paradoks

  Mil an T odorov KIŠA Jednom je jedan čovek pred mnogim ljudima seo u kožnu fotelju koja se pod njim zamalo prelomila tako da je upao u nju, i izgledalo je da će — ostane li u tom poluzgrčenom položaju — biti neko kome je potrebna pomoć. Ali čovek se samo nasmešio i mirnim tonom rekao: Kad sam se ionako već uvalio, idem do kraja. Domaćin mu je pogledom punim izvinjenja predložio novu fotelju, ali je ovaj odbio. Od tog događaja nije prošlo više od deset meseci kada je, u propalu fotelju zavaljen, čovek umro. Neke banalnosti su znakovi. Da li piješ vodu na izvoru iz dlana? Koliko orezuješ puzavce na terasi? Da li veruješ u signal iz kosmosa koji putuje milijardu godina do nas? Sve su to reči... bez odgovora. Ono što kradeš iz sećanja ogrlica je oko vrata. Steže do gušenja, ali ne boli — samo ponekad, kad rominja kiša. Mil an T odorov KIŠA Jednom je jedan čovek pred mnogim ljudima seo u kožnu fotelju koja se pod njim zamalo p...

  Milan Todorov MANASTIRSKE ŠUME Pred svaku zimu obično na samom koncu Miholjskog leta duboko u oktobru naručujem preko nekog bivšeg ribara i bivšeg ratnika cepanice žute vrbe za zimu. Donose mi ih jaki zdravi momčići istovare brzo bez merenja četiri ili pet kubika i kao bez duše odjezde a ja se uvek pitam od čega beže i šta je razlog tome. Budući plamen, granica između pepela sa otiscima praistorijskih bića i recimo dece kojoj rastu prvi sekutići ili je ipak reč samo o preoblikovanju formi jer je nemoguće ići u suprotnom smeru pošto se godovi stvaraju putovanjem kroz vreme do budućeg kruga, do smrti svete šume.

  Milan Todorov OPADANJE ZVEZDA Svršeno je sa dobom obnaženog spavanja u krevetu pri otvorenom prozoru sa širom raskriljenim zavesama sa prizorom zvezda kao tajanstvenih i dalekih ljubavi na nebu koje padaju sve niže. Svršeno je i sa uzaludnim čežnjama u korpi prezrelog voća koje sada još nevino lagano gnjili u novoj zbilji i tvoje je sada da prespavaš vreme ne ono dolazeće jer je to nemoguće nego vreme starih talasa ushita povremenih uzaludnih kajanja i potom opet strasti sa osećanjem da su granice tvog tela izlomljene crte između kojih u procepima struji vetar u malim borovima pogdegde sasušenim a posađenim oko kuće još u vreme kada je sunce prljilo kožu mladića u areni radosti i žeđi negdanjoj.

  MALE PRIČE 23 RATKO DANGUBIĆ 1.  ŽENA KOJA JE SAKUPLJALA ZABORAVLJENA IMENA Svako jutro, pre nego što bi otvorila oči, Milena je ispod jastuka pronalazila papirić. Na njemu je bilo jedno ime. Ponekad ime čoveka kojeg nikada nije upoznala. Ponekad ime nekoga ko je umro pre mnogo godina. Jednog jutra pisalo je: MILENA. Slova su bila uredna, plava, gotovo službena. Od odnela je papirić starici koja je stanovala iznad pekare. Starica ga je pročitala i nasmejala se. — Napokon. — Šta napokon? — Napokon si zaboravila sebe. Milena se nasmejala, jer je čovek, kada ne razume neku rečenicu, najčešće smatra smešnom. Ali te večeri majka ju je pogledala kao strankinju. — Izvinite, poznajemo li se? Milena je istrčala na ulicu. Pozvala je prijateljicu. — Ko je to? Samo ju je stari pekar prepoznao. Nije ništa pitao. Pružio joj je topao hleb. — Jedi. — Zašto? — Sećanje je glad za onim što smo bili. Sledećeg jutra papirića nije bilo. Milena je otvorila oči i shvatila da ne zna svoje ime. Nije ...

  Milan Todorov OMNIBUS ILI TRI DELA DUŠE Vraćao sam se automobilom kući u ranom predzimskom sumraku kada sam na skretanju između dva majurska groblja ugledao na putu spljoštenog zeca. Zaustavio sam se i parkirao kola po strani, jer se na tom uskom putu teško mimoilaze dva vozila, te izašao da ga vidim. Zec je bio sivozelen i ležao je nepomično. Izgledalo je , po svemu, da ga je neko pregazio. Ne znam kakvo sam čudo očekivao. Dok sam mu prilazio, naišao je crni mercedes. Automobilista je jurio besomučno i pred mojim očima ponovo pregazio zeca. Ako postoje dvostruke smrti, pomislih, onda je to ova. Vratio sam se do kola i iz pregratka ispod šoferšajbne uzeo one tanke najlonske rukavice koje se mogu naći na svakoj benzinskoj pumpi. Navukao sam ih na ruke, prišao zecu i podigao ga. Odneo sam ga do kanala pored puta i pažljivo spustio u sparušenu travu. Nadao sam se da ga neće rastrgnuti psi, nego će ga lagano razvući mali bešumni, crni mravi koji su već plazili po njemu. Učinio ...

  Милан Тодоров ОДБРАНА И СМРТ ЛЕПТИРА Природњаци су се дуго питали како лаки шарени лептири успевају да се одбране од птица које се хране инсектима. И најзад су утврдили. Од сигурне смрти бране се лепршањем шарених крила које вара птице о месту на коме се налазе и правцу у коме ће полетети. Све је, ах, опет у лепоти. Али, помишљам, има ли у њој љубави? Шта ако се иза те љупке акробатике крила крије заборав девојке са којом си водио љубав, а сада кријете погледе једно од другог док је пушташ да прође зебром испред твог аута ослањајући се на инвалидски штап? Некад си балавио при погледу на њене ноге, а сада то примаш као нешто обично, као: старост је за људе, као: лептири живе само један дан, што, наравно, није тачно, као што није тачно да ништа не дугујемо бившим љубавима. Шта ако нам се услиши жеља да поново живимо свој живот како ћемо се одбранити од лептира којег смо појели а који, гле, сада игра у нашем трбуху?