paradoks

  Milan Todorov PROSTOR U NAMA (nad pesničkom knjigom Trebinjski zapis, Ratka Dangubića, Arhipelag, 2025.) Ništa ne traje u našoj svesti bez dubokog osećanja da smo oblikovani prostorom u kome smo i iz koga potekli. Čovek dugo veruje da su presudni događaji, ljudi koje je sretao ili odluke koje je donosio. Tek kasnije postaje jasno da je i prostor imao svoju tihu, ali postojanu ulogu. On je bio prisutan u načinu na koji smo gledali kroz prozor, u putanjama kojima smo svakodnevno prolazili, u rasporedu svetlosti i senke koji je određivao naše dane. Dok živimo u nekom prostoru, mi ga gotovo i ne primećujemo. Navika briše njegovu vidljivost. Ulica kojom svakodnevno prolazimo postaje tek prelaz između dve tačke, dvorište samo prolazno mesto, a kuća okvir koji podrazumevamo. Ali svest, i kada to ne primećujemo, sve te oblike upija i čuva. Prostor polako ulazi u naš način mišljenja, u ritam koraka, čak i u strukturu rečenica koje izgovaramo. Sećanje zato nikada nije samo vreme koje je pr...

M ilan Todorov P IŠTALJKA ZA MAGLU Kopajući slučajno po staroj platnenoj torbi koju sam pre tridesetak godina stalno vukao sa sobom odlazeći malim nesigurnim čamcem na pecanje na veliki Dunav iznenada nađoh malu limenu pištaljku. Dreždala je u tami čekajući trenutak da kažem: I ovo je bilo moje. A kupih je iz sada mi se čini glupe predostrožnosti: ako me uhvati magla na jesenjoj vodi da dozivom pištaljke odredim svoj položaj. Možda sam bio previše odg o voran a možda sam samo ispitivao šta se može desiti kada si malen i slab i da li će iko pomoći tek pištaljku nikad nisam iskoristio. I evo je sada tu kao dečja igračka metal je istog sjaja kad bih se izgubio sada kada su mogućnosti za nestanak neiscrpne i dunuo u nju dobri ljudi bi to čuli i podveli pod ludi dvadeset i prvi vek ocenivši doseg i jasnost piska metaforom uzaludnog protesta.

  Milan Todorov FOTOGRAFKINJA Postoji toliko reči koje opisuju smrad poput zadaha, vonja, truleži, ustajalosti, smradine… Miris se obično opisuje veoma neutralno kao aroma, isparenje, nota… Jednog dana vukao sam kožnu torbu po celom Beogradu i uveče seo u voz za Novi Sad. Preko puta mene na dvostrukom sedalu bila je žena sa fotoaparatom. Izvadio sam sjajnu metalnu pljosku koju uvek pri putu nosim u džepu i povukao dobar gutljaj svoje komovice. Žena me je gledala znatiželjno. Hoćete, pitao sam, izvadio pljosku iz unutrašnjeg džepa, otvorio metalni čep i obrisao grlić belim rukavom svoje košulje. Fotografkinja se nasmejala, uzela pljosku i nategla je. Kad m i je vratila povukao sam iz nje bez oklevanja. Ona je izašla na prvoj narednoj stanici. Sedište preko puta još je mirisalo na nj u.

  Milan Todorov PESAK  Kad su ovakve noći, noći punog Meseca, na koji, kažu iz NASe ljudi više neće kročiti a ne zna se zašto - spavam loše budim se oko dva i dvadeset svake noći i u pokušaju da zaspim ne dirajući svetla ekrana telefonskih ili televizijskih pokušavam da dočaram sliku dve mlade žene na obodu peščane plaže koje slučajno videh skoro zapinjući za njihova nezgrapna tela uvaljana u vreli pesak nekog glupog avgusta. Ne znam šta ima u tome. Možda je stvar u tišini koju stvara Bog Sunca na takvim mestima. Prolazio sam na vrhovima prstiju iza njih. Njihovi meki trbusi nisu se odvajali od besmrtnog praha peska. Bile su miljenice prljave divlje plaže bez spasilaca bez tuševa za pranje bez kontejnera za smeće i taj njihov pokušaj da se priljubljene kao divlje golubice na toplim krovnim crepovima zimi sačuvaju od bolesti i starosti uvek me vrati u spokojan san. Ja sam tada samo podsvest koja u besmrtnosti leta po meri sv...

  Milan Todorov ZRNO GROŽĐA Vozim starim putem Novi Sad – Beograd. Put je prazan. Poneki mladi vozač obično sa kršem od auta obilazi me jureći neobuzdano. Pored puta je reka k ojoj se sada ne može prići osim tupim dalekim zaobilaznicama. Braon reklame koje hvale istorijsko kulturno mesto dobrih vinara su izbledele. Idem u obližnju opštinu da platim zaostali porez za posedovanje vinograda. I te dve stvari: uplitanje u kandže birokratije i buduće slasti vina mešaju se dok hodam od jedne do druge uprave udaljene kilometrima puta pa i smisla zastajkujući na mobilnom kuckam poruku: Kada bi se skupio na jedno mesto naš život bio bi zrno grožđa koje se pod presom pretvara u zaborav.

  Milan Todorov Lovište Bezmalo svakog jutra rano pešačim putem koji ravno vodi pored šume na čijem drvetu jednom jedinom odabranom verovatno sasvim slučajno visi metalna tabla sa natpisom LOVIŠTE. Hodam lagano premda bih najradije trčao. U susret mi dolazi invalid. Pozdravljamo se premda se prvi put vidimo. Ja sam, kaže, svakog jutra na ovoj stazi mir tišina i meditacija. Oslanja se o čeličnu štanglu. Pokazujem mu tablu lovišta, -Ljudi vole da jedu divljač, kaže dok njegove štake svojim ujednačenim lupkanjem poslušno odrađuju svoj posao udaljujući se.