paradoks

  Milan Todorov RASLO  MI JE BADEM DRVO ITD... Svako jutro otvaram i svako veče zatvaram drvene šalukatre na prozorima svoje kuće sklanjajući granu badema koja se, u punom rodu, naslanja na stakla kao da želi da uđe u nju. Razmišljam ko joj je ocrtao put tu opasnu liniju dodira koji smeta i zbog čega pomišljam da je jednog jutra jednostavnim trzajem ruke polomim a onda pomislim da taj razmak između mladog drveta badema i drvene prozorske oplate nije drugo do razdaljine između večnog i suprotnog smera našeg postojanja koje se nikad ne dodirnu sasvim.

  Milan Todorov OGLEDALO U TRŽNOM CENTRU Jedan moj prijatelj sa fakultetskih studija pričao mi je da je, posle moždanog udara, ležao u sobi u kojoj je od moždanog udara preminuo naš zajednički prijatelj, pesnik, i da je uzalud molio medicinsku sestru da skloni ogledalo u malom sanitarnom uglu u kome se pokojnik, rekao mi je kao da mi poverava nešto što neću razumeti, pojavljuje kad bi mu prišao. Naravno, sestra nije mrdnula malim prstom. Rekla mu je samo: – To su koještarije i nemojte se na to obazirati. – Vi, Bogu hvala, niste bili na našem mestu – rekao joj je. – Još ne – odgovorila je smejući se. Moj prijatelj se izvukao, ali strah od ogledala obeležio mu je naredne godine. Mogao sam sasvim da ga razumem i bez takvog strašnog iskustva, jer sam se ogledala oduvek užasavao. Uvek kad odlučim da kupim neki novi komad garderobe i uđem, probe radi, u one kabine u nekom zabačenom hodniku, užasne me svetlo u njima i brzo, ne probavši na oko odabranu košulju ili pantalone, izlaz...

  Milan Todorov ČEKANJE Sredina maja, danima pada kiša. To je za žito dobro, sećam se kad me je otac davnog maja držao na ramenima da me svetina ne uguši na kikindskoj železničkoj stanici dok smo čekali plavi voz kojim se drug Tito  vraćao iz posete Rumuniji a iz staničnog razglasa orila se pesma "Padaj kišo, rasti žito, da nam živi naš drug Tito". Danas čekam Sunce koje bi trebalo da ogreje gljive u malim šumarcima pored Dunava, pečurke zvane šumski pilići koje mogu za malo novca da kupim na pijaci, ali čar a ne ćar je u tome da ih pronađem sam nakon dugog bazanja po mokroj travuljini, popancu sa bodljikavim divljim jagodama, po razvalinama ostalim iza kopanja zemlje za novi kamionski put. Možda ih ne nađem. Sve ih je manje. Kao da su radost taličnog lovca, kao da su pilići još u ljusci jajeta a ne trenutak sveta koji prolazi.

  SINOPSIS Novi roman Milana Todorova SO I ZLATO smešten je u mali grad i u njegovu biblioteku; tačnije u „područnu knjižnicu“ koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, nepouzdanim i tajnim ljubavnim odnosima, te skrivenim opsesijama i nasiljima vremena, kako kriminogenim tako i političkim. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se njima potajno trguje. U središtu te napetosti nalazi se iskustvo gubitka doma: kuća koje više nisu utočišta nego plen pobednika, mesta gde se istorija upisuje u naji...

  Milan Todorov BEZGREŠNE LJUBAVI U antičko doba vladalo je uverenje da su žene pohotnije od muškaraca kao i da imaju pokretnu matericu koja bi išla gore do dijafragme daveći mladu ukoliko joj u pomoć ne bi brzo priskočio raspoložen muškarac. Danas je sve drugačije. Muškarci su na društvenim mrežama poput kasnih noćnih paukova koji love ženske lajkove to nemušto noćno dozivanje opasno šetajućih materica bez opipljive vere u sebe.

  Milan Todorov ŽUBOR Svake druge nedelje obično petkom odlazim u biblioteku vraćam knjige neke sam pročitao većinu samo prelistao a zatim uzimam nove koje ću isto tako vratiti pročitano – nepročitane. Bibliotekarka me nikada ne pita da li mi se neka knjiga dopala. Pitanje sviđanja je poput vetra u  vetrenjačama ili skinutog prstena sa domalog prsta. Ja volim tu prazninu u odnosu kao zadovoljstvo bez sadržaja bez otkrivanja svoje unutrašnjosti. Dobro je njeno ćutanje bar ne gubim vreme koje bih potrošio na šta sa žuborom sveta propuštenog smisla žuborom dobrim sada za spavanje.