paradoks

  Milan Todorov DA TI KAŽEM NE BI POVEROVAO Ponekad vozim isuviše brzo, naročito u rana jutra, ne znam zašto to činim, u ovim, blago rečeno, zrelim godinama. Nigde mi se ne žuri. Ali ja jurcam maltene svako jutro, na opasnim okukama koje su mnoge oterale u grob ne trubim. Za sada prolazim vrlo dobro. Borovi u groblju su na svom mestu. Ipak, osećam se prevareno. Mnogo toga što mi se dogodilo u životu ne zaslužuje moje srce. Osim sanjanja. U snovima u kojima prizvam više nego što bi bilo prikladno više nego što bih kada bi nekome pričao taj poverovao.

  Milan Todorov PTIČJE OKO Nikad se više dece nije rodilo u ovom gradu koliko poslednjih godina. Izlegli su se iz jajeta sveta isto kao i gradski golubovi. I jedni i drugi novostasali kao da se za razliku od mene ne plaše nikoga, ni pada ni leta oni su još bez godina imaju vlast nad gradovima carevima istorijom za sada dok dečak otrgnut od trotineta ne potrči za golubom da ga, ne zajući šta drugo, preplaši ako ne i uhvati. Sedim na klupi u parku u zajednici goluba i dečaka sa ptičjim okom u oboje sa očima koje se još nisu ogrešile dok me dan prvojesenji na kratkom povocu ne otrgne i odvuče preko reke, kući.

  MILAN TODOROV ŽICA ZA PSA Žicu za psa viđao sam u prostranim seoskim dvorištima. Bila je razapeta između kuće i nekog udaljenog stuba, šupe ili drveta. Po njoj je klizio metalni prsten, a sa njega se spuštao lanac do ogrlice. Pas je, dakle, mogao da trči. Imao je deset, dvadeset, možda i trideset metara slobode. Ne više. I nije mogao nigde da ode. Ne znam ko se i kada setio žice. Davala je iluziju slobode, ali ta iluzija imala je jedan pravac, dvosmernu liniju i ograničenje od – do. To je uvek bila mera sigurnosti za gazdu. Pas je želeo da zna šta ima iza ograde. Ko prolazi putem. Čiji miris vetar donosi iz susednog dvorišta. Zašto mačka može da preskoči ogradu, a on ne može. Kuda odlazi gazda kada zatvori kapiju. Zašto se svi vraćaju iz nekog sveta u koji njemu nije dozvoljeno da uđe. Zaletao se. Žica bi zazvečala. Lanac bi ga cimnuo za vrat. Posle izvesnog vremena više nije morao da pokušava. Naučio je dokle doseže njegov svet. To je najvažniji deo dresure. Ne kada ...

  Milan Todorov MOJA NOVA KNJIGA Potpisao sam ugovor za novu knjigu. Moj problem se sastoji u tome što stalno menjam izdavače iako mislim da su svi pređašnji bili od velike koristi dobri. Naravno, uvek su moja očekivanja prevazilazila rezulate. Pred raznim komisijama i žirijima za kojekakve uglavnom prepoznatljive nagrađene knjige uvek sam se sa svojima osećao kao na stolu za obdukciju. Šta će mi pronaći što ne valja? Ali, šta ako me samo otvore za studente početnike i zatvore moje stranice bez čitanja, što se, ubeđen sam , uglavnom dešavalo. Sada čekam novu knjigu. Volim tek odštampane stvari one su poput tetoviranja tela tekstom i slikom hoćeš da kažeš svetu nešto ali sve ostaje u tvojoj koži teško izbrisivo zaivek zarobljeno u onome što si bio u nekom trenutku svog života i to te tera da misliš šta će biti naredno u tvom životu, šta ispisano u krvi u strahu od praznog vremena. Možda, za promenu, da razdvojiš intuiciju pisanja od...

  Milan Todorov DOPISNICA IZ ŠTALAGA Nikada nisam razumeo šta je Štalag. Majka mi je pred smrt dala dopisnicu koju je moj otac poslao iz Štalaga broj taj i taj. Poslao je t u čudn u dopsinic u na raskla p anje sa oznakom da je proš la logorsku cenzuru. Datum je bio 1944 godin a . U dopisnici upućen om stricu jer mu je otac preminuo rano pisao je, između ostalog: Čujem da Slobodan uskoro dolazi. Stric je shvatio poruku. Ta, bio je solunski dobrovoljac! Otac je izbegao mašinu za ubijanje. Laka dvosmislenost u spiralama još buktajućeg rata zarivena je u spomenaru moje porodice. Da li osnažuje njen rast? Knjiga sudbine je otvorena stranica. Moljci je jedu dok sam podložan žurbi hteo bih sve sada i odjednom istorija je bez mirisa krug u razvoju širi se da bi me prevario da bih pomislio kako je pamćenje samo san bez identiteta bez istine ili eha. Ideja ropstva je stara hiljadama godina. Ja čuvam dopisnicu iz Štalaga tek deset.

  MALE PRIČ/21/ RATKO DANGUBIĆ Šolja čaja Svakog jutra Petar je spuštao istu plavu šolju na isto mesto kraj kuhinjskog prozora. Njegova žena umrla je pre tri zime, ali on je i dalje postavljao dve šolje za čaj. Jednog jutra sunčeva svetlost obasjala je praznu šolju tako snažno da je podigao glavu, očekujući da će neko progovoriti. Niko nije. Ipak, čitavog dana osećao je nečije prisustvo. Te večeri oprao je obe šolje i ponovo shvatio ono što je već znao: ljubav najduže opstaje kao navika. Kišni mantil Kišni mantil koji je visio u hodniku nije pripadao nikome. Bar nikome ko je još bio živ. Njegov otac umro je pre petnaest godina, ali je mantil ostao, čuvajući jedva primetan miris duvana i mokrog lišća. Jednog jesenjeg popodneva Petar je, prolazeći pored njega, dlanom okrznuo rukav. Na trenutak je ponovo postao dečak. Mantil nije sačuvao njegovog oca. Sačuvao je rastojanje između nekada i sada. Nedelja Crkvena zvona razlivala su se nad gradom. Marija je sedela u svojoj bašti, pretvara...