paradoks

  MALE PRIČE /8/ RATKO DANGUBIĆ Pismo bez adrese U poštanskom sandučetu pronašao sam pismo upućeno meni. Prepoznao sam rukopis svog oca. To ne bi bilo neobično da moj otac nije umro pre dvadeset godina. U pismu je stajala samo jedna rečenica: „Nemoj sutra ulaziti u voz za Solun.“ Sutradan nisam otputovao. Uveče sam na televiziji video vest o sudaru vozova. Godinama sam čuvao pismo. Jednog dana nestalo je iz fioke. Kao da je ispunilo svoju dužnost. Sat dede Sretena Deda Sreten nosio je stari džepni sat koji nikada nije radio. Svako jutro navijao ga je s pažnjom i prislanjao uz uho. — Čujete li? — pitao bi. Nisam čuo ništa. Kada je umro, nasledio sam sat. Te noći začuo sam tiho otkucavanje. Poklopac je bio zatvoren. Kazaljke su stajale. Samo je vreme unutra nastavilo da teče. Fotografija sa plaže Na buvljaku sam kupio fotografiju nepoznate porodice. Na poleđini je pisalo: „Leto 1963. Poslednji dan.“ Na slici sam ugledao čoveka koji je neobično ličio na mene. Sutradan s...

  Milan Todorov SPAVAČ POD KRILOM PTICE Sedeo sam na terasi bilo je tako oko sedam sati uveče kada sam primetio malu pticu kako vrtoglavo leti iznad mene menjajući smer. Pomislih: evo prve laste. Osmatra čeljad u zemaljskoj bašti. Drži se visine jer tako je bliža Bogu. Napravila je svega dva ili tri brišuća leta iznad mene i nestala a ja mislim da ona samo ima providno telo i da postoji taj neprestani let iznad nas vezanih silom zemljine teže. Mi ga retko vidimo. Mnogi letači žive samo jedan dan. Leptiri, na primer ali ovde. U Australiji ili Aziji pak taj isti leptir još je živ. Padanje svetla dana i noći je povlačenje u šturu biografiju. Potrebno je samo da svako od nas ima svoje nebo. To nije teško. Svemir je nepregledan i lako bi ga bilo iseći na komade kao tortu za dečji rođendan na kome bi svi bili sasvim veseli samo još da se nebo otvori i odlazim da spavam pokriven krilom ptice.

  Milan Todorov NOĆNI ČUVAR ČAMACA Naslediti mesto noćnog čuvara čamaca na drvenim pontonima koji služe kao privezi pošto je prethodni čuvar iznenada umro je nešto što nisam očekivao od njega vozača teških kamiona koji je prošao celu Evropu da bi penziju stekao u Velikoj Britaniji i vratio se na obalu našeg Dunava. Spava u kamp kamionetu i žali se na loše snove. Prihvatio je mesto čuvara kaže mi samo zato što to niko nije hteo da radi za mizernu platu. A sad idem da spavam noćas sam bio budan do jedan a ustao u četiri jer mi je smetala vlaga posle sinoćne halabuke. Dok se opravdava desnom rukom se hvata za srce. A onda pokazuje svoju paunastu lepezu: Ni ja ne radim taj posao za platu nego za hranu i po koje piće. Znam da laže, ali volim ga jer ne priznaje poraz nego masti okruglo i slatko kao što se laže na prekretnici na polovini života kad si spreman da budeš kapelnik nekakve tajne crkve na reci čije telo pripadnici lučke policij...

  Milan Todorov SPARNI DANI Ponekad mada sada već sve ređe smlavljen vrućinom odem tamo na tu čardu za letnju upotrebu misleći da je bolje da odem na još živo mesto na kome me neki ljudi poznaju, na mesto na kraju mog sveta gde prolazi vreme sporo kao lečenje oronulog tela. Nekoliko stabala gloga voda koja kosmički otiče i drvena kutija nazvana oglasna tabla sa čituljama svežih pokojnika ispod stakla umrljanog sasušenim muvama. I oni se eto vraćaju tu samo na obrnut način trajanja, pomišljam, dok pas bez desne prednje noge nemiran pre dolazeće nevreme sumanuto trči između kafanskih stolova za kojima ljudi jedu ribu i zalivaju je pivom umesto čestitim vinom a taj pas nesrećni trči sve brže trči u krug ne hajući za zapovedni ton vlasnika i ne videći na visoku pritku stola podignute vijugave noge njegove nestrpljive slobodoumne pratilje u još jednom prisilnom letu Gospodnjem.

  DOBAR NESPORAZUM ILI EPISTOLARNA PRIČA                                                                                                                          Vasi Pavkoviću Obično čovek koji piše u nekim godinama pod starost uspori ili sasvim prestane to da čini. Naravno, ssve vreme čezne da nastavi tamo gde je stao. Saveti prijatelja koji sada dežde u istoj nevolji, ne pomažu. Polako svi mi upadamo u ono najgore što pisca može da snađe, a zove se neizvesnost čekanja na inspiraciju. Međutim, događaji obično nemaju svoja pravila. Ponekad vam pomogne jutarnj...

  Milan Todorov ŽIVI SVET Bezmalo svi moji preci nosili su grčka imena pradeda Forferije koga su zvali Forfa i koji po svedočenju moje babe nikad konje upregnute u kola nije iz avlije isterivao na četiri noge nego na dve; zatim stric Vasilije, otac Ćirilo, deda stric Spiridon… oni ipak behu tiši i strpljiviji. Je međutim ne ličim ni na jednog od njih. Dok pišem ove redove uz otvoren prozor veliki divlji golub posmatra me čučeći na ogradi terase. Ko si ti htedoh da ga upitam iz kog jajeta si se izlegao tako lep i velik u predvečerje imaš li meku ili preku narav kakav trag će ostati iza tvog mahanja krilima, ali je on u međutrenu već odleteo jer beše očigledno mudriji od mene koji se savijam nad tastaturom nad slovima nad praznslovljem u kome mešam svetove one prošle i sadašnje samo da bih zamrzao svoj lik svoje telo poput Volta Diznija u ledu dubokom 550 stepeni ispod svake nule.