Onda je naišao Bule, interacionalni vozač teških kamiona.
-Imaš sigurno takvo iskustvo – pitao sam ga. -Šta bi to moglo da bude?
-Ništa veliko – rekao je sedajući i naručujući dva piva sa rakijom. -Da imam kanal ja bih ti to ovde očas popravio.
Verovao sam mu, ali ne u potpunosti.
Istoričar sa istorijom vožnje po celom svetu znao je možda sve, a to je nešto što u opreznom čoveku, kako me je zvao, izaziva sumnju.
-To može da bude letva volana, nedostatak ulja u klipu za servo upravljački mehanizam, dotrajale poluge ili izlizane glave u njima. To se da lako zameniti.
Pili smo pivo pomešano sa rakijom i čekali da se pojavi neki mehaničar, ali njih kao za inat te večeri nije bilo.
Sunce je još bilo u punom sjaju.
-Ovako je bilo prilikom bombardovanja Hirošime. Samo što je bilo jutro. 6.avgust 1945. Bombarder B29. Navigator Enol Gej, pilot Van Kirk. Iza sebe je imao 58 uspešnih misija bombardovanja. Hirošima je bila pedeset deveta. Bomba bačena na nju ubila je 70.000 ljudi u trenu. Na Nagasaki je samo pet dana kasnije bačena takođe atomska bomba koja je ubila 40.000 ljudi u jednom danu. Japan je kapitulirao.
-Zbog atomki?
-Ma ne, to je još jedna propagandna holivudska laž.
Sovjeti su bili ključni faktor. Upali su u Mandžuriju i tamo do nogu potukli Japance.
Bule je bio veliki Srbin i veliki rusofil iako mu je deda po majci bio austrijski Nemac, otac posrbljeni Rumun a tetka koja ga je odgajila Čehinja.
Bio je ponedeljak i malo ljudi je dolazilo na čardu. Ipak u neko doba se pojavio jedan mlađi brka u zamazanom plavom kombinezonu.
Bule mi namignu.
-Pitaj njega.
Zatim pozva brkajliju da sedne za naš sto.
-Može pivo i rakija?
-Može, može
Upitah ga o čemu se radi na mom automobilu.
-Gde je?
Pokazao sam mu stari crveni Berlingo parkiran uz betoniranu ivicu reke.
-Daj mu ključeve.
Kad sam mu dao ključeve videh ga kako najpre kleči ispod haube Berlinga a zatim seda u njega i ne paleći ga okreće volan koji cvrči.
Kad se vratio i bacio mi ključeve na sto, reče:
-Servo. Crko ti je servo na volanu.
-I to sam ti rešio, Oprezni – reče Bule trijumfalno.
Sedeli smo još dobrih pola sata tamo.
Neki par za stolom u daljini se nežno ljubio. Ona je imala cimetnu lanenu haljinu koju joj je večernji lahor stalno zadizao iznad kolena dok ju je ona, ne gledajući, rukom povlačila nadole.
-Odlučio sam da idem u London motorom. Tražim nekoga ko bi mi pravio društvo. Kožna jakna, čizme, kožne pantalone i kaciga. Hrana usput, gde stanemo.
Rekoh da bih možda išao sa njim, ali drugom prilikom.
-Oklevanje – reče – to je najveća boljka našeg naroda.
Rekoh mu da čekam poziv od suda da svedočim u Bibliotekarevom slučaju odgriženog prsta.
Nasmejao se glasno.
-To griženje prsta je Šamsov idiotluk. Zar ti ne znaš da je on, posle one male makljaže sa bricom, sam sebi odgrizao prst.
-Zašto bi to činio?
-Umetnik u pokušaju.
Na vrhovima starih jasenova treperilo je mlado zeleno lišće uprkos sve većim žegama.
-Potrebno je da se prlagodimo svetu ako hoćemo da opstanemo. A kad smo kod drveća, dali si znao da na Kilimandžaru raste ista vrsta korova kao što su i oni pored naših drumova.Kod nas narastu jedva pola metra a na Kilimandžaru, gde su uslovi surovi, narastu i više od šest metara i na vrhu dobijaju fantastične gigantske žute cvetove.
-Fantastično mesto – rekoh. -Voleo bih to da vidim.
Košmarna i bolna umetnička iskustva vrlo često, ako ne i uvek, pokazuju nam nerešiv izazov. Van Gog je sebo odsekao komad uha dok je slikao prirodu tako da je taj njegov gubitak vezan za gubitak prirodnog sveta – tvrdi Bibliotekar u svom dnevniku.
Sunčev sistem je kružnog oblika i nema sumnje da će nas život, ovakav kakav već jeste a jeste kukavički, dovesti do njegovog početka, tačnije do okeana, praistorijskih pećina i džungle.
Košmarna iskustva ponovo me vratiše na misao o Neri. Njeno pravo ime je, u stvari, bilo po banatski Nerandža. Međutim, ona ga se stidela. Nije želela da bude zimska voćka.
Umesto toga bila je banatska reka Nera.
Za vreme ovih vrelih letnjih poponeva odalazila je kod Bibike u dvorišnu šupu. Taj mali stan je, začudo, uvek bio hladovit. Ležeći u Bibikinoj postelji prvi put je u vezi sa nekim muškarcem osetila strah.
-Dok me je grubo i bez milosti jednim zamahom ruke okrenuo na stomak i ušao, videla sam da je postavio kameru u izrezu neke svoje neuspele slike. Trzala sam se, ali neuspešno. On je bio još jak muškarac. Najzad sam uspela da odbacim njegovo crno sagorelo telo sa sebe i on je skočio sa kreveta.
-Šta je – pitao je unezvereno.
-Ništa – rekla sam osećajući slast u slobodnom telu.
Pokušao je ponovo da me obori i stegne za vrat.
Odjednom nije bilo dovoljno vazduha. Glave su nam bile na suprotnim stranama.
Dohvatila sam makaze sa kuhinjske police koje su stajale tik iznad kreveta i njihov vrh mu zarila u anus.
Njegov stisak je odmah popustio.
Ustala sam, otišla do kupatila, oprala se, obukla i izvadivši vatu, koju sam uvek nosila sa sobom, obrisala mu krv koja je kapljala među njegovim maljavim nogama.
U konačnom sledu – rekla sam mu – ubiću te.
Nozdrve su mu bile strahovito raširene.
Hoćeš da pozovem Hitnu pomoć, pitala sam ga.
Rekao je da će sve to sam da reši.
Sklopio je oči, pa ih otvorio.
Kakve boje – rekao je.
-Odjebi. Ti ne znaš šta si.
-Ja sam novi Isus – rekao je.
Rekla sam mu da se Isus ne rađa svaki čas i da je to bogohuljenje.
Sunce je ponovo ugrejalo sobičak kroz tanke staklene prozore.
Izašla sam.
U bašti je držao dve košnice. Pčele su zujale u malim prorezima na šarenim drvenim sandučićima.
Kad pčele umru…
Ali nisu.
Sutradan me je prijavio policiji za pokušaj ubistva. Rekao mi je to preko nekih devojaka,
Morala sam da isparim iz zemlje.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар