paradoks

Milan Todorov DUŠEK  To skretanje sa široke asfaltne trake na uži put koji je nekada vodio u široki zeleni pojas kasarne a sada u njoj nema nikoga i metalna ulazna vrata bez stražara sasvim su zarđala u poslednje vreme viđao sam to svečeri pozne vraćajući se iz grada služila su kao sigurno mesto tajnim ljubavnicima koji su se voleli iza zaparenih stakala automobila. Uvek mi je to bilo pomalo bizarno jer sa druge strane beše groblje i sveži grobovi i duše koje ako postoje makar i fantaziji. Taj puteljak za ljubavnike pak b eše poput razdeljka na devojačkoj kosi dok neko nije doneo stari dušek i zapalio ga tako da su na putu ostale samo žice i gomila nesagorelog smeća iza nekog ko je ležao na tom dušeku voleo i može biti umro na njemu prethodno ga uneredivši što je nerazdvojno od prethodne lepote življenja. Posle, ne mnogo docnije, prolazeći u isto vreme pored puta nisam više viđao ljubavnike koji su ranije parkirali na...

  Milan Todorov NIŠTA Sada kada sam uradio mnoge dobro ne mnoge ali bar neke razumljive stvari u svom životu a gde bih drugde željan sam onoga što se zove ništa. Kao u novokomponovanoj narodnoj: „ Ništa ja, ništa ti, pa ćemo se voleti ja i ti.“ Ne očekujem da budem srećan zbog toga. Uostalom, sreća je nešto što una p red stvaramo svojim izborima. Želim ništa jer sve ovo vreme koje je prethodilo meni sadašnjem želeo sam nešto a sada mislim možda je tadašnje nešto služilo mom današnjem željenom ništa. Brijem se svakog dana radim telesne vežbe jedem umereno krećem se redovno negujem pozitivan stav prema svemu što mi dolazi oblačim se u nov u garderobu svake sezo ne. N eka žena četrdesetih godina pogledala me je samopouzdano u prolazu. Moja aura odjednom je izbledela. Ništa.

  Milan Todorov RODNA KUĆA Trideset godina nisam bio u svom rodnom mestu. Više nema tamo nikog živog od mojih. Čak i na groblju ne bih našao nikog svog. Sve je prekrila zemlja neodržavana ničija zemlja posle smrti. U mom selu ne postoji živa kafana ni biblioteka ni lekar ni zubar samo prazna crkva u koju retko ko ide. Moje rodno mesto je nerodno sada. Poneki stari koji su došli da tu umru još imaju telefone ali niko ih ne zove niti oni zovu nekog. Sve je manje ljudi u njemu. Ali nije sve prohujalo. San u kome sam tamo rađa se svake noći a onda umire postajući svetlost dana u kome sam odabrao zemlju bez pokreta tišinu lekovitost okolne prirode sve što ne liči na sedenje na staničnoj klupi na povratak  u kamilicu verovanje da je suština zdravlja večna vlaga u kanalima ispred rodne kuće koja je već promenila ako se ne varam nekoliko nevoljenih od nje vlasnika.

Milan Todorov BOJA SNA S vake večeri ukoliko šetam velikim tržnim centrom trgnem se kad na platnenoj fotelji ugledam sklupčanu urednu plavu ženu kako prekrivena dugom kosom spava ne obazirući se na svet koji raavnodušno prolazi pored nje. Kraj njenih nogu su dva ranca takođe uredno složena iz jednog uvek viri plastična flašica sa vodom. Žena očigledno očajna spava kao izbeglica iz sopstvenog života. Ali, pomislim uvek priželjkujući dobar ishod: mlada je i pred njom su bez obzira na sve što joj se, može biti, dogodilo još sasvim moguće lepe godine. Večeras pak izgleda nije promenila zimsko u letnje vreme na časovniku i zatekoh je kako se tek rasprema za okrepljujući san. Sve je bilo isto, plava kosa, dva ranca, vitko telo, samo lice još nepokriveno slamom kose beše naborano sumorno lice vrlo stare žene. I njene oči behu isprane kao rečni pesak. Ne znam zašto me je t aj prizor potres a o više nego ona viđenja od pre. Kako ...

Milan Todorov KASNI VOZ Subota je neodlučan dan ni tamo ni ovamo ništa ne počinje a ništa se stvarno ne svršava. Vidik bez kraja. Pokušavam da nađem svoje mesto na parkingu kod železničke stanice da bih otputovao nije važno gde važan je samo svet prostrt što dalje. Gledam kroz kišom i prašinom zamućena stakla šoferšajbne. Onda se pogledam u unutrašnjem retrovizoru. Okrećem auto uključim četiri svetla i sedam za sto kafanice u koju sam nekad redovno donosio svoje vino. Gazda kaže Vratio se Pedro.

  Milan Todorov PIJACA Odlazak rano ujutro na pijacu dok pijačari još nameštaju svoje tezge trudeći se da najbolje stave u prvi red, pred oči kupaca, kao kapetan broda zastavu na pramcu – su male lekcije o svetu na tezgi u kome sam ovde kupac, jer svi mi iznosimo ono najbolje na početak verujući da će na kraju, oko podneva ili uveče naići neko ko će dati više nego što smo očekivali.