(odlomak iz romana u nastajanju)
Bibliotekar Dalibor Šams je nauumio da organizje izložbu likovnih radova svojih sugrađana.
Ja sam ga zamenjivao u dosadnim satima čekanja da se pojavi poneki korisnik knjižnice, kako je on nazivao ustanovu, a on je vreme bolovanja zbog odgriženog prsta provodio obilazeći sve one za koje je znao da su ponekad, možda još u školi, nešto crtali ili slikali.
Od velike koristi mu je bio nastavnik likovnog Đuro Šnajder. I on je bio zaljubljenik u likovnost. Osnovao je čak sekciju mladih likovnih umetnika u školi a izvan nje je vodio i, ono što je on nazivao, slikarskom gardom. U gardi su bili stariji stanovnici varoši kojima je slikarski pribor odavno bio okačen o klin, ali, mislio je Šnajder, od umetnosti se može sve očekivati, pa i da vrati umrli život stvarima.
U to vreme biblioteka je, na volšeban način, dobijala američki časopis Life.
On je pristizao sa višenedeljnim zakašnjenjima. Ponekad bi pristigla tri, ponekad dva zaostala broja. Bili su bogato iustrovani velikim crno belim ftografijama glumaca, muzičara, umetnika.
Moja je dužnost bila da stare, izlistane brojeve uredno složim i umotane u mesarsku hartiju dobro zavežem kanapom te pohranim na najvišu policu, onu kraj ulaznih vrata sa desne strane.
Mnogi članovi biblioteke su dolazili samo zbog tih novina, premda nisu znali ni reč engleskog.
Listali bi, gledali slike, zapisivali poneku reč odštampanu lepim crnim kurziv slovima i nosili kući da im deca ili unuci prevedu. Sutradan bi se vraćali i ozareni listali Life.
Kad sam ponekog upitao zašto mu se sviđaju novine koje ne ume da čita odgovorio bi mi tiho:
-Drugačije su od naših.
Jedngo dana u Lajfu se pojavila vest o mogućoj reprodukciji čuvene Rubensove slike „Samson i Dalila“ naslikanoj na početku 17 veka.
Slika je, prema autoru članka, netragom nestala da bi se posle nekoliko stoleća pojavila u nacionalnom muzeju Holandije. Međutim, pisac članka, je tvrdio da postoji osnovana sumnja da taj rad nije delo slavnog Petera Pauela Rubensa iz Antverpena nego vešta kopija dela slavnog umetnika. Sumnju u plagijat potkrepljivali su i pojedini likovni kritičari koji su tvrdili da je crvena boja Dalilinog plašta bez dubine karakteristične za Rembrantov ton, kao i da je nemoguće da na platnu ne postoje rupice ili bar male pukotine u farbi koje nužno nastaju tokom dugog vremena izloženosti svetlosti.
Bibliotekar i nastavnik Đuro Šnajder su pak tvrdili da je reč o čisto senzacionalističkom članku.
-Nijedno umetničko delo na svetu, nije originalno – rekao je nastavnik, - Umetnost nije stvarnost, nego laž. I u tome je njena zavodljivost. Lepa laž kao zlatna prašina koja nam je potrebna da bismo preživeli ovo vreme.
Bibliotekar ga je gledao sa divljenjem povremeno klimajući glavom i sklapajući i otvarajući oči u mom pravcu.
Nisam imao dilemu šta pritom misli.
Nadao sam se ipak da do suđenja na kome bi trebalo da budem ključni svedok - neće doći, Naročito zbog činjenice, iznenada otkrivene jednog letnjeg dana, da Bibliotekar Šams ipak ima na ruci sve prste.
-Sreća je da sam pri sebi imao čistu platnenu maramicu u koji sam uvezao odgrižen deo prsta tako da su u bolnici mogli da mi ga prišiju i on je sada, Bogu hvala, uspešno srastao.
Operacija je trajala dvanaest sati. Horurzi su se samo smenjivali. U prstu je mnogo tankih krvnih sudova. Svi oni vode do srca. Komplikovano da komplikovanije ne može da bude.
Nastavnik je nastavljao:
-Svet bez laži bi se jednostavno raspao u našim očima, jer svi mi očekujemo od života nešto više nego što je realno. Rubens i njegov falsifikat mene nimalo ne čude. Za dobrog umetnika nijedna slika nije zauvek zaključan sef. Uostalom, i, po meni, najbolja slika svih vremena Rembrantova „Noćna straža“ je laž. Slika ne prikazuje narodnu vojsku kapetana Kokoa i onog poručnika koji je sa njim u centru gomile naoružanih muškaraca usred noći, nego usred dana. To je svima jasno, ali laž opstaje. Dan je noć a noć je dan. Tako je odvajkada bilo i biće.
Gledali smo ga zabezeknuto.
-A slike su nestalne poput ljudi izgubljenih na moru.
Bibliotekar je nakon toga samo prišao nastavniku, stegao mu levom, nepovređenom rukom, levu ruku i rekao:
-Sad sam sasvim uveren da će naša predstojeća izložba biti svetski događaj, bar za našu varoš.
-Stojim vam dobar – odgovorio je nastavnik Šnajder. – Postoje izvesni problemi sa autorima…
Bibliotekar se namrštio:
-Kojim autorima?
-Nisu važna imena – odvratio je nastavnik – važno je da ćemo imati njihove crteže i akvarele a ja se nadam i kojem aktu neke naše lepe varošanke.
-Kakvi aktovi – pitao je Bibliotekar.
-Obični aktovi običnih žena. Ne moraju da budu manekenski lepe. Ima nešto uzbidljivo u telu obične mlade devojke ili žene – odgovorio je nastavnik Šnajder.
-U biblioteku dolaze i deca. Postavka će u njoj biti najmanje mesec dana. Trebalo bi voditi računa o tome.
-Ne brini – odgovorio je Šnajder – na aktovima se nikad ne vidi sve.
-Samo da ne bude akt neke balavice – reče Bibliotekar i okrete se ka svojoj tajnoj odaji sa malim kupatilom i toaletom za dame.
Nastavnik takođe pogleda u tom pravcu.
-Šta je tamo? Nikad nisam bio tamo.
Bobliotekar mu reče da ionako imamo manjak prostora i da taj deo namerava da učini dostupnim samo za probranu publiku koja bi na miru i u tišini mogla da čita stranu štampu i lietraturu koja nije baš po volji vlasti.
Nastavnik Šnajder je pohvalio Bibliotekarevu preduzimljivost.
-Lepo je što ovaj stari hram kulture i umetnosti brine o moralu i visoko ga ceni, ali je još lepše što ima izražen interes za slobodu reči – rekao je u pomalo patetičnim zanosu nastavnik Šnajder.
Ni on nije voleo vlast. Naročito odkako su ga polujavno optužili da zavodi maloletne devojčice da mu poziraju u kabinetu.
Pričalo se da im najpre pušta pornografske filmove a onda iih, umilnim očinskim glasom nagovori da se svuku, makar samo do pola.
-Mene – govorio im je ne interesujete vi, deco, niti, ne daj Bože vaše mlado telo, sa malim guzicama i malim sisama. Ja sam obrazovan likovnjak. Ja to ne vidim. Ja slikam po osećanju kojim prepoznajem ženstvenost u detalju. Ponekad je to mladež na, da izvinite, dupetu.
Interesanto je da na Klimptovom Portretu Maje, gole Maje, postoji sukob između krutih linija, gotovo na način stripa realizovanog lika i tela žene i erotike u strogo crkvenom smislu koja obnaženu ženu doživljava kao buduću majku.
Trudnice na aktovima, a ima ih bezbroj, su blagoslovene.
-Da li ih tucaš pre ili posle slikanja – ptao je tiho, u stranu, Bibliotekar.
Nastavnik se zgrozio.
-Nije stvar u golom fizičkom opštenju. Ja se trudim da ovekovečim glasove.
-Glasove?!
-Da, Dalibore, mi ne postojimo od danas do sutra. U tim ženskim telima su glasovi mjihovih majki i baka, daleki glasovi neispunjenih želja. To pokušavam da uhvatim.
-Dobro, videćemo -rekao je skeptični Bibliotekar.
-Dobro si to rekao, moj dragi Dalibore – kazao je nastvanik likovnog u školi koja se zvala škola Marije Zagorke.
Marija Zagorka, kič romansijerka po mom skromnom mišljenju. Ali, ja se nisam ništa tu pitao.
Razmišljao sam o izložbi lokalnih slikara.
Tek na slikama se te, inače patrijarhalne varoške žene, obično malo pripite, predaju svim čulima muškom oku.
Svako je sa svojim telo uvek pred neizvesnošću budućnosti. To se na aktovima žena najviše uočava. Nema jasnog znaka vidljivosti smrti. Pretežnija je potreba za pripadnošću, koje najčešće nema.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар