paradoks

  Milan Todorov S OVE STRANE Novi putevi presecaju tkivo ravnice, posebno onaj jedan, račvasti, što kao oštar rez odvaja moje korake od nemih rukavaca i skrajnutih voda. Tamo gde su u baruštinama, pod drezgama, dremali plavožuti karaši — one male, lakome lepotice koje sam hvatao na prevaru, na list vrbe. Sada prilazim sbvojoj omiljenoj čardi na obali, uzdignutoj nad plitkim, umirućim Dunavom, gazeći tucanik poluizgrađenih drumova čije ivice grizu točkove automobila. Uz ivicu puta, u prašini: kamionet ugašenog motora. Na njegovoj otvorenoj platformi, na daskama sprženim julskim zvezdama, sede tri crnpurasta mladića. Šeširi oborenih oboda zaklanjaju im lica; oni su male Bude, zamrznuti u zamoru, nepomični posmatrači sopstvenog udesa. Čekaju prevoz do barake, te tesne spavaonice za ljudska tela, gde se dnevni umor suši kao riba na suncu. Tada shvatam: svako nosi svoju unutarnju težinu, svoju mrvu hleba i usud soli. Uspomene nisu spomenici, već zemlja ...