paradoks

Milan Todorov TEMELJI Kad smo kopali zemlju za temelje kuće pronašli smo na jednom mestu sasvim u uglu placa nešto što je ličilo na hrpu ljudskih kostiju. Hteo sam da pozovem arheologe  ali  bagerista koji je iskopavao zemlju rekao mi je da to nije ništa i da toga ima u zemlji, reče baš ovako: koliko hoćeš. Obrisao je potom čelo orošeno znojem i nastavio da rije tlo svojom velikom čeličnom kašikom odbacujući kosti u novu sirovu zemlju kao da ništa nije bilo. Rekoh kasnije majstorima zidarima da umesto temelja na tom mestu načine stepenice da čovek slobodno njima ide naviše a da ne pretrne obazirući se na svoje i tuđe zlo.

  MALE PRIČE(4) RATKO DANGUBIĆ Nedelja na Tvrđavi Nedeljom su starci igrali šah na Petrovaradinskoj tvrđavi kao da od njihovih poteza zavisi sudbina carstava. Sava im se pridružio pošto mu je umrla žena. Nije bio dobar igrač, ali tuga i šah imaju nešto zajedničko: dugo miruješ dok ti se poraz polako razjašnjava. Jedan čovek, kog su svi zvali Profesor, pobeđivao je svakoga. „Vaš problem“, rekao je jednom Savi, „jeste sentimentalnost. Odbijate nužnu žrtvu.“ Sava ga je odmah zamrzeo. Ipak, vraćao se svake nedelje. Jednog hladnog jutra Profesora nije bilo. „ Umro, izgleda“, rekao je neko ravnodušno. Figure su nastavile da klize po tabli. Savu je zaprepastila ta efikasnost. Kasnije je stajao na ivici tvrđave i gledao grad: krovove, tornjeve, reku koja razdvaja i spaja sve. Žena mu je bila mrtva jedanaest meseci. Očekivao je da će svet to duže primećivati. Ali autobuisi i automobili su prolazili, deca vikala, kafići se punili. Tada je razumeo Profesora. Ne da ljubav mora biti žrtvov...

 Milan Todorov ŠTUKASTA RIBA Skoro svake noći sanjam ljude koje sam poznavao a koji su, manje više, odavno mrtvi. Ne znam odakle mi to. Zašto se vezujem za prošlo vreme koje sada nije ni njihovo ni moje? Pantu sam poznavao iz viđenja, kako se to kaže. Obično bih se sretao sa njim kraj kioska na kome su uz štampu već počeli da prodaju žestoka pića u malim staklenim fraklićima. -Idem ja tako pored starog barskog korita a voda samo što se povukla iz njega kad u travi ugledam nešto crno, duguljasto i sluzavo. Priđem bliže i imam šta da vidim. Ispred mene se koprca čudna velika riba od, brat bratu, pet kila. Liči na štuku a nije štuka. Nije, na moju sreću a njenu nesreću, uspela da sa vodom utekne u Dunav. -I šta je posle bilo – podstičem ga. On zastaje, zatečen mogućnošću da mu konačno neko veruje. Jabučica u grlu, ispod razdrljane bele košulje mu drhti dok ispija lozu od 25 gradi, ako ne lažu na sumnjivoj etiketi koju miluje njegova drhtava ruka. Riba koja se bacak...

  SPOMENAR REKE Sada sa dolaskom toplijih dana svakog dana odlazim na reku. Vidim da nije iznenađena što me ponovo vidi. Pomišljam šta bih ja da njene vode počnu da teku unazad u pradavna vremena. Nestali bi ovi skoreli šlepovi uz njenu obalu, pa zatim i mali čamci vezani za jasen iznikao posle oluje na obali i male crnpuraste konobarice na čardi. Ali tebi se mnogo ne bi promenilo. Ostao bi sam. Malo bi stajao pored ispucalog nekadašnjeg dna velike vode kao što se stoji iz poštovanja prema umrlom koga si poznavao iz viđenja zatim bi prvih nekoliko godina to bila uspomena koja bi se ponekad javila obično u snu. Svet može bez nas, bez rečnog nanosa tišine u starost.

  Milan Todorov NESTAJANJE, RANO VOĆE Osmatram male zelene plodove badema u dvorištu dok se hitri klobuci limenih oblaka valjaju nebom. Godina je dobro ponela grane voćke se savijaju od plodova. Obilje međutim sluti nesreće i nestajanje skoro uvek pa tako i sada jer sitniji plodovi sa tanjom i nežnijom peteljkom opadaju svakodnevno nestaju jedan po jedan mnogo pre zrenja. Ali dešava se da oluje odvale celu granu pa tada i krupni plodovi bivaju žrtve nepogode. Preostali plodovi male zelene školjke puneći se zrnevljem Sunca bubre radosno na sada već smirenijim vetrovima ne suteći da ih oni samo uljuljkuju u osećanju sigurnosti do vremena konačnog pada u suvu travku u raspuklu zrelinu doba u suvu zrelinu jeseni u trulež zime koja će smrću prirode postati obnoviteljka sveta nama još nevidljivog iz ovog tesnog života.

Milan Todorov OCELJUBLJE Da li je crna mačka dobar ili loš znak, nisam siguran da znam. Moje iskustvo sa mačkama nije veliko. Uvek sam više voleo pse, ne obazirući se na boju njihove dlake. Ipak i pas mog detinjstva, prvi pas koga sam voleo, bio je crn, pa je postao važan u mom sećanju na detinjstvo, bio je običan čobanski čuvar. Što se crnih mačaka tiče, nisam se priklanjao srednjevekovnom verovanju da su u njima nečiste sile, veštice, demoni noći te da često donose nesreću. Mačke , mislio sam, su samo male nevine životinje a naše predrasude o njima bi trebalo da ostanu u poslednjem režnju malog mozga. Neprimetna polumisao. Međutim, ova mala, očito mlada crna maca koju smo ja i žena ugledali među kafanskim stolovima na otvorenom dok smo ispijali po čašu hladnog vina bila je neverovatno zanimljiva. Imala je zelene oči koje su fosforno svetlucale na njenom krhkom, lomnom crnom telu. I još nešto, što bih nazvao flegamtičnošću koja meni sve vreme uglavnom nedostaje. - Šta mi...