paradoks

 

  Milan Todorov BITI JUDA Rekoše mi da sam opasan, da mogu da nanesem štetu društvu jer sam objavio malu sliku, fotografiju kore platana u Dunavskom parku, oskrnavljene flomasterom nekog ostrašćenog pristaše opozicije, i zbog toga me treba isključiti iz njihovog sveta u kome se zna samo za rad, red i disciplinu. Rekoše još da loše predviđam, da nisam nikakav prorok, da sam sam sa sobom u lošem društvu i da umesto da slepo sledim postojeće  ja slepo koračam napred u provaliju u koju ću povući i sve njih, koji veruju da provalija ne postoji, a ako čak i postoji, u šta sumnjaju, valja samo ići unazad. Ta iz raja je čovek izašao samo zato što je hteo nešto novo a bolje je da je ostao iza zlatnih vrata i čekao nekog drugog da izađe pa da tog neopreznog nazove Judom.

Milan Todorov   CRNE RIBE Ne znam šta se dešava sa dušom ribara kad prestanu da love ribe. Ne znam, uostalom, njihove razloge za povlačenje na suvu obalu. Previše su kisnuli. Pili vodu iz šake. Svoja mršava tela previše davali za mali ulov u životu koji ipak nisu spoznali do kraja. Danas mi je jedan takav ponudio belu ribu — deveriku. Rekoh mu da sam već kupio dva smuđa od njegovih naslednika, mladih ribara. Nasmejao se bez gorčine. Uvek je, reče, tako bilo: bela, tanka riba — plotica — nama, a za prodaju crna. Posle tog razgovora mislim o lepo pečenoj tankoj i hrskavoj ribi, nepresoljenoj, lako začinjenoj — o ribi kojom je Hrist nahranio svet. O galilejskoj ribi iz vode u kojoj je kršten Bog. Gde sam pogrešio? Reka više nema zamah i tumara između spaljenih obala. Vreme se okreće. Umorili smo se. Ne možemo više ni sa samim sobom. Niko ne mari ni za koga. A noću, u snu, neko ide sa priborom za laki ribolov na trošnom biciklu sa cigarom u ust...

 Видимо се на Сајму књига.

  Male priče /24/ Ratko DANGUBIĆ Poslednji gost Te večeri svi su došli kod Andreja. Niko nije znao zašto ih je pozvao, a on je sedeo u fotelji i posmatrao prijatelje kako se svađaju oko muzike, hrane i uspomena. „Kao nekada“, rekao je tiho. Svi su se nasmejali, ali je smeh ubrzo utihnuo. Andrej je znao da mu se život polako završava. Ipak, nije želeo oproštaj u tišini. Želeo je da poslednje veče bude puno ljudi, glasova i priča. Pred zoru, kada su svi otišli, ostao je sam. Na stolu je pronašao čašu koju je neko zaboravio. Podigao ju je i šapnuo: „Vredi živeti zbog ovakvih večeri.“ 2.  Stari prijatelji Milan i Viktor nisu razgovarali skoro dvadeset godina. Jedan pogrešan komentar pretvorio je njihovo prijateljstvo u neprijateljstvo. Kada su se sreli na sahrani zajedničkog prijatelja, prvo su samo klimnuli glavom jedan drugom. Kasnije su stajali pored istog stola. „Sećaš li se kada smo pobegli sa časa da bismo gledali utakmicu?“ upita Milan. Viktor se nasmeja. „Sećam se. Ti si d...

  Milan Todorov NAPUŠTENI Slučajno sam danas dospeo u jedan od onih nekada slavnih tržnih centara koji je sada na izdisaju pokretne stepenice ne rade ulaz kolima na parking je dozvoljen bez ograničenja prvi su naravno kao i uvek pobegli čuvari sve miriše na buduću trulež, napraviš nešto što neko vreme izaziva ushit a onda postane pustinja i sada ja glavinjajući kroz nju naleteh u uskom polumračnom hodničiću na dugačak sto sa kiflama sa sendvičima i sokovima i sa šest ili osam parova koji su se dosađivali na pretpostavljam dečjem rođendanu u tom buđavom mraku u toj ruini koja je mirisala na sve a najviše na odbačenost. Dok sam prolazio pored svi su ćutali pladnjevi sa skromnim hranom koliko sam uočio behu netaknuti. Otišao sam do Si En Sija da kupim odlične crne potkošulje za zimu. Tražio sam ih nedeljama i najzad saznao gde su te ih kupio. U povratku videh opet grupu roditelja na rođendanskom slavlju. Pogledali smo se pomirljivim oč...