paradoks

  MALE PRIČE 23 RATKO DANGUBIĆ 1.  ŽENA KOJA JE SAKUPLJALA ZABORAVLJENA IMENA Svako jutro, pre nego što bi otvorila oči, Milena je ispod jastuka pronalazila papirić. Na njemu je bilo jedno ime. Ponekad ime čoveka kojeg nikada nije upoznala. Ponekad ime nekoga ko je umro pre mnogo godina. Jednog jutra pisalo je: MILENA. Slova su bila uredna, plava, gotovo službena. Od odnela je papirić starici koja je stanovala iznad pekare. Starica ga je pročitala i nasmejala se. — Napokon. — Šta napokon? — Napokon si zaboravila sebe. Milena se nasmejala, jer je čovek, kada ne razume neku rečenicu, najčešće smatra smešnom. Ali te večeri majka ju je pogledala kao strankinju. — Izvinite, poznajemo li se? Milena je istrčala na ulicu. Pozvala je prijateljicu. — Ko je to? Samo ju je stari pekar prepoznao. Nije ništa pitao. Pružio joj je topao hleb. — Jedi. — Zašto? — Sećanje je glad za onim što smo bili. Sledećeg jutra papirića nije bilo. Milena je otvorila oči i shvatila da ne zna svoje ime. Nije ...

  Milan Todorov OMNIBUS ILI TRI DELA DUŠE Vraćao sam se automobilom kući u ranom predzimskom sumraku kada sam na skretanju između dva majurska groblja ugledao na putu spljoštenog zeca. Zaustavio sam se i parkirao kola po strani, jer se na tom uskom putu teško mimoilaze dva vozila, te izašao da ga vidim. Zec je bio sivozelen i ležao je nepomično. Izgledalo je , po svemu, da ga je neko pregazio. Ne znam kakvo sam čudo očekivao. Dok sam mu prilazio, naišao je crni mercedes. Automobilista je jurio besomučno i pred mojim očima ponovo pregazio zeca. Ako postoje dvostruke smrti, pomislih, onda je to ova. Vratio sam se do kola i iz pregratka ispod šoferšajbne uzeo one tanke najlonske rukavice koje se mogu naći na svakoj benzinskoj pumpi. Navukao sam ih na ruke, prišao zecu i podigao ga. Odneo sam ga do kanala pored puta i pažljivo spustio u sparušenu travu. Nadao sam se da ga neće rastrgnuti psi, nego će ga lagano razvući mali bešumni, crni mravi koji su već plazili po njemu. Učinio ...

  Милан Тодоров ОДБРАНА И СМРТ ЛЕПТИРА Природњаци су се дуго питали како лаки шарени лептири успевају да се одбране од птица које се хране инсектима. И најзад су утврдили. Од сигурне смрти бране се лепршањем шарених крила које вара птице о месту на коме се налазе и правцу у коме ће полетети. Све је, ах, опет у лепоти. Али, помишљам, има ли у њој љубави? Шта ако се иза те љупке акробатике крила крије заборав девојке са којом си водио љубав, а сада кријете погледе једно од другог док је пушташ да прође зебром испред твог аута ослањајући се на инвалидски штап? Некад си балавио при погледу на њене ноге, а сада то примаш као нешто обично, као: старост је за људе, као: лептири живе само један дан, што, наравно, није тачно, као што није тачно да ништа не дугујемо бившим љубавима. Шта ако нам се услиши жеља да поново живимо свој живот како ћемо се одбранити од лептира којег смо појели а који, гле, сада игра у нашем трбуху?

Milan Todorov NIJE ZGOREG DA SE PODSETIMO Ustavno pravo na slobodu govora (tačnije: slobodu mišljenja i izražavanja) u Republici Srbiji garantuje član 46. Ustava Republike Srbije. Tekst člana glasi: "Jemči se ssloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom, fotografijom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje." Funkcija ili položaj (direktor, predsednik udruženja, javni funkcioner) ne ukida ovo pravo. Ustav garantuje slobodu izražavanja svakome.  Niko pa ni sama država ne sme kažnjavati izražavanje samo zbog funkcije.

Milan Todorov IZGNANSTVA I NEMIRI Bora Ćosić, Dnevnik 2020 – 2025, Lom, Beograd, 2026 Veliki pisci kao da su se zasitili klasične romaneskne fabule i sve više se okreću vođenju dnevnika. Kao da kroz tuđe, izmišljene živote više ne mogu da razaberu sopstveni, pa se vraćaju ličnim nedoumicama i nedovršenim poslovima. Dnevnik im dopušta da ostave protivrečnosti zakovane, da zabeleže misao koju će sutra osporiti i događaj čiji smisao još ne razumeju. A čitalac u tim zapisima često prepoznaje ono što dobro sklopljena fabula prikriva: koliko se života odvija bez jasnog pravca i koliko toga ostaje bez raspleta. U tome ima i nečeg oslobađajućeg za pisca koji je najveći deo života proveo gradeći književne svetove. Više ne mora da dovede svoje junake do trenutka u kome će se njihove sudbine objasniti. Može da ostane uz prizor, uz nekoliko rečenica iz razgovora, uz pomisao nastalu pred prozorom. Ali prividna skromnost takvog postupka postavlja nov zahtev: ono što je izdvojeno iz svakodnevice mor...

  Milan Todorov MRAZ PO KOTLINAMA Sedeli smo za malim stolom u kafeu Brunch. Ispred nas bile su dve bele šoljice kafe, prazne. Iznenada jedna nepoznata mlada devojka nagnu se nad mojom ženom i reče joj: Izvinite samo da vam kažem videla sam vas i juče u gradu mnogo ste lepi. Zatim se nevidljivo udaljila prosipajući miris svog parfema. Osetih stid i kaznu istovremeno. Rezervni delovi sreće u kojoj plutaju ženski obrisi u uobraziljama postadoše mi namah hor anđela u bordelu, vreme prošlo vreme poput pepela. Po povratku kući uključih televizor. Sutra, reče devojka slična onoj, biće mraza po kotlinama.