paradoks

  Milan Todorov PREKINUTE VEZE Više ne moram ništa. Ne moram da se javljam na fiksni telefon jer su mi svi stari prijatelji koji su znali moj broj umrli u međuvrenenu. Ali ponekad kao danas taj crni pomalo prašnjavi telefon zvoni. Da li da pritisnem dugme i odgovorim nepoznatom. Obično me na njega zovu da mi ponude svoje nepotrebne usluge. Zato se gradim nedostupan. Ali, šta ako je nešto važno, lepo i dobro? Očekujem rezultate nekih značajnih konkursa na kojima sam učestvovao sasvim nevino i naivno. Možda mi javljaju iz ambulante da mi je test na rak debelog creva negativan ili pozitivan? Možda me zove prijatelj koji mi je pomogao da podignem kuću a sad je teško bolestan i ja ga ne zovem jer nikad ne znam u takvim neprilikama šta da kažem. Telefon uporno zvoni. Najzad se sa knedlom u grlu javljam ali je veza malo pre toga prekinuta.

  Milan Todorov Sad Stari bendžamin koji ostane na svega dva ili tri lista morate preseći na najviše 25 santimetara dodati mu svežu zemlju zalivati svaki drugi dana i posle dve do četiri nedelje možete očekivati da na sasečenom stablu počnu da niču okca iz kojih će se izbaciti novi zeleni listovi. Šta je sa čovekom kada ga poseku i smanje? Zašto je manje uspešan od kancelarijskog fikusa za skupljanje prašine? Ako postoji evolucija zašto je nema u obrnutom smeru? Ne, nećete me prevariti još jednom umilnim hortikulturnim savetima: optimizam novog godišnjeg doba plitko sađenje semenki budućeg cveta u plastičnoj čašici u kojoj je zemlja tek orošena. Zar blud, ptice, snovi, ljubavi na sečenje vena, pa molitve protiv bolesti, samoće, plač u ramu zatvorenog prozora, zar sve to nikad neće postati ono nešto drugo osim besmisla i savršene dosade dok gladim pupoljke novog godišnjeg doba?

  Milan Todorov VATRA I SMEH Postoji priča o tome Postoji priča o tome kako je u doba kada je svetom harala kuga papa Klement VI izbegao smrt okruživši se sudovima u kojima je stalno plamtela vatra. Sedim u kafeu ispred Cineplexxa u čijim malim salama se stalno smenjuju filmovi za decu koja ulaze i izlaze cičući od radosti ili se smeju preglasno bez vidljivog razloga. Majke ih uzalud umiruju. One još ne znaju ništa o udaljenosti od smrti dok oblače deci kaputiće i istovremeno razgovaraju telefonom sa nekim okružene veselom dečjom grajom poput pape Klementa okruženog vatrom.

Milan Todorov SLOBODA I REČI (Vasa Pavković DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA, KOV, Vršac, 2025.) Ulazak u knjigu kratkih proza DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA pesnika, romanopisca i pripovedača Pavkovića nalik je ulasku u voz sa presedanjem na polovini puta. Ta metafora nije tek stilska figura: ona precizno opisuje kompozicionu logiku zbirke, ali i način na koji čitalac menja perspektivu, gotovo neprimetno, prelazeći iz jedne tematske ravni u drugu. Prvu deonicu čini Knjiga o zločinima — niz priča o tragovima koje za sobom ostavljaju kriminalci. Ne radi se, međutim, o kriminalističkoj prozi niti o moralističkom katalogu prestupa. Pavkovića zanima ono što ostaje nakon događaja: rezidualni sloj zločina, senka koja nadživljava počinioca. Njegovi junaci bivaju sahranjeni izvan grobalja, bez opela, u prisustvu vlasti; ali priče pokazuju da se društvo nikada do kraja ne oslobađa njihovog delovanja. Tragovi su tvrdokorni, upisani u prostor, u jezik, u kolektivnu memoriju. U tim tekstovima autor goto...

  Milan Todorov SITNI DANI  Svilene šarene kravate u pletenoj kotarici zatim cipele i čizme od dobre kože a tu je i naročito odelo na lutkama bez lica. Posmatram odelo koje nije odelo u klasičnom smislu nego pre raspareni deo osećaja za moderno doba. Patike na tamne uske pantalone iznad kojih je džemper od zelene vune pa kratkim kaput koji ne pušta hladnoću unutra ni toplotu tela napolje. Pogled mi je ponovo na lutkama. Nemaju lica. Samo čovekoliki oblik glave. Njima je, pomislih, nametnuto to odelo kao robijašu kugla. Ispod slovnih objašnjenja delova garderobe na lutkama je cena. Moj sitan dan prolazi pored lutaka bez kože bez očiju bez žilica na rukama za razliku od mene. Ne postoji jednačenje čak i da poverujem kako je sve to radi mene. Postoji samo sev stakla neprobojnog stakla između ovog mog sadanjeg života i onog koje me je a beše davno kao malo dete uhvatilo za ruku i povelo u svet uređen po pravilim...

  Milan Todorov OMEĐENOST NAŠEG POSTOJANJA (Bora Ćosić SAMA, roman, Lom, Beograd, 2025.) Roman „Sama“   Bore Ćosić predstavlja tihu, ali razložnu intervenciju u savremenoj srpskoj prozi, čiji je dominantni registar poslednjih decenija bio određen traumom raspada, izbeglištvom i moralnim lutanjima tranzicionih junaka. U vremenu kada književnost često ostaje vezana za istorijski talog i dokumentarističku potrebu svedočenja, Ćosić se odlučuje za intimni, monološki prostor – za glas žene koja ne pristaje ni na jednu zadatu formulu sveta. „Sama“ je, naizgled, ispovest. Međutim, to nije ispovedna proza u sentimentalnom smislu. Junakinja ne traži razumevanje niti opravdanje; njen govor je istovremeno duhovit, skeptičan i misaono sabran. Ona ne veruje u pravila, u „zakone života“, u lekare ni naučnike – ali ta neverica nije plod pobune ili ogorčenja. Pre bi se moglo reći da je reč o doslednoj sumnji prema svakom sistemu koji pretenduje na objašnjenje celine. U tom smis...