paradoks

  Milan Todorov ŽIVI SVET Bezmalo svi moji preci nosili su grčka imena pradeda Forferije koga su zvali Forfa i koji po svedočenju moje babe nikad konje upregnute u kola nije iz avlije isterivao na četiri noge nego na dve; zatim stric Vasilije, otac Ćirilo, deda stric Spiridon… oni ipak behu tiši i strpljiviji. Je međutim ne ličim ni na jednog od njih. Dok pišem ove redove uz otvoren prozor veliki divlji golub posmatra me čučeći na ogradi terase. Ko si ti htedoh da ga upitam iz kog jajeta si se izlegao tako lep i velik u predvečerje imaš li meku ili preku narav kakav trag će ostati iza tvog mahanja krilima, ali je on u međutrenu već odleteo jer beše očigledno mudriji od mene koji se savijam nad tastaturom nad slovima nad praznslovljem u kome mešam svetove one prošle i sadašnje samo da bih zamrzao svoj lik svoje telo poput Volta Diznija u ledu dubokom 550 stepeni ispod svake nule.

  Milan Todorov VEČE POSLE VEČERI U zgradi starog Radničkog univerziteta liftovi nisu radili. M. je stigao pola sata ranije od za devetnaest časova zakazane književne večeri. Penjao se stepeništem bez žurbe. Primećivalo se da prostor više niko ne održava. Pikavci, papirne maramice, gomile suvog jesenjeg lišća i prašinom zamućena velika prozorska stakla pokazivala su znake propadanja starog sistema. Kad je najzad stigao na šesti sprat, gde je trebalo da održi književno veče, trebalo mu je vremena da predahne i da se sabere. Pomislio je: ko će se verati do šestog sprata da bi čuo kako čitam neku, slučajno izabranu priču iz svoje nove knjige. Kad je najzad ušao u prostoriju u kojoj je trebalo da bude održano književno veče primetio je da je mala, uska, sa zatvorenim prozorima i neprovetrena. Organizator ga je pozdravio rukujući se i gledajući pritom u stranu. U sali Radničkog univerziteta bilo je hladno, jer grejanje nije radilo. Redovi metalnih stolica ostali su u...

  MALE PRIČE/7/ RATKO DANGUBIĆ Šolja Svakog jutra koristila je istu plavu šolju. Imala ju je još od prve godine braka i tvrdila je da čaj iz nje ima bolji ukus. U utorak je nije bilo. Pretražila je kuhinju, otvorila ormariće, zavirila i u mašinu za sudove, iako je znala da je nije uključivala. Na njenom mestu stajala je bela šolja, s tankom napuklinom duž ivice. Pomislila je da je muž slučajno razbio plavu šolju i kupio drugu da prikrije štetu. Ipak iz nje pila čaj. Imao je isti ukus kao prvog jutra kada ga je zavolela, dok su sedeli na podu praznog stana i pili iz pozajmljenih šolja. Kada je ušao u kuhinju, sada stariji i sporiji, upitala je: „ Jesi li ti kupio ovu šolju?“ Pogledao ju je dugo, kao da iz daljine priziva nešto zaboravljeno. Onda se osmehnuo. „ Nisam“, rekao je. „I mislim da smo nekada obećali da nećemo zaboraviti ono od čega smo počeli.“ Kasnije su plavu šolju našli na nekoj polici koju godinama nisu preturali. I nisu umeli sebi da objasni kako je bela do...

  Milan Todorov LISICA U GRADU Ako zažmurim još mogu da vidim tu staru lisicu srebrnog repa sa mladuncima kako prelazi put kojim idem terajući me da zastanem pred čudom zvanim potomstvo. Juče pak ugledah maltene na istom prevoju puta mladu lisicu, ćerku. Zastala je, pogledala u mom pravcu a onda vukući svoj raskošni rep polako zamakla u šipražje. Kakvo je detinjstvo lisice u gradu, pomislih. Da li će se kad ostari sećati našeg susreta na asfaltu bez flore dok se naše oči gledaju kratko kao u iznuđenom iznenadnom skoku u trenutku saznanja da jedno drugom ne možemo pomoći pred onim što će tek doći.

Milan Todorov RAZLOG ZA SUTRA Uvek moraš da imaš nešto ispred sebe neku sitnu tajnu nasladu nešto što još nameravaš da uradiš da bi se svilenim nitima ili nevidljivim noktima tim užadima krilate skele prebacio preko ponora skoro sigurnog sutrašnjeg već neuspeha. Biti udaljen od onoga što Ikaru zemnom letaču bez Sunca prži krila, biti u prolazu neuhvatljiv kao lik koji se lomi u krivim ogledalima ili satni mehanizam koja čujno kucka ne znajući vreme sopstvenog svršetka - zar to nije umnožavanje jedino sigurnog: neizvesnog? Jer, čemu očekivano? Svrha života nije novo godišnje doba već mala slučajna ogrebotina, crvena linija krvi koja te strahom od smrti učini plemenitijim.

  Milan Todorov DUNAVSKA TERASA Sunce je bilo još jako iako je bilo kasno popodne. U vazduhu je ležala ona teška sparina koja prethodi nevremenu i koja ljudima oduzima volju za kretanjem. Zato smo pošli ka reci, na onu čardu izloženu svim dunavskim vetrovima, gde se čovek, makar nakratko, može skloniti od gradske omorine i svojih misli. Voleo sam to mesto na koje sam odlazio još kao dečak. Mogao sam da, kao i obično, sedim sa ženom za stolom sa dve stolice koje su nas čekale kao redovne goste. Starom kelneru Džinu koji je ispijao bogzna koju šoljicu kafe i pušio svoju kratku cigaretu nije bilo potrebno govoriti šta želite da popijete. Znao je navike svakog gosta i sedeo je nepomično, koščat gorštak, ni debeo ni mršav, ne obraćajući pažnju na nas dvoje. Sunce je lagano zalazilo za oblake i nebo je postajalo tamnije. Sedeli smo na istom mestu kao i uvek. Ni blizu ni daleko od ulaza, odnosno izlaza. Nisam voleo javnost i uvek sam se priklanjao malim senovitim pozi...