paradoks

  Milan Todorov OKO TUĐE OSE Vreo dan, temperatura u hladu četrdeset stepeni. Jara ne popušta ni posle sedamnaest časova kada obično izlazim u šetnju. Nisam se osećao sjajno. Ipak, nisam želeo da odustanem od svakodnevnog rituala. Ići, pružati se po linijama svojih godina, pa i više od toga, činilo mi se važnim za održavanje vitalnosti pa i korisnosti sebi i drugima. U šoping molu koji je bio klimatizovan parkirao sam na donjem platou koji se, kad uđem u zgradu, volšebno pretvarao u najviši nivo. Hodnik, Romkinje koje ne obazirući se na posetioce mašinama nalik velikim parkovskim kosačicama peru podove i svet zanet isključivo sobom. To mi u ovim godinama odgovara. Malo sam posedeo na tom plus minus B nivou, popio limunadu, prelistao mobilni telefon i pošao ka sledećem nivou. Očekivao sam da će u njemu, za razliku od ovog u kome sam do tada boravio, biti manje sparno. Tako se činilo već pri spuštanju pokretnim stepenicama. Prodavnice su bile klimatizovane i hladnoća iz n...

  MALE PRIČE /9/ Ratko DANGUBIĆ Prodavac tišina Na pijaci je, između tezgi sa jabukama i polovnim knjigama, sedeo starac koji nije prodavao ništa što se moglo dodirnuti. Na njegovom stolu nalazile su se samo male drvene kutije. „ Šta je u njima?“ pitali su prolaznici. „ Tišina,“ odgovarao je. Radoznali bi otvorili kutiju. Ništa se ne bi čulo. Ali kada bi je zatvorili, iz njihovog života zauvek bi nestao jedan suvišan razgovor, jedna bespotrebna rasprava ili jedna uvreda koju tek što nisu izgovorili. Predveče je ostala još samo jedna kutija. Starac ju je otvorio. Bila je prazna. Shvatio je da je, ne primetivši, prodao sopstvenu tišinu. Od toga dana govorio je bez prestanka. Ali ga više niko nije razumeo. Časovničar U maloj radionici, prepunoj satova koji su ćutali, živeo je časovničar. Popravljao je samo pokvarene satove. Ispravne nikada nije prihvatao. „ Vreme najbolje radi onda kada zastane“, govorio je. Ljudi su se smejali njegovim rečima, ali su mu ipak donosili sa...

  Milan Todorov BITI UMETNIK U meksičkim  zatvorima robijašima osuđenim za najteža dela daju flomastere papir boje četkice da bi slikali ili crtali i tako razvijali svoje kreativne sposobnosti koje im mogu pomoći da se po izlasku sa robije uklope u spoljašnji svet. Kod nas moraš sve sam. Kupi platno svaki put ti gazda ateljea naplati više. Kupi boje koje su jeftine samo kad im je istekao rok i kada su polusuve tako da ti ostaje samo tvoja ideja koja je poput devojke koju svi žele: ako je ne uloviš odmah gotovo je sa tobom i njom a ako se to desi posle jednako je ali malo duže traje.

  Milan Todorov OSLOBAĐANJE ili ljudska strana stvari Prvi je na terasu dunavske čarde nahrupio pas. Nije ima prednju desnu nogu, ali je skakao oko stolova snažno, brzo se okrećući da bi dojurio do sledećeg a ljudi koji su sedeli za njima, bili su neprijatno iznenađeni. Neki su delovali uplašeno. Jedan stariji gospodin u pratnji dve žene istih godina i troje dece, očigledno unučadi, rekao je deci da se ne plaše. Ipak ih je uzeo u naručje i podigao na klupu. „ Pseće dlake mogu deci da ulete u usta i to može da bude smrtonosno!“ – rekao je ženama iskupljujući svoj strah. Jedan mladi par, ukoliko se taj izraz još može primeniti na muškarca srednjih godina i devojku,skoro devojčicu, tananih nogu u prekratko srezanom crnom šorcu i beloj otvorenoj bluzici koja je otkrivala dečačke grudi nije se obazirao. Naprotiv. Taj mlađi ljubavnik samo je nogom zamahnuo u pravci psa invalida i nastavio da objašnjava devojčici prednosti motora koji je, sudeći po odeći i kacigi vozio – prednosti...

  Milan Todorov BRANJE KAMILICE Obično početkom juna posle zlatnih majskih kiša i sunca Đurđevskog odlazili bismo porodično na nasip pored Tise da beremo kamilicu. Majka, ja i moja prva mlada devojka. Otac je umro prošle godine. Nosili smo male stolice kupljene na vašaru i češljeve za duge jake kose. Sada smo njima sedeći na nesnosnoj popodnevnoj jari češljali bele glavice lekovite biljke da bismo je posle osušili na suncu i zatim upakovali u papirne vrećice da bismo ih koristili kao lek u zimskim danima. Uspevali smo da nakupimo tek kilogram ili manje tog leka sa odbrambenog nasipa. Da je otac imao sreće bar još deset godina  govorila bi majka po povratku kući ovo bi života vredelo i da niko ne vidi stisnula bi mi snažno i brzo skupljenu šaku punu žutkaste pleve.

  MALE PRIČE /8/ RATKO DANGUBIĆ Pismo bez adrese U poštanskom sandučetu pronašao sam pismo upućeno meni. Prepoznao sam rukopis svog oca. To ne bi bilo neobično da moj otac nije umro pre dvadeset godina. U pismu je stajala samo jedna rečenica: „Nemoj sutra ulaziti u voz za Solun.“ Sutradan nisam otputovao. Uveče sam na televiziji video vest o sudaru vozova. Godinama sam čuvao pismo. Jednog dana nestalo je iz fioke. Kao da je ispunilo svoju dužnost. Sat dede Sretena Deda Sreten nosio je stari džepni sat koji nikada nije radio. Svako jutro navijao ga je s pažnjom i prislanjao uz uho. — Čujete li? — pitao bi. Nisam čuo ništa. Kada je umro, nasledio sam sat. Te noći začuo sam tiho otkucavanje. Poklopac je bio zatvoren. Kazaljke su stajale. Samo je vreme unutra nastavilo da teče. Fotografija sa plaže Na buvljaku sam kupio fotografiju nepoznate porodice. Na poleđini je pisalo: „Leto 1963. Poslednji dan.“ Na slici sam ugledao čoveka koji je neobično ličio na mene. Sutradan s...