paradoks

  M ilanTodorov LJUBAV JE IZ RAJA IZAŠLA Imaginacija je neprestano premeštanje i preplitanje doživljenog. Ubeđen sam da su novi događaji mogući samo zahvaljujući sećanju na stare događaje. T ako je bilo i ovog dana, tačnije večeri. Vraćao sam se iz grada. Kiša je tu sasvim prestala, ali je žestoko padala kad sam izašao iz njega i bazao vijugavim putem između tvrđave i Dunava. Između istorije i nečeg novog što voda uvek nosi. Kada sam stigao kući prvo što sam uradio bilo je da se istuširam i obučem novu plavi pidžamu. Nova, koju sam kupio tamo gde i staru, pre najmanje pet ili šest godina, bila je iste tamnoplave boje ali materijal je bio tanji i nekako providljiv tako da se svaki čovek, pomislio sam kad sam je prvi put obukao, mora osećati pomalo nesigurno. Pitao sam prodavačicu u toj maloj, donekle zaguščjivoj, radnji u Zmaj Jovinoj ulici u centru zašto je pidžama tako tanka a ona mi je odgovorila da sada prave takve, jer su zime blaže. -Osim toga – rekla mi je sa ...

  Milan Todorov O DUŠI Jednom prilikom u nekoj sali za promocije jedne izdavačke kuće govorio sam o preimućstviu duha nad toliko hvaljenom i opevanom dušom tvrdeći da je duša izmišljena kategorija za trgovanje verom i romantičarskim pesmičuljcima. Većina se nije složila. Gledali su me sa jedva skrivenom mržnjom. Ne znam šta sam drugo mogao. Duh ume da govori da piše i crta a duša sablasno ćuti, ona ne ispunjava prostor oko nas. Niko je nije video. To još ne mora ništa da znači, ali potreban nam je prepoznatljiv oblik našeg unutrašnjeg postojanja a ne prepuštanje tajnim znacima želje da budemo bolji u nadi da možemo nadvladati vreme svog trajanja protraćeno obično u neznanju strahu ili samoljubiv oj gramzivosti. Ako sam pogrešio molim svoju dušu u izganstvu da uveća moju skromnu ambiciju da u svakodnevnom redu za raj pronađem reč koja označava sve, istoriju sopstvenog uništenja ljubav za sveukupno stvoreni svet i najzad za sećanje n...

  Milan Todorov KRUG Odlučio sam da prestanem da pišem. Postoji toliko konkretnih, materijalnih i opipljivih stvari koje bi trebalo da uradim a koje će me sasvim sigurno ispuniti zadovoljstvom. Ako ne baš zadovljstvom, ono, nadao sam se, mirom, onim tihim malim dragocenim mirom kao kad opatica prebira svoje brojanice. Ploča na terasi, na primer, kada se posle zimskih snegova i prolećnih kiša natopi vodom, učini da se zidovi u donjem delu gde se nalazi i moj mali atelje za slike, knjige i raritetna vina – ovlaže tako da sa njih otpada kreč a slike u ramovima dobijaju zelen o plesnjivu boju. To sa ravnim krovovima je stalna neizlečiva muka. Šta s ve nisam probao, od ib e r laufa, ma šta to značilo, do specija l nih izolacionih materijala koj e su reklamirali uveliko kao sjajno sredstvo koje ne dopušta vlaženje ili odvajanje cement nih i gipsanih ploča. Naravno da je sve to, kako se u narodskom žargonu kaže: držalo vodu dok majstori ne odu. Trebalo je sačuvati moj mali atelj...

  Ratko DANGUBIĆ MALE PRIČE (2) 1. Azimut zaboravljenih izbora Sačuvao sam račun, ne zbog iznosa, već zbog malog kompasa koji je uz njega došao kao višak, dar, kao fusnota uz neku neizgovorenu odluku. Kasirka nije pomenula pravac; nasmešila se sa tihom sigurnošću nekoga ko prisustvuje dovršetku nečega što je započeto drugde. Kod kuće sam otkrio da igla ne pokazuje sever, već zid komšijinog stana. Tamo je, kako sam se nejasno setio ili izmislio, nekada bio skriven radio-predajnik iz rata kojeg se niko ne seća. Zaborav je, pomislio sam, uveden administrativno. Pokušao sam da vratim kompas. Prodavnica više nije postojala. Na vratima je ostao natpis: Zalihe se prodaju drugde. Strelica ispod nije pokazivala ni u jednom postojanom pravcu; podrhtavala je, kao da traži uzrok, a ne cilj. Te noći kompas je reagovao na tiho zujanje iz zida. Stavio sam ga, zajedno sa računom, u fioku. Fioka je počela da bruji ravnomerno, gotovo službeno. Ujutru su na računu bile nove stavke. Nisam se...

  Milan Todorov TRI MUŠKARCA U glavnoj gradskoj ulici, punoj dokonih predvečernjih šetača, skoro se sudarim sa starim poznanikom. On je sa ženom. Rukujemo se. On pruža ruku mojoj ženi i ona se, sa osmehom, ne znajući o kome se radi, rukuje s njim. Ja zaboravljam da pružim ruku njegovoj ženi. – Kako si? – pita me. Kad me to bilo ko pita, ne znam šta da kažem. To je ozbiljno i teško pitanje, ukoliko nije prazna kurtoazija. Ne znajući šta se krije iza toga, odgovaram mu klasično: – Držimo se. To ništa ne znači. Za šta se držimo? Sećam se onih natpisa u starim gradskim autobusima: „Držite se za držače“, a onda je neki mangup flomasterom slovo Ž pretvorio u K. Dugo se nisam vozio autobusom i obećavam sebi da ću to uskoro učiniti. Baš da vidim šta se desilo sa onim natpisom. Ako ništa drugo. Osim toga, uskoro bi trebalo da idem na sistematski pregled, da bih dobio uverenje da mogu i dalje da upravljam motornim vozilom. Šta ako ne prođem? Mada ne vidim razlog za to. Međutim, sa o...

  Milan Todorov USAMLJENE VENE Sprijateljio sam se s čovekom iz obezbeđenja BIG šoping centra. Ponekad razmenimo po koju rečenicu. Pitam ga da li zna ko je vlasnik firme u kojoj radi. Jevrejin, kaže, uz jedva primetnu grimasu. Šta rade po svetu — užas. Zamisli, kaže, da je Hitler živ. Hteo sam da mu kažem da bi tada ostao bez jedinog posla. Kome bi se molio za rad. Ali me zaustavi njegova iskrenost. Svaki dan, i poneku noć, hoda dvanaest sati bez prestanka i vene na nogama koje mi pokazuje — sve su deblje i tamnije. Ima dobro ime: Slobodan. Ali mu danas ne pomaže. Pozdravljamo se rukom. Odlazim kući da spavam, da sanjam. San je mozaik slika nekoliko žena. Neke su crne, neke plave, neke sklone večnom životu i vežbaju tela a neke meke i plahe samo prisutnost. Ne znam zašto dolaze. Ali neka me zapamte u, može biti, svom snu šta je to što može da nas sačuva na kraju sveopšte  usamljenosti?