paradoks

Milan Todorov SLOBODA I REČI (Vasa Pavković DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA, KOV, Vršac, 2025.) Ulazak u knjigu kratkih proza DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA pesnika, romanopisca i pripovedača Pavkovića nalik je ulasku u voz sa presedanjem na polovini puta. Ta metafora nije tek stilska figura: ona precizno opisuje kompozicionu logiku zbirke, ali i način na koji čitalac menja perspektivu, gotovo neprimetno, prelazeći iz jedne tematske ravni u drugu. Prvu deonicu čini Knjiga o zločinima — niz priča o tragovima koje za sobom ostavljaju kriminalci. Ne radi se, međutim, o kriminalističkoj prozi niti o moralističkom katalogu prestupa. Pavkovića zanima ono što ostaje nakon događaja: rezidualni sloj zločina, senka koja nadživljava počinioca. Njegovi junaci bivaju sahranjeni izvan grobalja, bez opela, u prisustvu vlasti; ali priče pokazuju da se društvo nikada do kraja ne oslobađa njihovog delovanja. Tragovi su tvrdokorni, upisani u prostor, u jezik, u kolektivnu memoriju. U tim tekstovima autor goto...

  Milan Todorov SITNI DANI  Svilene šarene kravate u pletenoj kotarici zatim cipele i čizme od dobre kože a tu je i naročito odelo na lutkama bez lica. Posmatram odelo koje nije odelo u klasičnom smislu nego pre raspareni deo osećaja za moderno doba. Patike na tamne uske pantalone iznad kojih je džemper od zelene vune pa kratkim kaput koji ne pušta hladnoću unutra ni toplotu tela napolje. Pogled mi je ponovo na lutkama. Nemaju lica. Samo čovekoliki oblik glave. Njima je, pomislih, nametnuto to odelo kao robijašu kugla. Ispod slovnih objašnjenja delova garderobe na lutkama je cena. Moj sitan dan prolazi pored lutaka bez kože bez očiju bez žilica na rukama za razliku od mene. Ne postoji jednačenje čak i da poverujem kako je sve to radi mene. Postoji samo sev stakla neprobojnog stakla između ovog mog sadanjeg života i onog koje me je a beše davno kao malo dete uhvatilo za ruku i povelo u svet uređen po pravilim...

  Milan Todorov OMEĐENOST NAŠEG POSTOJANJA (Bora Ćosić SAMA, roman, Lom, Beograd, 2025.) Roman „Sama“   Bore Ćosić predstavlja tihu, ali razložnu intervenciju u savremenoj srpskoj prozi, čiji je dominantni registar poslednjih decenija bio određen traumom raspada, izbeglištvom i moralnim lutanjima tranzicionih junaka. U vremenu kada književnost često ostaje vezana za istorijski talog i dokumentarističku potrebu svedočenja, Ćosić se odlučuje za intimni, monološki prostor – za glas žene koja ne pristaje ni na jednu zadatu formulu sveta. „Sama“ je, naizgled, ispovest. Međutim, to nije ispovedna proza u sentimentalnom smislu. Junakinja ne traži razumevanje niti opravdanje; njen govor je istovremeno duhovit, skeptičan i misaono sabran. Ona ne veruje u pravila, u „zakone života“, u lekare ni naučnike – ali ta neverica nije plod pobune ili ogorčenja. Pre bi se moglo reći da je reč o doslednoj sumnji prema svakom sistemu koji pretenduje na objašnjenje celine. U tom smis...

  Milan Todorov KEEP BELEŠKE Da ne bih upao u melanholiju koja je, kako je smatrao još Hipokrat, posledica viška crne žuči ili acediju kako bezvoljnost klonulost i malodušnost nazivahu srednjevekovni monasi odlučio sam da u telefonske Keep beleške zapisujem samo dobre stvari koje sam učinio ili su mi se dogodile u danu. Međutim, plašio sam se zapisivanja reči kao što su se Indijanci s pravom  plašili fotografisanja verujući da im ono uzima dušu. U rečima su skrivene najveće tajne koje samo đavo poznaje, ali šta su dobra koja mi se događaju a ja ih ne samo da ne zapisujem nego i ne činim ne znajući zašto i kako? Da li tiho noćno nicanje lukovica koje doneh sa jednog davnog puta iz sveta, lukovica koje se šire u maloj zaboravljenoj rundeli nagoveštavajući prestanak zimomore. Ili je to možda reč koju sam tražio mesecima bezuspešno a koja je iskrsla jutros neočekivano blistava i tačna i popunila prazninu u mom novom rukopismu? I...

  Milan Todorov DOLAZEĆE LETO Na neuređenom delu plaže jednog ranog junskog prepodneva sedoh na vruć pesak željan da me obgrli caklastim krljuštima Sunca i večnih riba. Ispred mene malo ulevo sedela je žena mojih godina. Nije se okretala. Posmatrala je ćerku koja je u kupaćem jednodelnom kostimu boje kože ulazila i izlazila iz vode izazovno svesna svog mladog obličja sada napadno erotskog. Bila je ista majka i ja je prepoznah ta išla je sa mnom u osmoljetku i jednom sam joj između nogu ispod plave kecelje video sneg bele gaćice. Pomislih zašto mlada devojka to čini pred majkom. Protrljao sam šakama telo i prišao obali. Nisam računao nevidljive mape između nazad i napred, zagnjurio sam glavu i osetio čudan spoj deteta majke čoveka a onda sam izronio jer mi je ponestalo vazduha. Osetio sam se slabo, ali osećao sam da sam krug, krug življenja tela u jutru koje dobija smisao dolazećim letom.

  Milan Todorov GLEDAJUĆI DUNAV ZIMI Ti pogledi na pustu smrznutu reku najčešće izjutra kada idemo po namirnice da umirimo neobjašnjivu zimsku glad ili svečeri kada pokušavamo da uhvatimo reči koje nas zasipaju iz radija u kolima u kolotečini na mostu kao prelazu iz jednog istog u drugo isto… šta su: Vešanje o vodeni konac dalekog sveta? Žudnja da oživimo nanovo sa novim letom (kao da je moguće uparivanje večnosti sa telima)? Ili vera u blagonaklonost rečnih duhova, kanibalizmu sklonih sirena, utopljenih duša, pijanih brodara i njihovih prokletih strašnih dragana - sveta koji bi svojim nestajanjem sa rečnog lica trebalo da nas obodri da nas oživi tako da zaboravimo stud i stid ovoga,,, Odista ti pogledi šta su?