paradoks

  Milan Todorov OMEĐENOST NAŠEG POSTOJANJA (Bora Ćosić SAMA, roman, Lom, Beograd, 2025.) Roman „Sama“   Bore Ćosić predstavlja tihu, ali razložnu intervenciju u savremenoj srpskoj prozi, čiji je dominantni registar poslednjih decenija bio određen traumom raspada, izbeglištvom i moralnim lutanjima tranzicionih junaka. U vremenu kada književnost često ostaje vezana za istorijski talog i dokumentarističku potrebu svedočenja, Ćosić se odlučuje za intimni, monološki prostor – za glas žene koja ne pristaje ni na jednu zadatu formulu sveta. „Sama“ je, naizgled, ispovest. Međutim, to nije ispovedna proza u sentimentalnom smislu. Junakinja ne traži razumevanje niti opravdanje; njen govor je istovremeno duhovit, skeptičan i misaono sabran. Ona ne veruje u pravila, u „zakone života“, u lekare ni naučnike – ali ta neverica nije plod pobune ili ogorčenja. Pre bi se moglo reći da je reč o doslednoj sumnji prema svakom sistemu koji pretenduje na objašnjenje celine. U tom smis...

  Milan Todorov KEEP BELEŠKE Da ne bih upao u melanholiju koja je, kako je smatrao još Hipokrat, posledica viška crne žuči ili acediju kako bezvoljnost klonulost i malodušnost nazivahu srednjevekovni monasi odlučio sam da u telefonske Keep beleške zapisujem samo dobre stvari koje sam učinio ili su mi se dogodile u danu. Međutim, plašio sam se zapisivanja reči kao što su se Indijanci s pravom  plašili fotografisanja verujući da im ono uzima dušu. U rečima su skrivene najveće tajne koje samo đavo poznaje, ali šta su dobra koja mi se događaju a ja ih ne samo da ne zapisujem nego i ne činim ne znajući zašto i kako? Da li tiho noćno nicanje lukovica koje doneh sa jednog davnog puta iz sveta, lukovica koje se šire u maloj zaboravljenoj rundeli nagoveštavajući prestanak zimomore. Ili je to možda reč koju sam tražio mesecima bezuspešno a koja je iskrsla jutros neočekivano blistava i tačna i popunila prazninu u mom novom rukopismu? I...

  Milan Todorov DOLAZEĆE LETO Na neuređenom delu plaže jednog ranog junskog prepodneva sedoh na vruć pesak željan da me obgrli caklastim krljuštima Sunca i večnih riba. Ispred mene malo ulevo sedela je žena mojih godina. Nije se okretala. Posmatrala je ćerku koja je u kupaćem jednodelnom kostimu boje kože ulazila i izlazila iz vode izazovno svesna svog mladog obličja sada napadno erotskog. Bila je ista majka i ja je prepoznah ta išla je sa mnom u osmoljetku i jednom sam joj između nogu ispod plave kecelje video sneg bele gaćice. Pomislih zašto mlada devojka to čini pred majkom. Protrljao sam šakama telo i prišao obali. Nisam računao nevidljive mape između nazad i napred, zagnjurio sam glavu i osetio čudan spoj deteta majke čoveka a onda sam izronio jer mi je ponestalo vazduha. Osetio sam se slabo, ali osećao sam da sam krug, krug življenja tela u jutru koje dobija smisao dolazećim letom.

  Milan Todorov GLEDAJUĆI DUNAV ZIMI Ti pogledi na pustu smrznutu reku najčešće izjutra kada idemo po namirnice da umirimo neobjašnjivu zimsku glad ili svečeri kada pokušavamo da uhvatimo reči koje nas zasipaju iz radija u kolima u kolotečini na mostu kao prelazu iz jednog istog u drugo isto… šta su: Vešanje o vodeni konac dalekog sveta? Žudnja da oživimo nanovo sa novim letom (kao da je moguće uparivanje večnosti sa telima)? Ili vera u blagonaklonost rečnih duhova, kanibalizmu sklonih sirena, utopljenih duša, pijanih brodara i njihovih prokletih strašnih dragana - sveta koji bi svojim nestajanjem sa rečnog lica trebalo da nas obodri da nas oživi tako da zaboravimo stud i stid ovoga,,, Odista ti pogledi šta su?

 Milan Todorov 13. FEBRUAR Devojčice na pragu devojaštva u uskim belim majičicama sa prevelikim brusthalterima ispod njih koji nisu ništa drugo nego prekor budućem koje još ne dolazi ali koje postoji negde za nekog sada - osmehuju se nestrpljivo loveći poglede dok odlazi nečujno tanak prazan polutopli februarski dan. Uveče  na vestima najavljuju povratak zime sneg i u nižim predelima ali one to ne  znaju dok sede na stolicama sa visokim naslonom preterano uspravne na tronu i ništa im nije potrebno ni piće ni hrana, one svojim sočnim usnama šiljatim cipelicama oštrim crnim očima ispod plave kose govore čeznutljivim posmatračima: Idite, mi čekamo drugo vreme. Ljudi za okolnim stolovima jedu deca plaču šetači užurbano hodaju ali sve stoji zbog njih proces njihovog ožiljavanja je u dubokom vremenu u zemlji. Sedim blizu. Zapahnjuje me miris kafe tek pristigle u kafeu Branch. To je za sada sve. Zadržite kusur. Hvala.

  35. NE SMEMO SE MIRITI SA SVETOM Umetnost je slaba i jadna u odnosu na zlo i užase koji ljudi priređuju jedni drugima, tvrdi b ibliotekar u zapisu na 44. stranici svoje knjige. To je sistem – kaže on - spojenih sudova. Da bi umetnost bila humana i empatična potrebno je da može da promeni svet, ali ona to očigledno nije u stanju. Umetnost opušta i smiruje, a mir je ono što nam je najmanje potrebno. Ne smemo se miriti sa lošim svetom. U miru nema energije besa da se svet promeni. Da bi je stekli, francuski nadrealista Andre Breton koji se odrekao elemenata tradicionalnog pisanja i racionalnosti u umetnosti, u svom Manifestu predlagao je šetnje gradom kao novi oblik pesničke aktivnosti, šetnje pri kojima slučajni susret sa nepoznatom ženom može da bude uvod u ljubavnu avanturu i stoga predstavlja vrhunsku vrednost. U njegovom nezaboravnom romanu „Luda ljubav“ napisanom u godinama dolazećeg užasa Drugog svetskog rata 1937. godine - žena ima centralno mesto u muškarčev...