paradoks

  Milan Todorov PESAK  Kad su ovakve noći, noći punog Meseca, na koji, kažu iz NASe ljudi više neće kročiti a ne zna se zašto - spavam loše budim se oko dva i dvadeset svake noći i u pokušaju da zaspim ne dirajući svetla ekrana telefonskih ili televizijskih pokušavam da dočaram sliku dve mlade žene na obodu peščane plaže koje slučajno videh skoro zapinjući za njihova nezgrapna tela uvaljana u vreli pesak nekog glupog avgusta. Ne znam šta ima u tome. Možda je stvar u tišini koju stvara Bog Sunca na takvim mestima. Prolazio sam na vrhovima prstiju iza njih. Njihovi meki trbusi nisu se odvajali od besmrtnog praha peska. Bile su miljenice prljave divlje plaže bez spasilaca bez tuševa za pranje bez kontejnera za smeće i taj njihov pokušaj da se priljubljene kao divlje golubice na toplim krovnim crepovima zimi sačuvaju od bolesti i starosti uvek me vrati u spokojan san. Ja sam tada samo podsvest koja u besmrtnosti leta po meri sv...

  Milan Todorov ZRNO GROŽĐA Vozim starim putem Novi Sad – Beograd. Put je prazan. Poneki mladi vozač obično sa kršem od auta obilazi me jureći neobuzdano. Pored puta je reka k ojoj se sada ne može prići osim tupim dalekim zaobilaznicama. Braon reklame koje hvale istorijsko kulturno mesto dobrih vinara su izbledele. Idem u obližnju opštinu da platim zaostali porez za posedovanje vinograda. I te dve stvari: uplitanje u kandže birokratije i buduće slasti vina mešaju se dok hodam od jedne do druge uprave udaljene kilometrima puta pa i smisla zastajkujući na mobilnom kuckam poruku: Kada bi se skupio na jedno mesto naš život bio bi zrno grožđa koje se pod presom pretvara u zaborav.

  Milan Todorov Lovište Bezmalo svakog jutra rano pešačim putem koji ravno vodi pored šume na čijem drvetu jednom jedinom odabranom verovatno sasvim slučajno visi metalna tabla sa natpisom LOVIŠTE. Hodam lagano premda bih najradije trčao. U susret mi dolazi invalid. Pozdravljamo se premda se prvi put vidimo. Ja sam, kaže, svakog jutra na ovoj stazi mir tišina i meditacija. Oslanja se o čeličnu štanglu. Pokazujem mu tablu lovišta, -Ljudi vole da jedu divljač, kaže dok njegove štake svojim ujednačenim lupkanjem poslušno odrađuju svoj posao udaljujući se.

Milan Todorov SREDOM Svakog utorka obično ako nisi nervozan potrebno je izvući zelene kante pune đubreta na ulicu te ih okrenuti sa rukohvatina na stranu onih koji će ih sa treskom izručiti u utrobu narandžastog kamiona. To je sada smisao. Očistiti se prošlosti. Ah, bila si ponekad tako dobra. I pristupačna. Nisi se skrivala iza roletni patrijarhalnog morala tog nevidljivog zida koji raste iz pepela zaborava. Možda još ima nade. Ustajem rano. Čujem zuj kamiona. To su oni koji odnose izgubljene i nađene stvari. Čim odu ja istrčim da vidim da li je još nešto od mene ostalo nakon te besmislene ceremonije ljuspanja koje vara ljude odnoseći odjeke lepog  prerano.

  Milan Todorov JAGNJE BOŽIJE NARAVNO Na televizijskim vestima video sam ovcu koja je ojagnjila čak šest jaganjaca i ženu koja vesela drži jagnje u naručju srećna što su dospeli na vreme pred uskršnju trpezu.

  Milan Todorov PREKINUTE VEZE Više ne moram ništa. Ne moram da se javljam na fiksni telefon jer su mi svi stari prijatelji koji su znali moj broj umrli u međuvrenenu. Ali ponekad kao danas taj crni pomalo prašnjavi telefon zvoni. Da li da pritisnem dugme i odgovorim nepoznatom. Obično me na njega zovu da mi ponude svoje nepotrebne usluge. Zato se gradim nedostupan. Ali, šta ako je nešto važno, lepo i dobro? Očekujem rezultate nekih značajnih konkursa na kojima sam učestvovao sasvim nevino i naivno. Možda mi javljaju iz ambulante da mi je test na rak debelog creva negativan ili pozitivan? Možda me zove prijatelj koji mi je pomogao da podignem kuću a sad je teško bolestan i ja ga ne zovem jer nikad ne znam u takvim neprilikama šta da kažem. Telefon uporno zvoni. Najzad se sa knedlom u grlu javljam ali je veza malo pre toga prekinuta.