MILAN TODOROV: MADLEN

(odlomak iz romana u nastajanju pod radnim naslovom Bibliotekar)

Po povratku u stan, negde oko četiri sata iza ponoći, nisam mogao da zaspim.

Ne znam šta je uzrok tome. Početni neuspeh kod Larise iskupio sam odmah posle ponoći. Kompleks muške nemoći, naročito u mojim godinama prve mladosti, nije mogao da postoji.

Sutradan sam u biblioteku umesto u deset došao tek oko podneva.

Bibliotrekar je već bio u njoj.

-Šta se sa tobom sdešava – pitao me je sa osmehom cveznalice.

-Ne mogu da zaspim. Tek sam zaspao oko osam ujutro. Komšija gleda po celu noć neke američke filmove sa pucnjavom. Pošto je gluv ton uvek podesi na najviši stepen. Možda je to uzrok – muvao sam.

Rekao sam Bibliotekaru još i da ću se sledeće večeri napiti i spavati kao top.

Pogledao me je začuđeno.

Dodao sam da sam snimio balerinu Larisu Vladimirovu u njenom stanu i da će slike biti izrađene narednih dana.

Nisam mu rekao da ponovo idem kod Larise posle deset uveče.

U dogovoreno vreme zvonim, ali ona ne otvara.

Pomišljam da joj je došla Neva.

Mislim, kakva koincidencija. Devojka koju smo Bibliotekar i ja povremeno delili zvali se Nera.

Da li su sve žene iste?

Bibliotekar se družio sa znamenitim piscima.

Jedan od nih, varoški zet, imao je priču o tome kako je ronio u moru i ugledao par koji je vodio ljubav u vodi. Približio im se, tobože, nenamerno i ponovo zaronio u njihovom pravcu. Ono što je video opisao je kao obično rasklapanje debele devojke. Mladić koji je bio sa njom odalamio ga je punom šakom tako da je video sve zvezde.

Fikcije su deo čovekove neostvarene dnevne nade. One postoje samo zato što ne postoje u našem životu – pisao je u beleškama Bibliotekar.

Varoški pisac koji je docnije ovenčan i Vinovom nagradom pričao je posle tog smešnog avgustovskog incidenta da su sva mora slana aludirajući na ženski rod.

Najzad, Larisa se udostojila da otvori.

Bila je u crnom jednodelnom dresu, potpuno mokra. Osetio sam oštar i prek miris njenog znoja kad me je zagrlila. Odjednom mi više nije bila poželjna. Taj trud koji je, očigledno, ulagala da ostane mladalačkog izgleda, ličio je na sebičnost. Bilo mi je krivo zbog takvih misli.

-Volim te – rekao sam nesigurno, želeći stvarno da je zavolim, ma kakva bila.

-Nemoj da preteruješ. Smesti se tu negde, sad ću ja. Samo da se operem.

Pomislih, otkad nisam čuo taj izraz.

Ušao sam i, držeći Bibliotekarov fotografski aparat među nogama, šumno disao.

Kroz otvorena vrata kupaonice čulo se kako kapi vode pršte svuda okolo.

-Nemoj da odeš – doviknula mi je Larisa.

Izlazeći, sa ogromnim plavim peškirom obmotanim oko njenog tankog starog tela rekla mi je:

- Kad stanem pod tuš i kad me voda sasvim obgrli čini mi se da nestajem. Prvo mi nestaju ruke, pa glava i noge a zatim nestajem cela ja. Zar nije to čudnovato?

Nisam znao šta da kažem.

-Ali istovremeno to je i normalno, jer naša tela su sačinjena od vode. Osamdeset odsto nas je voda.

Larisu Vladimirovu sam zatim fotografisao još nekoliko puta, u stanu, na ulici i najzad noću u parku. Ali, uvek iz daljine. Tako je ona zahtevala.

Ravnoteža između naših osećanja je bila poremećena. Osetila je intuitivno da je više ne želim i svako od nas dvoje je znao da nešto gubi zbog toga. Bilo je to vantelesno iskustvo.

Na 71 stranici svog dnevnika Bibliotekar je govorio nešto i o tome.

„U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsel Prust se vraćao u podsvesno kada bi osetio miris madlen kolačića iz detinjstva.

Taj kolačić je most između nas sada i nas kakvi smo se nadali da ćemo postati. To može da znači samo jedno: miris je emocija. Ljudi greše kada mirise pripisuju izlučevinama ljudskog tela. Miris je dublje i više od toga. On je poput korena pod zemljom.

U nekim pustinjskim plemenima još i danas neguju kult mirisa. Smatra se da miris nosi ljudsko iskustvo i zbog toga ga cene poput božanstva.

Objašnjenje antropologa da se pomenuti kult razvio zbog nestašice vode i ljudske potrebe da životne nedaće primaju kao nemonovnost – ne deluju uverljivo. Kupanje peskom u pustinji je neuspešna nostalgija. Ne može se izbrisati, niti je preporučljivo, trauma izazvana mirisom majke koja se porađa u sluzi, krvlju i suzama. To nas obeležava na način pronalaska vremena pre fizičkog rođenja.

Uzdrhtao sam pred težinom Bibliotekarevih reči.

Ako su tačne, onda je Larisa Vladimirova bila moja majka.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: PAS SA TRI NOGE

 

Odlučio sam da ovo leto

provodim

u krčmi na obali reke.

Ponekad telefonskom kamerom

snimim neki prizor

ali obično brišem fotke.

Ne znam šta hoću.

Neki krupni pas boje

bele čokolade

došao je sinoć na terasu

sa svojim gazdom.

Gazda je bio ćelav

i stalno je nekome telefonirao

ponavljajući preglasno

-Ne krivi mene dušo

to jednostavno

ponekad ne uspe.

Pas nije imao desnu

prednju nogu.

Kad ugledaše novog psa

kafanski psi

a beše ih desetak

jurnuše na pridošlicu.

On je iako veći i snažniji

na svaki način izbegavao tuču.

Ja sam dotle sedeo mirno

za svojim stolom.

Psi su kružili oko mene

ne dirajući me

jer su me dobro poznavali.

Malo posle se sve

smirilo.

Crni odomaćeni pas

legao je ispod stola

za kojim sam sedeo

i pio večernje vino.

Pružio sam komotno nogu

preko njegovih leđa

i tako smo

sasvim opušteno

gledali kako reka odlazi.

MILAN TODOROV: LARISA VLADIMIROVNA

(odlomak iz iz romana u nastajanju)

O

Oklevao sam da odem kod balerine. Bila je Ruskinja.
Bibliotekar je rekao:

-Od belih Rusa. Larisa Vladimirovna.

Meni to ništa nije značilo.

-Potiče iz bogate porodice koja je pobegla pred Crvenom revolucijom i nastanila se u Beogradu.

Larisa se udala za novosadskog profesora klavira. On je svirao u pozorišnom orkestru. Ona je još u Petrovgradu pohađala konzervatorijum koji je pohađao i Čajkovski. Razume se ona je pohađala baletski odsek, tako da su je odmah primili u balet Srpskog narodnog pozorišta.

Međutim, nije zgodno da muž i žena rade u istom preduzeću, naročito ako je to preduzeće za izradu umetničkih iluzija. Brak im je pukao posle samo godinu dana. Imali su ćerku koja je ostala sa ocem. Mislim da se zvala Neva, poput ruske teke koja prortiče kroz Moskvu.

Kažu da je ćerka nasledila majčine gene žene lutalice.

-Šta je sada sa ćerkom? U kakvim su odnosima?

-Majka ide svojim, a ćerka svojim putem, izgleda.

Njegov odgovor mi je bio pretinac sa duplim dnom.

Larisa Vladimirnovna je živela na desetom spratu solitera naspram železničke stanice.

Kad sam došao, negde oko pola deset uveče, odmah me je odvela na terasu na krovu sa koje se pružao pogled na ceo grad.

-Pogledaj ga -pokazala je golom rukom, jer beše u lakom providnom kućnom mantilu. – Zar ti se ne čini kao more?

- Da – rekoh – bivše more.

-Nemoj tako, dečače, more je uvek more. Možda će ti izgledati čudno ali mi balerine nikad ne pristajemo da budemo bivše igračice, jer ne priznajemo da je ono što je bilo zauvek nestalo. Kad bismo to prihvatili onda bi i ono što će biti, nešto što možemo znati a to bi bila užasna drama unapred.

Zatim je iz ormara, pod ključem, izvadila mali crveni foto album.

-Da li ćeš smeti da pogledaš?

Nisam je razumeo.

-Ovo su slike stare više od dvadeset godina. Crno bela tehnika.

-Ko je fotograf?

- Nažalost, umro je.

Zatim mi je pokazivala jednu po jednu sliku.

-To su zbirke - kazala je. – Ovo je zbirka sa naslovom Park.

Na fotografijama iz pustog, neolistanog parka, očigledno snimljenih u zimskim ili ranoprilećnim večerima videla se Larisa, mlada obla Larisa kako stoji naga između drveća hladne, rapave kore. Njeno telo ličilo je na zver koja se krije iza stabala, životinju koja se prikrada ali vedro, melodično, napuštajući realnost nezarobljenu u lavirintu obzira i pastorale o moralu.

-Šta misliš, da li možeš ovako nešto da ponoviš?

Pitanje je bilo utisnuto između njenih duguljastoh grudi.

Duhovi Rusije – pomislih – duhovi moći, igre i bogatstva života i dalje plešu.

- Ne gospođo Vladimirovna – rekoh. – Ovo je neponovljivo.

-Zar?

- Ja sam amater, početnik. Osim toga, to ne bi bilo upotrebljivo za izložbu u našoj biblioteci. Znate kakav je svet.

- Ne znam i ne zanima me – odgovoruila je podižući drugu ili treću čašu crnog vina na noćnoj terasi.

Mislio sam da je to dobar trenutak da je pitam za njenu ćerku.

- Moja ćerka je svoja.

Bila je očevidno povređena.

Nebo izmad grada bilo je izvanredno dobro za portretisanje.

-Da li ste umorni – pitao sam je.

-Ja sam u karijeri naučila da najviše dajem kad sam umorna.

Odjednom me je povukla na gumeni pod za vežbanje.

Rangefender se izgleda razlupao.

-Ko ga jebe – rekla je. – Najljubavnije scene uvek nose rizik.

Nisam tako mislio, ali sam smatrao da Larisa Vladinirnovna ima pravo da tako misli.

More, gradsko more je gorelo stotinama malih sijalica.

Nije prošlo ni minut dva, sve je bilo gotovo.

Rekao sam nešto što je ličilo na izvinjavanje, nešto kao pregovor.

Njeno lice je bilo isto, figura identična.

Zavalila se u stolicu za posmatranje grada.

Uzeo sam foto aparat i na brzinu načinio nekoliko snimaka.

Imao sam ženu na kojoj počiva ustrojstvo ovog sveta. Ženu koja je društveno donekle neprohvatljiva, ali i ženu s kojom biste lagodno mogli da ispijate čašu ledenog vina i uz njega pričate o svemu.

Baš me zanima šta će o njima reći Bibliotekar.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: BALERINA

(odlomak iz rukopisnog romana Bibliotekar)

 -Problem današnjeg sveta je u tome što nam se ljudi predstavljaju u obliku kakav nisu u stvari. Zbog toga je, recimo, volim Mariju Antoanetu. Jeste, bila je ohola kraljica sklona kiču (uzgred kič nije ništa drugo do naše diboko, prapočetno ja, u većini slučajeva) ali to nije prikrivala. Šetala je svojim zlatnim selom u Versaju ne krijući da je, u suštini, samo seljanka koja je imala sreće.

Zadatak fotografisanja posetitelja i posetiteljki biblioteke pokazao se težim nego što je na početku izgledalo.

Bibliotekar mi je dao svoj stari fotografski aparat još iz rata, meni nepoznate marke Rangefender. Rekao mi je da mu je aparat zaostao na tavanu posle očeve iznendne smrti. Nisam ga pitao za poreklo aparata. Važno je da radi.

-To je neuništiva sprava – rekao je Bibliotekar. – Izuzetna optika i nemački kvalitet izrade.

Međutim, uprkos odličnim karakteristikama, ja ga nisam koristio jer su meštani a naročito vremešne meštanke odbijale da budu snimane.

Najčešće pitanje je glasilo:
-Šta će vam to? Nisam se slikala ni kad sam bila lepa i mlada a mogla sam.

Priznavao sam da biblioteka nije najbolje mesto za fotografisanje. Nije bilo velikog prostora za snimanje. Na kraju sam pronašao uzan prolaz koji je vodio od bibliotekarevog večito zatrpanog stola do tajne odaje za sastanke sa nežnijim polom. Zidovi su bili beli i pomislio sam da je to dobro.

Međutim, posetioci a naročito žene samo su prevrtale očima.

-Gde me to vodite?

-Šta vi mislite ko sam ja?

-Nedopustivo, žaliću se. Tako mlad, a već bezobrazan. Šta hoćeš? Ja neću. Ja neću, eto.

Ispričao sam to Bibliotekaru prilikom njegovog sledećeg dolaska.

Obećao je da će mi poslati profesiionalnog fotografa.

Ispostavićče se da je reč o penzionisanom varoškom sliker majstoru po imenu Zvonko Kaf.

Sedeo sam u biblioteci tog prašnjavog leta kao fikus.

Mislio sam:

-Daj Bože samo na napravim nekoliko slika.

Onda je jednog dana u knjižnicu došao taj starac. Odmah je zatražio da vidi moj fotografski aparat.

Pokazao sam mu.

-Rangefender – rekao je ushićeno. – Koliko dugo ga nisam video. Znate, njega je kristila i draga von Rifenštal kad je snimala mitnge podrške fireru u Nirnbergu.

-Da li je bila osuđena posle rata?

-Koješta. Za šta? Pa mi fotografi smo kao i svi drugi umetnici. Samo se bavimo umetnošću. A umetnost je Roršahova mrlja.

Prepoznao sam ga. 

Bio je to poznati lokalni fotograf koji je, između ostalog, snimao i mene i moju četiri godine stariju sestru, kako stojimo na pletenim stolicama u bašti punoj ruža.

I danas imam tu sliku i radujem se kad god je izvadim iz fioke i pogledam.

-Da li me se sećate – pitao sam fotografa Kafa.

-Momče, ja se nikoga i ničega ne sećam.

- Ali toliko toga ste snimali: venčanja, rođenja, sahrana…

-Ne sećam se.

Onda je otišao ne obećavajući ništa. Posle tog dana živeo sam veoma nesigurno. Ništa mi nije išlo od ruke.

Onda se pojavila jedna stara balerina.

Čitala je knjige o umetnosti.

Još se dobro držala.

Zamolio sam je da je fotografišem za našu izložbu.

-Kako? – pitala je. Golu ili u kostimu?

-Obično -rekao sam neutralno.

-Ali, dragi moj, to se ne radi tako. Moraš doći do mene da ti pokažem neke svoje fotografije koje su radili najbolji svetski umetnici dok sam kao žena dobijala svu pažnju.

Rekla mi je adresu, dala broj telefona i zamolila da se javim bar koji sat ranije.

-Najbolji su večernji sati – rekla je. -I li kasno noćni. Tada u parku nema posetilaca.

Nisam ništa razumeo. Zašto noć? Zašto u parku?

Ali, nisam se usuđivao da pitam bilo šta.

Pre odlaska pogladila me je po kosi.

-Dobar dečko. Dobar.

Neoprezan, kakav već jesam, ispričao sam to Bibliotekaru.

On se nije iznenadio.

Pitao sam ga kakvu fotografiju nje od mene očekuje.

Da li želi moderan izgled ili fotografiju sličnu onima koje su se pravile pre rata.

-Pokušaj da je snimiš sasvom nagu. Jeste da je u godinama, ali, znaš, ja ne volim klišee.

-Koliko fotografija?

-Što više. Ne želim fotografije žena gubitnica. Volim žene koje znaju da još vrede.

Bio je na ivici gubitništva i mogao sam da ga razumem.

Žena je pretila da će ga ostaviti. Sud sa od novih vlasti nametnutim stanarem je izgleda namerno zaustavljen,

Bolovanje zbog prsta moglo je svaki dan da istekne.

- Šefe – izustio sam…

-Znam, znam – rekao je. – Ljudi povezuju fotografiju sa pripadnošću. To je tako možda bilo nekada. Sada je fotografisanje lišeno slave.

-Kako to, šefe, da joj objasnim?

-Važno je s njom početi. Ostali će poći za njenim primerom. Pokušaj da ubediš sebe da ti se sviđa.

-Starija je od mene bar trideset godina.

-Ona je dobar profesionalac. Znaš, balerine se rano penzionišu, ali to ništa ne znači.

-Ipak, ne znam kako ću.

-To je samo trenutak. Da, i reci joj da joj je to možda jedna od poslednjih prilika, sjajna prilika, da dokumentuje koliko duguje svom telu i koliko je blizu da ne poveruje u to i da i dalje ima sebe, raspoloženu za nepredvidljivost. To joj reci. Baš tako. Upamtio si?

-Možda.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: NAŠA DEVOJKA

 (odlomak iz romana u nastajanju)

Iako još relativno mlad, od kako je stao da poboljeva Bibliotekar se počeo baviti smrću umetnika.

Tvrdio je da se smrt umetnika uvek, čak i kad se čini da je nasilna, pa i od strane vlasti, može povezati samo i isključivo sa  njegovom poetikom.

Navodio je primer velikog psesnika Branka Mijkovića koga su jednog jutra 1961, godine pronašli obešenog o mali, niski platan u nekom parku u Zagrebu.

Kako se krupan i snažan muškarac može obesiti o drvce niže od njegovog rasta – pitao se i za razliku od većine koja je smatrala da je u pitanju nasilna smrt, Bibliotekar je tvrdio suprotno.

Smrt Branka Miljkovića je prirodna. Ona je rezultat evolucije njegovog poetskog sazvežđa koje je počelo pisanjem pesama one zime kada je sve vreme, iz malog iznajmljenog sobička u beogradskom predgrađu, gledao u golo, sumorno drvo u pustom tesnom i prljavom dvorištu susedne zgrade. To je tako počelo. Opasnošću bavljenja umetnošću.

Retko se može videti Miljkovićeva fotografija na kojoj se smeje. Imao je prilično jaku poetsku masku.

Ako je tačna tvrdnja da je prethodne večeri imao sastanak sa čovekom koji je radio za Udbu, izvesnim Pavlom Hajmlom, saafardskim Jevrejinom iz Sarajeva i tvrdnja da su pili celu noć, u tom slučaju udbaš nije mogao da poveća depresiju u kojoj se pesnik nalazio.

Štaviše, pesnik je morao da oseti mogućnost koja mu se nudila a to je da dobije bolji stan, naravno plaćen, ili da živi u hotelu, da mu zaposle devojku sa kojom je u poslednje vreme živeo mada ona beše mlađa od njega petnaestak godina i da mu obezbede najboljeg prevodioca za ruski ili engleski jezik.

Razgovarali su na jedan pasivno – agresivni način.

-Šta ja za uzvrat moram da uradim – pitao je pesnik. – Da se ubijem?

-Ne, nipošto. Dovoljno je samo da uživaš u onome što ti naša vlast i država daje. Bez ikakve obaveze.

Dakle, pesnik se obesio iz prostog razloga jer je znao da će njegova poezija, koja bi bila prevođena i hvaljena, u budućnosti biti monotona kao žica kroz koju prolazi struja ali to niko ne primećuje jer je žica izolovana i bezbedna.

Bibliotekarev stanar se pokazao kao vrlo vešt u novim okolnostima. Uspeo je da svoju ženu zaposli u Kliničkom centru Vojvodine i to u perionici rublja.

On je tamo radio, brijao intimne regije žena i muškaraca pripremajući ih tako za operaciju.

Stekao je poverenje osoblja i uspeo da ugura Spomenku u vešeraj.

U početku Spomenka je posle svake smene odlazila u toalet i povraćala.

Brica se trudio da joj pomogne koliko je to moguće.

Upravo je obrijao jednu maldu ženu koja je trebalo sutra da bude operisana.

Brica nikada nije pitao kakva operacija, čega i zašto.

Poštovao je privatnost svakog bolesnog čoveka.

Na neki način je isto mislio i o Bibliotekarevoj povredi prsta.

Bibliotekar je nameravao da ga liši krova nad glavom i mogućnosti da zasnuje porodicu, ali on nije želeo da istražuje razloge koji su osim materijalnih svakako imali i neke složenije i dublje slojeve.

Uglavnom, tog prepodneva je obrijao mladu ženu kada su se pojavila njena deca sa ocem, u poseti pred rizični hirurški čin.

Brica im je doneo dve stolice iz hodnika. Nije to bilo uobičajeno.

Ali, bili su zaista dobri ljudi.

Onda je video da je otac pomalo pijan.

Zamolio ga je da, kada je on u blizini, nikada ne pokazuje nešto što bi njegovu ženu uznemirilo.

-Samo bliskost, samo bliskost – ponavljao je.

Sledećeg dana sve je prošlo u najboljem redu.

Kad je reč o smrti, ne postoji politika – beleži Bibliotekar u to vreme. – Umetnost je uvek način da umetnik bolje razume svoj život i njegov kraj.

-Da li se i tebi čini – upitao me je jednog dana – da u našu biblioteku zalaze samo ružne žene?

-Ne znam, nisam o tome razmišljao.

-Možda bi bilo dobro da snimaš posetitelje. Naravno, uz njihovu dozvolu. Mogli bismo da njihove fotofrafije izložimo kao pandam slikarskim portretima. To bi bilo nešto novo.

-Da li je to politika bibliotečke uprave – pitao sam spreman da se, ukoliko je tako, odreknem lagodnog letnjeg posla.

-Ne, nikako – uznemirio se Bibliotekar. -Umetnost ne treba da bude politička. Umetnost treba da bude kao čovek koji se u dobrom domaćinstvu naslanja na vrata kuhinje, štale ili svog ateljea.

Odjednom, upita me za Neru.

- Nema je, nigde se ne pojavljuje. Šta se desilo sa našom devojkom?

Trgao sam se. Nerandžu je opet zvao našom devojkom, a ona je bila u motocikličnom panciru i držala se za Buleta malo ispod pojasa, pretpostavaljao sam.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: MOTORI

(odlomak iz romana Bibliotekar)

Umetnost je slaba i jadna u odnosu na zlo i užase koji ljudi priređuju jedni drugima, tvrdi Bibliotekar u zapisu na 44. stranici svoje knjige. To je sistem – kaže on - spojenih sudova.

Da bi umetnost bila humana i empatična poztrebno je da može da promeni svet, ali ona zo očigčedno nije ustanju.

Umetnost opušta i smiruje, a mir je ono što nam je najmanje potrebno.

Ne smemo se miriti sa lošim svetom.

U miru nema energije besa da se svet promeni.

Da bi je stekli, francuski nadrealista Andre Breton koji se odrekao elemenata tradicionalnog pisanja i racionalnosti u umetnosti, u svom Manifestu predlagao je šetnje gradom kao novi oblik pesničke aktivnosti, šetnje pri kojima slučajni susret sa nepoznatom ženom može da bude uvod u ljubavnu avantiuri i stoga predstavlja vrhunsku vrednost.

U njegovom nezaboravnom romanu „Luda ljubav“ napisanom u godinama dolazećeg užasa Drugog svetskograta 1937. godine - žena ima centralno mesto u muškarčevom životu i omogućava mu da se uskladi sa samim sobom i da prevaziđe očajanje, ratova, smrti, represija i mučenja.

Na autoputu nekoliko kilometara ispred ulaza u Budimpeštu umesto da skrene levo motociklista je skrenuo desno. Bio je uveren da mala razlika u kilometraži ništa ne znači. Umesto ka Francuskoj i Lamanšu ići če kroz Slovačku i Nemačku.

Uvek se stiže na mesto na koje hoćeš da stigneš ako imaš radosti u sebi.

Bule je posle duge vratolomne vožnje vonjao na znoj. Devojka iza njega, začudo, mirisala je na lavandu.

Usporio je tek negde, neznano gde, pod krošnjama platana.

-Piša mi se – šapnula mu je devojka u uho.

-Strpi se -govorio joj je, ali nije siguran da ga je čula.

Najzad je stao na divljem parkiralištu. Iza spržene trave nalazilo se žbunasto rastinje. Mali, utabani put vodio je iza njega.

Nera je išla stiskajući noge. Skoro da ne može da izdrži.

Puteljak je bio zapušten i obasut prljavim papirnim maramicama.

-Da te pratim – upitao je Bule.

-Ne treba.

Međutim kad je izbila na čist prostor ugledala je na haubi automobila mladu Romkinju na koju je ritmički navaljivao sredovečni, korpulentni plav muškarac, očito Nemac.

Nije se osvrtala i pošla je dalje.

Nije primetila psa, velikog nemaćkog vučjaka koji je stajao pored para u ljubavnoj ekstazi i jurnuo na nju.

Prekinuvši odnos muškarac je u poseldnjem trenutku zauzdao kera.

Pas je nije rastrgao, ali Nera se osećala kao da od tog trenutka živi u drugom telu. U telu koje se otrglo previđenom. 

Čučnula je pored automobila na kome je Nemac sada bez zazora opštio sa devjkom na haubi.

Pišala je, činilo joj se, bar dvadeset minuta.

Uživanje para je već bilo završeno.

Čekalo se da ona ode.

Ali ona nije odlazila.

Iz nje je izlazilo sve što se nakupilo poslednje dve godine. Bibliorekar, ja, grubi slikar i ko zna ko još.

Najzad je ustala, izvadila papirnu maramicu iz džepa kožnih pantalona i obrisala međunožje.

Zatim se protegla, navukla gaćice i pantalone i mirno, kao da se ništa, nikakav susret sa stvarnošću nije dogodio pošlamka motoru.

Usput, videla je kako Nemac daje curi neki svežnjić novca. Zatim naređuje psu da uđe u auto koji se neverovatnm brzinom uputio ka Berlinu.

Mlada Romkinja je čučnula, iz torbice izvadila flašu vode i zaprala se.

Znala je nešto polu mađarski polu srpski:

-Ako hoćeš da radiš sa nama, samo kaži.

-Šta da radim – pitalaa je Nera dok je Bule nervozno turirao motor.

-Zanat – rekla je devojka.

-Koliko može da se uzme?

-Onoliko koliko te svrbi.

-Koja je ovo zemlja – iznenada je upita Nera.

-Ne znam – reče devojka. -Tu smo od Pešte do Bratislave. Tu radimo.

Nera joj nije ništa odgovorila. Sela je iza Buleta na motor i stisnula ga nogama.

Devojka je čežnjivo gledala kako se udaljavaju i mislila kako je negde sa njima.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: HIROŠIMA, CIMET I PČELE

(odlomak iz romana u nastajanju)

Na čardi sam ponovo. Tamo dolaze lokalne zanatlije. Nadao sam se da ću pronaći nekog ko bi mogao da mi popravi kvar na kolima. Auto se lepo vozi, ali prilikom skretanja levo ili desno užasno cvili kao kad se metal češe o drugi metal.

Onda je naišao Bule, interacionalni vozač teških kamiona.

-Imaš sigurno takvo iskustvo – pitao sam ga. -Šta bi to moglo da bude?

-Ništa veliko – rekao je sedajući i naručujući dva piva sa rakijom. -Da imam kanal ja bih ti to ovde očas popravio.

Verovao sam mu, ali ne u potpunosti.

Istoričar sa istorijom vožnje po celom svetu znao je možda sve, a to je nešto što u opreznom čoveku, kako me je zvao, izaziva sumnju.

-To može da bude letva volana, nedostatak ulja u klipu za servo upravljački mehanizam, dotrajale poluge ili izlizane glave u njima. To se da lako zameniti.

Pili smo pivo pomešano sa rakijom i čekali da se pojavi neki mehaničar, ali njih kao za inat te večeri nije bilo.

Sunce je još bilo u punom sjaju.

-Ovako je bilo prilikom bombardovanja Hirošime. Samo što je bilo jutro. 6.avgust 1945. Bombarder B29. Navigator Enol Gej, pilot Van Kirk. Iza sebe je imao 58 uspešnih misija bombardovanja. Hirošima je bila pedeset deveta. Bomba bačena na nju ubila je 70.000 ljudi u trenu. Na Nagasaki je samo pet dana kasnije bačena takođe atomska bomba koja je ubila 40.000 ljudi u jednom danu. Japan je kapitulirao.

-Zbog atomki?

-Ma ne, to je još jedna propagandna holivudska laž.

Sovjeti su bili ključni faktor. Upali su u Mandžuriju i tamo do nogu potukli Japance.

Bule je bio veliki Srbin i veliki rusofil iako mu je deda po majci bio austrijski Nemac, otac posrbljeni Rumun a tetka koja ga je odgajila Čehinja.

Bio je ponedeljak i malo ljudi je dolazilo na čardu. Ipak u neko doba se pojavio jedan mlađi brka u zamazanom plavom kombinezonu.

Bule mi namignu.

-Pitaj njega.

Zatim pozva brkajliju da sedne za naš sto.

-Može pivo i rakija?

-Može, može

Upitah ga o čemu se radi na mom automobilu.

-Gde je?

Pokazao sam mu stari crveni Berlingo parkiran uz betoniranu ivicu reke.

-Daj mu ključeve.

Kad sam mu dao ključeve videh ga kako najpre kleči ispod haube Berlinga a zatim seda u njega i ne paleći ga okreće volan koji cvrči.

Kad se vratio i bacio mi ključeve na sto, reče:

-Servo. Crko ti je servo na volanu.

-I to sam ti rešio, Oprezni – reče Bule trijumfalno.

Sedeli smo još dobrih pola sata tamo.

Neki par za stolom u daljini se nežno ljubio. Ona je imala cimetnu lanenu haljinu koju joj je večernji lahor stalno zadizao iznad kolena dok ju je ona, ne gledajući, rukom povlačila nadole.

-Odlučio sam da idem u London motorom. Tražim nekoga ko bi mi pravio društvo. Kožna jakna, čizme, kožne pantalone i kaciga. Hrana usput, gde stanemo.

Rekoh da bih možda išao sa njim, ali drugom prilikom.

-Oklevanje – reče – to je najveća boljka našeg naroda.

Rekoh mu da čekam poziv od suda da svedočim u Bibliotekarevom slučaju odgriženog prsta.

Nasmejao se glasno.

-To griženje prsta je Šamsov idiotluk. Zar ti ne znaš da je on, posle one male makljaže sa bricom, sam sebi odgrizao prst.

-Zašto bi to činio?

-Umetnik u pokušaju.

Na vrhovima starih jasenova treperilo je mlado zeleno lišće uprkos sve većim žegama.

-Potrebno je da se prlagodimo svetu ako hoćemo da opstanemo. A kad smo kod drveća, dali si znao da na Kilimandžaru raste ista vrsta korova kao što su i oni pored naših drumova.Kod nas narastu jedva pola metra a na Kilimandžaru, gde su uslovi surovi, narastu i više od šest metara i na vrhu dobijaju fantastične gigantske žute cvetove.

-Fantastično mesto – rekoh. -Voleo bih to da vidim.

Košmarna i bolna umetnička iskustva vrlo često, ako ne i uvek, pokazuju nam nerešiv izazov. Van Gog je sebo odsekao komad uha dok je slikao prirodu tako da je taj njegov gubitak vezan za gubitak prirodnog sveta – tvrdi Bibliotekar u svom dnevniku.

Sunčev sistem je kružnog oblika i nema sumnje da će nas život, ovakav kakav već jeste a jeste kukavički, dovesti do njegovog početka, tačnije do okeana, praistorijskih pećina i džungle.

Košmarna iskustva ponovo me vratiše na misao o Neri. Njeno pravo ime je, u stvari, bilo po banatski Nerandža. Međutim, ona ga se stidela. Nije želela da bude zimska voćka.

Umesto toga bila je banatska reka Nera.

Za vreme ovih vrelih letnjih poponeva odalazila je kod Bibike u dvorišnu šupu. Taj mali stan je, začudo, uvek bio hladovit. Ležeći u Bibikinoj postelji prvi put je u vezi sa nekim muškarcem osetila strah.

-Dok me je grubo i bez milosti jednim zamahom ruke okrenuo na stomak i ušao, videla sam da je postavio kameru u izrezu neke svoje neuspele slike. Trzala sam  se, ali neuspešno. On je bio još jak muškarac. Najzad sam uspela da odbacim njegovo crno sagorelo telo sa sebe i on je skočio sa kreveta.

-Šta je – pitao je unezvereno.

-Ništa – rekla sam osećajući slast u slobodnom telu.

Pokušao je ponovo da me obori i stegne za vrat.

Odjednom nije bilo dovoljno vazduha. Glave su nam bile na suprotnim stranama.

Dohvatila sam makaze sa kuhinjske police koje su stajale tik iznad kreveta i njihov vrh mu zarila u anus.

Njegov stisak je odmah popustio.

Ustala sam, otišla do kupatila, oprala se, obukla i izvadivši vatu, koju sam uvek nosila sa sobom, obrisala mu krv koja je kapljala među njegovim maljavim nogama.

U konačnom sledu – rekla sam mu – ubiću te.

Nozdrve su mu bile strahovito raširene.

Hoćeš da pozovem Hitnu pomoć, pitala sam ga.

Rekao je da će sve to sam da reši.

Sklopio je oči, pa ih otvorio.

Kakve boje – rekao je.

-Odjebi. Ti ne znaš šta si.

-Ja sam novi Isus – rekao je.

Rekla sam mu da se Isus ne rađa svaki čas i da je to bogohuljenje.

Sunce je ponovo ugrejalo sobičak kroz tanke staklene prozore.

Izašla sam.

U bašti je držao dve košnice. Pčele su zujale u malim prorezima na šarenim drvenim sandučićima.

Kad pčele umru…

Ali nisu.

Sutradan me je prijavio policiji za pokušaj ubistva. Rekao mi je to preko nekih devojaka,

Morala sam da isparim iz zemlje.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: MAMA

(Odlomak iz romana u nastajanju)

XXVI 

Umetnici su često izvan porodičnih sistema vrednosti – zapisao je Bibliotekar u prvom poglavlju svoje knjige.

To ne znači da njihov unutrašnji sistem nije celovit. Naprotiv.

Odriču se Tihog blagostanja i daju prednost ne karijeri nego lepoti novog.

Oni su često donosioci isceljenja svima, osim sebi.

Radeći na jednom aktu Žane Amadeo Modiljani, italijanski skikar s kraja 19. veka izazvao je požar u ateljeu. Na njegovu nesreću vatra je kasni uočena. Model koji je slikao, izvesna Frančeska Augustina Verili, prostitutka iz Livorna izgorela je u požaru. Umetnik je pronađen potpuno obnažen i bez svesti, ali su uspeli da mu sačuvaju život.

Nije jasno kako je došlo do ove katastrofe. Bila je zima. Modiljani je, poput pape Aleksandra VI u doba kuge, bio okruženin velikim upaljenim bakljama. Model je bio takođe okružen vatrom.

Gola Frančeska.

Pretpostavlja se da je i Modiljani bio nag ne bi li i na taj način podsticao senzualnost i erotsku introspektivnost kod svog modela.

Slikanje akta nije samo prenošenje telesnog  u vizuelno. Ono je disanje, pauza, piće, razgovor, posmatranje kretnji, načina sedenja, upijanje svih otisaka jednog bića.

Posle tog tragičnog iskustva Modiljani je optuživan za namerno izazivanje smtrtne opasnosti od vatre ili gušenja ne bi li izazvao izraze patnje i straha na licima žena koje su mu pozirale.

Bila je to optužba lišena svakog smisla.

Ipak, ne mogavši da se nosi sa njom, Modiljani 1906. godine oddlazi u Pariz i prihvata ideje kubizma i fovizma. Na njegov docniji rad presudno su uticali Pablo Pikaso i Arni Matis.

U Parizu je vodio boemski život opijajući se bezmalo svake noći jakim drogama poput absinta.

Prijateljima je govorio o svom strahu od tuberkoloze.

Imao je strasnu ljubavnu vezu sa Žanom Hebuter koja mu je često pozirala. Njihova veza, međutim, obilovala je razmiricama, sukobima, svađama pa lak i tučama.

Moguće je pratiti razvoj linija na njenom aktu od oblih i ženstvenih ka sve izduženijim udovima i vratu. Kao da se udaljava od čulne percepcije.

Modiljani je ipak umro od tuberkoloze 24. januara 1920. u iznajmljenom stanu na Monmartru.

Njegova muza Žana umrla je nedugo posle njega.

Linije njihovih života su se najzad spojile.

Bibika je samac, rastavljeni muškarac. Ne znam kako se to zove. Rastavljena žena je raspuštenica. U tom slučaju Bibika, bivši službenik Osiguravajućeg zavoda, sada bez posla, svakako bi bio raspuštenik.

Ima dvorišni mali stan. On više liči na drvenu šupu za ogrev, što je nekada i bio. Tu je jedna sobica, klozet i kupatilo i do prozora koji gleda na ugao dve ulice, one gavne i sporedne u kojoj je on – mini kuhinja.

Bibika je još markantan muškarac. Neobičan je. Ima riđu kosu, plave oči, pućka lule i gleda kroz onaj prozor kao kroz puškarnicu.

Bibika živi sam, ali nije usamljen. Uvek je tu neka žena.

Bibika pravi drvene makete brodova. Bio je u mornarici, u vreme dok je postojala ona velika država zvana Jugoslavija. Služio je u Splitu. Bio je ronilac. Imao je, kako je tvrdio, najgori posao na svetu. Ronio je i čistio smeće koje bi se obmotalo oko propelera vojnih brodova. Jednom je našao oko elisa umotana ljudska creva. Pokidao ih je, stavio u kotaricu, izronio i rekao kapetanu fregate:

-Nikad više. Zatvor, streljanje, šta god hoćete, ali ja više neću ovo da radim.

Sve što mu dolazi on smatra neminovnošću i kaže da nema nameru da u nju poveruje.

Sad mu je kao u snu o zlatnoj ribici došla Nera kao blaženstvo novog doba, čisto, oslobođeno obaveza vernosti.

Dolazila je pod izgovorom da nešto kupuje u radnji zvanoj Kasnopoz. Radnju je držao jednoruki trgovac, mlad čovek koji je krio svoju nesreću.

Nera bi ušla, kupila flašu votke i prešla u stančić kod Bibike. Pre nego što uđe pomiluje neki cvet ili korov koji raste u Bibikinoj zapuštenoj bašti.

On tu baštu ne zove organskom, nego džunglom za privatne potrebe,

Bibika sedi u kratkom šorcu kakav su nekada nosili rukometaši. I on je igrao rukomet za lokalni tim Partizan. Priča se da je imao neverovatno jak udarac loptom koji bi i najsnažnijeg golmana odbacio u mrežu.

Žena mu je takođe bila poznata rukometašica, Posle venčanja naglo je počeka da se goji. Radila je u pošti i bila protiv svake vlasti. Neki oblik galopirajućeg raka odneo je za dva meseca.

Od tada je prošlo dve godine. Bibika je mislio da je to dovoljno za sranje zvano tugovanje. Sad su mu se dopadale samo mrše. Naročito, ako imaju bujne grudi.

Nera je takva. Dolazi mu kao rasparena cipela.

- Skini se – kaže joj tonom koji ne trpi protivljenja.

Nera odoleva.

-Svuci se, do pola. Neću da ti se vidi lice.

-Zašto? Ne dopada ti se?

-Vi, klinke ne razumete da se svaki umetnik, a ja sam za tebe vrhunski samo ćeš to tek da saznaš, razlikuje po otisku duše. Pošto ja ne verujem u postojanje duše, jer ona je, zar ne, izmišljotna podgojenih popova i tiuberana romantičara – ja verujem samo u kolektivno posrnuće ili uspenje.

Kad se Nera napokon skinula i pokazala sve što ima, on je posmatrao kao neko ko kupuje kiflu u pekari. Sve kifle su dobre, ali su zato sve kao nešto što nervira svojom očekivanošću.

-Sledeći put – rekao joj je Bibika – hoću da mi dovedeš svoju mamu. Nju hoću!

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: VEČERNJI AKT

(odlomak iz romana u nastajanu)

XXIV

 Približavalo se vreme izložbe. Bibliotekar je postajao sve nervozniji. Pokušavao je da sazna na koliko slika može računati.

Nastavnik likovnog Šnajder je vrdao sa odgovorom. Na pitanje šta se dešava odgovarao je da nema dovoljno kvalitetnih autora i da su ostali, samo slike male vrednosti.

-Uglavnom mrtve prirode.

-Kakve mrtve prirode?
-Jabuke, retko kruške u staklenom ili metalnom ovalu. Kao da na svetu nema ničega osim zimskog voća.

-A kako stojimo sa aktovima – pitao je tišim glasom Bibliotekar.

-I tu smo tanki. Ja radim na jednom, a ostali ćute. Možda radi Bibika kod Kasnopoza. One radnje preko puta škole. Taj zna sa ženama.

Bibliotekar se zamislio.

-Ne smemo da preterujemo sa ženskim aktovima. Nije ovo 19 vek. Optužiće nas da smo muške svinje.

Nastavnik je samo slegnuo ramenima.

-Vi znate da su mene već više puta nepravedno i neopravdano optuživali da sam portretisao učenice…

Bibliotekar se na to gradio mutav.

-A varoški slikari su sada već stariji ljudi.

-Pa šta? Svi starimo.

-Nemojte tako – rekao mu je energično nastavnik likovnog Đuro Šnajder. – Ima nas još duhom mladih. Samo, meni su zabranili rad u školskom ateljeu. Sad se snalazim kako znam i umem. Ponekad sam prinuđen da plaćam modele. Dajte nam vremena.

Bibliotekar Šams mu je odbrusio da i on ima problena sa upravom

-Misle da se šegačim sa bolovanjem. A sud ima vremena. Ne smemo da odustanemo.

-Vi ste ugledan čovek u ovom gradu, Obiđite slikare. Sve su to amateri, ali nije važno. Oni vole da ih neko podseti da su umetnici. Obradovaće se. A ćujem da i vaš stanar nešto crtka…

Bibliotekar se stresao.

-On ne dolazi u obzir.

-Video sam neke njegove radove. Vrlo, vrlo obećavajuće.

-On je lud.

-Toliki slikari su završili u ludnici.

-Možemo valjda bez njega?

-Dobar je.

-Šta ta pijandura uopšte može da nafarba?

-On crta ljude kojima brije brade.

-Partizanska posla.

-I ljude kojima skraćuje kosu. Naročito su mu zanimljivi ćelavi ljudi.

Bibliotekar koji je počeo da ćelavi se zagrcnuo od iznenađenja.

-Skuplja njihove poslednje dlake, maže ih lepkom i ptremazuje srebrnom ili nekom fluorescentom farbom. Ima čitav ciklus koji je nazvao „Konačni obračun“.

-Zar ne vidite da aludira na mene?

-Nemoguće je to utvrditi. Ljudi skloni iluzijama prave od svojih poruka svojevrsne zagonetke. Na primer, ja sam radio akt jedne zrele lepe žene ali se ona plašila da je okolina ne prepozna i tražila je da naslikam oleandere, one od kojih se pravi otrovni čaj, ispred njenih jakih grudi.

-Da li je znam – pitao je Bibliotekar.

-Ne verujem. Ali, pozivam vas da dođete na čas slikanja kod mene u stanu, ponedeljkom u osam uveče. Naravno, sedećete iza paravana i biti vrlo tihi.

-Ne bih voleo da me pogrešno shvatite – rekao je Bibliotekar.

-Taman posla. Muškarci smo. Samo…

-Šta samo?

-Kad biste mogli da nađete nekog da otkupi njen portret. Ne zamerite. Od nečega mora da se živi. Ja njoj dajem polovinu. Ona je instruktorka plesa. Nekadašnja balerina. Ruskinja.

-Videću – odgovorio je Šams.

-Onda, dolazite u ponedeljak?

-Zavisi – rekao je Šams.

-Javite mi. I da, sad se setih, posebne usluge gospođica naplaćuje.

Bibliotekar je osetio da je to test.

-Koliko – pitao je sa knedlom u grlu.

-To ćete morati sa njom.

Bibliotekar je izašao iz školske zbornice pitajući se šta je mislio da postigne sa izložbom u malom mestu. Zar mi vrednot raste ukoliko podižem opštu vrednost života – pitao se ali nije nalazio odgovor.

Nera se za to vreme spremala za odlazak kod Bibike na večernji akt, koji je ona zvala avetinjski.

Uvfrčkala je sve dlačice na svom zategnutom telu gelom za učvršćivanje kose. Malo je bolelo dok je hodala ka Bibikinom dvorišnom stanu ukrštajući tanke noge koje su nosile velike sise.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: U ISPOVEDAONICI

Kakav smo mi to narod. Nama nijedna loša vlast nije dobra.

Napolju je tolika vrućina da mi je žao da isteram muvu iz stana.

Vlast se toliko duboko spustila u narod da je već u podzemlju.

Sirene kola Hitne pomoći bi mogle uskoro i da sviraju himnu.

Toliko dugo su na valsti da zemlju već mogu da vode vezanih očiju.

Kad predsednik ode u inostranstvo narod sve pokvari. Idealno bi bilo da narod ode, a predsednik ostane sam u zemlji.

Budimo realni – zahtevajmo nemoguće. Recimo, bolju vlast.

Predsednik je dobro, a ako mu bude još gore obavestićemo javnost o tome.

Razvijenim zemljama su dovoljne dve partije. Nama je potrebno bezbroj jer smo ometeni u razvoju.

Laganje je stvar izbora.

Neće nam biti bolje ni za 200 godina. Živi bili pa videli.

Kupovinom glasova podstičemo trgovinski rast u našoj zemlji.

U ispovedaonici:

Oče, šta da ti kažem?

Opet proplakala ikona u nekom manastiru. Što bi rekli narodnjaci:Suzom si mi rekla sve!

Ugovor sa đavolom je državna tajna.

Usamljen si, ali nisi jedini.

Oprtimisti žive duže od pesimista. Tako bar kažu optimisti.

Svaka čast ovoj vlasti. Ona bi mogla ovako da zavitlava i pametniji narod od našeg.

-Bako, bako zašto su ti tako velika usta?

-Botoks, dete, botoks.

Mi nikad nismo imali nikakav plan a sada se on u potpunosti ostvaruje.

Jedna pseća godina se računa kao sedam čovekovih psećih godina.

Kad bismo mi imali atomsku bombu koristili bismo je samo za unutrašnje potrebe.

Ono što je pokvareno nema rok trajanja.

-Zašto vlada ne izdvaja više za kulturu?

-Da ste kulturni vi to ne biste ni pitali!

MILAN TODOROV: MOŠUS LETNJIH LJUBAVNICA

(roman u nastajanju)

Poučen, valjda, ovim, po njega traumatčnim iskustvom, Bibliotekar mi je rekao:

-Nikom ne bih savetovao da umre u bolničkom krevetu. Ovo što sam doživeo je trening smrti. Kad dođe vreme za odlazak najbolje je da čovek ostane u svojoj kući ili tamo gde se osećao najbolje. Recimo u našoj biblioteci. To može biti stresno za one koji ga zateknu mrtvog, ali i tada on oseća da ima nekoga pored sebe.

Zatim me je zamolio da mu, preko svojih veza sa mladim momcima koji su spremni na sve, pronađem dobar revolver.

-Kupio bih ga. Metak je najbolji penicilin.

Dvoumio sam se.

Znao sam momka koji je radio u policiji pa je zbog kršenja propisa službe izbačen iz nje. Pričao mi je da je oduzimao ljudima nelegalno i neregistrovano oružje koje bi unosio u zapisnik, ali umanjenog broja. Imao je lepu kokekciju pištolja raznih kalibara.

-Strašne stvari se dešavaju u životu, ali - rekoh mu – moguće je oporaviti se od njih.

-Dok si mlad – reče. – Dok si mlad sve nade su tvoje…

-Mislim da je to moguće i u vašem slučaju.

-Nisam više u cvetu mladosti. Osećam kako brzo venem. Oni stanari… pa majka...Zamisli samo, ima već 91. godinu i visok šećer. Lekari su nam rekli da je jedini lek da joj odrežu nogu do ispod kolena jer je zahvaćena gangrenom. Ako to ne učine, umreće za šest meseci. A ako amputiraju može poživeti i do stote. Šta misliš na šta se odlučila?

-Da mirno živi pa koliko god to bilo.

-Koješta. Iduće nedelje seku joj nogu. Čovek bi da živi večno. A to je nemoguće. Da bi se čovek nosio sa traumama ne bi trebalo nikada da sakriva svoj bol, da ga izbegava, odguruje i da mu okreće leđa. Potrebno je da se bolu i traumi obrati pažnja. Bol mora da se izrazi, bilo kako, ali ako ne izađe rečima, slikom, muzikom onda čovek umire pre smrti, razumeš.

Jedna od najpoznatijih skika koja obrađuje temu bola je Van Gogovo„Polje pšenice“.

Van Gog je pri stvaranju te slike koristio tehniku koja se zove „impasto“. Ova tehnika podrazumeva nanošenje gustog sloja boje na platno da bi se stvorio kontrast između težine okoline i suštine motiva., odnosno lica zabrinutih seljanki koje žanju teško, poleglo žito, pred kišu.

Seljanke su bile njegove povremene znojne i nečiste ljubavnice. Na brzinu, za gulden, na otkosu, ispod štafelaja koji je sve pamtuo. Raskopčane košulje bele, haljine bez gaćica, mošus kakav izlučuju ženke poljskog jelena.

Van Gog je, tek naknadno je utvrđeno, na platno nanosio slojeve zemlje i blata, pa čak i kravljeg izmeta. Sve to pripada ljudima.

To je malo ko radio čak i među postimpresionistima kojima su pripadali i Pol Sezan i Žorž Sera, recimo.

Slika je nastala u Avru.

Menjala je vlasnike. Prvo je pripadala Van Gogovom bratu a zatim je brzo prelazila iz ruke u ruku da bi postala vlasništvo Mirjam de Rotšild.

Nemci su tokom rata opljačkali kolekciju Rotšildovih i sliku 1941. prebacili u neku galeriju u Parizu, u kojoj su nacisti čuvali dela koja su smatrali degenerisanim jre nije slavila rad nego nesreću, muku, siromaštvo, prostituciju i zebnju od sutrašnjice.

„Gomila pšenice“ je poslednji put viđena u javnosti 1905. godine u amsterdanskom muzeju. Ne zna se gde je sada i da li je uopšte sačuvana.

Potražio sam u bibliotečkoj Enciklopediji likovne umetnosti tu sliku. Jedva sam je pronašao. Na njoj nije bilo nikakvih žena, samo pšenica povijena usled vetra, nekoliko crvenih bulki i tamni, strašno tamni borovi u oluji.

Bibliotekar je, siguran sam iz najbolje namere, povećavao doživljaj unoseći nepostojane mračne naslade i zdrave mlade seljanke koje se podaju guravom opijatskom slikaru i tim povećanjem srama i svojevrsnog poniženja, pa i patnje njihove i Van Gogove, povećavao je svoju sposobnost da se nosi sa njom.

To je potvrdio i poslednjom rečenicom u poglavlju XXIII svoje sveske.

Da bismo shvatili tuđu patnju, moramo je prethodno imati u sebi.Ali, zašto se čovek rađa? Zar za patnju?!

Da li uopšte postoji poslednja suza?

Ne znam.

Znam samo da svet, na bilo koji način, mora da postane lepši i bolji.

A od sveg blata, izmeta, urina - najgori je zaborav.

Sledećeg jutra jedna ruža u Spomenkinom vrtu je počela da se suši.

Nije postojao nijedan razumljiv razlog za to.

Neokrenuta prošlost je kao strašni krilati zmaj izlazila iz podzemlja i proždirala prećutane istine.

(nastaviće se)