paradoks

RADE JOVANOVIĆ NIJE NAM PRVI PUT Ako smo uveli imunitet, šta će nam političari koji ne kradu? Nije nam prvi put da propadamo. Ko zna, zna! Iznenadio me je poštar s penzijom. Nisam imao pri ruci revolver. Rusi vole da kupuju srpske firme. Ne košta ih ništa.

MILAN TODOROV TERAPIJA I NJENE ŽRTVE David odlazi dvaput nedeljno u bolnicu na terapiju. Leči se od neobjašnjivog umora, mrzovolje, ćutanja i, ne zna ni on, čega još. Sve je besplatno, odnosno o trošku države. Već na osnovu te činjenice može se pretpostaviti da nije reč o naivnoj bolesti kako bi neko brzopleto pomislio. Stvar je kudikamo ozbiljnija. Pisali su u novinama o tome. Navodili nekakav, pasivni bunt protiv opšteprihvaćenih vrednosti, maltene građansku neposlušnost koja se bezglasno i tajanstveno širi. Njegova bolest se stručno naziva „morbi rejectione aliorum“ ili već tako nekako a svodi se na to da on, ni u čemu, ne prihvata tuđu volju. Bolest, kao i svaka muka je individualna i dugo se nosi prikriveno. Ukoliko se ne leči, kažu, moglo bi se dogoditi da preraste u epidemiju sa neslućenim posledicama. U haos, anarhiju i bezvlašće. Ne čudi što je država propisala obavezu lečenja takvih bolesnika. Čak i osoblje bolnice prolazi redovne šestomesečne kontrole. Bilo bi opasno...

RATKO DANGUBIĆ JARAC KOJI LETI Njih dvojica su išli drumom, prem fabrici kožne galanterije Merkur. Onaj viši je profesora Majstorova tapkao po ramenu, kao da mu nešto odobrava. Razgovarali su glasno i, reklo bi se, vatreno. Onaj viši je o nečemu glasno razmišljao: Zbog čega vetar menja pravac? Majstorov je mu objašnjavao kako je nekada on voleo da proučava vešanja na litografijama starih majstora slikarstva iz Evrope, i usne su mu se osmehivale čemernim osmehom, a duboko u očima mu se olgedala tuga. Onaj viši, očigledno tek pristigao u Palanku, sada reče: Lepo je ovde kod vas. Majstorov je sutra nameravao u Novi Sad, da drži predavanje na fakulltetu nekih lepih umetnosti, a pridošlica ga je zadržavao, i oduzimao mu vreme koje je odvojio da se pripremi za slušaoce u punom amfiteatru. I kao u kakvom snu, pored trema, u dvorištu kuće Majstorova, lebdeleo je paperje, poput guščijeg. Kuća Majstorva je blizu Velike pijace. Prema tremu su se, otkuda oni tu, primicala i dva star...

ZORAN T. POPOVIĆ SEKS ODLAŽE INFARKT Otvaram demokratsku raspravu. Sve što budete izjavili može biti upotrebljeno protiv vas. Film je zabranjen s razlogom. Reditelj nas je prikazao onakvim kakvi jesmo, što prevazilazi granicu dobrog ukusa. Najgore je prošlo. Sad nam predstoji velika borba za goli život i opstanak. Ako je istina da seks odlaže infarkt, ja sam onda već odavno klinički mrtav. Premijer bi mogao da vrati osmeh na lica građana Srbije, ali njemu ne pada na pamet da podnese ostavku. Sudija se nije primećivao na terenu. Bio je vrlo dobro čuvan.

RADE JOVANOVIĆ SRBI SU NAJVEĆI KAVALJERI Prednost građanskih ratova je što protiču u atmosferi obostranog razumevanja. Život u Srbiji ima i lepih strana. Da pomenemo samo kraj. Kod nas trenutno radi milion ljudi. Ne računajući zaposlene. Nema problema što su svi ispred nas. Mi se na to ne osvrćemo. Srbi su najveći kavaljeri u Evropi. Oni plaćaju sve račune u balkanskoj krčmi.

MILAN TODOROV ČAŠA MEDA Idemo ispred svog vremena. Kod nas je „dan posle“ već danas. Dobio sam posao zahvaljujući plemenitosti. Našao sam novac koji niko nije izgubio i predao ga šefu firme. Sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Jer, sutra će to neko drugi da ukrade. Srbija ne može sama. Moraće opet da se posvađa sa celim svetom. Vlastodršci se spuste na zemlju tek kada ih dignu na vešala. Med je kod nas skup. Malo je ljudi koji znaju da proizvedu pčelu.

MILAN TODOROV U PRVOM LICU TUĐE JEDNINE Čim sam upoznao Kristinu, ona me je upozorila da nije osoba koja će ikada stupiti u brak. Za mene, rekla je, ne važi ono „Sve dok nas smrt ne rastavi“ nego „Sve dok nas seks ne razdvoji“.Tek sam razmenio treću banku svog života i nisam shvatio šta to znači. -Ljubavna veza da - dodala je - ali samo do mere dokle mogu da kontrolišem svoju zonu privatnosti. Problem je bio u tome što je ona sve više proširivala taj zaštićeni seksualni i moralni ekološki pojas, te zbog njene stroge zone privatnosti nismo vodili ljubav prvih godinu dana. A posle? Posle se to lepo nastavilo. A onda je iskrsao, nenadano, taj njen put u Zagreb. Kristina je bila novinarka kulturne rubrike u jednoj popularnoj gradskoj radio stanici. Putovala je u Zagreb da razgovara i napiše članak o poznatom satiričnom kazalištu Jazavac. Imala je ugovoren sastanak sa uglednim piscem, osnivačem i upravnikom kazališta, Fadilom Hadžićem. Ja sam se samo prikačio kao privezak nj...

ZORAN T. POPOVIĆ PIPANJE U MRAKU Poslednji Srbin će s pravom moći da kaže: Država to sam ja! Sve sam u životu stvorio sa ovih svojih sedam prstiju – reče stolar. Da ne beše Tesle, mi bismo se još pipkali u mraku. Meni je moje komšinice ponekad žao. Tako mlada, tako lepa, a nevina. Cenzora je teško zavarati, jer on ima sposobnost da svakome uđe u glavu.

RATKO DANGUBIĆ ODLAZAK U GRADSKI PARK Ja uglavnom ćutim, slušam, a volim da pričam samo o politici ili ko je gde šta ukrao. Malo jedem i prilično sam smršao. To je zato što si bolestan, rekla je tetka Angelina. Nedavno sam počeo da tražim i uzroke poremećaja u svom organizmu: moguće je da je ovde nešto vezano i s tim što ja volim da maštam. Dugo sam prelistavao i jedan stari udžbenik iz medicine, prilično iscepan. Danas sam, nakon dužeg vremena, izašao iz kuće, i pravo u Gradski park. Uplašilo me je u kući jedno: neko je iz sobe u koju sam mogao da uđem iz trpezarije zatvorio vrata ormanom. Podigao sam glavu: bledoplavo nebo lepo se videlo kroz granje stoletnih hrastova. U parku je bilo i nekako veselo: patke i labudovi su klizili po vodi malog jezera, jedan arlekin se valjao po travi, i deca su šljunkom, pripremljenim za betoniranje staza, razbijala stakla na jednoj kućici u kojoj Gradsko zelenilo drži alat za uređenje parka. Kao da je ovaj izlazak u park bio od velikog značaja...

RADE JOVANOVIĆ SVE ZA PRIJATELJE Srbi su masovno napuštali svoje kuće na Kosovu. Šiptari su to skupo platili. Više se ne primećuju tragične posledice rata. Osim silnih pobednika. Nije problem broj vladinih automobila, već što svaki vozač ima svog ministra. Razlika između političara i gorila je u tome što gorila mora da prođe test inteligencije. Za neprijatelje nam ponekad ponestane municije, ali za prijatelje mora da se nađe.

ZORAN T. POPOVIĆ NOĆ SA ZANOSNOM PLAVUŠOM Seljaci danas veoma teško žive. Moraju da odvajaju od usta da bi nahranili svinje. Znam ja da je ostavka moralni čin i baš zbog toga ne želim da budem đubre i napustim vas sada kada je najteže. Propali smo kao muda kroz pocepane gaće, ako već moram figurativno da se izrazim. Srbija dobro reaguje na pritisak. Uvek pukne. Prošlu noć sam proveo sa jednom zanosnom plavušom. Pričali smo o svemu. Naši političari se prema budžetskim parama ponašaju domaćinski. Kao da su njihove. Optuženi je osuđen na smrtnu kaznu. Tako je glasao žiri publike. Sloboda govora širi se od uha do uha.

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI KAKO SAM ODLUČIO DA OŽENIM PROSTITUTKU Apstinencija mi je prilično potrajala, pa sam zbog toga počeo da blesavim. Koji god kanal na televiziji da sam okrenuo neka prsata devojka bi mi se smešila i mahala mi rukom ka sebi, pohotno me dozivajući. Koju god radio frekvenciju da sam okrenuo čuo bih nežni glas kako me draži dahtanjem u uvo. Zatvorenih očiju, dok sam ležao u krevetu, pred sobom sam video uvek razgolićene obline koje su me svojim slatkim mirisima terale da buncam u sred noći. Jutrom sam se budio obliven znojem i mokar od pasa na dole... Ne mogavši više sve to da izdržim pozvao sam svog drugara Milovana da me vodi kod prostitutki. Kada god je u „krizi“ on ide kod njih. Skupo jeste, ali pomaže. Pitao sam ga jednom prilikom zar mu nije jeftinije da nađe sebi lepu i pametnu devojku, koja će ga voleti, maziti i paziti. On mi reče da kada čovek jednom upozna čari prostitutke nikada više ne poželi ni jednu drugu. Rekao bih da to nisu bile njegove reči, ...

RADE JOVANOVIĆ UĆUTAO SE NAROD Brzo smo zaboravili NATO bombardovanje. Kao i sve humanitarne akcije. Za ljubav je potrebno dvoje. Za rat su dovoljni samo Srbi. Izbori nas puno koštaju. Srećom od njih nema koristi. Upropastiće vas sloboda govora. Ućutao se narod.

ZORAN T. POPOVIĆ PRORUSKI RULET U životnoj smo formi. Nikad boje nismo igrali, kako drugi svira. Niko od takmičara nije preživeo. Igrana je poboljšana varijanta ruskog ruleta. To veče imalo je smrtni epilog. Moj kum i ja ubili smo litru rakije.

MILAN TODOROV UVEK IMA NADE Meni je Srbija sve, ali ponekad volim i da odem u život. U Britaniji štrajkuje dva miliona radnika, a i kod nas toliko ne radi. Narod nema od čega da živi, ali za ostale potrebe se uvek nađe. Najviše ljudi se obesi nedeljom. To je zato što je petak dan za metak. Bio je na VMA ali mu tamo nisu ništa našli. Trebalo bi da na detaljnije pretrage ode u MUP. Na našu sreću, postigli smo sporazum kojim ni mi ni oni nismo zadovoljni. Optimista ne veruje da može da bude gore. Pesimista uvek ima nadu

RATKO DANGUBIĆ BUDILNIK Ima promenljiv karakter, nalik na lice onoga koji se ogleda na površini jezera. Kada nema pravi odogovor, ne muca, već kaže: Postoji svet pre potpopa i onaj posle potopa. Da iskreno kažem: Ne volim naročito da ga slušam. Oprezan je prema skromnim ljudima, mršti se kao sanjalica, pronalazač. Umeju, rekao je za obične ljude, i da misle skromno. Na njemu svojstven način govori o sumnjama, radu, pčelama, muvama i spomenicima na grobljima. Kada se kakvo njegovo razmišljanje nađe u koricama knjige, makar i dobre izdavačke kuće, on sve naziva bezvrednim. Ni jedna njegova priča nije prosta. Ne voli ni javne nastupe. Uveren je da ljude piskarala treba da pamte jedino po knjigama. Niko nije savršen, rekao je, i u tome je draž sećanja; zamišlja da je budilnik, koji ljude vraća iz sna. Od njegovih reči može građaninu da bude vrućina, ume ljude da muči količinom misli koja kulja iz njega. Na svoj način je veseo, pa, kad se sretnemo, nasmeje se: Koliko se dugo ...

ALEKSANDAR ČOTRIĆ SAMOUBISTVO Kolegama sa posla stalno sam govorio da ću da se ubijem, ali oni nisu hteli da mi poveruju. Govorili su mi da sam kukavica i da nemam hrabrosti da to uradim. Meni je, međutim, bilo dosta, i što sam u pedeset četvrtoj godini još uvek mlađi referent, i što stanujem u momačkoj sobi, i što me je žena ostavila i otišla sa mlađim, i što moj klub već deset godina ne može da postane prvak... Jedne večeri konačno sam to uradio. Kada sam sedeo u fotelji pred televizorom, na kojem su išle vesti o nekoj političkoj aferi, pucao sam sebi iz "berete" u slepočnicu. Komšije su čule pucanj, pa su zvonile, ali pošto sam bio mrtav nisam mogao da im otvorim. Pravo govoreći, nisam to ni hteo. Posle dva sata komšije su sa policajcima i vatrogascima provalili vrata i ušli u moju garsonjeru. Zatekli su me oborene glave, u lokvi krvi. Posle četrdeset pet minuta pristigla je i hitna pomoć. Toliko im je, naime, trebalo da dođu po pozivu prestrašenih komšija. Neka mlađ...

ZORAN T.POPOVIĆ NIJE SVE U SEKSU Da li je i Nobel dinamitom lovio ribu? Meni je Srbija jedina domovina. I pored toga što vec trideset godina živim u Beču, ja joj se često vraćam. Nikada nije učestvovao u organizovanom kriminalu. On je uvek više bio za opciju "uradi sam". Znamo mi da nije sve u seksu, ali kako u to ubediti žene. Pacijent se dugo borio za život, ali on sam protiv čitavog konzilijuma lekara nije imao šanse.

RADE JOVANOVIĆ S DRUGE STRANE BARIKADE Policija je prekinula lanac šverca. Šta će joj posrednici? Nije trebalo da sudimo ratnim zločincima. Drugi put neće hteti da idu u rat. Najopasniji smo kad gubimo. Ne umemo da se zaustavimo. To su nam prve komšije. Odmah s druge strane barikade. Očevici događaja su nepouzdani. Ne prate TV DNEVNIK.

MILAN TODOROV NEIMARI Nije tačno da se ništa ne kreće: U slobodi nam opet po zlu pošlo! A nije li i to bolje nego staro Tiransko doba koje je prošlo? Nama je najvažnija distanca: Da se od staroga odlepimo. A kakvo će nas novo čudo snaći Od toga zašto da strepimo? Uvek će neko iza nas doći, I taj će ovo naše da sruši. Pa kako kući da pravimo temelj Kad novi neimari već viču: Ruši! A da se skinu s tog povoca Srbi bi novi ubili i oca! (iz knjige „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd 2009.)

MILAN TODOROV JA SAM SPOMENIK KULTURE Verujem da će nam sa ovom vlašću ubrzo biti bolje. A redovno pijem i lekove. Više ne upražnjava seks sa ženom. Ne radi drugome, ono što ne bi voleo da drugi rade njemu. Nova godina samo što nije. Već možete da smišljate zašto ove godine nema poklona. Zgrade u kojima su smešteni sudovi u Srbiji su stare preko sto godina. Normalno je da u njima mnogi postupci zastare. Političari imaju bezobrazno visoke plate, ali ni stanovništvo ne živi pristojno. Ličio sam na spomenik kulture. Možete onda misliti koliko sam bio tužan.

RADE JOVANOVIĆ VIŠAK Radnici svakodnevno gube posao. Najzad mogu da rade šta hoće. Ima i srećnih naroda, ali šta im vredi kad nisu Srbi. Ne stižemo da se posvetimo radu. Toliko je prečih poslova. Potreban nam je svaki kriminalac. Imamo višak policajaca.

MILAN TODOROV KRUPNE STVARI U detinjstvu sam često patio od gušobolje. Moja brižna majka mi je, zbog toga, grejala vodu za piće. Po celi dan i noć u sobi na velikoj kaljevoj peći koja se grejala na bukova drva, mlači se bokal vode. Šta sve nisu moji roditelji preduzimali da ojačam grlo? Slali me na oporavak na fruškogorske bregove, u Banju Koviljaču, na more u Mali Lošinj gde sam se jedanput skoro udavio. Kuvali sirupe od meda i crnog luka. Zavijali mi grlo u kašmirske marame i vunene šalove. Terali me da nosim ruske cipele okovane teškim metalnim klinovima, dva broja veće, zaostale iza pokojnog ujaka, cipele koje su zamišljene da mi čine dobro preznojavajući me. Uzaludno. Sa prvim sankanjem ispod stare tvrđave, na blagoj kosini koju smo ko zna zašto zvali Babin zub, meni bi počeli da otiču krajnici. Do uveče sam već mogao da ih pipnem kao knedle u grlu. Ujutro bih Išao u školski dispanzer, govorio „A“, dobijao nekakve beskorisne lekove, i kao utehu, po povratku iz dispanzera, ma...

RATKO DANGUBIĆ GOSPODIN MALI Smeje se onim hladnim, kristalnim osmehom, kakav imaju ubice. Posle sinošnjeg razbijanja skupocene vaze gospodinu Malom nikakva razonoda ne treba. Između njega i nevolja postoji prilična usaglašenost mala odstupanja su nebitna igra sreće. Gospodin Mali s prevrtao u krevetu do zore; sanjao je svakave gadosti. No, nije lako prodreti ni u tajne ravnodušnosti sna. Gospodin Mali je, odmah iza ponoći, uhvatio buvu ma maljavim prsima. Ustao je iz kreveta, kao da će da prošeta: gospodin Mali je stavio buvu pod izvrnutu kristalnu čašu iz servisa marke Mozer. U sobi je mirisalo na konje, na seno. Gospodin Mali je hteo da čuje kako buva kaže:Ti si perverznjak. To bi za njega bio lep trenutak. Možda bi bio i ponosan na sebe. Pogled mu je uvek hladan i umoran, pa je i sada, polako, prešao očima preko stvari: gospodin Mali, neka đavo sve nosi, baš duboko uzdahnu; buvu nije zgnječio jer ne voli da gleda sopstvenu krv. Umor i nesanica traže svoje. Gospodin Ma...

RASTKO ZAKIĆ NAOČARI S očiju mi sklanjajte đozluke! Kad ne vidim ništa me ne brine! Nepristrasni brinu me đozluci, Nek mi neko s očiju ih skine! Što da gledam prizore koje mi Organizam ne može da svari? Sve što vidim s njima još je gore, I što će mi takve naočari? Naočari stvarnost samo kvare! Bez njih mi je lepo, mutno, mračno! Zar je bolje ako bolje vidiš? Zar je važno šta se zbiva tačno?

ZORAN T. POPOVIĆ TREŠNJE U MAJU Izvršena je reforma pravosuđa. Sudski kuriri su dobili nove HTZ cipele. Priliv sredstava u budžet nije zadovoljavajući, jer negde curi. Tvrdnje da ministri nemaju putera na glavi, ni pas s maslom ne bi progutao. Oni se više ne služe govorom mržnje. Prešli su s reči na dela. Mađari u Vojvodini slabo govore srpski. Kako oni misle da komuniciraju sa svetom? Ako ova vlada preživi do proleća, mnogi od nas neće jesti majske trešnje. Ovih dana čitam kritike moje nove knjige. Najkvalitetnije su one koje su pozitivne.

RADE JOVANOVIĆ NIKO NAM NE MOŽE NIŠTA Ministar je bio prinuđen da saopšti istinu. Nije imao zvanične podatke. Dokle ćemo pristajati da nam svet pomaže? Kao da će nam za to neko reći hvala! Mi ne znamo za koga ćemo na narednim izborima glasati. Moraćemo opet protiv sebe. Izbori će očigledno biti neregularni. I opozicija će se boriti za vlast. Uzalud su nam ukinuli sankcije. Niko nam ne može zabraniti da gladujemo. Ne kukajte na plate i penzije. Nisu one krive što ste živi.

RATKO DANGUBIĆ ČEKANJE Dan je kada njihov život mora da krene drugim tokom. Njima se sve pobrkalo u glavi. Sudbina je uspela da ih izmami iz brloga i da ih uveri da postoje stvari koje moraju zgrabiti, druge odbaciti. Na pustom i dugom peronu na železničkoj stanici stajao je prezreni Lazar i nevenčana žena Katarina. To su dvoje ljudi koje Bog nije obdario ni jednom stvari posebno. Nisu vični da slušaju, ni govore. Nikada ovo nisu rekli ni jedno drugome. Lazar i Katarina moraju nekud da otputuju. To je jedina stvar koja im je poznata. Katarina očigledno pamti i bolja vremena, na sebi ima iznošen kišni mantil Barberi i nosi izlizanu tašnu Luj Viton. Na glavi je plava beretka, ukrašeni brošem sa biserima. Njeno lice je bledo i ima u sebi nečega što se naziva gospodskim držanjem. Između Lazar i nje stoji crni kofer Samsonit, sa nalepnicama i sa točkićima. Katarina deluje nekako nezainteresovano, povremeno diže ramena i glavu, okreće je na onu stranu gde je veliki stanični sat. Na licu...

ZORAN T. POPOVIĆ PRLJAVI, RUŽNI, ZLI Građena je na majku. Ima pileći mozak. Miting podrške vođi počeo je bez naroda. Ali koga nema bez njega se može. Ako je vlast ogledalo naroda, onda smo mi stvarno prljavi, ružni i zli. Sahrane danas koštaju isto kao i svadbe, tako da je ipak bolje da se čovek oženi nego da umre.

MILAN TODOROV KUĆA Između događaja koji su se već desili i onih koji će tek da se dogode, stajala je sada prazna majčina kuća. Izlazeći iz taksija, tačno ispred starog duda koji je još pružao utočište vrapcima što se videlo po belim tufnama svuda po pločniku ispred ulaznih vrata, bacio je brz pogled na izbledele francuske prozore. Svakodnevni rad, pomisli,to će ga čuvati od praznine dana i noći koji sada dolaze. Dakle,uzaludni su bili njegovi strahovi od velikog praznog prostora napuštene porodične kuće. Za vreme koje mu je preostalo više nije morao da brine. Uostalom, zar je na to mogao da utiče? Iako je zakoračio u sedmu deceniju, izgedao je kao čovek koji ima znatno manje. Mada se nije zavaravao.Uostalom, godinama se spremao da detaljno prekontroliše svoje zdravlje, ali to nikada nije učinio. Jednostavno, smatrao je, kao i u svemu, da je najbolje glavinjati do kraja, do onoga što je nužno, pa kad se baš mora, kada više, hteo-ne hteo, nema nijednog drugog izbora, onda tek možd...

MILAN TODOROV ĐAVOLOV ČASOVNIK U nedeljnom broju omiljenih mi novina pojavio se plaćeni oglas na celoj strani. U njemu je naveden spisak osoba koje su nagrađene zlatnim časovnikom. Sa nevericom sam čitao svoje ime i prezime koje se nalazilo pod rednim brojem dvadeset jedan. Bio sam potpuno zatečen. Koliko pamtim poslednji put sam učestvovao u nagradnim igrama još kao mladić i nikada nisam ništa dobio. Bile su to takozvane igre Državne lutrije. Igre države koja je propala brzo i neslavno. Zbog toga me je toliko šokirala informacija prema kojoj sam u navodnoj nagradnoj igri izdavačke kuće "Jednorog" dobio sat. Dobro, može biti da se ja ne sećam da sam učestvovao u igri te izdavačke kuće. Možda sam usput, ko zna kada, pročitao neku knjigu koju su oni izdali. Međutim, kako bi oni to znali. Nikada ne plaćam karticom. Trudim se da javno ne komentarišem ništa od pročitanog. Međutim, moram da primetim da je jednorog mitološko stvorenje koje je najveću slavu imalo u srednjem v...

ZORAN T. POPOVIĆ MOJE KULINARSKE SPOSOBNOSTI Sve naše probleme treba rešavati u institucijama sistema. Na neuropsihijatrijskim klinikama, na primer. Niko još nije otkrio moje kulinarske sposobnosti, jer ja kuvam u sebi. Dobili smo nogu u dupe. To je otpremnina u našem preduzeću. Srbija je otvorena zemlja. Pravi raj za strane obaveštajne službe. Nekada su se naši bratski narodi za svaku sitnicu hvatali za guše, a sada su se potpuno otuđili jedni od drugih.

MILAN TODOROV SVE JE BOLJE NEGO RANIJE Svako ko je pametan beži iz Srbije. Srećom po zemlju, više je onih koji ostaju. Građani su zadovoljni radom naših sudova, jer im njihove presude omogućavaju da glatko dobiju zadovoljenje na Evropskom sudu. Srbija ima plaćenu vojsku i ti momci će domovinu, u slučaju rata, braniti do poslednjeg dinara. Turiste koji posete Srbiju najviše impresionira hrana. Po tome se oni uopšte ne razlikuju od domaćeg stanovništva. Korupcija je zahvatila najviše vrhove ovog društva i zato će biti sasečena u korenu. Sve je bolje nego ranije. Ja sam to i ranije govorio.

MILAN TODOROV UMETNOST JE VEČNA Tvrdim da od revolucije ne može da se živi. Mislim, ne može dugo. Malo revolucija jede svoju decu, a malo deca jedu svoju revoluciju i na kraju nikome ne ostne ništa. Samo mrvice. Mrvica čovek, mrvica revolucija. Mada, ne mogu da se žalim. Uostalom, ja sam samo obični ulični revolucionar. Ja zaista ne tipujem na na ministarsko ili predsedničko mesto, na mesto guvernera, pa čak ni poslanika u Skupštini.To je za mene previše. Ja u revolucijama učestvujem, da tako kažem, isključivo iz umetničkih pobuda. Uzmimo samo poslednje revolucionarne događaje. Bio oktobar, žena baš iznela za ručak punjene paprike u sosu od svežeg paradajza, moje omiljeno jelo, ali ja ni da zinem, osećam u vazduhu revolucionarno gibanje, uzmem burek pa pred Skupštinu. A kad je krenulo, ja onda u onom metežu, paljevini i razvaljevini među prvima upadnem u neki kabinet, jebem ga čiji je, ali sve u njemu cakum-pakum i što je najlepše slika na zidu neopisive lepote. Onako kao moj...

ZORAN T. POPOVIĆ GEBELSOV SINDROM Naši političari govore istinu, istinu i samo istinu. Imaju Gebelsov sindrom. Nekad smo vodili ljubav svaki dan a sada se moja žena zadovoljava i nedeljnom apanažom. Daćemo ovoj vlasti još deset, petnaest godina da se dokaže jer mi više nemamo vremena za gubljenje. Svirala nam je živa muzika, sve dok kum i stari svat nisu počeli da šenluče. Nas je bombardovalo devetnaest zemalja. Sve one su pokazale da imaju razumevanja za naše trenutne teškoće.

RADE JOVANOVIĆ NASLOVNE STRANE Većina Amerikanaca ne zna gde se nalazi Srbija. Po tome su najsličniji Srbima. Kriminalci su pronašli idealno sklonište. Kriju se na naslovnim stranama. Nema na svetu nijedne države koja bi mogla da izdržava ovoliki broj zaposlenih. U Srbiji na sto građana dolazi jedan policajac. Očigledno se namnožilo građana. Televizijska pretplata nije toliko nepodnošljiva. Pod uslovom da nemate televizor. Mogao je srpski narod da živi lepo sa svima samo da se nisu drugi umešali.

MILAN TODOROV OSLOBOĐENJE Bože, ko li je to mogao da sluti Ili šestim čulom da oseti, Da će slobodan narod srpski Ponovo slobode da se seti? Ni oni sa strane što su Srbima Pomogli da se sruši slobizam Ne mogu od čuda sebi da dođu Kakav je to srpski mazohizam! A tek domaći naredbodavci Jedva da su i zagrejali tron A narod sve drskije poručuje Da je ponovo slobodi sklon. Bože, zar je i to moguće? Zar ono što je bilo, opet biće? Kako da onom ko je slobodan Sloboda može ponovo da sviće?!

ALEKSANDAR ČOTRIĆ DOSIJE Nova vlast omogućila je građanima da se upoznaju se dosijeima koje je o njima vodila Služba državne bezbednosti u prethodnom režimu. U novom režimu Služba se donekle promenila, a najveća promena je u tome što je dobila drugo ime. Inače, nije bilo puno onih koji su se interesovali za „policijsku istinu“ o sebi. U svakom slučaju, bilo je mnogo više onih koji su bili saradnici policije, što profesionalno – za novac i privilegije, što amaterski – iz ljubavi prema prijavljivanju i mržnje prema bližnjima svojim. Iskoristio sam to pravo da u prostorijama tajne policije pogledam dokumente u kojima se pominjem. Policajci su me dočekali srdačno, skoro familijarno, oslovljavajući me mojim prezimenom. Bože, ni među jednim zanimanjem me više ljudi ne poznaje nego u policiji! I dok je pored mene sedeo policajac u uniformi, određen da me kontroliše (ovoga puta javno), listao sam papire i sa zanimanjem čitao podatke koje su operativci godinama prikupljali o meni. U n...

MILAN TODOROV PRIČAM TI PRIČU Na ulazu u Skupštinu konji uzjahuju ljude. Ali, to je tek ulaz! Znamo mi da je oteto prokleto, ali šta možemo kad je tako prokleto lepo. Dodao je život godinama. Osuđen je na doživotnu robiju. Mi smatramo da je dijalog jedino rešenje, a sve ostalo je pričam ti priču. Pokrajina nije imala dovoljno sredstava da se sama odvoji, pa je bilo neophodno i učešće republike. Odliv mozgova iz Srbije ne jenjava, ali ohrabruje činjenica da se to za sada odvija bez prinude. Pesimista je tip koji radi na crno. Stručnjaci iz Svetske banke veruju u potencijal šabačke mlekare, a oni znaju šta je muža!

RATKO DANGUBIĆ ZEMLJOTRES Mitar gleda u toranj crkve i sluša stara zvona koja se klate u visini i milo zvone. Držao je plavi pamučni džemper omotan oko ruke. Kakva korist da se troše reči na opisivanje lepih stvari, treba ih fotografisati, rekao je. Ne zna kome je posvećena crkva. Njegove oči su tamne kao ugalj, na licu mu je trodnevna brada, a lanena košulja je izgužvana. Njemu je ovo zadjni dan odmora. Stoji prilično opušten. Na nogama ima skupe cipele od antilop kože. Izgleda kao i svaki dendi i turista u svetu izlizanog kamena i patiniranih spomnika. Ne pokušava da čuva dostojanstvo znatiželnog, misli kako gubi vreme da vidi kojekave gluposti. Nečemu se, iza njega, smeje debeljuškasta Amerikanka ili slična sorta. Mitar je ozbiljno uzmemiren ovim smehom. Ovo je bila dobra godina za njegova primanja u firmi i on ne želi da mu protuve kvare raspoloženje. Prestala su da se klate zvona i razgovetno se čuo glas vodiča koja objašnjava koliko je toranj star, dok su iz tornja mahala dva...

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI SVET OPERE „Kada bi mi Bog došao u posetu, nekog hladnog, jesenjeg dana i pitao me šta bih hteo da budem u sledećem životu, ja bih mu odgovorio, umotan u ćebe i sa nogama uronjenim u lavor vrele vode, da želim opet da budem glumac, ali da ne glumim više nikada bedne, žalosne i nesretne ljude, ljude koji su se od sopstvene pakosti ugušili i ucrvljali, već da glumim srećne, bezazlene i naivne ljude, ljude koji se raduju sitnicama, npr. tome što je krava donela na svet zdravo i lepo tele!” Glasom punim emocije govori nekada moj omiljeni glumac (pamtim ga iz omiljene mi porodične serije), dok sedi za šankom i ispija ko zna koji po redu vinjak. Društvo mu prave dva gluvonema druga koji zure svako u svoju tačku, kucajući se povremeno i nazdravljajući jedan drugome pomoću jezika gluvonemih. Pratim ih pogledom iz separea u restoranu pozorišta. Plafonsko osvetljenje obasjava glumčevo ćelavo teme, dok mu dubok i hrapav glas bruji po restoranu kao kakav bumbar....