paradoks

  MALE PRIČE /17/ MIRIS LIPA Jedne godine lipe su cvetale toliko obilno da je cela ulica mirisala kao čaj. Moja majka je govorila da takvo leto donosi dugu jesen. Moj otac nije verovao u takve stvari. Ali je svejedno zatvarao prozore noću, da se miris ne raspe. Godinama kasnije više se ne sećam te jeseni. Ali se sećam mirisa. Možda je majka bila u pravu. Možda se godišnja doba ne pamte po vremenu, nego po mirisima. Ponekad, predveče, kada negde osetim lipu, učini mi se da se otvore ona davno zatvorena vrata i da ponovo čujem majčin glas iz susedne sobe. Tada shvatim da je prošlost možda jedino mesto u koje čovek može da se vrati, ali samo na trenutak, koliko traje miris. STARA FOTOGRAFIJA Na tavanu sam pronašao fotografiju nepoznate žene. Na poleđini je pisalo: „Za uspomenu, ako se ikada zaboravimo.“ Nije bilo datuma. Nije bilo imena. Pokazao sam fotografiju tetki. Rekla je da ne zna ko je žena. Ali se rasplakala. Ponekad ljudi ne prepoznaju lica. Prepoznaju samo vreme koje ...

  MALE PRIČE /16/ RATKO DANGUBIĆ TOPOLE Moja baka je verovala da su dve topole iza kuće zaljubljene. Nikada nije objasnila zašto. Svakog jutra najpre bi pozdravila njih, pa tek onda mene. Tada mi je to izgledalo pomalo uvredljivo. Godinama kasnije, posle njene smrti, vratio sam se u selo. Kuće više nije bilo. Ograde više nije bilo. Čak je i stari bunar nestao. Samo su dve topole ostale. Porasle su. Stajao sam ispod njih i primetio dva goluba među granama. Naravno, nisu to mogli biti isti golubovi iz mog detinjstva. Ali sećanje nije ornitolog. Dozvoljava sebi izvesne netačnosti. Vetar je prolazio kroz lišće. I na trenutak mi se učinilo da je baka samo ušla u kuću i da će se svakog časa vratiti, noseći činiju trešanja i žaleći se na vreme. Zamalo da je pozovem. Umesto toga, poželeo sam dobro jutro drveću. Činilo mi se nepristojnim da ne učinim tako. Tada sam prvi put pomislio da možda drveće pamti ljude bolje nego ljudi drveće. Možda je baka svih tih godina razgovarala sa topol...

  MALE PRIČE /15/ RATKO DANGUBIĆ Čovek koji je čuo kako zidovi misle U malom gradu u kojem se nikada ništa važno nije saopštavalo, živeo je čovek koji je tvrdio da zidovi nisu tihi. Radio je kao službenik u gvožđari. Bio je tanak kao iskrivljen ekser, sa očima koje pogled nisu zadržavale na jednoj stvari. Ljudi su mislili da je rasejan, ali on je tvrdio da sluša. Noću, kada bi se grad zatvorio u sebe kao školjka, sedeo bi u sobi i prislanjao uho uz malter. U početku je čuo samo uobičajeno brujanje cevi i škripu drveta. Ali kasnije, govorio je, zidovi su počeli da misle u fragmentima. „ Pamte sve“, šapnuo je jednom dečaku koji je došao da pozajmi šibice. „Pamte oblike tela koja su se oslanjala na njih. Pamte tajne bolje nego ljudi.“ Jedne zime prestao je da dolazi na posao. Kada su ušli u njegovu sobu, zidovi su bili prekriveni olovnim zapisima—krugovima, spiralama i rečenicama ispisanim unazad. Čoveka nije bilo. Samo zidovi, topliji nego bi trebalo, kao da nastavljaju misao k...

  MALE PRIČE /14/ Ratko Dangubić Svetlo u sudoperi Prala je sudove noću jer je dan pravio previše buke. Stan je bio dovoljno mali da voda zvuči kao sama misao. Na dnu sudopere, kašika je držala tanki srp svetla ulične lampe. Iako je puštala vodu, odraz se nije pomerao. Ostao je tačno tu, kao da je odlučio da tu živi. Majka joj je govorila da odrazi nisu kopije nego posetioci. „Nemoj im verovati previše,“ rekla je jednom, pijana, pokazujući na ogledalo koje nije postojalo. Sada je kašika držala ceo svet u malom: prolazne automobile, čoveka koji puši, psa koji kao da hoda kroz zidove. Zatvorila je slavinu. Tišina je stigla pre nego što je voda prestala da teče. Svetlo je ostalo. Obrisala je ruke i ostavila i odrazu sudoperi, kao da ostavlja malog boga bez nadzora. Stanar iznad Stanar iznad nikada nije pravio korake, samo zastoje. Mogla je da prepozna gde stoji po tome kako plafon zaboravi da bude ravan. Jednom ga je srela u hodniku. Rekao je: „Izvinjavam se što postojim ...

  MALE PRIČE /13/ RATKO DANGUBIČ . Komisija za proveru stvarnosti / zapisnik br. 117 / Mihajlo je tog jutra zatekao u kancelariji čoveka u crnom kaputu kako već sedi za stolom, iako ga niko nije pozvao. Na fascikli pred njim je pisalo: M. K. – savetnik po potrebi. Inspektor Mihajlo je progutao suv vazduh. „ Vi ste iz koje ustanove?“ „ Iz one koja se ne registruje,“ rekao je M. K. „Tako je lakše za arhivu i nas.“ Navodno je udovica iz stana 4 prijavila da joj se muž vratio, i moli da mu se omogući produženje postojanja. M.K. je pregledao dokument. „Prekratak rok,“ rekao je Mihajlo. „On ima pravo jedva na tri nevidljiva dana.“ Na kraju razgovora, M. K. je shvatio: Stvarnost funkcioniše , ali pod spoljnim upravljanjem. M.K. je prvi put tada potpisao i zapisnik bez čitanja. Doktor koji je lečio prošlost ...

  MALE PRIČE /12/ RATKO DANGUBIĆ Eksperiment sa molitvom Naučnik je pokušao da izmeri molitvu. Postavio je aparate u sobu, uključio senzore i zamolio ispitanike da se mole istim rečima, za jedan predmet. Rezultat je bio neujednačen, osim jedne varljive konstante: svi su, nakon molitve, delovali kao da ih neko sluša, iako im nije odgovorio niko. Naučnik je onda, sa osmehom, natočio sebi hladno pivo i tromo zapisao: „Molitva ne menja spoljašnji svet, ali menja pretpostavku o tome da je svet spoljašnji.“ Zatim je obrisao belešku, jer mu je zvučala opasno. Čovek koji je izgubio svoj unutrašnji glas Jednog dana čovek, filozof ili vrsta mudraca, primetio je da više ne misli rečenicama. Umesto toga, imao je samo slike bez komentara. Pokušao je da opiše ovo lekaru, ali je shvatio da opis zahteva upravo ono što je izgubio. Počeo je da piše poruke sam sebi, ali su one dolazile bez tona, kao da ih je pisao neko drugi u njemu. Na kraju je zaključio da unutrašnji glas nije nestao...

  MALE PRIČE /11/ Ratko DANGUBIĆ Telefon koji je znao više Telefon je zazvonio tačno u tri ujutru. – Halo? – Pogrešan broj – rekao je glas. – Sigurno? – Sasvim. Ćutali smo. Posle nekoliko sekundi glas je upitao: – Kako je vaš otac? Ćutao sam kratko. Moj otac je mrtav već sedam godina. – Dobro – odgovorio sam iz pristojnosti. – Drago mi je. I moj je. Veza se prekinula. Sutradan sam proverio imenik. Broj nije postojao. Operater je rekao da te noći nije bilo nijednog poziva. Telefon od tada zvoni svake noći u isto vreme. Nikada se ne javim. Ne zato što se plašim. Nego zato što ne želim da saznam kako je moj otac danas. Inventar tišine Komšinica je prijavila da joj je nestala tišina. Policija je obišla stan. Našli su dve stolice, tri šolje, radio koji nije radio i sat koji je kucao isuviše glasno. – Kada ste poslednji put videli tišinu? – pitao je inspektor. – U utorak, oko pet. – Da li je bila sama? – Ne. Sedela je sa mnom. Sastavljen je zapisnik. Narednih...

  MALE PRIČE /10/ RATKO DANGUBIĆ PRODAVNICA IZGUBLJENIH MOGUĆNOSTI Prodavnica se ukazivala onima koji su verovali da još imaju vremena. Na policama nisu stajali predmeti, već životi. Svaka staklena tegla čuvala je po jednu mogućnost koju je neko jednom odbacio. Profesor sociologije zastao je pred najmanjom. U njoj je video sebe kako odbija karijeru, ostaje uz ženu koju je voleo i svakog jutra ustaje bez osećaja da je zakasnio u sopstveni život. — Koliko košta? — upitao je. Prodavac nije pogledao cenovnik. — Sve što vam je ostalo. Profesor se nasmešio. — Vratiću se kad odem u penziju. Kada se vratio, ulica više nije postojala. Tek tada je razumeo da se mogućnosti ne prodaju. One imaju rok trajanja. SAT KOJI JE KASNIO U BUDUĆNOST Časovničar je napravio sat koji nije pokazivao vreme. Pokazivao je događaje za narednih sedam dana. Grad je bio oduševljen. Berzanski mešetari više nisu gubili. Političari više nisu grešili. Ljubavnici više nisu rizikovali. Posle nekoliko g...