(odlomak iz romana Bibliotekar)
Umetnost je slaba i jadna u odnosu na zlo i užase koji ljudi priređuju jedni drugima, tvrdi Bibliotekar u zapisu na 44. stranici svoje knjige. To je sistem – kaže on - spojenih sudova.
Da bi umetnost bila humana i empatična poztrebno je da može da promeni svet, ali ona zo očigčedno nije ustanju.
Umetnost opušta i smiruje, a mir je ono što nam je najmanje potrebno.
Ne smemo se miriti sa lošim svetom.
U miru nema energije besa da se svet promeni.
Da bi je stekli, francuski nadrealista Andre Breton koji se odrekao elemenata tradicionalnog pisanja i racionalnosti u umetnosti, u svom Manifestu predlagao je šetnje gradom kao novi oblik pesničke aktivnosti, šetnje pri kojima slučajni susret sa nepoznatom ženom može da bude uvod u ljubavnu avantiuri i stoga predstavlja vrhunsku vrednost.
U njegovom nezaboravnom romanu „Luda ljubav“ napisanom u godinama dolazećeg užasa Drugog svetskograta 1937. godine - žena ima centralno mesto u muškarčevom životu i omogućava mu da se uskladi sa samim sobom i da prevaziđe očajanje, ratova, smrti, represija i mučenja.
Na autoputu nekoliko kilometara ispred ulaza u Budimpeštu umesto da skrene levo motociklista je skrenuo desno. Bio je uveren da mala razlika u kilometraži ništa ne znači. Umesto ka Francuskoj i Lamanšu ići če kroz Slovačku i Nemačku.
Uvek se stiže na mesto na koje hoćeš da stigneš ako imaš radosti u sebi.
Bule je posle duge vratolomne vožnje vonjao na znoj. Devojka iza njega, začudo, mirisala je na lavandu.
Usporio je tek negde, neznano gde, pod krošnjama platana.
-Piša mi se – šapnula mu je devojka u uho.
-Strpi se -govorio joj je, ali nije siguran da ga je čula.
Najzad je stao na divljem parkiralištu. Iza spržene trave nalazilo se žbunasto rastinje. Mali, utabani put vodio je iza njega.
Nera je išla stiskajući noge. Skoro da ne može da izdrži.
Puteljak je bio zapušten i obasut prljavim papirnim maramicama.
-Da te pratim – upitao je Bule.
-Ne treba.
Međutim kad je izbila na čist prostor ugledala je na haubi automobila mladu Romkinju na koju je ritmički navaljivao sredovečni, korpulentni plav muškarac, očito Nemac.
Nije se osvrtala i pošla je dalje.
Nije primetila psa, velikog nemaćkog vučjaka koji je stajao pored para u ljubavnoj ekstazi i jurnuo na nju.
Prekinuvši odnos muškarac je u poseldnjem trenutku zauzdao kera.
Pas je nije rastrgao, ali Nera se osećala kao da od tog trenutka živi u drugom telu. U telu koje se otrglo previđenom.
Čučnula je pored automobila na kome je Nemac sada bez zazora opštio sa devjkom na haubi.
Pišala je, činilo joj se, bar dvadeset minuta.
Uživanje para je već bilo završeno.
Čekalo se da ona ode.
Ali ona nije odlazila.
Iz nje je izlazilo sve što se nakupilo poslednje dve godine. Bibliorekar, ja, grubi slikar i ko zna ko još.
Najzad je ustala, izvadila papirnu maramicu iz džepa kožnih pantalona i obrisala međunožje.
Zatim se protegla, navukla gaćice i pantalone i mirno, kao da se ništa, nikakav susret sa stvarnošću nije dogodio pošlamka motoru.
Usput, videla je kako Nemac daje curi neki svežnjić novca. Zatim naređuje psu da uđe u auto koji se neverovatnm brzinom uputio ka Berlinu.
Mlada Romkinja je čučnula, iz torbice izvadila flašu vode i zaprala se.
Znala je nešto polu mađarski polu srpski:
-Ako hoćeš da radiš sa nama, samo kaži.
-Šta da radim – pitalaa je Nera dok je Bule nervozno turirao motor.
-Zanat – rekla je devojka.
-Koliko može da se uzme?
-Onoliko koliko te svrbi.
-Koja je ovo zemlja – iznenada je upita Nera.
-Ne znam – reče devojka. -Tu smo od Pešte do Bratislave. Tu radimo.
Nera joj nije ništa odgovorila. Sela je iza Buleta na motor i stisnula ga nogama.
Devojka je čežnjivo gledala kako se udaljavaju i mislila kako je negde sa njima.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар