paradoks

  MILAN TODOROV OD ČEGA ŽIVE ANĐELI Odmah da kažem: ja ne verujem u postojanje ljudske duše ni u to da se ona četrdeset dana posle smrti još pojavljuje među nama. Međutim, jedna pojava već više od trideset godina unosi sumnju u moj stav. Svake jeseni pojavljuje se isti leptir dok radim bilo šta u dvorištu, na terasi, čak i kraj otvorenog prozora. Leptir leprša crveno-žutim krilima sa dve crne tačkice na njima. Pokušavao sam da ga ulovim, ali nikad nisam uspeo. Pitao sam prijatelja lepidopterologa zašto mi se uporno vraća. Poručio mi je da se ne uznemiravam. To je dnevni paunovac koji traži mesto gde će prezimiti. Danas se opet pojavio dok sam pekao rakiju od bobica grožđa i prezrelih smokava. Dolepršao je i zastao na rubu posude u koju je tankim mlazom iz lule curkala patoka za prepek. Uzaludno sam pokušao da ga ulovim. Znam, uvek je tako: kada se on pojavi, sanjaću čoveka kome su nekada pripadali i taj kazan i to voće. Sporiću se sa njim kao što s...

  MILAN TODOROV MILAN TODOROV NOĆNA PLOVIDBA Osmatram kako mahovina, tamna i zelena, hranjena kišom i prašinom, prekriva sve na mojoj kući: sparušen krović na terasi, ispucalu kamenu peć za pečenje hleba, obode kamenog stepeništa u bašti. U njenoj prirodi je mekota, baršunasta pod jagodicama, pa opet obavija i davi poznati mi svet kao slutnja čiji smisao još ne razaznajem. Ponekad, samo ponekad, neka noćna mačkica u potrazi za plenom koji joj izmiče danju oštrim kandžama okruni taj zeleni tepih na crepu, ostavljajući male okrugle grudve na zemlji. Uvek se pitam, dok ih vraćam na pokisle crepove, da li su mrtve ili osećaju bol koji je tako blizak radosti života — bol koji putuje tiho nebom kao brod duge plovidbe.

MALE PRIČE/26/ RATKO DANGUBIĆ KOMŠIJA Komšija me je pozdravio. Odgovorio sam. Posle nekoliko koraka pomislio sam da možda nije pozdravio mene nego čoveka iza mene. Okrenuo sam se. Iza mene nije bilo nikoga. To nije rešilo problem. Jer sada postoji mogućnost da je pozdravio nekoga ko je otišao pre mene. Ili nekoga ko tek dolazi. Sledećeg jutra pozdravio sam ga prvi. Odgovorio je ljubazno, ali kao čovek koji nije očekivao da ga poznajem. Od tada se svakodnevno pozdravljamo. Nijedan od nas nije siguran ko je započeo naše poznanstvo. REČ KOJA JE OSTARILA Jedna reč više nije želela da označava ono što je označavala. Nije protestovala. Jednostavno je počela da kasni. Ljudi bi je izgovorili. Tek nekoliko sekundi kasnije pojavilo bi se njeno značenje. Za to vreme razgovor bi već otišao dalje. Na kraju je reč ostala sama. Nije umrla. Samo je nastavila da znači nešto što se već dogodilo. PRAŠINA Obrisao sam prašinu sa police. Sutradan se vratila. Obrisao sam je pažljivije. Pono...

  Milan Todorov MOJE OBIČNO JUTRO Rano izjutra odlazim po namirnice u megamarket na drug o m kraju grada. Vozim najpre uskim privatnim putem na kome je nepregledna krivina i moram da stisnem sirenu što pretpostavljam dodatno uznemirava ljude u okolnim kućama. Zatim nailazim na raskršće na kome čovek mesecima drži auto izbušenih guma ometajući saobraćaj. Hladno mi je. Uključujem grejanje u automob ilu i držim levu ruku na otvoru kroz koji izlazi mlaki vazduh. Prtolazim između dva groblja skrećen desno da bih se lakše ukj u čio na magistralni put tada prolazim pored lokalne ambulante i policijske stanice. Najzad izlazim na glavni drum koji vodi ka mostu preko reke. Pored puta su drvoredi jablanova. Iznenada jedan list koga je vetar otkinuo poleti pravo ka mojoj šoferšajbni. Instikt i vno trgnem glavom misleći da je kuršum.

  MILAN TODOROV BOBICA U povratku sa groblja majurske udovice vredno beru plave bobice trnjine pored puta, bobice koje je godina rodila u izobilju. Trnjine su, pak, najbolje kad ih mraz okrzne svojim belim jezikom, ali udovice ne mare za to. Veruju u lekovitu moć njihove plaveti i trpaju ih u unapred pripremljene plastične vreće tankim, skoro beskrvnim prstima. Produžiće im život, misle, kao što jesen produžava letopis leta. Nestajanje je, možda, prostodušna nežnost, sasvim nedokučiva.

  Milan Todorov POVRATAK Morske ptice selice koje preleću hiljade i hiljade kilometara sada skreću s kursa, kasne u povratku, promašuju ostrva na koja su krenule — kao da se zemaljsko vreme usporava, a njihovo biološko ostaje tačno. Ne znam kako to usporavanje zemaljskog vremena utiče na naša tela i, najzad, na naše stare ljubavi. Da li se to vraćaju tela koja smo nekada voleli? I kako sada obrisati ta nadiruća tela koja su u međuvremenu bila tela za nasladu drugima? Šta je s mojim telom i tvojim telom, stara devojko, možda već mrtvom? Jesu li samo sled potrošenih nežnosti za koje se sada, kada su čuda vremeplova moguća, pokazuje da su ipak vredele? A mi nismo verovali, uljuljkani u postojeći stvarni svet, u nove ljubavi, jednako kao i prve isterane iz raja. Moje lice je opet novo. Tvoje lice isto tako. Zašto se to dešava? Jesi li sada sa mnom? Jesi li ti ili ti koja si sa mnom?