paradoks

 МИЛАН ТОДОРОВ СВИТАК (одломак из необјављеног романа СО И ЗЛАТО) ...Оклевао сам да одем код балерине. Била је, такође, чланица кружока Гричких вјештица. Библиотекар је рекао: – Видела је ђавола, та бела Рускиња, Лариса Владимирова. Мени то ништа није значило. – Потиче из богате породице која је побегла пред Црвеном револуцијом и настанила се у Београду. Лариса се удала за једног болешљивог професора клавира. Он је свирао у позоришном оркестру. Она је још у Петрограду похађала конзерваторијум који је похађао и Чајковски. Разуме се она је похађала балетски одсек, тако да су је одмах примили у балет Народног позоришта. Међутим, није згодно да муж и жена раде у истом предузећу, нарочито ако је то предузеће за израду уметничких илузија. Брак им је пукао после само годину дана. Имали су ћерку која је остала са оцем. Мислим да се звала Нева, попут руске реке која протиче кроз Москву. Кажу да је ћерка наследила мајчине гене. – Шта је сада са ћерком? У каквим су односима? ...

  Milan Todorov POLJSKA CRKVICA Konačno, odlučio sam da putujem u Banat, u mesto u kome sam se rodio. Nisam tamo imao više nikog osim dede solunskog dobrоvoljca i išao sam da vidim njegovo ime uklesano na spomeniku u parku, u centru sela. Išao sam i da vidim da li još postoji kuća u kojoj sam se rodio i živeo do devete godine. Usput sam, misleći da sam zalutao, da sam pošao pogrešnim dužim putem zastao ispred male bele crkvice koja je staјala kraj puta. Bila je bela, sveže okrečena, sa dve ili tri zgasle sveće u malom udubljenim prozoru. Bio je sunčan septembarski dan kada još sve ima smisla. Mogao bih, pomislih, da se pomirim sa svojim dosadašnjim životom sa suvišnim stvarima u njemu, ali ne mogu. Z arobljenost ravnice, nisko nebo, crne bisrene ogrlice njiva seku moju samoću na parčiće i tako je samo uvećavaju, do neba, do praznog.

 MALE PRIČE /20/ Ratko Dangubić . POVRATAK Vratio sam se u grad za koji sam mislio da sam ga napustio zauvek. Ulice su bile iste, ali su me gledale drugačije. Kao da me se sećaju bez sigurnosti. Na uglu gde je nekad bila pekara sada je bila apoteka. Ljudi su i dalje žurili, ali bez razloga koji sam mogao da prepoznam. Shvatio sam da povratak nikada nije događaj. To je greška u vremenu. Na trgu sam ugledao čoveka koji je ličio na mene kakav sam bio pre trideset godina. Stajao je ispred zatvorene prodavnice i gledao prema kući iz koje sam nekada odlazio. Prišao sam mu. Okrenuo se. I tada sam shvatio da ne gledam u njega, nego u mogućnost sebe koju sam nekada ostavio u tom gradu. Čovek je nestao čim je zazvonilo podne. Od tada, kad god se vratim, prvo pogledam u izloge. Ne tražim sebe. Tražim onoga koji je možda ostao. STAN BEZ EHA Ušao sam u stan u kojem sam nekada živeo. Ključ je još uvek odgovarao. To me je najviše zabrinulo. U sobama nije bilo zvuka. Čak ni mojih koraka. Kao da je...

  Milan Todorov DEVOJKE U MEGAMARKETIMA Volim da ih nazivam devojkama premda su mnoge vrlo verovatno već majke a poneka ranostasna i baka. One su uvek u blizini, šuškaju dok prebiraju povrće, izdvajajući gnjile paradajze. One ne žive ni u budućnosti ni u prošlosti. Žive u zamrzivaču, šesnaest stepeni ispod nule. Imaju besprekorne noge i lepe male grudi. Nikad ne dižu pogled. Kamere sve snimaju i one kao da su zaboravile svoja tela. Devojke u megamarketima dokaz su da niko nije ostao u onome što je bio, da je potrebno sve zaboraviti, odmoriti se od usredsređenosti na sopstveno postojanje, jer sve što je bilo važno, kad bismo mogli da mu se vratimo, bilo bi napisano vrlo sitnim slovima, na nerazumljivom jeziku iz velike daljine u kojoj još ne postoji kraj.

Milan Todorov Vetrenjača  Mogao bih, kao Tarner, najbolji slikar pejzaža, da kažem kako je Sunce Bog. Ali dok pešačim preko mosta i Sunce se ljeska na prljavoj vodi polumrtve reke, mislim na refleksiju, na odsjaj… Nije li moj život sada zasnovan na odsjaju negdanjeg Sunca? Nije li samoća bez prijatelja, koji odoše mahom na istu, mračnu i muklu stranu, poput zgasle vatre sa mokrim ogrevom iz bivšeg čestara, koju je teško, gotovo nemoguće, potpaliti iznova? A kada to, u večernjem času, ipak pođe za rukom, nije li dovoljno da se, nagnut nad tastaturom i bokalom vina, osetiš kao lovac na donkihotovsku vetrenjaču?

RATKO DANGUBIĆ  KLJUČEVI  Kupio sam na gradskom buvljaku više od trideset starih ključeva, naguranih u zarđalu kutiju, kao kosti iskopane iz neke zaboravljene zemlje. Velikih. Malih. Dugih, tankih, sa zupcima poput malih testera. Teških gvozdenih, potamnelih od vremena, i sjajnih mesinganih, uglačanih rukama kojih više nema. Ne znam iz kog su veka. Ne znam koja su vrata nekada otvarali— kuću zimi, podrum ispod neke krčme, drvenu kapiju u selu, sobu u kojoj je neko čekao nekoga ko se nikada nije vratio. Ne znam koje su ih brave nekada poznavale. Ali ponekad, noću, izvadim ih i stavim na sto. I tada slušam. Jer ključ pamti. Pamti ruku koja ga je stezala, džep u kojem je spavao, kišu koju je osećao, puteve kojima je putovao. Pamti vrata pre nego što su i sama vrata bila zaboravljena. Možda je ovaj mali ključ nekada okretao bravu na vratima sobe nekog mladića koji je pisao pismo koje nikada nije poslao. Možda je onaj teški otvarao podrum kuće pune vina, smeha i glasova koji su sad...