paradoks

  Milan Todorov XXXXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Ikona bez slike Pio sam sve više. Nije postojao razlog. Bar ja ga nisam nalazio. Povremeno bi mi misli gubile stabilnost. To mi se, uostalom, sviđalo. Mogao sam da budem svoj deda stric Spiridon, solunski ratnik i dobrovoljac, ili neko sasvim nebitan za moje poreklo. Bio sam umoran od radija. Ta mala kutija u kojoj žive mali ljudi i govore nervirala me je zbog toga što stalno kaska za događajima. Da ne pominjem kako je na takozvanim košuljicama, koje su kao informacija o prilogu poput oklopa nosile ispisano vreme trajanja. Nikad više od dva ili tri minuta i desetak sekundi. U to je trebalo da stane sve ovo: moj život, rat, strah, neizvesnost… Kažu da je to normalno, da tako i time završava stari i počinje novi vek sveta bez granica. U Lokalu je najavljen dolazak ekipe bratske grčke radiodifuzije na čelu sa poznatim književnikom i prevodiocem Stefanosom Seratidisom iz Atine. Bio je to značajan događ...

  Milan Todorov XXXXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Novčanice grobova Gledao  sam sitno  crveno zrnevlje kojim je bio pokriven teren za tenis i to me je, sa  nabujalim sentimentom žalosti, podsetilo da dugo nisam obišao  prostor oko Ciglane, pa ni groblja iza nje. Setio  sam se, naravno, i porušenog krsta sa kipom Isusa Hrista. Stajao je nekada na malom uzvišenju starog groblja, tamo gde su zemlja i nebo najbliži, bar u očima onih koji odatle ispraćaju svoje najmilije pokojnike. Kad bih razmišljao o svemu tome, uvek bih dolazio do aforizma, kojima sam inače bezrazložno sklon, da je to život u smrti. Odavno nisam prolazio pored Ciglane i svega toga, jer sam, ostavši bez automobila, sa jednom malom platom, na posao odlazio na suprotnu stranu strmim stepeništem ka glavnoj ulici. Osim toga, u smeru puta koji je vodio ka Ciglani bio je postavljen znak zabrane prolaza i još jedan koji je označavao radove u toku. Sada sam odluč...

  Milan Todorov XXXXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Otvaranje arhive Bio sam prilično iznenađen činjenicom da se Jaroslav tako dobro snalazi, tim više kad sam u Lokalu saznao da je posle svega osam meseci stažiranja postavljen za zamenika glavnog i odgovornog arhivara radio stanice. Funkcija zamenika je u radiju uvek bila nesumnjiv znak karijere. Zamenik nije samo čovek koji zamenjuje, nego je upravo obratno. Zamenik je prvi čovek od poverenja. On nadgleda onog koga zamenjuje i o tome obaveštava one koji su ga na to mesto i postavili. On je onaj koji nikada nije na prvom mestu, a ipak sve vidi. Onaj koji nikada ne potpisuje najvažnije odluke, a ipak odlučuje o sudbini onoga ko ih potpisuje. On je sila koja ne mora da se pokazuje, jer njena snaga upravo leži u tome što ostaje nevidljiva. Ubrzo sam shvatio da Jaroslav nije postao zamenik zato što je bio najbolji u poslu. Bio je najbolji u nečem drugom. Znao je ne samo da čuva dokumenta, nego i da ona posebno z...

  Milan Todorov XXXXX V POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Krompirići Nekako u to vreme u samostanu su odseli neki mladi ljudi predvođeni jednim sredovečnim uglađenim gospodinom koga su, prema svedočenju Jaroslavove majke oslovljavali jednostavno: kapetan. Sa sobom su doneli brdo nekakve tehničke opreme, radio prijemnika, antena, lokatora, mikrofona, skenera, rentgena i ko zna čega sve ne, ako je verovati Jaroslavu koji se u čitavu tu stvar uplitao maltene više nego ja. Međutim, jedno je bilo očigledno, tajanstveni gosti samostana nisu bili nikakvi redovnici, iskušenici, niti učenici franjevci. Rat je tada već bio počeo da se širi Balkanom kao požar kroz suvu travu. Nije se još znalo gde će stati, niti je iko više umeo da objasni zašto je počeo baš tamo gde je počeo. Odlazeći na posao jednog jutra dok sam prelazio most ugledah u vodi, tik ispod prvog stuba mosta sa gradske strane nasuprot tvrđavi leš muškarca u civilnom odelu. Imao je svezane ruke i ležeo je potrb...

  MALE PRIČE / 18 / RATKO DANGUBIĆ Dunje Moja baka je držala dunje na ormanu. Tvrdila je da kuća bez njihovog mirisa liči na železničku čekaonicu. Nikada nisam razumeo tu vezu. Ali svake jeseni kupovala je po tri dunje. Ne dve. Ne četiri. Tri. Posle njene smrti, orman je ostao prazan. Tek tada sam shvatio da nije čuvao odeću. Čuvao je jesen. Jedne noći učinilo mi se da iz praznog ormana dopire miris dunja. Otvorio sam vrata, ali unutra nije bilo ničega osim mraka. Možda je baka sve vreme znala ono što ja nisam: da neke stvari ne ostavljamo u kući da bi ih sačuvali, nego da bi one sačuvale nas od prolaska vremena. Stari bioskop U našem gradu postojao je bioskop koji se zvao „Zvezda“. U njemu sam prvi put držao devojku za ruku. Film se više ne sećam. Ni ona se verovatno ne seća mene. Ali se sećam svetlosti projektora koja je prolazila kroz dim cigareta. Izgledalo je kao da se i sama svetlost polako seća nečega. Danas je na tom mestu prodavnica nameštaja. Sofe su uredno pore...

  Milan Todorov SMRDIBUBA Rano ujutro jer leti rano ustajem kao seljak koji ide u rat odlazim u kupatilo bunovan skidam plavu pidžamu i u trenu kad prebacujem najpre desnu pa levu nogu na dnu bele keramike ugledah zelenu smrdibubu koju smo kao mali zvali smrdljivi Martin. Ne želeći da je dodirujem pokušavam jakim mlazom hladne vode da je istisnem u slivnik ali ona se vraća. Zatim se setih vrele vode i poprskah je baš dobro njome a ona se opet pojavljuje čini mi se življa nego pre šurenja. Tumačim to predugim i pretoplim letom. smrdljivi Martin se prilagodio visokim temperaturama. Njegove noge su nervozne. On pokušava da beži premda nema izbora u keramičkoj urni kupatila. Posmatram ga i mislim Nećeš se udaviti tvoja smrt je još umornija od tebe. Onda sam ga zgazio i otpremio u kanalizaciju. Ali dok mi hladna voda klizi niz telo mislim o grehu kao još neznatnom gubitku.