paradoks

Milan Todorov Vetrenjača  Mogao bih, kao Tarner, najbolji slikar pejzaža, da kažem kako je Sunce Bog. Ali dok pešačim preko mosta i Sunce se ljeska na prljavoj vodi polumrtve reke, mislim na refleksiju, na odsjaj… Nije li moj život sada zasnovan na odsjaju negdanjeg Sunca? Nije li samoća bez prijatelja, koji odoše mahom na istu, mračnu i muklu stranu, poput zgasle vatre sa mokrim ogrevom iz bivšeg čestara, koju je teško, gotovo nemoguće, potpaliti iznova? A kada to, u večernjem času, ipak pođe za rukom, nije li dovoljno da se, nagnut nad tastaturom i bokalom vina, osetiš kao lovac na donkihotovsku vetrenjaču?

 KLJUČEVI  Kupio sam na gradskom buvljaku više od trideset starih ključeva, naguranih u zarđalu kutiju, kao kosti iskopane iz neke zaboravljene zemlje. Velikih. Malih. Dugih, tankih, sa zupcima poput malih testera. Teških gvozdenih, potamnelih od vremena, i sjajnih mesinganih, uglačanih rukama kojih više nema. Ne znam iz kog su veka. Ne znam koja su vrata nekada otvarali— kuću zimi, podrum ispod neke krčme, drvenu kapiju u selu, sobu u kojoj je neko čekao nekoga ko se nikada nije vratio. Ne znam koje su ih brave nekada poznavale. Ali ponekad, noću, izvadim ih i stavim na sto. I tada slušam. Jer ključ pamti. Pamti ruku koja ga je stezala, džep u kojem je spavao, kišu koju je osećao, puteve kojima je putovao. Pamti vrata pre nego što su i sama vrata bila zaboravljena. Možda je ovaj mali ključ nekada okretao bravu na vratima sobe nekog mladića koji je pisao pismo koje nikada nije poslao. Možda je onaj teški otvarao podrum kuće pune vina, smeha i glasova koji su sada zatrpani pod ...

  Milan Todorov El Ninjo Prerani dolazak zime, vreme kada ostareli pisci pišu pod pseudonimom, ne želeći da se sramote zbog eventualno neuspelog teksta, bez koga ne mogu, kao bez razgovora, sve više sami sa sobom. Potrebno im je da te važne reči ispišu makar na snegu, ali El Ninjo ponovo hara Pacifikom i zima će, po svemu, biti blaga. I dovoljno će biti da obuku neke nove krpice, nešto skandalozno za njihove godine, nešto kao priča za porno-časopis, sa punim imenom i prezimenom, pa da iglica koja pada sa ariša ispred kuće objavi da se godišnja doba zapravo kreću unazad, da su daljine te koje se sužavaju i da je potrebno samo provoditi dane ne u čekanju, nego u beskrajnom redosledu iznenađenja.

  Milan Todorov XXXXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Mesto kao rođeno za streljanje Bio sam pomalo razočaran medijskom kućom zvanom Radio i televizija Lokal. Kroz etar smo stalno obećavali bolja vremena. Međutim, ona su nam stalno izmicala. Ljudi na čelu kuće su se menjali, ali je uređivačka politika ostajala ista. Kraj dvadesetog veka je kraj bez boga. U to sam bio sasvim siguran. Zbog svega što se dešavalo patio sam od nesanice. A i kad bih zaspao, spavao bih kratko, sat ili dva i budio se. Nekada davno, čitao sam neku studiju o ponašanju drevnih stanovnika Zemlje. I oni su spavali na rate. Sat ili tri najviše, zatim bi ustajali, podjarivali vatru, jeli, pleli prsluke, kuvali, vodili ljubav, pa opet spavali sat ili dva te se budili da se mole ili da se pripreme za odbranu od životinja koje bi ih napadale rano izjutra, pre izgrevanja Sunca. Zbog tog saznanja mi nije bilo nimalo lakše. Pitao sam se da li je moguć drugačiji svet. Posle rušenja zgrade TV L...

  Milan Todorov XXXXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Stvaran čovek Ono što je bilo sasvim izvesno jeste to da nisam bio spreman na drastično promenjeni svet. Počeo sam ponovo da se pripremam za diplomski ispit iz svetske književnosti. Posvetio sam se, naročito, Hemingveju. Tragao sam za njegovim malo poznatim novelama i zaboravljenim pričama grozničavo, kao da ću upravo u tim ravnim i sigurnim linijama teksta pronaći ključ i rešenje za situaciju u kojoj sam se zatekao. Razbarušeni snažni Hemingvej  je lovio krupne marline u dubokim vodama ispod tvrđave Moro. To mi je delovalo čudnovato blisko, gotovo intimno, jer se dodirivalo sa mojim sopstvenim iskustvom i našom Tvrđavom. Tvrđava Moro je na slikama izgledala skoro isto kao ova naša nad Dunavom. Građena je čitava dva veka i dovršena početkom XVII stoleća — dakle, tačno vek pre ove Sebastoijanove, pod kojom sam odrastao i pod kojom sam sada tražio zaklon. Uz zidine Moroa tekla je tamna, teška morska s...

Milan Todorov XXXXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Najlepša žena na svetu Postajao sam sve uvereniji da u svačijem životu postoje paralelne linije koje se ponekad ipak seku. Što znači da neka od tih linija nije dosledna iako se dugo proteže u vežbanju naših opsesija. Usred mora šuta, komada velikih betonskih blokova, aluminijumskih oplata i gvožđurije koja je ostala nakon bombardovanja TV Lokala izdizao se neporušen, činilo se sjajniji nego ikada, antenski stub visok šezdesetak metara. Doduše, beše očerupan i antene su popadale sa njega, ali on je bio tu. Uz njega behu jakim sajlama privezane čak tri snažne žute dizalice koje je poslao Francuz da obore stub za koji smo verovali da je glavna meta NATO avijacije. Sve tri dizalice bile su teško oštećene i praktično neupotrebljive. Svakog dana sam bio među ruševinama zgrade. Iznosili smo tehničke uređaje u atomsko sklonište koje NATO bombe nisu uspele ni da okrznu. Na zvuk sirene koja je nagoveštavala dolazak nepr...