RATKO DANGUBIĆ: STANICA

Ovo mesto je imalo sve potrebne koordinate, odavde su vodili svi putevi, na svim je kartama. Oslonivši  se na ko zna kada farban železni stub ulične svetiljke, skoro ga zagrlivši, uveravao sam sebe kako se moglo napisati, na primer, dosta romana o ovoj zgradurini, o ljudima koji su ovuda prošli s nadom, stajali ovde bez vere, uplakani, nasmejani, opterećeni prtljagom i brigama. U junu, već se bila slegla prepirka da li treba seliti glavnu železničku stanicu Prestonice, obreo sam se pod njenim krovom. To veče hteo sam da vidim kako izgleda posle preseljenja, pogroma koji je, zbog ne održavanja, trpela. Oronula zgrada, osuđena na promenu namene, očerupana, izgledala je u polumraku sablasno. Nisam imao volje, ni potrebe da se muvam po zgradi,  po holovima, tamo gde su tragovi šaltera, kancelarija, čekaonica, restorana,  zastao sam na usnulom platou. Sunce je bilo pred tonjenjem, rumeno i čađavo, i obreo sam se na peronu broj tri, zasutom svačim, kao i šine koje su se još protezale tuda. I zurio sam u  zarđale šine, zbunjen, a onda ugledah raskupusanu knjigu u jednoj korpi za otpatke, koja još nije bila sasvim uništena. Knjiga se zvala “VETERINARSKA FIZIOLOGIJA”. Setio sam seo napuštenih koloseke u ravnici, uz koje sam rastao i vraćao sam se onim pričama i onim prugama kojima su tutnjale parne grdosije.

Tavni  svet je ostao iza mene, od koga sam se sam umorio, koji se umorio, valjda, i od mene. Kratkoročno interesovanje za sudbinu železničke stanice pretvorilo se u maštanje o svetu crne lokomotive u koji nisam moga da prodrem. Tog juna, a  prošle su godine od kada je Gagarin leteo u svemir i otuda se vratio, ugledao sam na pustom peronu prizor za fotografiju. Ispod staničnog sata, koji godinama ne radi, napravljenog u fabrici Insa, koja se raspala sa komunizmom, stajao je beskućnik, s crnim vrećama oko sebe i pored njega je mahao repom kudrav pas, slutio sam, beskućnik, čekajući komad hleba, kakvu kost. Pomislio sam, ne bez razloga, kako su se na ovom ukletom mestu srele tri tužne stvari: sat koji ne radi, čovek koji nema kuda, pas koji nije nikome prijatelj. I nisam bio oslobođen od ponižavajuće potrebe da o ovome mislim, povezujem stvari, događaje i ljude u tuđim vremenima, da se sećam vrana koje grakću u divljim rogačima iza stanice uz koju sam rastao. Iz one knjige sam istrgao list s kraja, tamo gde se navodi koliko se puta pojavljuj koji pojam, a knjigu vratio u korpu. Kada sam potražio taksi, muvali su se iz navike oko stanice, na pitanje taksiste,”kuda”, odgovorio sam: “Bilo kuda.” Sa istrgnutog lista sam čitao meni stane, hladne reči: hipuraza, hipurna, Hisov snop, histamine, histidine, holagoga.

ZORAN T. POPOVIĆ: DAN, NOĆ, DAN

pinterest.com

Da živimo kao sav normalan svet?! Vredi o tome razmisliti.

Ne može se sve učiniti preko noći. Krade se i danju.

Ne znam ko stoji iza mene, ali osećam da me prati.           

Uvek te izda najbliži. Tvoj ego.

MILAN TODOROV: SKOK U VODU

,

NINUS NESTOROVIĆ: SRODNE DUŠE

U čekaonici, crtež M.Todorov

Pa, šta ako smo sahranili demokratiju?! I ona je nas.

Sve duše koje kupi đavo su srodne.

Bolje da smo pre dvadeset godina podneli zahtev za prijem na psihijatriju, nego u EU. Tamo bi nas odmah primili.

Mi za svaki zločin koji smo izvršili imamo opravdanje. Napis'o nam ga doktor.

Politika je kurva, a Srbija majka. Nažalost, Srbi danas mnogo više vode računa o kurvi, nego o majci.

Da se obogatiš možeš na hiljadu načina, a da postaneš siromašan samo na jedan. Da radiš pošteno.

Naše ludilo nije na nervnoj bazi, nego na patriotskoj.

MILAN TODOROV: TRENUCI (3)

stara crkvica u Molinarijevom parku, crtež po sećanju, M.Todorov

Pitaju me: „O čemu se radi u tom tvom novom romanu "Doviđenja zauvek"? „Pa, ništa posebno. Nekom liku nestane tetka u Segedinu, posle umre i on tragajući za njom, ali mu se rodi dete za koje on naravno ne zna dok istovremeno neki mačor 7,5 godina grebe jednu crnu tonet stolicu...“

„Na Vašim crtežima i slikama najviše me impresionira položaj ljudskih tela. Glava i torzo su uglavnom okrerenuti posmatraču u  nekoj nuždom nametnutoj pozi. Drugi deo tela naprotiv potpuno je prepušten svojim potrebama često sladostrasnim." Igor, Novi Sad.

Hvala, Igore.

Crni automobili na drumovima kao mermerni spomenici.

Danas sam kao nektarina na tezgi. Samo da okačim: "Nemojte me stiskati".

Uzeo sam da ponovo čitam Rat i mir, ali sam odustao posle 140 karaktera.

Koliko su dva i dva? Ne znam, nisam brojao.

Bilo je lepo u vreme kad su poštanski sandučići bili puni toplih ljudskih pisama, pa jedno drugom ubacimo pikavac u sanduče.

-Nije lepo otvarati tuđa pisma.

-Ali, gospodine, vama stižu samo računi, vama godinama niko nije napisao pismo...

-Pa ko je lud da mi piše pisma kad odlično zna da ćete ih otvarati.

Nemilosrdan sam. Čim primetim da kod mene nešto nije u redu ja se potrudim da to nađem i kod drugih.

Ako je i loša reklama - reklama, onda vredi ovo što se stalno brukamo.

Stalno nam obećavaju nešto o čemu smo do sada samo sanjali, a ja sanjam kako me neko juri, pa ne mogu da pobegnem jer su mi noge izlivene u vrućem olovu, a onda na jedvite jada uspem da skočim sa stotog sprata ali promašim naspramnu zgradu...

Ima neka apotekarka u Janković apoteci kojoj treba 15 minuta da ode po traženi lek, zatim se 10 minuta zapričava sa sledećom mušterijom, pa... Za sada samo lek od nje, ali kad bude vreme poslaću je po smrt.

Kad bi se moglo lako umreti, nešto kao ovi što umiru za Srbiju svaki dan, e!

Na ulazu u tržni centar zaustave ženu i mene sa pitanjem za koga bismo glasali? -Hvala, samo ćemo da razgledamo.

-Što lepo ne odeš kod psihijatra?

-Neću da ga opterećujem. Dosta je njemu njegovih muka.

Možda više nisam mlad i lep, ali zato bar ne moram da budem visok i plav.

Gde je puno zastava, mnogo je grobova.

Stanujem u tihoj, idiličnoj ulici sa mnogo novih lepih kuća. Tišinu samo povremeno naruše sirene policijskih kola a kad odvedu komšiju opet svi uživamo u miru.

Kao što predsednika sad čuvaju žene tako i mene majka jednom branila od siledžije koji me je istukao. Ja ga tad, ohrabren mamom, gađao kamenjem. Posle kad smo ostarili a on umro, bilo mi ga žao.

Kad me pitaju kako sam a slučajno sam dobro, obično ne kažem ništa. Da ih ne povredim.

Kad sam bio mali leteo sam u snovima, ali se u međuvremenu promenio red letenja.

Od našeg života hoće da naprave bajku u kojoj će oni živeti srećno do kraja.

Stiglo mi 8 metara bukovine i već danima tražim na netu neku aplikaciju da mi ih iseče i iscepa odmah.

Što bi rekli u onom čuvenom filmu: Dok ima para, biće i ljudi.

Pisanje me je promenilo. Pre nisam nosio naočare.

Uporno pisanje statusa na Tviteru je vrlo slično onom osećanju koje imate kad pišete roman. Stvarate svet koji nije sasvim realan u početku a on vas postepeno sve snažnije i dublje uvlači postajući veći i jači od realnog sveta u kome živite.

GORDAN LEMAJIĆ: BILO MI JE LEPO, SVIMA

            

                         

pinterest.c

Viktor mi uvek donosi kolače i sodu. I buni se, kaže, zašto mu sve ovo pričam, te nakaradne prizore neprirodne veze, a ja mu odgovaram da je on sam kriv jer kod njega vidim mogućnost da shvati.

Imaš širinu i obzir. Sve ti je na mestu, samo je sve to u izrazitim krajnostima. Osciluješ po daljinama ali centar ti je postojan.

Znaj, veština prenošenja poruke umetničkim izrazom ne zavisi od toga koliko si uzbuđen, već koliko si uzbudljiv.

Čovek treba što pre da se oslobodi nevinosti, iluzije i tazbine (koja se rimuje sa jazbina).

Zašto optužuješ, popuješ, patetišeš? Junak treba da bude očajan, a patetika smanjuje očaj. Tanke su priče u kojima se junacima sve događa ni krivima ni dužnima. Neće, baš, biti da su samo okolnosti krive za jad junaka. Umetnost nije usavršavanje stvarnosti. Mi smo savršeni u svojoj nesavršenosti. Ne zameraj ljudima. Pusti kurve da budu kurve, srebroljupce da budu lihvari, a kukavice neka ostanu u ubeđenju da su zakinuti...

Znaš, jako sam zadovoljan tobom iako si odvratan za saradnju; previše veruješ činjenicama.

Još uvek si suviše patrijahalan. Fali ti bestidnost. Pisanje za tebe ne treba da bude terapija već hedonizam. U umetnosti nema konkurencije. To je tvoj pečat. Kao šljiva posle jebačine.

Kao "srećni zarez" čija pauza označava snagu, moć da se nastavi, da se obznani.

Upamti, ko te ne gleda u oči, ko se nikada ne svlači i ko nema glagol u rečenici, teraj ga u pičku materinu!

Ne troši vreme uzalud. Oslobodi se. Preskoči svoju senku što pre. Tamo su prostori sa najrazličitijim mogućnostima. Iskoristi talenat. Iskoristi taj svoj iskošen pogled na stvarnost. Ni u tu jabuku na čitaočevoj glavi nemoj pucati direktno, gađaj malo pored nje. Ostavi mu je celu pa nek sam vidi šta će sa njom. Dovoljno je što si mu dao znak da postoji. Svako je tamo gde mu pripada da bude.     

I nemoj mi više donositi kolače! Jedva hodam. Od kada sam ostavio alkohol, a ima tome više od dvadeset godina, utovio sam se kao gusan. I dok dišem šištim kao gusan.

Ahahahahaha!!!

Smejem se kao Mefistofeles? Jebe mi se. Može mi se.

Dok sam posmatrao Viktora razmišljao sam kako sam već star. Ali šta je starost? Kada imaš glavu koja pamti događaje, slike i osećanja kao da su se desili malo pre, onda godine nemaju uobičajenu važnost. Onda se pojam vertikalne generacije sam nameće. Ja sam jedinac, pažen i razmažen. Živim u okruženju javnih vrlina i tajnih poroka. Oduvek sam bio svedok malograđanskog sveta. Zato cenim samo žene sa prošlošću i muškarce sa budućnošću. Sa ostalima se ne družim.

Ahahahaha!!!

A ti si zgodan i drčan. Faca. Temperamentan, a flegma. Iskra u sivilu. Mogao bi se steći dojam da si površan ali to je varka. Iza oštrine kriješ blagost ali i dubinu. Znaš da me gledaš netremice, bez grimase. Znaš i da pišeš. Nemam pojma šta ti je u glavi...

Pitaš me nešto... Gde je tu bliskost osećanja dve osobe? Gde je ljubav?

Čoveče, to je bliskost! Nema nastranosti, nema ljubomore. Razlog za ljubomoru je jadno svojinsko stanje i strah od neizvesnosti. Ljubomora treba da postane bivša stvar. Kako možeš znati da ne voliš tunjevinu ako je nisi probao?

Nemoguće je da nemaš neku fantaziju! Meni su puritanci... znaš, malo sumnjivi!

Vlada promiskuitet kao najjača moderna religija. A medju ljudima i ženama sve je čisto i pravedno, kako se dogovore. Moj odnos sa svetom, i sa književnošću, je izričito erotski, do danas.  

Eto. Sve ti ovo kazujem kao dokaz da je katkad potrebna samo malena inicijacija da se pokrene sistem domina. Svi smo uvek u igri.

Praviš se blesav... Kakvih domina? Kakva inicijacija?

Razumeš ti dobro o čemu ti pričam, ne pravi se lud kad nisi!

Govorim ti o snu tvog junaka iz priče u poslednjoj knjizi. San se vraća kao jedina stvarnost. A mi živimo u snu.

Rekao sam ti već da je čitanje za mene ravno erotskom doživljaju.

Jedino pravo vodjenje ljubavi je ono koje je bezrazložno.

Ne možeš napraviti dete u ustima ili u zadnjici. Za takav odnos ne komanduju instinkti nastavka vrste. Ne smeš se isčuđavati. Ima različitih vrsta ljubavi. Kloni se mazohizma pa ćeš progledati.

Mi, slobodni ljudi, nemamo ništa osim bola. Da nemamo bol mi bismo svaki dan delili svoje prste, noge... Cepali bi se.

Bol je jedina kohezija bića. Zamisli da to ne postoji!

A opet, snošaj je privremeno razvaljivanje istog tog bića.

U neraskidivim protivurečnostima krije se tajna postanka i svega što vredi.

Možeš da tvrdiš kako je to bio samo san ali za mene je bio podstrek da ti ispričam šta imam, ako hoćeš da slušaš...

Ćutiš? Ustoličavamo tišinu?  E, ja bih da te izbacim iz ležišta u koje si se tako čvrsto ušančio. Znam da te ovakva tema uznemirava, i znam da znaš koliko volim da provociram ljude.

Ahahahaha...

Možeš ti meni da popuješ kako je to samo seks, samo jedna vrsta bliskosti, i to površna, da nije ni bliskost već trenutna strast, razvrat bez ikakvih kočnica i ukusa ili da je pseudobliskost, više kao čežnja za nečim čije ti ime  nije dato da spoznaš, više kao zamena za ono što čovek ne zna kako da nazove, osim ljubavlju, ali može da postoji izmedju dve duše koje se pronadju i bla, bla, bla, bla, bla...

Ali,  mnogi ljudi ne misle tako.

Gledao sam u Viktora preko stola . Snažan je, visok, nedodirljiv, gradjen kao vrhunska životinja. Samozadovoljan je i siguran u sebe. Siguran je u svoje nazore.

Gledam ga dok odlazi u kuhinju da mi donese parče torte. Kreće se kao veliki mačak.

Da, muško dupe! Čak i najslobodnije žene o tome ćute. A dupe je ono što ih kod muškarca najviše privlači. Nije istina to što je Frojd tvrdio, da se jebe iz mozga. Celo telo odlučuje!

Svemir je uvek u blizini. Prekid na vezama je kao crna rupa, neobjašnjiva, mutna.

Evo ga ovaj, mačor, vraća se. Stavlja tanjir ispred mene. Filozofira. Priča mi o nekom mučeniku koji je ostao udovac sa nepunih pedeset godina. Živeo je sa ženom koja mu je bila prva i jedina.

Govorio je, kada su pokušali da ga ponovo ožene, kako više nema takve na Svetu. I kako mu ne pada na pamet da dodirne drugu ruku. Vremenom su ga ostavili na miru. Mogao je da šeta, da hoda maratone, ćuti i čita. Živeo je tako još tri decenije i otišao je u grob sa njom kao jedinom uspomenom.

Šta mislim o tome? Kako objašnjavam takvu odluku?

Po meni, takav čovek je zarobljenik ideje o odanosti. On je žrtva. Trebao je odmah da se ubije.

Kao kad umre faraon pa onda za njim pobiju sve njegove žene, konje, robinje, sluge...

Ja to, zaista, ne razumem.

Jer, ja sam mnogo ispunjenije proživeo ovih nekoliko decenijica.

Nepredvidivost mi je konstanta, a radoznalost mahnita.

Jebe mi se za mučenike! Oduvek sam bio prgav i poročan!

Ahahahahahahahaha!!!

                        (Odlomak iz priče "Za sve su kriva detinjstva naša")

                                                                             

MILAN TODOROV: TRENUCI (2)

Večernji biciklisti: M.Todorov

Večeras oko 20 h. taman rešio da prezalogajim i opustim se kad pozvoniše dvoje biciklista. On i ona. Iz Verone. Kao Romeo i Julija. Probali sva vina i na kraju hoće litru sovinjona. Koliko staje? Sad, rekoh, ništa.

Stanujem u tihoj, idiličnoj ulici sa mnogo novih lepih kuća. Tišinu samo povremeno naruše sirene policijskih kola a kad odvedu komšiju opet svi uživamo u miru.

Kad me pitaju kako sam a slučajno sam dobro, obično ne kažem ništa. Da ih ne povredim.

Od našeg života hoće da naprave bajku u kojoj će oni živeti srećno do kraja.

Gde je taj što je rekao da nada umire poslednja? Hteo bih da ga pitam kako on to zna.

Za sve je kriv stolar iz bajke koji je jednim udarcem ubio 7 muva i poremetio ravnotežu. Prvo su nestali vrapci koji su se hranili muvama, pa su nestali sokolovi koji su jeli vrapce, pa su nestali stolari... i ja sad moram da stavljam naprstak na kažiprst kad zakucavam ekser.

Pošto nema vozova, a i kud bismo putovali, sa terase posmatramo avione. U 18 i 15 sa Surčina poleće jedan i seče ukoso, možda za Poljsku. Šta će ti ljudi u Poljskoj? Ja tamo nikad ne bih išao. Ni ja.

Ja sam shvatio da će old tajmeri biti u modi još pre davdeset godina kad sam kupovao ovaj krš koji vozim.

Da imam energije seo bih sad u kola, otišao u svoje rodno selo, popio pivo u onoj kafani na uglu, onoj sa olajisanim podom koja više ne postoji i vratio se u grad.

Meša je napisao "Čim se čovjek rodi već je na gubitku". A tek kad progovori, Mešo! A tek kad progovori!

DOBRIVOJ ANTONIĆ: VISINA

pinterest.com

Ko je jednom nogom u grobu, mora da je visok bar tri i po metra.

RATKO DANGUBIĆ: IMA LI OVOME KRAJA

Njemu, presvetla Bogoridice, ipak, nije drago da se i ovoga jutra probudio, a ovo je, odista, trenutak koji se ponavlja, i on može da ga nazove buđenjem; i većina bi opsovala-on nije. Gazio je po raskošnom tepihu, ko je baba Afrodita donela, svjevremeno, iz Carigrada kao miraz; oko stolice uz pisaći sto ležale su, poluotvorene i zatvorene, razbacane debele knjige; i svi bi se zbog blagog nereda nervirali-on nije. Ustao je kada je rumeno sunce izgrejalo; i svi bi se ovome, ipak, koliko-toliko, uz jutarnju kafu, radovali-on nije. Širom je otvorio prilično muzgava, škripava balkonska vrata; i svi bi onda udahnuli pristojan vazduh-on nije. Stajao je sasvim umrtvljen na balkonu; i svi bi u ovom trenutku stenjali, protezali se-on nije. Zurio je u jučerašnje, raskupusane novine na stočiću, sa fotografijom političara, uz glupu izjavu; i svi su ovoga glavonju jako psovali-on nije. Shvata, odavno, da ga život gadno proždire, da je i pisanje nekažnjeni porok, zabluda, njegov usud; i svi bi se zbog ovoga, poseeno, zabrinuli-on nije. Izgubio je posao, ne može da se živi od pisanja, banka ima višak radne snage; i svi bi u ovakvoj jadnoj situaciji psovali banku, državu-on nije. Gotovo je bez ušteđevine, sasvim usamljen, nepriznat kao umetnik; i svi bi ovde bili na nekoga ogorčeni-on nije. Opet je čuo kucanje u glavi, ovoga puta snažno i zapovedničko; i svi bi se zabrinuli zbog šumova u glavi-on nije. Juče je, posle toliko vremena, bio na fudbalskoj utakmici, igrali su nekakvoj ligi Zvezda-Liverpul; i svi su galamili, urlali, psovali sudiju pedera, iskreno se veselili-on nije. Prošao je ranije pored prodavca piva, kabeze, semenki; i svi su kupovali što misle da im treba-on nije. Prošao je prekjuče oko podne ispred opštine i veselih svatova, kum je bacao sitniš; i svi su se saginjali da ga kupe-on nije. Svratio je, i juče posle ručka u samoposlugu da kupi nešto, uvek treba neka stvar; i svi su kupovali, vratio je praznu korpu-on nije. Prošao je posle juče i pored lutrije, gde su svi uzimali, popunjavali tikete, bacali pare; i svi su se nečemu nadali-on nije. Vratio se sinoć kasno u stan, ostali su dugo u kafani, i svi su pili i veselili se posle pobede Zvezde-on nije. Shvatio je da svi ovi ljudi nisi ono što jesu, da nemaju kuda, dozvolili su da ih sudbina vara-on nije. Češao se na balkonu iza uveta, mora da proda tepih babe Afrodite, trebaju mu pare da popravi auto, tako će napraviti, ironiše, i promene u stanu; i svi bi se zabrinuli, pomislili, gospode, ima li ovome kraja-on nije.

MILAN TODOROV: SPOMENIK

DOBRIVOJ ANTONIĆ: PUT U SVET

pinterest

Većini ljudi slika se prvi put u novinama pojavi u čitulji. Ne stignu ni da se obraduju.

Da radimo ovde koliko kad odemo u Ameriku, nikada sveta ne bismo videli.

Sve je manje radno sposobnih. Ostali su samo nesposobni da se isele.

Osudili su krijumčare ljudi. Tad smo otkrili da su to oni što nas vode u Evropu.

MILAN TODOROV: TRENUCI (1)

crtež M.Todorov

Ne vredi zabadati glavu u pesak. Dupe se tad namesti u još bolji položaj.

Ako je smrt večno lovište, onda tamo ne vredi ići jer je sve već izlovljeno.

Bože, da me nisu zamenili u ludnici!?

Za nas starije rok trajanje prehrambenih proizvoda bi mogao da bude duži.

Teže mi je da operem kola iznutra nego spolja. Božeprosti kao da perem dušu.

Vidim u čituljama počeli da umiru oni što su išli sa mnom u osnovnu školu. Bio sam u pravu što sam se dernjao kad su me odveli prvi put u nju.

Meni kad krene loše, onda ne znam kad je počelo.

- Kad bismo mogli da se vidimo?

-Ma nema problema, samo...

-Onda, ništa.

Mislim da je još rano da svodim račun, ali po inventarima u prethodnih 20 godina već sad vidim da sam na gubitku.

-100 za jednog!

-Je l može manje?

-Ne može.

-A kod Kineza može...

-E pa neka vas onda okupiraju Kinezi pa nek oni streljaju manje.

Ako hoćeš da nekog zaboraviš, primeni terapiju koja je opisana u knjizi "Blokiran mozak." Ja ne želim nikog da zaboravim. Pamtiću ih dok sam živ.

Talenat je kao keš novac. Ili ga imaš ili ga nemaš.

Izgleda da naš pas kradom piše knjigu. Mislim da je radni naslov "Kako diskretno uništiti stan".

NINUS NESTOROVIĆ: RODNI KRAJ

pinterest

Šta mi vredi što sam i glup i jak, kad nisam svestan svojih kvaliteta!

Naša država ima duplo dno. Vlast i opoziciju.

Vukojebino, rodni kraju moj!

Samo su nam decu donele rode. Sve ostalo nam je doneo predsednik.

Mi smo poslednji oslobodioci koji su stigli na ove prostore. Svi koji su došli posle nas bili su okupatori.