paradoks

  Milan todorov XXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANU "TRAŽENJE BOGA" U međuvremenu, Jaroslav, koga sam sada, začudo ili nekom tajnom silom namere, u Radio Lokalu sretao češće nego ikada, rekao mi je, pošto je saznao da sam bio u samostanu Svetog Jurja, da njegova majka upravo tamo, u toj neverovatnoj kuhinji, radi celo leto. Sprema, rekao je, jela za studente koji dolaze i borave nekoliko meseci u samostanu. Nije znao da mi objasni šta oni tamo rade. Da li uče? Šta proučavaju? Kakve zapise nose iz samostana? Kome i zašto? Da li u samostanu postoji nešto što nama nikada nije otkriveno? „Ne znam“, priznao je Jaroslav. „Ne zna ni mama. Oni kažu da skupljaju neke materijale. Ona ne zna kakve. Ona samo kuva i pere sudove.“ Postao sam ljut. Oni skupljaju materijale, a mi o tome pojma nemamo. Oni, dakle, nešto što izvorno pripada nama, savršeno pedantno, u takozvanim religijskim radnim kampovima, nose u svet. Tamo to čuvaju ko zna za kakve potrebe. A šta mi čuvamo? Gložimo se ...

  MALE PRIČE /15/ RATKO DANGUBIĆ Čovek koji je čuo kako zidovi misle U malom gradu u kojem se nikada ništa važno nije saopštavalo, živeo je čovek koji je tvrdio da zidovi nisu tihi. Radio je kao službenik u gvožđari. Bio je tanak kao iskrivljen ekser, sa očima koje pogled nisu zadržavale na jednoj stvari. Ljudi su mislili da je rasejan, ali on je tvrdio da sluša. Noću, kada bi se grad zatvorio u sebe kao školjka, sedeo bi u sobi i prislanjao uho uz malter. U početku je čuo samo uobičajeno brujanje cevi i škripu drveta. Ali kasnije, govorio je, zidovi su počeli da misle u fragmentima. „ Pamte sve“, šapnuo je jednom dečaku koji je došao da pozajmi šibice. „Pamte oblike tela koja su se oslanjala na njih. Pamte tajne bolje nego ljudi.“ Jedne zime prestao je da dolazi na posao. Kada su ušli u njegovu sobu, zidovi su bili prekriveni olovnim zapisima—krugovima, spiralama i rečenicama ispisanim unazad. Čoveka nije bilo. Samo zidovi, topliji nego bi trebalo, kao da nastavljaju misao k...

Milan Todorov XXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ VINO I BOG Otišao sam iz samostana a da se nisam javio starom franjevcu. Hteo sam da to učinim iz pristojnosti nezvanog gosta, ali u kuhinji koja je bila nova, lepo uređena, nije bilo nikoga. Ta kuhinja me je svojim izgledom, moram da priznam, iznenadila. Računao sam na zavet skromnosti i izbegavanje obilja u svemu, međutim ovo je prevazilazilo umnogome ta moja očekivanja. Kuhinja je blistala hladnim sjajem rosfraja. Sve površine bile su od brušenog nerđajućeg čelika. Na policama su u savršenom redu stajali lonci i šerpe od poliranog čelika, od najmanjih do kazana u kojima bi se mogao skuvati ručak za čitavu vojsku. Dok sam posmatrao tu kuhinju teško mi je bilo da zamislim da je samostanska. Postojao je jasan dizbalans između monaške spremnosti na žrtvu odricanja i te mogućnosti obilja. Nisam, razume se, mogao da znam da li je mogućnost korišćena. Sve je delovalo apsolutno novo i besprekorno čisto. Pi...

  Milan Todorov XXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ MOLITVA  Posle toga činilo se da je u radio Lokalu odjednom, niotkuda, možda samo zahvaljujući tajnoj ljubavi glodura i mlade novinarke preovladao duh snage, čak oholosti i tvrdo uverenje da nema tih prepreka koje ne možemo savladati. Ja sam bio pod uticajem još neistražene slobode koja mi se ukazivala kao zora novog, olako stečenog stalnog posla. Glavni urednik se podmladio. Nosio je odela modernog kroja a ne više one preširoke crne pantalone i uske crne sakoe namenjene kod običnog sveta za svadbe i sahrane. Mogućnost da bude zbačen sa tog konja koji je sada jahao bila je vrlo mala. Na ruku mi je išla i slabost koja je bila sve vidljivija u pojavi pretendenta na njegov presto, urednika dramskog programa. Čovek se prepolovio i pričalo se da ga je snašlo veliko zlo. Niko nije želeo da to zlo najstrašnije bolesti imenuje kao da bi se i samim pominjanjem, bolest, inače nezarazna, mogla p...

  Milan Todorov TAJNA LJUBAVNICA Uprkos zahuktaloj gradnji toj nerazumljivoj gladi za stanovima i još nerazmljivijoj seobi naroda za svaki slučaj uvek zastanem pored stare ruševne kuće na zavijutku magistralnog puta. Vidi se da već odavno niko u njoj ne živi. Odžak na krovu se dopola urušio kapci na prozorima su otpali zidovi su obične razvaline samo zaključana ulazna vrata na metalnoj crvenoj kapiji odolevaju. Šta čuvaju kad tu ničega nema? Možda porodiljski bol posle koga se neko rodio? Ili umro? U nestajanju je naše pamćenje. Svaka cigla koja ispadne iz zida kuće koja besraramno dugo kisne u osami moja je tajna ljubavnica.

  Milan Todorov XXXIII POGLAVLJE ROMANA „ TRAŽENJE BOGA“ Posao Moje slutnje o Jasninoj dvostrukoj ulozi više nisu bile samo slutnje. Svakoga dana dobijale su po još jednu potvrdu, sitnu, gotovo neprimetnu vibraciju, ali dovoljnu da se haotični mozaik redakcijskog života polako ali sigurno sklopi u crnu tačku. Glodur je njene priloge redovno postavljao na sam početak centralne informativno-političke emisije želeći da je učini poznatom novinarkom. Prvi direktan okršaj dogodio se u hodniku, tik pred početak popodnevnog dnevnika. Glodur sa svojim besprekorno ispeglanim reverima, tesnim kaišem koji je jedva zadržavao nabujali stomak i trajno žutim prstima od duvana,izleteo je iz kabineta noseći u ruci Jasnin tekst. „Sklanjaj to! Meni u prve tri minute ne ide svetska politika, nego naša.!“ podviknuo je dežurnom spikeru, gurajući u stranu zvanični pregled vesti. „Ali, udarna vest u svim svetskim medijima je smrt diktatora Franka u Španiji. Umro je rano jutros poslednji fašista Evrope!“ ...