paradoks

  MALE PRIČE 23 RATKO DANGUBIĆ 1.  ŽENA KOJA JE SAKUPLJALA ZABORAVLJENA IMENA Svako jutro, pre nego što bi otvorila oči, Milena je ispod jastuka pronalazila papirić. Na njemu je bilo jedno ime. Ponekad ime čoveka kojeg nikada nije upoznala. Ponekad ime nekoga ko je umro pre mnogo godina. Jednog jutra pisalo je: MILENA. Slova su bila uredna, plava, gotovo službena. Od odnela je papirić starici koja je stanovala iznad pekare. Starica ga je pročitala i nasmejala se. — Napokon. — Šta napokon? — Napokon si zaboravila sebe. Milena se nasmejala, jer je čovek, kada ne razume neku rečenicu, najčešće smatra smešnom. Ali te večeri majka ju je pogledala kao strankinju. — Izvinite, poznajemo li se? Milena je istrčala na ulicu. Pozvala je prijateljicu. — Ko je to? Samo ju je stari pekar prepoznao. Nije ništa pitao. Pružio joj je topao hleb. — Jedi. — Zašto? — Sećanje je glad za onim što smo bili. Sledećeg jutra papirića nije bilo. Milena je otvorila oči i shvatila da ne zna svoje ime. Nije ...

  Milan Todorov OMNIBUS ILI TRI DELA DUŠE Vraćao sam se automobilom kući u ranom predzimskom sumraku kada sam na skretanju između dva majurska groblja ugledao na putu spljoštenog zeca. Zaustavio sam se i parkirao kola po strani, jer se na tom uskom putu teško mimoilaze dva vozila, te izašao da ga vidim. Zec je bio sivozelen i ležao je nepomično. Izgledalo je , po svemu, da ga je neko pregazio. Ne znam kakvo sam čudo očekivao. Dok sam mu prilazio, naišao je crni mercedes. Automobilista je jurio besomučno i pred mojim očima ponovo pregazio zeca. Ako postoje dvostruke smrti, pomislih, onda je to ova. Vratio sam se do kola i iz pregratka ispod šoferšajbne uzeo one tanke najlonske rukavice koje se mogu naći na svakoj benzinskoj pumpi. Navukao sam ih na ruke, prišao zecu i podigao ga. Odneo sam ga do kanala pored puta i pažljivo spustio u sparušenu travu. Nadao sam se da ga neće rastrgnuti psi, nego će ga lagano razvući mali bešumni, crni mravi koji su već plazili po njemu. Učinio ...

  Male priče Ratko DANGUBIĆ 1.  Bombaj Kada se moja tetka vratila iz Bombaja, više nije govorila glasno. Pre tog putovanja bila je žena koja se smejala celim telom, tresući narukvice niz ruku kao rasute novčiće. Prodavala je tkanine u uskoj radnji kraj reke i svaki kupac odlazio je uveren da joj je rekao nešto važno. A onda je, jednog novembra, nestala na tri nedelje. „Indija“, rekla je moja majka oprezno, kao da bi sama reč mogla da pukne. Kada se vratila, nije donela poklone. Samo malo mesingano zvonce umotano u novine. Za večerom je govorila o vrućini. „Vrućina ulazi u misli“, rekla je. Otišla je sa čovekom iz Beograda koji je uvozio mašinske delove. Niko nije pitao da li ga voli. U našoj porodici ljudi su izbegavali ljubav kao što seljaci izbegavaju stare bunare. Godinama kasnije, posle njene smrti, pronašla sam fotografiju skrivenu u kuvaru. Tetka je stajala pored tamnokosog muškarca na prepunoj ulici. Iza njih su bili bicikli, žice, dečaci koji nose korpe s pomorandžama....

 MALE PRIČE /20/ Ratko Dangubić . POVRATAK Vratio sam se u grad za koji sam mislio da sam ga napustio zauvek. Ulice su bile iste, ali su me gledale drugačije. Kao da me se sećaju bez sigurnosti. Na uglu gde je nekad bila pekara sada je bila apoteka. Ljudi su i dalje žurili, ali bez razloga koji sam mogao da prepoznam. Shvatio sam da povratak nikada nije događaj. To je greška u vremenu. Na trgu sam ugledao čoveka koji je ličio na mene kakav sam bio pre trideset godina. Stajao je ispred zatvorene prodavnice i gledao prema kući iz koje sam nekada odlazio. Prišao sam mu. Okrenuo se. I tada sam shvatio da ne gledam u njega, nego u mogućnost sebe koju sam nekada ostavio u tom gradu. Čovek je nestao čim je zazvonilo podne. Od tada, kad god se vratim, prvo pogledam u izloge. Ne tražim sebe. Tražim onoga koji je možda ostao. STAN BEZ EHA Ušao sam u stan u kojem sam nekada živeo. Ključ je još uvek odgovarao. To me je najviše zabrinulo. U sobama nije bilo zvuka. Čak ni mojih koraka. Kao da je...

  MALE PRIČE / 18 / RATKO DANGUBIĆ Dunje Moja baka je držala dunje na ormanu. Tvrdila je da kuća bez njihovog mirisa liči na železničku čekaonicu. Nikada nisam razumeo tu vezu. Ali svake jeseni kupovala je po tri dunje. Ne dve. Ne četiri. Tri. Posle njene smrti, orman je ostao prazan. Tek tada sam shvatio da nije čuvao odeću. Čuvao je jesen. Jedne noći učinilo mi se da iz praznog ormana dopire miris dunja. Otvorio sam vrata, ali unutra nije bilo ničega osim mraka. Možda je baka sve vreme znala ono što ja nisam: da neke stvari ne ostavljamo u kući da bi ih sačuvali, nego da bi one sačuvale nas od prolaska vremena. Stari bioskop U našem gradu postojao je bioskop koji se zvao „Zvezda“. U njemu sam prvi put držao devojku za ruku. Film se više ne sećam. Ni ona se verovatno ne seća mene. Ali se sećam svetlosti projektora koja je prolazila kroz dim cigareta. Izgledalo je kao da se i sama svetlost polako seća nečega. Danas je na tom mestu prodavnica nameštaja. Sofe su uredno pore...

  MALE PRIČE /17/ MIRIS LIPA Jedne godine lipe su cvetale toliko obilno da je cela ulica mirisala kao čaj. Moja majka je govorila da takvo leto donosi dugu jesen. Moj otac nije verovao u takve stvari. Ali je svejedno zatvarao prozore noću, da se miris ne raspe. Godinama kasnije više se ne sećam te jeseni. Ali se sećam mirisa. Možda je majka bila u pravu. Možda se godišnja doba ne pamte po vremenu, nego po mirisima. Ponekad, predveče, kada negde osetim lipu, učini mi se da se otvore ona davno zatvorena vrata i da ponovo čujem majčin glas iz susedne sobe. Tada shvatim da je prošlost možda jedino mesto u koje čovek može da se vrati, ali samo na trenutak, koliko traje miris. STARA FOTOGRAFIJA Na tavanu sam pronašao fotografiju nepoznate žene. Na poleđini je pisalo: „Za uspomenu, ako se ikada zaboravimo.“ Nije bilo datuma. Nije bilo imena. Pokazao sam fotografiju tetki. Rekla je da ne zna ko je žena. Ali se rasplakala. Ponekad ljudi ne prepoznaju lica. Prepoznaju samo vreme koje ...