paradoks

  Milan Todorov VEŽBANJE PISANJA Stalnim pisanjem čovek usavršava način da svoje misli učini jasnijim. Dok slova, izlazeći iz tastature, nastaju jedno za drugim rečenice prestaju da budu neobavezne kao što to često biva u govoru. Stalno pisanje je u stvari traženje mere i odgovornosti za reči a tok mišljenja koji pritom nastaje zahteva tih, ali odlučan unutrašnji ritam. Pisanje iz dana u dan nije samo estetska ili, ako hoćete, asketska disciplina. To je način da se misao učini vidljivom, a svet opipljivijim.

Milan Todorov MOTOCIKLISTA Vraćam se automobilom iz velikog šoping-centra na kraju grada. Ne volim da idem u taj šoping zbog toga što je vikendom preplavljen provincijalcima koji u njemu traže nešto po čemu će se istaći u svojoj sredini. To su uglavnom skupe krpe, najverovatnije kineske jeftine proizvodnje, ali oni se osećaju svečano dok sa ženom i decom hodaju hodnicima u kojima su prodavnice zvučnih imena na engleskom, koje u prevodu deluju naivno i smešno. Osećam se loše. Ne zbog njih, nego zbog svega. Temperatura vazduha je odjednom, praktično u jednom danu, skočila sa desetak stepeni na dvadeset pet. Saobraćaj je gust i svi su nervozni. To su dani kada, čuo sam na vestima, ima najviše sudara i najviše srčanih udara. Osećam kako me povremeno nešto zaboli na levoj strani grudi, zaboli pa prođe. Zatim mi se čini da nemam dovoljno vazduha. Otkopčavam kaiš i dišem duboko, sa otvorenim prozorom na mojoj strani. Prilazim semaforu pre mosta. Neverovatno je da je ispre...

  Milan Todorov SERVIAN U našem kraju se šunjaju razni, uglavnom od vlasnika trajno ostavljeni psi. Razlozi zašto ih, obično krajem jeseni, izbacuju iz automobila i zatim se brzinom zvuka udaljavaju sa mesta svog bezočno surovog postupka nisu sasvim jasni. Nekim osobama psi služe leti kao verni čuvari na vikendicama u obližnjoj maloj planini, a kad se iz njih pred zimu sele u svoje male, ušuškane stanove, četvoronožni ljubimci im postaju nemoguć teret i zato ih ostavljaju. Istorija ostavljanja ljubimaca prepuna je srceparajućih slika. Neke pse, naročito male, takoreći kučiće, ostavljali su u kartonskim kutijama koje bi posebno pažljivo oblikovali kao kućice sa krovom, a pored njih bi ostavljali porciju hrane za dan ili dva i plastičnu posudu sa vodom. Neki bi odbačenim, voljenim psima vezivali oko vrata fluorescentne vrpce, često sa crvenim srcem u sredini priveska – da ne bi nastradali pod točkovima sve bržih automobila u noćnom tumaranju, pri kome, nema sumnje, traže upravo n...

 Ratko Dangubić MALE PRIČE 1.Šolja u sudoperi Ostavio sam šolju u sudoperi da vidim koliko dugo može ostati šolja, a da ne postane obaveza. Prvog dana bila je samo šolja. Drugog dana bila je mala odluka koju sam odložio. Trećeg dana postala je dokaz: da sam čovek koji ostavlja šolje. Četvrtog dana oprao sam sve oko nje, pa je ostala sama, gotovo dostojanstvena, kao predmet izdvojen iz vremena. Počeo sam da zamišljam da pripada nekom drugom životu, možda nekom ko je otišao i nikad se nije vratio. Petog dana učinilo mi se da je drugačija, kao da pamti ruke koje je nisu oprale. Kada sam je napokon oprao, voda je potamnela više nego što je trebalo. Od tada nisam siguran da sam uklonio prljavštinu ili trag nečega što je počelo da postoji. 2.Korisna misao Imao sam misao koja je bila izuzetno korisna, ali samo jednom. Zapisao sam je da bih je ponovo upotrebio, ali kada sam je kasnije pročitao, delovala je obično. Posumnjao sam da korisnost nije bila u misli već u trenutku koji ju je proiz...

  Milan Todorov OSTARELI FUDBALERI Ne znam zašto sam te večeri prišao stolu u kafeu Branch za kojim su, kao i svako veče, sedela sva starija čoveka. Viđao sam ih kako parkiraju auto na nedozvoljenom mestu u garaži a zatim teško izlaze iz crnog Audija A4. Odlazili bi zatim na kafu. Jedan od njih, belo sed i vitak uvek u sportskim trenericama i patikama i drugi, vozač, poguren, teškog hoda, krupan i jak u izrazu lica. Prišao sam im najviše iz razloga što me je bledi čovek u prolazu uvek zagledao više nego što je uobičajeno i pritom se smešio krupnim zdravim zubima. Odlučio sam da prekinem tu nemu igru. Zastao sam ispred njih koji su upravo ispijali espreso. Onaj snažniji je čitao novine, neki sportski žurnal a bledi se ponovo upiljio u mene svojim dugmetastim očima i zubatim srdačnim smehom -Izvinite – rekoh. – Viđam vas već neko vreme i činite mi se odnekud poznatim. Da li ste bili fudbaleri? Ne znam otkud mi to pitanje. Ja nikad nisam bio zaljubljenik u fudbal a dal...

  Milan Todorov U ISTOJ KUĆI Ja svakako nisam sveznajući pripovedač. Ponešto od onoga o čemu pričam čuo sam od drugih, ponešto od samih aktera događaja, dosta toga sam naslutio, pa ipak nisam ubeđen da je ono o čemu u narednim rečenicama pišem cela istina. Međutim, jedina neporeciva istina jeste da se sve odigravalo u istoj kući. Bila je to, za ono vreme, a i sada je, samo na neki vremenom iznuren način, prijatna kuća. Široki francuski prozori, ukupno tri sa ulične strane, maltene ceo zid u staklu sa dvorišne strane, tako da je čovek koji je kuću napravio između dva svetska rata mogao danonoćno da ogleda vrt kako se greje na jutarnjem suncu, dok se on, još u staračkoj iznošenoj pidžami, ali dobro držeći, sprema na doručak u dvorišnoj kuhinji. Umor koji je osećao čak i posle sedam sati isprekidanog spavanja pripisivao je lošim snovima kojima nije mogao da se otrgne. Sve je na početku zamišljao drugačije, kako to već biva sa mladim ljudima. Otvorio je veliki jednokrilni proz...