paradoks

  MALE PRIČ/21/ RATKO DANGUBIĆ Šolja čaja Svakog jutra Petar je spuštao istu plavu šolju na isto mesto kraj kuhinjskog prozora. Njegova žena umrla je pre tri zime, ali on je i dalje postavljao dve šolje za čaj. Jednog jutra sunčeva svetlost obasjala je praznu šolju tako snažno da je podigao glavu, očekujući da će neko progovoriti. Niko nije. Ipak, čitavog dana osećao je nečije prisustvo. Te večeri oprao je obe šolje i ponovo shvatio ono što je već znao: ljubav najduže opstaje kao navika. Kišni mantil Kišni mantil koji je visio u hodniku nije pripadao nikome. Bar nikome ko je još bio živ. Njegov otac umro je pre petnaest godina, ali je mantil ostao, čuvajući jedva primetan miris duvana i mokrog lišća. Jednog jesenjeg popodneva Petar je, prolazeći pored njega, dlanom okrznuo rukav. Na trenutak je ponovo postao dečak. Mantil nije sačuvao njegovog oca. Sačuvao je rastojanje između nekada i sada. Nedelja Crkvena zvona razlivala su se nad gradom. Marija je sedela u svojoj bašti, pretvara...

  Milan Todorov SIBIRSKI ARIŠ Ne mogu da budem dobrovoljni davalac krvi. Imam više godina nego što traže. To je samo jedna stvar koju ne razumem. Druga je ariš. Kada sam se uselio posle godina gradnje u novu kuću već narednog proleća zasadio sam mladicu sibirskog ariša ispred nje. Danas je veća od kuće, zaklanja je svojom krošnjom. Ko smo u vlasti prostora? Koliko je naše u onome što dajemo drugome? Košulju ispod kože? Koliko je još potrebno da dajemo dolazećem mi koji odlazimo sa njima ipak?

  Milan Todorov S OVE STRANE S OVE STRANE Novi putevi presecaju tkivo ravnice, posebno onaj jedan, račvasti, što kao oštar rez odvaja moje korake od nemih rukavaca i skrajnutih voda. Tamo gde su u baruštinama, pod drezgama, dremali plavožuti karaši — one male, lakome lepotice koje sam hvatao na prevaru, na list vrbe. Sada prilazim svojoj omiljenoj čardi na obali, uzdignutoj nad plitkim, umirućim Dunavom, gazeći tucanik poluizgrađenih drumova čije oštre ivice grizu točkove automobila. Uz put, u prašini: kamionet ugašenog motora. Na njegovoj otvorenoj platformi, na daskama sprženim julskom zvezdom, sede tri crnpurasta mladića. Šeširi oborenih oboda zaklanjaju im lica; oni su male Bude, sklupčani u zamoru, nepomični posmatrači sopstvenog udesa. Čekaju prevoz do barake, te tesne spavaonice za ljudska tela, gde se dnevni umor suši kao riba na suncu. Tada shvatam: svako nosi svoju unutarnju težinu, svoju mrvu hleba i usud soli. Uspomene nisu spomenic...

  Milan Todorov PERO GOLUBA ZA KLANJE Izgleda da sam izgubio pojam o vremenu. To je, rekoh sebi utešno , najmanje što sam mogao da izgubim. Možda i najsrećniji ishod. Rano ujutro išao sam autom u Lidl da kupim hranu za nekoliko dana. Usput sam nailazio na golubare. Vozili su svoje stare crne bicikle na kojima je iza sedišt a na prtljažniku bila kartonska kutija sa golubovima. Tek tada mi sine da je danas nedelja te da ih nose na pijacu radi menjanja ili prodaje golu bijeg mesa za supu. Jednom sam je jeo. Meso je bilo plavo. Ovo jutro je, pak, bilo sivo. Obilazio sam golubare oprezno čak sam prilikom jednog uklju č io nakratko sirenu a oni bi mi otpozdravljali veselo. Golubovi iza njihovih leđa širili su krila kao bele jedrilice jedra dok strujanje u našem mimoilaženju postoji, kratko, dovoljno za prhtaj. Kad bih slučajno ili namerno oborio jednog od tih golubara na biciklim a golubovi spremni za klanje bili bi slobodni. Pr i bližih ...

  RATKO DANGUBIĆ ŠTA AKO JE ISTINA NAJVEĆA LAŽ? Šta ako je istina najveća laž ikada izrečena—                                                                                                    ne od Boga, ne od vlada, ne od mrtvih,                                                                                                               već od uplašene životinje u nama kojoj je bilo potrebno ime za tamu? Šta ako je prvi čovek koji je pokazao prema zvezdama i rekao...