MILAN TODOROV: OPSEDNUTOST

 

Obe žene su bile udovice ili će to tek biti. Ne zna se pouzdano kada to nastupa. To i to sa takmičenjem cveća.

U svakom slučaju, desilo se jednom. Prva žena, zvaćemo je Hortenzija, zbog vrste cveća koje je volela, stojala je jednog ranog jutra kraj prozora i besposleno gledala na ulicu kojom, naravno, niko nije prolazio. Bio je kraj zime, vrlo blage i početak proleća kada se jedna neoprezna velika crna muva zaostala od juče u stanu zaletela u otvor prozora. Žena, Hortenzija se trgla. Muva je udarala o žičanu roletnu kojoj je prozor sa spoljne strane bio zaštićen od insekata, ali nije mogla da izleti.

Hortenzija je opipala prstom staru žicu na zastoru i otkrila takođe mali otvor na dnu. Majstor koji je postavio roletnu previše je zategao žicu i ona se donjom linijom odvojila od okvira. Muva je istog trena izletela iz zamke.

Njenoj prijateljici, gospođi Ružici se desilo nešto slično. Noćni leptir koga zovu veštac uleteo je u veliki stakleni luster i nije znao da izađe oz njega. Luster je bio venčani poklon kumovog muža koji je potajno bio zaljublje u nju, i sada je gospođi Ružici sve to sa mužem, kumom i vešcem bilo tužno.

Upravo je bila u vremenu slutnje, stanje koje je sve češće poduhvata, i sve joj je bilo tužno.

Ugasila je svetlo pa ga upalila. Veštac je udarao krilima o staklo.

Gospođa Ružica je poverovala da će se veštac ubiti i bila je spremna da učini sve kako bi spasila jedna život.

-Makar jedan, Bože – molila je. Kad već nisam mogla da sačuvam muža.

Noćni leptir se primirio čekajući ruku spasa. Sa radija su tiho škripali gudači Sejmela Barbera, adađo koji je njen pokojni muž, dirigent vojnog orkestra najviše voleo.

Gospo Ružica je pomerila veliki okrugli sto iznad koga se nalazio luster i prinela stolicu. Mislila je da će moći, ako se popne na stolicu da rukom nežno uhvati leptira i iznese ga napolje, u noć.

Za to vreme ona prva gospođa, dakle Hortenzija je gkedala kroz prozor u noć. Grad je svetleo hiljadama svetala a prašina koju su dizali automobili u prolazu ukazilajoj je u nozdrve.

Posle smrti njenog muža samo je jedan čovek noć proveo u njenom krevetu,. Setila ga se nenadano. Bio je po izgkedu vrlo slilan njenim mužu. Možda je zbog toga i pristala da legne s njim posle kratkog stidljivog udvaranja.

Ali i on je, posle brzog i traljavog seksualne čina (jer to beše vodviljski čin za nju) otvorio prozor.

Otvaranje prozora je posle povezivala sa bekstvom.

Međutim, ona nije želela da beži.

Možda ni muva kojoj je pomogla a možda ni slučajni ljubavnik u udovičkoj samoći nije želeo da pobegne, pomislila je tada.

Može biti da nam se sve, ljubavi i ostavljanja, dešavaju zbog te glupe potrebe za slobodom i samostalnošću, mislila je, a možda muškarci rade to što rade mimo svoje volje, nešto ih nagoni da budu sami.

Zar nije bolje biti tu, skrajnut, ovakve ili onakve volje, ali biti tu - pitala se,

Zatim je zatvorila prozor, navukla tešku višnje tamnu debelu zavesu skinula se u crni korset, onaj koji je onaj njen prvi voleo, sa dve kopče između i legla da spava.

Bila je relativno mlada. Tek pedeset i devet godina. Ni ovamo ni onamo. Pitala se šta da radi sa svojim telom koje je još bilo vrlo živo.

Čekala je leto. Tada bi išla na rečnu plažu, sedela u improvizovanom kafiću ogrnuta šarenom svilenom maramom koja je skrivala sve njene nedostatke ali istovremenoizazivala poglede muškaraca koji su takođe sedeli pod lakim mrežastim tendama, pili pivo, pokazivali mišiće, slušali za nju odvratni turbo folk.

Ali, bilo je lepo jer je bilo drugačije od onog što je bilo surovo tačno. Starenje i konačnost.

Dok je tako mislila ponovo je začula zuj muve. Bila je to crna sa žućkastim mrljama na krilima. Odvratna muva koju je videla na sahrani muža kako mu uleće u razvaljena usta.

Otvorila je širom prozor, ali muva nije nameravala da izleti.

Možda čeka da mi se useli u usta, pomisli gospođa Hortenzija.

-E nećeš vala – reče i poče da je isteruje običinom sirkovom metlom.

Muva grobarka je

vešto izbegavala udarce.

Gospođa Hortenizija je već mislila da se preda kada je muva prestala da zuji i povukla se u neki ugao stana.

Možda je i ona odustala od ljubavnih veza, pomisli gospođa Hortenzija. Možda smo sve mi muve koje lete naokolo dok ih život ne spljeska.

I s tom pomišlju legla je da spava.

Gospođa Ružica se popela na okruglu drvenu tonet stolicu, uvukla ruku u luster da bi napokon uhvatila leptira vešca, ali upkos njenom sadržajnom tarakanju po unutrašnjosti velikog mlečnog lustera nije uspela.

-Muškarcim ti muškarci - rekla je odustajući kao i njena prijateljica u ne tako dalekom naselju u istom gradu.

Sutradan na festivalu cveća nisu jedna drugoj pominjale ni muve ni leptire.

Zaštitnici žena koje su ostale same ponekad dobijaju druge dimenzije ili se pretvaraju u insekte u vremenu koje niti prolazi niti je zamrznuto nego nam pokazuje kako se sve kreće te da su beše i biće jedno te isto.