paradoks

 MALE PRIČE /20/ Ratko Dangubić . POVRATAK Vratio sam se u grad za koji sam mislio da sam ga napustio zauvek. Ulice su bile iste, ali su me gledale drugačije. Kao da me se sećaju bez sigurnosti. Na uglu gde je nekad bila pekara sada je bila apoteka. Ljudi su i dalje žurili, ali bez razloga koji sam mogao da prepoznam. Shvatio sam da povratak nikada nije događaj. To je greška u vremenu. Na trgu sam ugledao čoveka koji je ličio na mene kakav sam bio pre trideset godina. Stajao je ispred zatvorene prodavnice i gledao prema kući iz koje sam nekada odlazio. Prišao sam mu. Okrenuo se. I tada sam shvatio da ne gledam u njega, nego u mogućnost sebe koju sam nekada ostavio u tom gradu. Čovek je nestao čim je zazvonilo podne. Od tada, kad god se vratim, prvo pogledam u izloge. Ne tražim sebe. Tražim onoga koji je možda ostao. STAN BEZ EHA Ušao sam u stan u kojem sam nekada živeo. Ključ je još uvek odgovarao. To me je najviše zabrinulo. U sobama nije bilo zvuka. Čak ni mojih koraka. Kao da je...

  MALE PRIČE / 18 / RATKO DANGUBIĆ Dunje Moja baka je držala dunje na ormanu. Tvrdila je da kuća bez njihovog mirisa liči na železničku čekaonicu. Nikada nisam razumeo tu vezu. Ali svake jeseni kupovala je po tri dunje. Ne dve. Ne četiri. Tri. Posle njene smrti, orman je ostao prazan. Tek tada sam shvatio da nije čuvao odeću. Čuvao je jesen. Jedne noći učinilo mi se da iz praznog ormana dopire miris dunja. Otvorio sam vrata, ali unutra nije bilo ničega osim mraka. Možda je baka sve vreme znala ono što ja nisam: da neke stvari ne ostavljamo u kući da bi ih sačuvali, nego da bi one sačuvale nas od prolaska vremena. Stari bioskop U našem gradu postojao je bioskop koji se zvao „Zvezda“. U njemu sam prvi put držao devojku za ruku. Film se više ne sećam. Ni ona se verovatno ne seća mene. Ali se sećam svetlosti projektora koja je prolazila kroz dim cigareta. Izgledalo je kao da se i sama svetlost polako seća nečega. Danas je na tom mestu prodavnica nameštaja. Sofe su uredno pore...

  MALE PRIČE /17/ MIRIS LIPA Jedne godine lipe su cvetale toliko obilno da je cela ulica mirisala kao čaj. Moja majka je govorila da takvo leto donosi dugu jesen. Moj otac nije verovao u takve stvari. Ali je svejedno zatvarao prozore noću, da se miris ne raspe. Godinama kasnije više se ne sećam te jeseni. Ali se sećam mirisa. Možda je majka bila u pravu. Možda se godišnja doba ne pamte po vremenu, nego po mirisima. Ponekad, predveče, kada negde osetim lipu, učini mi se da se otvore ona davno zatvorena vrata i da ponovo čujem majčin glas iz susedne sobe. Tada shvatim da je prošlost možda jedino mesto u koje čovek može da se vrati, ali samo na trenutak, koliko traje miris. STARA FOTOGRAFIJA Na tavanu sam pronašao fotografiju nepoznate žene. Na poleđini je pisalo: „Za uspomenu, ako se ikada zaboravimo.“ Nije bilo datuma. Nije bilo imena. Pokazao sam fotografiju tetki. Rekla je da ne zna ko je žena. Ali se rasplakala. Ponekad ljudi ne prepoznaju lica. Prepoznaju samo vreme koje ...

  MALE PRIČE /16/ RATKO DANGUBIĆ TOPOLE Moja baka je verovala da su dve topole iza kuće zaljubljene. Nikada nije objasnila zašto. Svakog jutra najpre bi pozdravila njih, pa tek onda mene. Tada mi je to izgledalo pomalo uvredljivo. Godinama kasnije, posle njene smrti, vratio sam se u selo. Kuće više nije bilo. Ograde više nije bilo. Čak je i stari bunar nestao. Samo su dve topole ostale. Porasle su. Stajao sam ispod njih i primetio dva goluba među granama. Naravno, nisu to mogli biti isti golubovi iz mog detinjstva. Ali sećanje nije ornitolog. Dozvoljava sebi izvesne netačnosti. Vetar je prolazio kroz lišće. I na trenutak mi se učinilo da je baka samo ušla u kuću i da će se svakog časa vratiti, noseći činiju trešanja i žaleći se na vreme. Zamalo da je pozovem. Umesto toga, poželeo sam dobro jutro drveću. Činilo mi se nepristojnim da ne učinim tako. Tada sam prvi put pomislio da možda drveće pamti ljude bolje nego ljudi drveće. Možda je baka svih tih godina razgovarala sa topol...

  MALE PRIČE /15/ RATKO DANGUBIĆ Čovek koji je čuo kako zidovi misle U malom gradu u kojem se nikada ništa važno nije saopštavalo, živeo je čovek koji je tvrdio da zidovi nisu tihi. Radio je kao službenik u gvožđari. Bio je tanak kao iskrivljen ekser, sa očima koje pogled nisu zadržavale na jednoj stvari. Ljudi su mislili da je rasejan, ali on je tvrdio da sluša. Noću, kada bi se grad zatvorio u sebe kao školjka, sedeo bi u sobi i prislanjao uho uz malter. U početku je čuo samo uobičajeno brujanje cevi i škripu drveta. Ali kasnije, govorio je, zidovi su počeli da misle u fragmentima. „ Pamte sve“, šapnuo je jednom dečaku koji je došao da pozajmi šibice. „Pamte oblike tela koja su se oslanjala na njih. Pamte tajne bolje nego ljudi.“ Jedne zime prestao je da dolazi na posao. Kada su ušli u njegovu sobu, zidovi su bili prekriveni olovnim zapisima—krugovima, spiralama i rečenicama ispisanim unazad. Čoveka nije bilo. Samo zidovi, topliji nego bi trebalo, kao da nastavljaju misao k...

  MALE PRIČE /14/ Ratko Dangubić Svetlo u sudoperi Prala je sudove noću jer je dan pravio previše buke. Stan je bio dovoljno mali da voda zvuči kao sama misao. Na dnu sudopere, kašika je držala tanki srp svetla ulične lampe. Iako je puštala vodu, odraz se nije pomerao. Ostao je tačno tu, kao da je odlučio da tu živi. Majka joj je govorila da odrazi nisu kopije nego posetioci. „Nemoj im verovati previše,“ rekla je jednom, pijana, pokazujući na ogledalo koje nije postojalo. Sada je kašika držala ceo svet u malom: prolazne automobile, čoveka koji puši, psa koji kao da hoda kroz zidove. Zatvorila je slavinu. Tišina je stigla pre nego što je voda prestala da teče. Svetlo je ostalo. Obrisala je ruke i ostavila i odrazu sudoperi, kao da ostavlja malog boga bez nadzora. Stanar iznad Stanar iznad nikada nije pravio korake, samo zastoje. Mogla je da prepozna gde stoji po tome kako plafon zaboravi da bude ravan. Jednom ga je srela u hodniku. Rekao je: „Izvinjavam se što postojim ...

  MALE PRIČE /13/ RATKO DANGUBIČ . Komisija za proveru stvarnosti / zapisnik br. 117 / Mihajlo je tog jutra zatekao u kancelariji čoveka u crnom kaputu kako već sedi za stolom, iako ga niko nije pozvao. Na fascikli pred njim je pisalo: M. K. – savetnik po potrebi. Inspektor Mihajlo je progutao suv vazduh. „ Vi ste iz koje ustanove?“ „ Iz one koja se ne registruje,“ rekao je M. K. „Tako je lakše za arhivu i nas.“ Navodno je udovica iz stana 4 prijavila da joj se muž vratio, i moli da mu se omogući produženje postojanja. M.K. je pregledao dokument. „Prekratak rok,“ rekao je Mihajlo. „On ima pravo jedva na tri nevidljiva dana.“ Na kraju razgovora, M. K. je shvatio: Stvarnost funkcioniše , ali pod spoljnim upravljanjem. M.K. je prvi put tada potpisao i zapisnik bez čitanja. Doktor koji je lečio prošlost ...

  MALE PRIČE /12/ RATKO DANGUBIĆ Eksperiment sa molitvom Naučnik je pokušao da izmeri molitvu. Postavio je aparate u sobu, uključio senzore i zamolio ispitanike da se mole istim rečima, za jedan predmet. Rezultat je bio neujednačen, osim jedne varljive konstante: svi su, nakon molitve, delovali kao da ih neko sluša, iako im nije odgovorio niko. Naučnik je onda, sa osmehom, natočio sebi hladno pivo i tromo zapisao: „Molitva ne menja spoljašnji svet, ali menja pretpostavku o tome da je svet spoljašnji.“ Zatim je obrisao belešku, jer mu je zvučala opasno. Čovek koji je izgubio svoj unutrašnji glas Jednog dana čovek, filozof ili vrsta mudraca, primetio je da više ne misli rečenicama. Umesto toga, imao je samo slike bez komentara. Pokušao je da opiše ovo lekaru, ali je shvatio da opis zahteva upravo ono što je izgubio. Počeo je da piše poruke sam sebi, ali su one dolazile bez tona, kao da ih je pisao neko drugi u njemu. Na kraju je zaključio da unutrašnji glas nije nestao...

  MALE PRIČE /11/ Ratko DANGUBIĆ Telefon koji je znao više Telefon je zazvonio tačno u tri ujutru. – Halo? – Pogrešan broj – rekao je glas. – Sigurno? – Sasvim. Ćutali smo. Posle nekoliko sekundi glas je upitao: – Kako je vaš otac? Ćutao sam kratko. Moj otac je mrtav već sedam godina. – Dobro – odgovorio sam iz pristojnosti. – Drago mi je. I moj je. Veza se prekinula. Sutradan sam proverio imenik. Broj nije postojao. Operater je rekao da te noći nije bilo nijednog poziva. Telefon od tada zvoni svake noći u isto vreme. Nikada se ne javim. Ne zato što se plašim. Nego zato što ne želim da saznam kako je moj otac danas. Inventar tišine Komšinica je prijavila da joj je nestala tišina. Policija je obišla stan. Našli su dve stolice, tri šolje, radio koji nije radio i sat koji je kucao isuviše glasno. – Kada ste poslednji put videli tišinu? – pitao je inspektor. – U utorak, oko pet. – Da li je bila sama? – Ne. Sedela je sa mnom. Sastavljen je zapisnik. Narednih...