paradoks

  Милан Тодоров МУШКАРЦИ Мушкарци који пију зелени чај… Никада нисам размишљала зашто пију то, у суштини, неукусно, скоро бљутаво, врело пиће. Можда су незадовољни и мами их нешто ново, узбудљиво јер је до тада било неупражњаван напитак. Или је реч пак о далеким пољима Индије, Цејлона, кине, Грузије, кавказа и шта ја знам на којим све местима расту те биљчице? У сваком случају, када сам га питала шта жели да попије, он је, бет предомишљања, затражио зелени чај. Брзо сам преметала у глави: Ерл Греј… Боже, да ли га уопште имам у кухињи? Ја чај пијем само кад сам болесна, па и онда углавном пијем чај од нане или камилице. Да је рекао нешто кратко, оштро, било би у реду и можда у складу са неким мојим очекивањима или слутњама. Кратко пиће -то је оно што су сви мушкарци које сам познавала углавом тражили на самом почетку. Можда да развеју страх? Можда да покажу своју уздржаност, често претворну. Јер, говорили би: Само једну чашицу, госпођице, јер знате ја никада не пијем, али...

Милан Тодоров О ДНЕВНИЧКИМ ЗАПИСИМА Многе кратке приче које сам написао потичу из дневничких записа или успутних бележака. У том смислу, свакодневно писање није навика, већ стално померање. Оно прати тренутак доживљаја који је још без облика и закључка, и покушава да га задржи у његовој неуређености, пре него што се расплине. Та неуређеност није недостатак. Напротив, она је услов да запис уопште настане. Бележим оно што не разумем до краја, не да бих то одмах разјаснио, већ да бих сачувао његову почетну отвореност. У том облику, доживљај остаје подложан каснијем преобликовању. Са извесне временске удаљености, ближи сам разумевању себе у догађају. Не зато што је он постао јаснији, већ зато што се променио однос према њему. Оно што је било споредно излази у први план, а оно што се чинило важним губи тежину. Тада се појављује питање: зашто ме је то што се догодило довело у позицију да о себи мислим на одређен начин? У тој пукотини између нејасног доживљаја и накнадног одговора који се ...

  Milan Todorov POSTOJI LI ŽIVOT IZVAN NAŠEG Sada kada su ljudi odleteli najdalje u svemir manje me privlače zvezde i njihovo daleko srce. Uvek sam verovao da je svemir zapravo vreme koje ima kazaljke koje mere moje postojanje moć poklonjenog mi trajanja iskru večnosti i kap sjaja. Nisam nikad verovao u odlazak na nebo posle smrti kao što se govori dragim dečacima i devojčicama da bismo ih poštedeli surove istine. I sada ne znam gde ću. Kao da je svaki izlazak u svakodnevni svet udarac u krhki stakleni zid. Danas na primer duva jak vetar i noćas će i, kažu, sutra još snažnije. To se može biti samo kovitlaju moje istine i tresu moji mostovi od iscrpljenosti budućeg prelaska  preko Hada kome za sada ipak prepuštam samo  senku nevernu u svetu ovom i onom od kojih mi nijedan nije pristan za ukrcavanje u ono iz čega sam izašao okupan prvim plačem. Sve je sada samo napor da budem pažljiv sa množinom nesporazuma kada je reč o ...

  Milan Todorov MENJAČNICA Ušao sam u predvorje banke u kome se nalaze bankomati za isplatu novca . Prišao sam prvom, ugurao karticu i naveo iznos koji želim da podignem. Automat me je upitao da li želim potvrdu o podignutom iznosu i ja sam odbio jer mi je ionako previše papirnatih papira i kartica u džepovima. Posle nekol i ko sekundi vraća mi s e Dina kar t ica, ali ne čuje se reski zvuk koji uvek prati maši n sko brojanje novca. Zatim se na ekranu pojavlj u je poruka da ne mogu da podignem traženi iznos. Bez bilo kakvog drugog objašnjenja. Pošto sam kod kuće prethodno online proverio stan j e na svom računu siguran sam da razlog nije n edostatak sredstava. Zato odlazim do drugog bankomata u istoj prostoriji. Ponavljam radnju, ali ni tu ne mogu da podignem svoj novac. Uveren da su bankomati ispražnjeni zbog predstojećeg praznika i bogate trpeze, odlazim u centar grada i tamo najzad uspevam. Ne gledajući, trpam novac u novčanik kasno primetivši da je jedna novčanica oštećena....

  Milan Todorov DALGA Postoje tolike stvari o kojima ne razmišljate dok prolazite pored njih. Najčešće su to one glomazne reklame pored puteva, često na raskrsnicama tako da vas istovremeno zbunjuju i zaklanjaju semafore, ali nikog a nije briga za to. Međutim, prolazeći danas gradom, pogled mi se, dok sam čekao da neka debela studentkinja kod univerzitetskog centra tromo i sa telefonom pred očima pređe zebru, ipak zadržao na reklami neke, ne znam koje, parfimerije ili kako se danas zovu drogerije, koja je reklamirala veštačke trepavice sloganom „Trepavice van okvira stvarnosti“. Učinilo mi se da je to dobar slogan i za mnoge stvari koje nisam do sada uspeo da objasnim sebi. Tog predvečerja išao sam na sastanak sa čovekom koji je išao u istu gimnaziju kao i ja, ali je bio dve godine mlađi. Kad sam ga prvi put posle troliko godina ugledao - u prvom trenutku nisam mogao da ga prepoznam. Bio je u ritama, na njegovom odelu bile su zakrpe šarenih boja, nosio je u ruci zamašćenu p...