliko Martin konjaka odvukao se u sobu dosta pripit i probudio se opet rano. Međutim, moje žene i njenog saputnika nije bio. Otvorio sam ladicu i gle čuda telefon je sad žmirkao, ali na njegovom ekranu nije bilo zabeležaka o bilo kakvom propuštenom pozivu ili poruka.

          Sišao sam do recepcije. Portir je bio miran i dremljiv. Predložio sam mu da zajedno popijemo espreso s mlekom, o mom trošku, što je on rado prihvatio.    

          Sporazumevali smo se na lošem engleskom. Uglavnom, shvatio sam da se tokom noći ništa novo nije dogodilo. Sukobi nisu prestajali. Bilo je sve više mrtvih i ranjenih.

        „Najbolje za vas je da se pokupite i što pre odete odavde.“

         Nisam mogao ništa da ga pitam za ženu i pratioca, njegovog sunarodnika, jer sam pretpostavljao da bi mi rekao da se sa njima nešto dogodilo. Oni uvek tako odgovaraju.  Ravnodušno. Da li se pretvaraju? Ili zavaravaju sopstveni strah. U građanskim ratovima najčešće se ne zna s koje strane dolazi strah i ljudi zato ćute ili lažu.

        „Možete da odete samo do granice i tamo sačekate suprugu. Tako rade svi ambasadori.“

       Znao je da nisam ambasador, ali njemu su svi stranci, očigledno, bili ambasadori.

            Čekao sam do podneva a onda se popodnevnim rasklimatanim autobusom nekako prebacio do granice i odseo u zapuštenom motelu, svaki čas pogledavajući u telefon koji mi je žena ostavila. I dalje nije bilo poruke od nje.

            Raspitivao sam se unaokolo, ali niko nije znao ništa o selu u kome se nalazila dečja bolnica. Po običaju, sedeo sam za šankom i pio Remi Martin.

            Kasno, uveliko posle ponoći, otišao sam u svoj iznajmljeni sobičak na spavanje. Sanjao sam svog oca. Zvao se neobično: Ćira. I Ćira je bio zabrinut, ali je  sve, na svoj dobroćudni način, objašnjavao velikim nesporazumima koji se u sve većem broju, na žalost, kotrljaju svetom kao u kakvoj beskrajno zamršenoj petlji. U jednom trenutku, rekao mi je da mora da ide, jer se, pošto je odavno umro, predugo zadržao u razgovoru sa mnom. Ustao je sa ivice kreveta, pri čemu su mu noge šljapnule kao pas kad padne u vodu. Zatim je nestao a iza njega je ostala skoro opipljiva tišina.

            Moja žene se nije pojavila u motelu. Da li je živa? Kažu da svakoj smrti prethodi neka vrsta odlaska, još nejasnog i često mehaničkog.      

           Setio sam se i odlaska svog, nedavno u snu ukazanog, oca. Pre nego što je umro, šetao je svako popodne, bar sat vremena Molinarijevim parkom udaljenim koju stotinu metara od porodične kuće. Bili smo veoma bliski. Nismo morali da govorimo, a znali smo sve što se jednom i drugom dešava. Bolelo me je to. Svakako da je bolelo i njega, ali nijednom mi nije pokazao da se sprema da ode zauvek, uprkos priznanju da se oseća veoma, veoma rđavo.     

           Jednog popodneva žurio sam na autobus koji je imao stajalište na obodu parka. Žurio sam na posao, rani, pripravnički u gradskoj hronici. Tu se radilo i pre i posle podne. Uglavnom, ništa važno, ali protokolarno pojavljivanje u raznim satima dana, smatralo se preporučenom vrlinom, tačnije dobrim pozicioniranjem za ambicioznog početnika kakav sam bio. U daljini, opazio sam i figuru oca u šetnji. Već sam rekao, mrzeo sam te njegove usamljeničke šetnje. To je značilo da je ozbiljno bolestan. Hteo sam da ga viknem po imenu, ali sam odustao zbog buke približavajućeg drndavog autobusa. Osećao sam da i on mene gleda, mada je okrenut leđima. Vidi me, ali ne želi da me ometa. Prepušten poslednjoj svojoj samoći. Vezan za nju kao islužene kućne papuče.

         Vrlo brzo, samo nekoliko nedelja posle toga, zaista je zauvek otišao. Najpre u bolnicu a onda...

...

          

           Trećeg dana moja žena se pojavila. Ponašala  se kao da se ništa nije dogodio. Na moje začuđeno pitanje rekla je da je napravila dirljivo surovu reportažu, da me je čak zvala više puta telefonom, ali da se ja nisam javljao i da je od recepcionara saznala da je čekam u ovom motelu.

          Više nikad nismo o tome pričali. A i kako bismo kad je to bio samo san koji me je jutros prerano probudio?!

           Sada smo oboje u zrelim srednjim godinama. Šalili smo se kad smo otkrili taj eufemistički termin. I dalje smo zajedno i volimo se na način kako to biva među onima koji se dobro poznaju i najčešće pokazuju brigu kao ljubav prema drugome.

          Pošto previše sedim za ekranom kompjutera ili vozim automobil, počeo sam da osećam bolove u kolenima i karlici.

          „Trebalo bi više da šetamo“, predložio sam ženi.

Međutim, ona nikada nije volela šetnje.

           „Bolje je da kupimo trenažni bicikl. Pričao si mi da si, kao dečak, najviše voleo duge vožnje biciklom.“

           To je bilo tačno. Potražio sam trenažni bicikl u oglasima. Izvesni crno-beli Kettler profi mi se izetno dopao, ali mi je izmakao na prvoj aukciji na Limundu. Kupio sam ga iz drugog pokušaja. Bio je polovan, ali sjajno očuvan. Jedino mu je povremeno otkazivao kompjuterizovani sistem kojim ste mogli da pratite pređenu dužinu zamišljene staze, odnosno kilometražu, strminu izmišljenog uspona i opterećenje koje se merilo povećanjem pulsa.

         Svejedno, vozili smo ga povremeno, ali svakodnevno, kad kome dođe volja. Škripuckao je, ali svakim danom treninga činilo mi se da sasvim dobro uspostavljam pređašnju utegnutost mišića. Ne istovetnu, naravno. U ovim godinama, to  je nemoguće, uprkos svim predostrožnostima vreme teče, ali trenažer je svakako stvar koju ljudima u nekim godinama vredi preporučiti.

...

          Popio sam svoj uobičajeni jutarnji napitak. Isceđen sok od limuna i supenu kašiku maslinovog ulja sa Iberije.

          Žena se tuširala u kupatilu. Čule su se kapljice pljuska iz tuša kako udaraju po kamenim pločicama ili blažim zvučnim naletima kljuckaju njeno, stidno mi i skoro već strano, telo.

         Seo sam na trenažer, okrenuo pedale i krenuo…          

NINUS NESTOROVIĆ: NA ULICI

pinterest

Nama je bolje da otvorimo Pandorinu kutiju, nego glasačku. Manje zlo se u njoj krije.

U svakom gradu u Srbiji svež hleb možeš naći ujutro u pekari, a svežu demokratiju uveče na ulici...

Vođu svi vole. Kamere najviše.

Na ulici u Srbiji možeš da se zaraziš ili demokratijom ili triperom. Triper se lakše leči...

Lako je ovde razlikovati patriote od izdajnika. Jedni ostavljaju krvav, a drugi sluzav trag za sobom.

Nije samo evolucija podelila primate na majmune i ljude. Isto to je uradila i politika.

Ne pravim se mnogo pametan. što ne znam - ne znam, a i što znam pravim se da ne znam.

Aforizam treba da bude oštar i tvrd. Mada i labavi može da zabavi...

Bog čuva Srbe. On je naš lovočuvar.

On sam sebe smatra jednim od naših najboljih aforističara. Šteta što nema adekvatne aforizme da nam to i dokaže.

RATKO DANGUBIĆ: DHL

pinterest

A, ne, nije imao bolju ideju, smeje se, bar se nije javila u njegovoj glavi, kako ove koje treba da opomene, da im, malo, i podvali. O samim ljudima nije znao ništa, ni sada ne zna mnogo, sabrao je papire koji su se ukazali: imaju pristojnu seosku kuću u susednom selu, u nju porodica dolazi leti iz Beogradu, kažu seljani i iz Minhena. Nema želju da zameni bilo koju vrstu policije, do adrese je došao, naglašava, kako je došao. Njega ne zanima ni da se stara o seoskom smeću ni u svome selu, ali barem je ovoliko trebao da uradi da ove ljude opomene da ne bacaju svukuda svoje đubre. U njegovom selu su ponovo za tri meseca, iako je bila akcija da se divlje deponije uklone, nikle dve: po jedna na obe strane sela, uz lokalni put koji vodi kuda mora da vodi. I za manje nervoznog čoveka ovo bi bio šamar, da ne kaže izazov, on je član i lovačkog društva, i tvrdoglavo ne prihvata da su ljudi ovolika stoka: ovo u njegovu glavi ne staje. I kada je pre dve subote zastao pred severnim smetlištem, nije mogao da veruje šta je bačeno samo iz jednog traktora: mašina za suđe, električni šporet, garderoba, raspale krpare i komadi linoleuma. Taj linoleum ga je podsetio na vreme kada je u njemu, naučili su ga duboresci rade, bio je mlad umetnik, u nedostatku ploča i prese za grafike, izrezivao figure i pravio crne otiske na papiru. Iznerviran, ne zna zašto, otvorio je vrata na rerni šporeta, i otuda su izletele gomile računa, koverti. Nema sumnje da je po njima mogao da prepozna vlasnike svega. Gle čuda, među papirima je bio i smotuljak pisama, ispostaviće se, bio je znatiželjan, ljubavnih, koje je, neka bude i tako, vlasnik šporeta, ili ko već, pisao madmoazel. Sa paketom pisama vratio se kući, pažljivo ih prebrao, pozvao službu DHL, i upakovana pisma, u velikoj kovertu vratio na adresu na koju su stizali računi iz rerne. Stavio je pisma iz smotuljka, bilo je ovde lepih rečenica, a, sudeći po rečenicama, bilo je i ljubavi. Napisao je, da koverat ne ode bez poruke, kratku misao na papiru: „Ovo je vreme vremenske vrtoglavice!“ Od svih ljudi pred koje su imenovani mogli da izruče smeće, ispalo je, sudeći po njegovom delovanju, da je on najmanje bio podesan, jer nije onaj koji se miri sa javašlukom. Ne treba više da zna o ovim ljudima, čemu, ne zanima ga ni da li žive na ovoj adresi i ko. Ne, siguran je da neće zakucati na njegova vrata, smeje, mora da ih bude sramota, a postoje i novine gde može da se i sam obrati. A onda se i predomislio, dodao je na papir još jednu rečenicu: „Emocionalni kraj je stvarni kraj.“ A opet, šta je moga da uradi? Toliko je sve ovo bilo bizarno. Da zove komunalnu policiju, zakupi kamion pa sve vrati u susedno selo, o čemu je onda ovde reč?

MILAN TODOROV: KAD TVOJI DOĐU NA VLAST

pinterest

Kad tvoji jednom na vlast dođu,

Nek meso s kosti bez tebe glođu!

Zaboravi s kim si vodio borbu,

nemoj im duvati u vruću čorbu.

Neka im drugi bacaju lovor, cveće,

tvoja ruka za njih glasati više neće.

Kad tvoji dođu, biće kao stari režim.

Pusti ih, reci sebi: ja od takvih bežim!

PRIKAZ PRISTANIŠTA

10. mart 2019.

Dnevni list Danas

Dodatak Nedelja

RASPROSTRANJENOST RĐE

Milan Todorov "Pristanište", Adverto, Novi Sad

Ako se atmosfera nekog proznog dela može odrediti koloritnim okvirom onda je najprimerenije ukupna dešavanja u novom romanu Milana Todorova „Pristanište“ markirati kao modrice recikliranog sećanja na neuspeh, greh i kaznu, te stalno propadanje uzleta i zanosa.

Piše: Branko Stojanović 

Civilizacija našeg doba, njen kulturološki odraz, nepristojno mnogo duguje ideji nasilja nad drugima, torturi tela, njegovoj ideologizaciji bilo kroz ratne i poratne traume ili mirnodopske opsesije zdravim, a zapravo seksualno egzercirskim odnosom prema našoj telesnosti.

Mada se bavi savremenom temom društvene apatije, nemoći i otuđenosti pojedinca u mirnodopskom vremenu bez jasno određenog cilja kako za pojedinca tako i društvo, ovaj ljubavni, pikarsko-gradski roman naših dana kroz ispovednu, bezmalo neobaveznu priču iz prve ruke pripoveda o nemanju drugog izbora u sudaru sa svetom osim izbora nagonskog i brutalno seksualnog .

Rečno pristanište na obodu grada u kome se sabira i taloži ljudski „otpad svih fela kao kamen u bubregu“ predstavlja topos u kome se sudaraju proplamsaji nade u mogućnost novog puta i uverenje da smo posle svih ratnih stradanja i poratnih tranzicijskih frustracija poslednjih decenija postali nevidljivi za ostali svet. Zbirka nasilja nad sobom se umnožava. Nova kultura u svim svojim prepletima različitih događaja u romanu se nijansira skoro uvek kao kultura represije, što je samo drugi naziv za silovanje.

Ovakav odnos nije privilegija muških. On se jednako rasprostire na sve učesnike romana bez obzira na godine starosti. U pristanište na gradskom šetalištu stižu istom opsesijom ukleti i bogati, oholi i gubitnici, žene u pomami i muškarci na uviru životnih sokova, kao i stranci, starci i starice koji poslednje putovanje rečnim kruzerom koriste za poslednje ispade seksualnosti ma kakva ona bila. Svet se ljulja kao ukleti brod i njegovo ljuljanje se ne može završiti jer klatno metronoma je izvan nas.

Rasprostranjenost iste patnje i uzaludnost čovekovog traganja za trajnom zajedničkom srećom, srećom sa drugim bićem, nalazi se nad komformizmom svakodnevnog i prividnog. Društvo izriče presude pojedincima jer je i samo podvrgnuto osudi bez mogućnosti katarze. Male priče gubitnika se slivaju u zajednički narativni tok koji ih sve vodi u tačku na putu u kojoj se sav kal i propali sjaj sveta taloži „kao kamen u bubregu“.

Odista, ima u tom zbirnom imenitelju ljudskih sudbina nečega što pomalo podseća na usud Andrićeve Proklete avlije, samo na jedan drugi način. I ovde su istorijske, tačnije civilizacijske norme i nužnosti uzrok mnogih skrivenih patnji i trauma, naročito post ratnih, ali je zlo posledica čovekovog svesnog sudelovanja u njemu, učešća koje je opravdavano željom da se upravo tom zlu prepreči svojim bićem. Uzalud, naravno, jer nevinih nema, nije ih nikad ni bilo i neće ih biti a lični kolapsi predstavljaju kolaps autoritativnog režima koji se stalno širi umesto da se najzad rasprsne.

Knjiga je priča iz prve ruke a pripovedanje teče lako i raspliće se sasvim neočekivano, gotovo u postmodernističkom maniru. Ogrnuti teškim bremenom kao svojevrsnom rđom doba, protagonisti romana razumevaju da je nemoguće odreći se sopstvenog srama, jer je on još jedini zalog samoodržanja. Dakako, uz hamletovsko ludilo na kraju, kao nužan odabir oružja kojim se još jedino možemo braniti od ludila sveta.

VASIL TOLEVSKI (MAKEDONIJA): SNAGA

pinterest

Snaga jedne države ne zavisi od toga koliko pameti imaju političari, nego od toga koliko je narod glup! Jer ne postoje pametni političari.

Nemojte zabranjivati govor mržnje. Bolje da nas mladi mrze dok su ovde, nego da nas mrze iz inostranstva.

Ako nekada umrem sahranite me u grob Aleksandra Makedonskog. Tako će svet znati gde je grob Velikog Aleksandra.

Pacijenti uvek traže način kako da pobegnu iz ludnice. Slično našoj omladini.

Groblje je jedino mesto gde niko ne kritikuje pametne ljude.

Nas i Albance samo nesreća može da spoji. Zato smo i napravili zajedničku vladu!

BELEŠKA O ROMANU "PRISTANIŠTE"

objavljeno u Večernjim novostima 8. marta 2019.

MILAN TODOROV: PRISTUP ROMANU

pinterest

Savremeni roman beži od fabule. Sve priče su odavno ispričane. Roman postaje osećanje. Ako i ima rudimente priče roman istražuje odnos čoveka prema njoj. Fragmenti opšteg autorovog stava prema pojavama sveta čine roman prihvatljivim za čitaoca u meri ulančanih malih proza.

PRIKAZ PRISTANIŠTA

Prikaz romana PRISTANIŠTE objavljen u nedeljnom Dodatku beogradskog lista DANAS 02-03.mart 2019.

iz lične arhive

MILAN TODOROV: HLOR

                 

pinterest

...

Njen muž je popravljao klime. Sezona još nije počela, ali trebalo se pripremiti za nju. Imao sam nekoliko novih klima, onih najjednostavnijih tipa Midea i Venting, tek prstiglih u Koru. Bio sam spreman da ih preprodam povoljno. Ili delimično kompenzujem delovima za ozbiljne bazene kakve su oni prodavali u prodavnici idiličnog naziva: Svet porodičnih bazena.

                Gospođa Helga je sedela na visokoj crnoj stolici koja je ličila na barsku. Ofis je hladovit a bela hladna svetla daju mu moć kontrolisane zavodljivosti. Osim toga pljusak iz malih raznobojnih fontana poređanih oko zidova ovalne sobe stvarao je utisak lažnog spokoja. Pušila je  na muštiklu neki fini mirisni duvan koji se odbijao od preniskog gipsanog plafona i padao na rezano žuto prolećno cveće poređano unaokolo kao otrovni sag. Ta činjenica o njenoj ličnosti je utoliko značajnija što u radnji u koju sam navraćao često zbog sitnica koje bih zaboravio da kupim u Gornjoj zemlji a koje su mojim mušterijama bile prestižne, nikad nisam zatekao nijednu mušteriju. Oni su radili na veliko. Moji kupci pak, jedva utekli sa dna bureta, obično su želeli da uz imitaciju bazena, imitaciju koje nisu hteli da budu svesni, imaju što veće filtere za prečišćavanje, moćnije i bučnije pumpe, sjajnije plovke za hlor, blistavije i teže merdevine i slično. Stvarali su utisak da su srećni jer su oni tako odlučili. Previše nas je takvih danas. Ili je previše takvih odluka. I onda, razume se, to ne funkcioniše.

                Svet porodičnih bazena miriše na hlor i vlagu. To dvoje ide zajedno.

                „Ovo je poslednji put da to radimo“, kaže gospođa Helga prekorno, dok sagnut odlepljujem originalne nalepnice  da bih na njihovo mesto prilepio one skupljih marki.

                „Naravno“, kažem malo sopćući. Preko zime sam nabacio nekoliko kilograma sala koje se kao da je magnet zalepilo oko mojih bedara i stomaka. Uvek kad ne znam šta bih rekao ja kažem „naravno“, jer to ništa ne znači, uglavnom samo potvrđuje reči koje su mi upućene i, koliko sam primetio, deluje vrlo smirujuće na inače uzrujane osobe.

                I vlasnica, Helga, koja je neodređenih godina, možda i mlađa nego što izgleda, nezainteresovano otpuhuje plavi nikotinski otrov. Zatim ne propušta da me pita za moj fakultet.

                „Koliko ti je ispita još ostalo?“

                „Samo diplomski“, lažem kao što lažu svo koji godinama studiraju  i dodajem: „Svetska književnost.“

                „To mora da je teško.“

                „Ma ne, svet je mali“.

                „Zato toliko putuješ?“

                Pogledao sam je pažljivije. Šta njoj nedostaje? Očigledno je da je nekad bila lepa i privlačna. Sad je zelenkasto siva u licu. Sigurno od te vode koja je šumela okolo i isparavala nevidljivo. I nedostatka sunca. Ipak, i dalje je bila prilično lepa. Uvek sam se čudio kad bih video njenog muža, Bio je sušta suprotnost. A one se, valjda, privlače. Ne postoji drugo objašnjenje za njihov brak.

                „Vi ne morate nigde da idete“, rekao sam ironično. „Ovde sve imate“.

                „U tome je problem.“ Postajala je uzrujana. „Mi ne moramo ništa. I tako se život svede na to da čovek mora samo da umre.“

                „Najavljuju vrelo leto. Biće posla“, rekao sam da je oraspoložim.  Stvarno mi je izduvala raspoloženje tog dana. Nije ništa odgovorila. Bilo je očigledno da se sve više glibim. Prebrojala je pare, savila ih u šaku i pružila mi.

                „To bi bilo to.“

                „Naravno“, rekao sam izvlačeći, maltene na silu, svoju šaku iz njene.

                Tek na ulici sam se osvrnuo unazad. Sad sam jasno video tu staru kuću s uleglim biber crepom na krovu na kome je plastičnim neonskim sijalicama pisalo Svet porodičnih bazena i čitav taj stari gradski kvart koji kao da je lagano tonuo u sopstvenu, jedino izvesnu, prošlost.

(odlomak iz romana u nastajanju)

               

               

MILAN TODOROV: TELEFON

pinterest

-Halo!

-Pogrešili ste broj.

-Kako?

-Nemam telefon.