(odlomak iz iz romana u nastajanju)
O
Oklevao sam da odem kod balerine. Bila je Ruskinja.
Bibliotekar je rekao:
-Od belih Rusa. Larisa Vladimirovna.
Meni to ništa nije značilo.
-Potiče iz bogate porodice koja je pobegla pred Crvenom revolucijom i nastanila se u Beogradu.
Larisa se udala za novosadskog profesora klavira. On je svirao u pozorišnom orkestru. Ona je još u Petrovgradu pohađala konzervatorijum koji je pohađao i Čajkovski. Razume se ona je pohađala baletski odsek, tako da su je odmah primili u balet Srpskog narodnog pozorišta.
Međutim, nije zgodno da muž i žena rade u istom preduzeću, naročito ako je to preduzeće za izradu umetničkih iluzija. Brak im je pukao posle samo godinu dana. Imali su ćerku koja je ostala sa ocem. Mislim da se zvala Neva, poput ruske teke koja prortiče kroz Moskvu.
Kažu da je ćerka nasledila majčine gene žene lutalice.
-Šta je sada sa ćerkom? U kakvim su odnosima?
-Majka ide svojim, a ćerka svojim putem, izgleda.
Njegov odgovor mi je bio pretinac sa duplim dnom.
Larisa Vladimirnovna je živela na desetom spratu solitera naspram železničke stanice.
Kad sam došao, negde oko pola deset uveče, odmah me je odvela na terasu na krovu sa koje se pružao pogled na ceo grad.
-Pogledaj ga -pokazala je golom rukom, jer beše u lakom providnom kućnom mantilu. – Zar ti se ne čini kao more?
- Da – rekoh – bivše more.
-Nemoj tako, dečače, more je uvek more. Možda će ti izgledati čudno ali mi balerine nikad ne pristajemo da budemo bivše igračice, jer ne priznajemo da je ono što je bilo zauvek nestalo. Kad bismo to prihvatili onda bi i ono što će biti, nešto što možemo znati a to bi bila užasna drama unapred.
Zatim je iz ormara, pod ključem, izvadila mali crveni foto album.
-Da li ćeš smeti da pogledaš?
Nisam je razumeo.
-Ovo su slike stare više od dvadeset godina. Crno bela tehnika.
-Ko je fotograf?
- Nažalost, umro je.
Zatim mi je pokazivala jednu po jednu sliku.
-To su zbirke - kazala je. – Ovo je zbirka sa naslovom Park.
Na fotografijama iz pustog, neolistanog parka, očigledno snimljenih u zimskim ili ranoprilećnim večerima videla se Larisa, mlada obla Larisa kako stoji naga između drveća hladne, rapave kore. Njeno telo ličilo je na zver koja se krije iza stabala, životinju koja se prikrada ali vedro, melodično, napuštajući realnost nezarobljenu u lavirintu obzira i pastorale o moralu.
-Šta misliš, da li možeš ovako nešto da ponoviš?
Pitanje je bilo utisnuto između njenih duguljastoh grudi.
Duhovi Rusije – pomislih – duhovi moći, igre i bogatstva života i dalje plešu.
- Ne gospođo Vladimirovna – rekoh. – Ovo je neponovljivo.
-Zar?
- Ja sam amater, početnik. Osim toga, to ne bi bilo upotrebljivo za izložbu u našoj biblioteci. Znate kakav je svet.
- Ne znam i ne zanima me – odgovoruila je podižući drugu ili treću čašu crnog vina na noćnoj terasi.
Mislio sam da je to dobar trenutak da je pitam za njenu ćerku.
- Moja ćerka je svoja.
Bila je očevidno povređena.
Nebo izmad grada bilo je izvanredno dobro za portretisanje.
-Da li ste umorni – pitao sam je.
-Ja sam u karijeri naučila da najviše dajem kad sam umorna.
Odjednom me je povukla na gumeni pod za vežbanje.
Rangefender se izgleda razlupao.
-Ko ga jebe – rekla je. – Najljubavnije scene uvek nose rizik.
Nisam tako mislio, ali sam smatrao da Larisa Vladinirnovna ima pravo da tako misli.
More, gradsko more je gorelo stotinama malih sijalica.
Nije prošlo ni minut dva, sve je bilo gotovo.
Rekao sam nešto što je ličilo na izvinjavanje, nešto kao pregovor.
Njeno lice je bilo isto, figura identična.
Zavalila se u stolicu za posmatranje grada.
Uzeo sam foto aparat i na brzinu načinio nekoliko snimaka.
Imao sam ženu na kojoj počiva ustrojstvo ovog sveta. Ženu koja je društveno donekle neprohvatljiva, ali i ženu s kojom biste lagodno mogli da ispijate čašu ledenog vina i uz njega pričate o svemu.
Baš me zanima šta će o njima reći Bibliotekar.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар