-Problem današnjeg sveta je u tome što nam se ljudi predstavljaju u obliku kakav nisu u stvari. Zbog toga je, recimo, volim Mariju Antoanetu. Jeste, bila je ohola kraljica sklona kiču (uzgred kič nije ništa drugo do naše diboko, prapočetno ja, u većini slučajeva) ali to nije prikrivala. Šetala je svojim zlatnim selom u Versaju ne krijući da je, u suštini, samo seljanka koja je imala sreće.
Zadatak fotografisanja posetitelja i posetiteljki biblioteke pokazao se težim nego što je na početku izgledalo.
Bibliotekar mi je dao svoj stari fotografski aparat još iz rata, meni nepoznate marke Rangefender. Rekao mi je da mu je aparat zaostao na tavanu posle očeve iznendne smrti. Nisam ga pitao za poreklo aparata. Važno je da radi.
-To je neuništiva sprava – rekao je Bibliotekar. – Izuzetna optika i nemački kvalitet izrade.
Međutim, uprkos odličnim karakteristikama, ja ga nisam koristio jer su meštani a naročito vremešne meštanke odbijale da budu snimane.
Najčešće pitanje
je glasilo:
-Šta će vam to? Nisam se slikala ni kad sam bila
lepa i mlada a mogla sam.
Priznavao sam da biblioteka nije najbolje mesto za fotografisanje. Nije bilo velikog prostora za snimanje. Na kraju sam pronašao uzan prolaz koji je vodio od bibliotekarevog večito zatrpanog stola do tajne odaje za sastanke sa nežnijim polom. Zidovi su bili beli i pomislio sam da je to dobro.
Međutim, posetioci a naročito žene samo su prevrtale očima.
-Gde me to vodite?
-Šta vi mislite ko sam ja?
-Nedopustivo, žaliću se. Tako mlad, a već bezobrazan. Šta hoćeš? Ja neću. Ja neću, eto.
Ispričao sam to Bibliotekaru prilikom njegovog sledećeg dolaska.
Obećao je da će mi poslati profesiionalnog fotografa.
Ispostavićče se da je reč o penzionisanom varoškom sliker majstoru po imenu Zvonko Kaf.
Sedeo sam u biblioteci tog prašnjavog leta kao fikus.
Mislio sam:
-Daj Bože samo na napravim nekoliko slika.
Onda je jednog dana u knjižnicu došao taj starac. Odmah je zatražio da vidi moj fotografski aparat.
Pokazao sam mu.
-Rangefender – rekao je ushićeno. – Koliko dugo ga nisam video. Znate, njega je kristila i draga von Rifenštal kad je snimala mitnge podrške fireru u Nirnbergu.
-Da li je bila osuđena posle rata?
-Koješta. Za šta? Pa mi fotografi smo kao i svi drugi umetnici. Samo se bavimo umetnošću. A umetnost je Roršahova mrlja.
Prepoznao sam ga.
Bio je to poznati lokalni fotograf koji je, između ostalog, snimao i mene i moju četiri godine stariju sestru, kako stojimo na pletenim stolicama u bašti punoj ruža.
I danas imam tu sliku i radujem se kad god je izvadim iz fioke i pogledam.
-Da li me se sećate – pitao sam fotografa Kafa.
-Momče, ja se nikoga i ničega ne sećam.
- Ali toliko toga ste snimali: venčanja, rođenja, sahrana…
-Ne sećam se.
Onda je otišao ne obećavajući ništa. Posle tog dana živeo sam veoma nesigurno. Ništa mi nije išlo od ruke.
Onda se pojavila jedna stara balerina.
Čitala je knjige o umetnosti.
Još se dobro držala.
Zamolio sam je da je fotografišem za našu izložbu.
-Kako? – pitala je. Golu ili u kostimu?
-Obično -rekao sam neutralno.
-Ali, dragi moj, to se ne radi tako. Moraš doći do mene da ti pokažem neke svoje fotografije koje su radili najbolji svetski umetnici dok sam kao žena dobijala svu pažnju.
Rekla mi je adresu, dala broj telefona i zamolila da se javim bar koji sat ranije.
-Najbolji su večernji sati – rekla je. -I li kasno noćni. Tada u parku nema posetilaca.
Nisam ništa razumeo. Zašto noć? Zašto u parku?
Ali, nisam se usuđivao da pitam bilo šta.
Pre odlaska pogladila me je po kosi.
-Dobar dečko. Dobar.
Neoprezan, kakav već jesam, ispričao sam to Bibliotekaru.
On se nije iznenadio.
Pitao sam ga kakvu fotografiju nje od mene očekuje.
Da li želi moderan izgled ili fotografiju sličnu onima koje su se pravile pre rata.
-Pokušaj da je snimiš sasvom nagu. Jeste da je u godinama, ali, znaš, ja ne volim klišee.
-Koliko fotografija?
-Što više. Ne želim fotografije žena gubitnica. Volim žene koje znaju da još vrede.
Bio je na ivici gubitništva i mogao sam da ga razumem.
Žena je pretila da će ga ostaviti. Sud sa od novih vlasti nametnutim stanarem je izgleda namerno zaustavljen,
Bolovanje zbog prsta moglo je svaki dan da istekne.
- Šefe – izustio sam…
-Znam, znam – rekao je. – Ljudi povezuju fotografiju sa pripadnošću. To je tako možda bilo nekada. Sada je fotografisanje lišeno slave.
-Kako to, šefe, da joj objasnim?
-Važno je s njom početi. Ostali će poći za njenim primerom. Pokušaj da ubediš sebe da ti se sviđa.
-Starija je od mene bar trideset godina.
-Ona je dobar profesionalac. Znaš, balerine se rano penzionišu, ali to ništa ne znači.
-Ipak, ne znam kako ću.
-To je samo trenutak. Da, i reci joj da joj je to možda jedna od poslednjih prilika, sjajna prilika, da dokumentuje koliko duguje svom telu i koliko je blizu da ne poveruje u to i da i dalje ima sebe, raspoloženu za nepredvidljivost. To joj reci. Baš tako. Upamtio si?
-Možda.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар