paradoks

  Milan Todorov NOĆNI ČUVAR ČAMACA Naslediti mesto noćnog čuvara čamaca na drvenim pontonima koji služe kao privezi pošto je prethodni čuvar iznenada umro je nešto što nisam očekivao od njega vozača teških kamiona koji je prošao celu Evropu da bi penziju stekao u Velikoj Britaniji i vratio se na obalu našeg Dunava. Spava u kamp kamionetu i žali se na loše snove. Prihvatio je mesto čuvara kaže mi samo zato što to niko nije hteo da radi za mizernu platu. A sad idem da spavam noćas sam bio budan do jedan a ustao u četiri jer mi je smetala vlaga posle sinoćne halabuke. Dok se opravdava desnom rukom se hvata za srce. A onda pokazuje svoju paunastu lepezu: Ni ja ne radim taj posao za platu nego za hranu i po koje piće. Znam da laže, ali volim ga jer ne priznaje poraz nego masti okruglo i slatko kao što se laže na prekretnici na polovini života kad si spreman da budeš kapelnik nekakve tajne crkve na reci čije telo pripadnici lučke policij...

  Milan Todorov SPARNI DANI Ponekad mada sada već sve ređe smlavljen vrućinom odem tamo na tu čardu za letnju upotrebu misleći da je bolje da odem na još živo mesto na kome me neki ljudi poznaju, na mesto na kraju mog sveta gde prolazi vreme sporo kao lečenje oronulog tela. Nekoliko stabala gloga voda koja kosmički otiče i drvena kutija nazvana oglasna tabla sa čituljama svežih pokojnika ispod stakla umrljanog sasušenim muvama. I oni se eto vraćaju tu samo na obrnut način trajanja, pomišljam, dok pas bez desne prednje noge nemiran pre dolazeće nevreme sumanuto trči između kafanskih stolova za kojima ljudi jedu ribu i zalivaju je pivom umesto čestitim vinom a taj pas nesrećni trči sve brže trči u krug ne hajući za zapovedni ton vlasnika i ne videći na visoku pritku stola podignute vijugave noge njegove nestrpljive slobodoumne pratilje u još jednom prisilnom letu Gospodnjem.

  DOBAR NESPORAZUM ILI EPISTOLARNA PRIČA                                                                                                                          Vasi Pavkoviću Obično čovek koji piše u nekim godinama pod starost uspori ili sasvim prestane to da čini. Naravno, ssve vreme čezne da nastavi tamo gde je stao. Saveti prijatelja koji sada dežde u istoj nevolji, ne pomažu. Polako svi mi upadamo u ono najgore što pisca može da snađe, a zove se neizvesnost čekanja na inspiraciju. Međutim, događaji obično nemaju svoja pravila. Ponekad vam pomogne jutarnj...

  Milan Todorov ŽIVI SVET Bezmalo svi moji preci nosili su grčka imena pradeda Forferije koga su zvali Forfa i koji po svedočenju moje babe nikad konje upregnute u kola nije iz avlije isterivao na četiri noge nego na dve; zatim stric Vasilije, otac Ćirilo, deda stric Spiridon… oni ipak behu tiši i strpljiviji. Je međutim ne ličim ni na jednog od njih. Dok pišem ove redove uz otvoren prozor veliki divlji golub posmatra me čučeći na ogradi terase. Ko si ti htedoh da ga upitam iz kog jajeta si se izlegao tako lep i velik u predvečerje imaš li meku ili preku narav kakav trag će ostati iza tvog mahanja krilima, ali je on u međutrenu već odleteo jer beše očigledno mudriji od mene koji se savijam nad tastaturom nad slovima nad praznslovljem u kome mešam svetove one prošle i sadašnje samo da bih zamrzao svoj lik svoje telo poput Volta Diznija u ledu dubokom 550 stepeni ispod svake nule.

  Milan Todorov VEČE POSLE VEČERI U zgradi starog Radničkog univerziteta liftovi nisu radili. M. je stigao pola sata ranije od za devetnaest časova zakazane književne večeri. Penjao se stepeništem bez žurbe. Primećivalo se da prostor više niko ne održava. Pikavci, papirne maramice, gomile suvog jesenjeg lišća i prašinom zamućena velika prozorska stakla pokazivala su znake propadanja starog sistema. Kad je najzad stigao na šesti sprat, gde je trebalo da održi književno veče, trebalo mu je vremena da predahne i da se sabere. Pomislio je: ko će se verati do šestog sprata da bi čuo kako čitam neku, slučajno izabranu priču iz svoje nove knjige. Kad je najzad ušao u prostoriju u kojoj je trebalo da bude održano književno veče primetio je da je mala, uska, sa zatvorenim prozorima i neprovetrena. Organizator ga je pozdravio rukujući se i gledajući pritom u stranu. U sali Radničkog univerziteta bilo je hladno, jer grejanje nije radilo. Redovi metalnih stolica ostali su u...

  MALE PRIČE/7/ RATKO DANGUBIĆ Šolja Svakog jutra koristila je istu plavu šolju. Imala ju je još od prve godine braka i tvrdila je da čaj iz nje ima bolji ukus. U utorak je nije bilo. Pretražila je kuhinju, otvorila ormariće, zavirila i u mašinu za sudove, iako je znala da je nije uključivala. Na njenom mestu stajala je bela šolja, s tankom napuklinom duž ivice. Pomislila je da je muž slučajno razbio plavu šolju i kupio drugu da prikrije štetu. Ipak iz nje pila čaj. Imao je isti ukus kao prvog jutra kada ga je zavolela, dok su sedeli na podu praznog stana i pili iz pozajmljenih šolja. Kada je ušao u kuhinju, sada stariji i sporiji, upitala je: „ Jesi li ti kupio ovu šolju?“ Pogledao ju je dugo, kao da iz daljine priziva nešto zaboravljeno. Onda se osmehnuo. „ Nisam“, rekao je. „I mislim da smo nekada obećali da nećemo zaboraviti ono od čega smo počeli.“ Kasnije su plavu šolju našli na nekoj polici koju godinama nisu preturali. I nisu umeli sebi da objasni kako je bela do...