paradoks

 Milan Todorov PRECI Kad me uhvati ono stanje koje psihići još nisu definisali  a odnosi se na prazan prostor između depresije i apsolutnog crnila počinjem da u sećanju istražujem sudbine  svojih prethodnika dede i jednog i drugog oca majke stričeva i tetaka. Kako su živeli kao se ponašali šta su, recimo, u najsrećnijim letima nosili na njivu ili  plažu. Šta u logor? Došlo je vreme u kome trenutke njihove mudrosti sreće i nesreće slažem kao kamen po kamen u svoju kulu neodustajanja. Znam, niko nije uspeo da nađe odgovor šta raditi pri kraju. Biti svetac ili samo nož za jubuku načetu crvom? Šta? O šta da se oduprem? Sve stvari su poput vazduha. Ne mogu bez njih ali postajemo stranci nezajažljivi i trajni. Moji preci postaju zato jedini jezik koji još koliko toliko razumem.

  Milan Todorov TERMOMETAR Termometar koji držim tačno na ivici između zaklona streje na terasi i otvorenog prostora ispod neba prestao je da pokazuje tačnu temperaturu. Sve vreme već mesec dana pokazuje mi minus dvadeset. U prvo vreme sam mislio da je greška nastala zbog toga što je termometar imao dve skale: za celzijuse i farenhajte. Nisam mnogo znao o američkom računanju toplote osim slučaja onog dečaka u Hemingvejevoj priči koji je mislio da će umreti jer mu je temperatura bila oko sto stepeni ali ne po celzijusu. Hteo sam da bacim pokvareni termometar u kantu za smeće, ali sa vremenom se nikad ne zna. Vazduh vibrira od sirena automobila. Alarmi se uključuju kad dune topao vetar. Stablo badema koje sam upravo posekao možda se ravna lo po nekom starom dobu u novom dobu i zato mi nije rađalo sada iako je rađalo negde gde ja današnji nisam. Izlazim često na terasu naročito jutrom i noktom kuckam termometar nadajući se životu u vr...

  Milan Todorov STARA KUĆA Svakodnevno u žurbi najčešće u automobilu zatečen između pažnje na semafore i znaka za sporu vožnju zbog obližnje škole uvek bacim pogled na staru kuću u kojoj sam odrastao i, smem da kažem, oblikovao se u stalnim sporenjima sa prethodnim vlasnikom koji je tada još živeo u njenoj polovini. Bio je prek, zadrt čovek. Sa rođenom ćerkom kojoj je pripala druga polovina kuće nije govorio. Doveo je drugu ženu. Kad je pala na stepeništu odlučio je da ode iz kuće u Zagreb kod sinovca. Tamo mu se gubi svaki trag. Čuo sam da je umro posle samo nekoliko godina a da je njegova druga supruga završila u domu za stara izg u bljena lica. Ne znam da li kuće umeju da pamte. Razmišljam o tome u deliću sekunde dok drugim okom posmatram postavljenu policijssku radarsku zamku za brzu vožnju. Gde je ključ poslednjeg odlaska iz kuće? Ne znam. Kako starim osećam da se kuća mog detinjstva širi iznutra i da ceo moj svet propada u nju. ...

Milan Todorova REZIDBA Celi prolećni dan orezujem voćke. Skraćujem uspravne lastare i odbacujem grane koje su lane dale rod. Staro je prošlo. Mladima je potrebno dati šansu. Na brdu na kome sam nema signala mobilne telefonije osim na jednoj isturenoj čuki. Posle svaka dva sata rezanja odlazim na to uzvišenje uzimam telefon uključujem obaveštenja. Ono koje priželjkujem ne dolazi. Uzimam makaze i režem brzo i grubo. Neke grane su žilave i opiru se u kružnim vrtlozima svojih žila pokušavajući da se vezuju za bilo šta i bilo koga. Uzalud. Bili smo sami. Telefon je pištao u daljini. Osećao sam strah od njega jer je on uvek jednoznačan razgovor. Da, rekao sam, posle stiska prstom na sličici zelene slušalice a trebalo je da kažem bilo šta.

  Milan Todorov PROSTOR U NAMA (nad pesničkom knjigom Trebinjski zapis, Ratka Dangubića, Arhipelag, 2025.) Ništa ne traje u našoj svesti bez dubokog osećanja da smo oblikovani prostorom u kome smo i iz koga potekli. Čovek dugo veruje da su presudni događaji, ljudi koje je sretao ili odluke koje je donosio. Tek kasnije postaje jasno da je i prostor imao svoju tihu, ali postojanu ulogu. On je bio prisutan u načinu na koji smo gledali kroz prozor, u putanjama kojima smo svakodnevno prolazili, u rasporedu svetlosti i senke koji je određivao naše dane. Dok živimo u nekom prostoru, mi ga gotovo i ne primećujemo. Navika briše njegovu vidljivost. Ulica kojom svakodnevno prolazimo postaje tek prelaz između dve tačke, dvorište samo prolazno mesto, a kuća okvir koji podrazumevamo. Ali svest, i kada to ne primećujemo, sve te oblike upija i čuva. Prostor polako ulazi u naš način mišljenja, u ritam koraka, čak i u strukturu rečenica koje izgovaramo. Sećanje zato nikada nije samo vreme koje je pr...

M ilan Todorov P IŠTALJKA ZA MAGLU Kopajući slučajno po staroj platnenoj torbi koju sam pre tridesetak godina stalno vukao sa sobom odlazeći malim nesigurnim čamcem na pecanje na veliki Dunav iznenada nađoh malu limenu pištaljku. Dreždala je u tami čekajući trenutak da kažem: I ovo je bilo moje. A kupih je iz sada mi se čini glupe predostrožnosti: ako me uhvati magla na jesenjoj vodi da dozivom pištaljke odredim svoj položaj. Možda sam bio previše odg o voran a možda sam samo ispitivao šta se može desiti kada si malen i slab i da li će iko pomoći tek pištaljku nikad nisam iskoristio. I evo je sada tu kao dečja igračka metal je istog sjaja kad bih se izgubio sada kada su mogućnosti za nestanak neiscrpne i dunuo u nju dobri ljudi bi to čuli i podveli pod ludi dvadeset i prvi vek ocenivši doseg i jasnost piska metaforom uzaludnog protesta.