paradoks

 Moje dvorište sa ručnom presom za grožđe.

  MALE PRIČE /11/ Ratko DANGUBIĆ Telefon koji je znao više Telefon je zazvonio tačno u tri ujutru. – Halo? – Pogrešan broj – rekao je glas. – Sigurno? – Sasvim. Ćutali smo. Posle nekoliko sekundi glas je upitao: – Kako je vaš otac? Ćutao sam kratko. Moj otac je mrtav već sedam godina. – Dobro – odgovorio sam iz pristojnosti. – Drago mi je. I moj je. Veza se prekinula. Sutradan sam proverio imenik. Broj nije postojao. Operater je rekao da te noći nije bilo nijednog poziva. Telefon od tada zvoni svake noći u isto vreme. Nikada se ne javim. Ne zato što se plašim. Nego zato što ne želim da saznam kako je moj otac danas. Inventar tišine Komšinica je prijavila da joj je nestala tišina. Policija je obišla stan. Našli su dve stolice, tri šolje, radio koji nije radio i sat koji je kucao isuviše glasno. – Kada ste poslednji put videli tišinu? – pitao je inspektor. – U utorak, oko pet. – Da li je bila sama? – Ne. Sedela je sa mnom. Sastavljen je zapisnik. Narednih...

  Milan Todorov IX POGLAVLJE RIMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA" Kad sam stigao do kuće ostavljam ženu pred zaključanim vratima i kažem joj da moram da se vratim. „ Zašto? Sve smo videli“ - pita. „ Evo ti ključevi, uđi, pripremi nešto da pregrizemo a ja ću kad se vratim usput da kupim butelju Kabernea. Da se počastimo.“ Ona nevoljno pristaje, ali pristaje. Kad su ljudi mladi priklanjaju se užitku jer intuitivno osećaju da je u njemu možda poslednje utočište bezbrižnosti posle utočištva u detinjstvu. Prolazim pored portirnice u kojoj titra svetlo televizijskog ekrana. Iako se žurim, zastajem. Zanima me šta gleda Francuz koji mi je postao simpatičan. Nisam uspeo u tome. Prozorče je bilo zastrto listovima otrgnutim iz Politike. Čuo sam samo Francuzov isprekidan pušački kašalj. Produžio sam ka centru grada. Sve vreme sam imao osećaj da je svaka moja kretnja, svaki moj korak napred određen mojom podsvešću. Mislio sam, naime, da sam ako ne besmrtan (što inače misle svi ml...

  Milan Todorov: VIII poglavlje romana "Traženje Boga" Mahnuo sam mu kao i toliko puta do sada. On se nije mrdnuo. Mislim da bi semafore trebalo postavljati samo tamo gde stoje ljudi. I da se uključuju po ljudskim merilima. Zeleno – dobar dan Žuto – nisam svoj. Crveno – biće nekog sudara. Možda će se sudariti vojske. Te večeri na Francuzovom semaforu trajalo je crveno. Koleginica Sežana iz Radija koja je pratila rad boračkih organizacija bila je ispred Komiteta. Nisam bio siguran da li je tamo bila po službenoj dužnosti ili lično. Sećam se trenutka kad smo se upoznali. kad mi je rekla svoje ime. "To nije ime, to je grad" - našalio sam se. "U pravu si. Trebalo je da se zovem Snežana, ali matičar je prilikom upisa u knjigu rođenih ispustio jedno slovo i tako sam postala grad. Mojimroditeljima nije smetalo, a i meni se sada sviđa. Tolike devojke se danas zovu Snežana!" Pogledi su nam se u jednom trenutku sreli. Onda sam ja prvi, što obično ne radi...

VII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ „ Svet je jedna velika posuda , slična onoj za nedeljnu supu sa dobrim komadom mesa, sa mnogo povrća, začina i domaćih rezanaca. U toj posudi odmeravaju se snage pojedinca i naroda sa snagama vlasti. Snage se prelivaju i na tasu prevagne čas jedna čas druga. U većini slučajeva tas sa vrelom čorbom je na strani vlasti, ali ona se kad dođe vreme izbora, kad dođe trenutak odluke, uplaši da se ne opeče ili, ne daj Bože uneredi od obilja masne supe i pusti da prevagne narod. To je mehanizam straha na kome počiva svaka vlast. Danas sam dobio odgovor od gradonačelnikove službe na moju inicijativu za obnovu centralng grobljanskog krsta sa Isusovim telom. Priznajem da ga nisam očekivao.   Поштован и ,               Поводом Вашег обраћања, са молбом ради санације крста на гробљу  на  Транџаменту у Петроварадину, овим путем Вас обавештавамо, а на основу информ...

  VI poglavlje romana u nastajanju „ Traženje Boga“ Pitao sam se da li je njegovo pravo ime Radoje. Zbog navike da govori francuski, ljudi su ga najpre zvali Radoje Francuz, a posle samo Francuz. Znao sam ponešto o njemu. Pre nego što je postao predradnik u Ciglani bio je u zatvoru. Osuđen na pet godina zbog toga što je izdavao čekove bez pokrića. U ono vreme je to bilo ravno zločinu. Docnije su svi izdavali čekove bez pokrića a u tome je prednjačila država. Radoje je, saznao sam i to, bio fakultetski obrazovan. Diplomirao je na odseku za francuski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posle diplomiranja radio je za poznatu agenciju Jugo Turist, a posle dve trećine izdržane zatvorske kazne, zbog dobrog vladanja, pušten je na slobodu i tadašnje vlasti koje su volele da prevaspitavaju krivce zaposlile su ga u Brdskoj ciglani. Čuo sam i to da ga je žena dok je bio u zatvoru ostavila i preudala se. Sa njom je, osim sina, imao i ćerku. Nijedna od njih dve ga posle stradanja sina...