paradoks

  MALE PRIČE /25/ RATKO DANGUBIĆ KOMŠIJA Komšija me je pozdravio. Odgovorio sam gotovo automatski, onim kratkim klimanjem glave kojim ljudi potvrđuju da su se prepoznali, čak i kada nisu sigurni odakle. Nastavio sam ulicom nekoliko koraka, ali me je pozdrav pratio kao kamenčić u cipeli. Sasvim sitna nelagodnost koja, upravo zato što je sitna, ne prestaje. Zašto me je pozdravio? Okrenuo sam se. Ulica je bila prazna. Vetar je pomerao lišće uz ivičnjak, a komšija je već otključavao svoju kapiju, kao da je upravo završio sasvim običan razgovor. To nije rešilo problem. Ako iza mene nije bilo nikoga, mogao je da pozdravi nekoga ko je već prošao. Ili nekoga ko tek dolazi. Ulica je, pomislio sam, možda mesto gde se ljudi ne sreću uvek u isto vreme. Možda se pozdravi kreću sporije od ljudi. Sledećeg jutra požurio sam da ga preduhitrim. „Dobro jutro.“ Nasmešio se ljubazno, gotovo sa olakšanjem. „Dobro jutro.“ Bio je to osmeh čoveka koji je prihvatio tuđu pretpostavku. Ne čoveka koji me pozna...

  MILAN TODOROV DNO Vode dunavske ponovo rastu i ja se radujem tome kao da imam nekakvu računicu, neku korist ili zadovoljstvo od plovidbe. Nemam ništa od toga. Možda sam nekada imao, ali sada sam samo obalski čovek. Silazim do vode i gledam dokle je stigla. Još juče mogao sam proći pored nagnute vrbe. Danas joj samo gornje grane podrhtavaju u struji. Moram drugim putem da se vratim kući. Biti na obali nekada je značilo sigurnost. Danas je biti na obali onoga što teče, nezaustavljivog i večitog, znak poraza — jedra kao zastave na pola koplja. Ponekad podignem ruku čoveku na brodu. Ne znam da li me vidi ili samo gleda prema kućama iza mojih leđa. Spustim ruku i još malo ostanem. Na Oficircu sada nema nikoga. Voda prelazi preko mesta na kome sam ostavljao odeću. Pokušavam da ga prepoznam po drvetu, po nagibu obale. Svakog proleća moram ga tražiti iznova. Da li ću na proleće, za Đurđevdan, zaplivati u plavnim peskovitim prsima divlje plaže Ofic...

 

Књиге, меци и једна дуга жица О роману „Жица за пса” Милана Тодорова У библиотеци Милана Тодорова књиге стоје надомак стрелишта. У једној згради човек покушава да разуме свет читајући о њему, у другој вежбају како се погађа мета. Између тих двају послова налази се двориште, понеки прозор и врло мало сигурности.  Тај распоред простора у роману „Жица за пса” говори о његовом свету више него што би могао иједан накнадно дописан историјски коментар. Пуцњи допиру до читаонице, а књиге немају чиме да узврате. Остаје им оно што су одувек имале: речи, памћење, заблуде и људе који у њима покушавају да пронађу оправдање за сопствени живот. Роман почиње гласовима Борхеса, Ека и Киша. Први замишља рај као библиотеку, други је види као сведочанство истине и заблуде, а трећи подсећа на судбину свега што није записано. Тодоров прихвата сва три исказа, али их одмах излаже прилично грубом испитивању. Његова књижница мирише на прашину, устајалу колоњску воду, зној и јефтино вино. У њој се одр...

  Milan Todorov UZALUDNI TRUD NALAZAČA DUŠA Povremeno Facebook mi izbaci staru zaboravljenu fotografiju, uspomenu na neki događaj koji mi se u vreme nastanka slike činio važnim. Kada ih danas pregledam uočavam ljude pored mene koji su bili živahniji i u svemu ispred mene, sigurni, nasmejani i uvereni u moć koju su odista imali a sada ih nema među živima tako da nema mogućnosti da se ponovo fotografišemo na dodeli velikih nagrada ili na kraju važnog posla kao svedočanstvo nepobitno svakom oku dostupno da smo na dobrom putu da se nismo predali niti poklekli pred teškoćama naprotiv: uspeli smo u svom naumu što dokumentujemo kamerama na svojim telefonima slikama koje ne lažu. Ali, uvek se pritom pitam kako verovati fotografijama? Indijanci su smatrali da im fotograf dok ih snima uzima dušu. Nisam daleko od tog mišljenja. Moja duša i duša pokojnih prijatelja na fotografijama uspomena su izgubljene duše. Dešava se. Ljudi su preopterećeni slikama dana p...

  Milan Todorov SAVETI BACAČA NOŽEVA Beše to davno kada sam stanovao na obali reke a sused mi je bio ispijeni bacač noževa u cirkusu. Savetovao me je da se nikad ne vraćam putem kojim sam došao. Nisam razumeo zašto. I danas imam naviku da idem istim putevima. Odlazak, povratak, isti gradski prilazi, traženje sigurnosti i sumnja da ću stići tamo kud sam krenuo. Stari bacač noževa mora da je imao precizno oko jer odista na istom putu kojim idem ponavljaju se opasnosti, a uvek se ukaže nešto drugo umesto onog što želim da sretnem. Ponekad mi smrt u vidu suludog motocikliste dođe u susret i srećom prođe. Ponekad crna nedužna mačka. Ponekad neka dobra prilika, ali i nju rutinski prođem iako znam da se nikad više neće ponoviti.