paradoks

 Milan Todorov 13. FEBRUAR Devojčice na pragu devojaštva u uskim belim majičicama sa prevelikim brusthalterima ispod njih koji nisu ništa drugo nego prekor budućem koje još ne dolazi ali koje postoji negde za nekog sada - osmehuju se nestrpljivo loveći poglede dok odlazi nečujno tanak prazan polutopli februarski dan. Uveče  na vestima najavljuju povratak zime sneg i u nižim predelima ali one to ne  znaju dok sede na stolicama sa visokim naslonom preterano uspravne na tronu i ništa im nije potrebno ni piće ni hrana, one svojim sočnim usnama šiljatim cipelicama oštrim crnim očima ispod plave kose govore čeznutljivim posmatračima: Idite, mi čekamo drugo vreme. Ljudi za okolnim stolovima jedu deca plaču šetači užurbano hodaju ali sve stoji zbog njih proces njihovog ožiljavanja je u dubokom vremenu u zemlji. Sedim blizu. Zapahnjuje me miris kafe tek pristigle u kafeu Branch. To je za sada sve. Zadržite kusur. Hvala.

  35. NE SMEMO SE MIRITI SA SVETOM Umetnost je slaba i jadna u odnosu na zlo i užase koji ljudi priređuju jedni drugima, tvrdi b ibliotekar u zapisu na 44. stranici svoje knjige. To je sistem – kaže on - spojenih sudova. Da bi umetnost bila humana i empatična potrebno je da može da promeni svet, ali ona to očigledno nije u stanju. Umetnost opušta i smiruje, a mir je ono što nam je najmanje potrebno. Ne smemo se miriti sa lošim svetom. U miru nema energije besa da se svet promeni. Da bi je stekli, francuski nadrealista Andre Breton koji se odrekao elemenata tradicionalnog pisanja i racionalnosti u umetnosti, u svom Manifestu predlagao je šetnje gradom kao novi oblik pesničke aktivnosti, šetnje pri kojima slučajni susret sa nepoznatom ženom može da bude uvod u ljubavnu avanturu i stoga predstavlja vrhunsku vrednost. U njegovom nezaboravnom romanu „Luda ljubav“ napisanom u godinama dolazećeg užasa Drugog svetskog rata 1937. godine - žena ima centralno mesto u muškarčev...

  Milan Todorov ONI KOJI PUTUJU KROZ NOĆ Pre odlaska u krevet na prerano noćno bdenje uvek izađem na terasu i pogledam sav taj svet, svemir mog malog okruženja, sve je naizgled na svom mestu dok pada ledena kiša i ja potom tonući u san mislim na putnike u automobilima. Ne poznajem ih. Ni oni mene. Duše putuju. Njihova hrabrost je u aljkavosti, jedinom čvrstom uporištu na ledenoj površini noći.

  SINOPSIS Novi roman Kroz pustinju i prašinu Milana Todorova smešten je u prigradsku biblioteku koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još uvek postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, prolaznim ljubavnim odnosima, skrivenim opsesijama i sitnim nasiljima svakodnevice. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se nima potajno trguje. Kako se slojevi prošlosti i sadašnjosti ukrštaju, postaje jasno da znanje i kultura ne donose nužno izbavljenje, već često služe kao krhki zaklon od unutrašnje praznine. Roman prati sudbine likova zarobljenih...

  Milan Todorov DALEKI DODIRI Jednom sam se izgubio u nekom nevelikom gradu u Francuskoj. Izašao sam iz voza na kratko jer me je privukao obližnji kružni trg sa malim kafeima i dosta zelenila, ali se desilo da je voz krenuo dok sam ja lutao nepoznatim ulicama. Trebalo je da se vratim u mali pansionat u Parizu prenoćim u suroj jednokrevetnoj sobi sa jednim uličnim prozorom. Uzalud sam pokušavao da nanovo izbijem na železničku stanicu. Na kraju sam morao da pitam starijeg prolaznika na svom đačkom francuskom kuda da idem. Nasmejao se. Da sam na vašem mestu… toliko sam razumeo, zatim je dodao još nekoliko brzih rečenica pri kojima se smejao. Ne, nije bio neljubazan. Samo je, možda,naslutio da sam želeo da se izgubim da pobegnem i da sam sve učinio svesno te da je poriv mog egzodusa ono što su alhemičari zvali radionica za izradu zlata.

  Milan Todorov PIJAČNI DAN Imam zemljaka Banaćanina udovca koji drži malu radnju na Kvantaškoj pijaci. Uvek kupujem kod njega. Ali, nije to važno. -Da ti pričam kako sam proš,o – reče mi jutros. Ta sintagma „kako sam proš-o“ vratila me je staroj ljudskosti kada si mogao da otvoriš srce nekome ko ne mora da te razume ko ne mora da pomogne i neće pomoći jer tu niko ne može pomoći ali samo je potrebno da klimanjem ili čak prevrtanjem očiju zatvori ono što se otvorilo kao nemogućnost mirnog taloženja i ispiranja blata svog života bez nalaženja žutog blaga kao šteta mogućnost propasti zlo jednom rečju… „ Kako sam proš-o“ vratilo mi je -makar nakratko- veru u spremnost da se iskrenost upotrebi kao vlas  svilena tanka  iznenada između nas koji delismo svako svoju muku ovog ranog nedeljnog jutra na dve jednake polovine.