 |
| pinterest |
Tih
nedelja-meseci izgledao je prilično napet. Uz povremeno orgijanje mora imao je
osećaj da se nadmudrije sa talasima i sudbinom, da igra igru kojoj ne zna
pravila. Žena je odmahivala glavom, ali nije smetala da piše. Od kada je uzeo
pero u ruke, poverova da mu je život puniji: pisao je roman o rudaru, dedi
Slavku u rudnicima Amerike, dedinom povratku 1914. da se bori protiv okupatora.
Tako se, dok se seća dedine priče, osećao i uznemiren, a nije prenagljivao s
rečima. Želeo je malo da ublaži tugu, a reči su se rasipale po papiru. Nikada
se nije bavio pisanjem knjiga, profesor je istorije u penziji, ribar: kolebao
se kome da poveri da čita svežanj papira. Odluči da sve da Jakiću, novinaru
lokalnog lista, koji se, iako pijandura, razumeo u ovu rabotu. I sam je Jakić
je, kada je trezan, umeo da nadrlja kakvu rodoljubivu pesmu. Zamolio ga je da
pročita rukopis, što je ovaj ne bez iznenađenja u pogledu, neverici da je on
napisao roman, i znatiželjom prihvatio bez reči. Imao je osećaj da se našao,
nehotice, nag pred ogledalom. U njemu je srce igralo, goreo je od nestrpljenja,
a ženi nije rekao da je napisao roman o dedi, ona dedu nije volela. Nije ovo
pitanje koje bi trebalo staviti na glasanje, mislio je. Pisao je penkalom, nije
imao mašine. Upravo je počinjala sezona lova na sardele, nije imao kad da
napravi kopiju. Prošao je mesec, dva, Jakić se nije oglašavao: a on se bojao da
mu se roman nije dopao.
Bio je
oronuo, izveo bi pravo čudo ako uspe da
se nasmeje. Tada nije imao mira, jer je sumnjao da se rađa nekakav slučaj, i
shvatio je da ima razloga za sumnju da nešto i nije kako valja sa rukopisom.
Ispostavilo se, bio se vratio trabakulom iz Perasta, da se u kafani Jakić odao,
pijan, pred Zenovićem, da je izgubio njegov rukopis, a sumnjao je da su ga
ukućani, sa starim papirima bacili u smeće, u vatru. Nije se novinar treznio
mesec dana, tako su svi pričali, a on mu se nije primicao, a posle je, istom
Zenoviću rekao kako je doneo odluku da sedne, obrijan, svež, trezan, i sam
napiše prokleti roman, i da ga vrati Vukoviću, penzionisanom profesoru
istorije. Kada je ovo Zenović njemu, namerno ili ne, preneo, nije mogao da
zatvori usta od čuđenja. Muka je što Jakićev deda nije radio kao rudar u
Americi, i nije moga da zna priče njegovog dede Slavka, one o ljudima koji su
dedi satrli život, a ni njegov roman nije čitao. Oči profesora istorije, ribara
su se punile suzama, goreo je kao u groznici. Spočetka u onoj kafani nisu mogli
da se uzdrže od smeha, kada su slušali šašavu priču, da Jakić piše roman, dok
je arheolog Luketić nije dočekao s čuđenjem i
uzdignutim obrvama; on je sve razumeo drugačije, i bio je uveren da se
radi o tragediji u najlepšem smislu reči. “Vrlo zanimljivo, suštinska stvar!” I
zbilja, u svemu ima i posebne tuge, sočne, okrugle i kisele: kao kod tek
ubranog limuna.
