Постови

MILAN TODOROV: BIBLOTEKA NA KOŽI

Слика
  Milan Todorov APRILSKE TETOVAŽE Devojke i mlade žene ovog proleća nose majice koje otkrivaju njihova ramena ponekad duboka leđa ili često mišićav trbuh sa malim epicentrom svet im pupkom rođenja . Njihova koža je bela još netaknuta muškim još n etaknuta suncem i na prevoju između gole kože i tkanine obavezno je neka tetovaža. Sedaju za kafu u restoranima sa drugaricama istih ili sličnih crteža i natpisa na koži. Sada su u modi mršavice i ključne kosti im štrče poput žica ili bolje vodoskoka. Te devojke te žene te njihove kože imaju posebne senzore kojima uhvate pogled muškarca kao što laste hvataju mušice u letu i gutaju ih. Razume se da se niko tu ne siti takvim stvarima. Sve to je potrebno i njima i nama da bismo posle kratkog trzajnog sna par sati posle ponoći imali o č emu da mislimo i makar providno i nesigurno utonemo u san čekajući jutro u san plitak san koji se svaki čas prekida: crteži pasa kaligrafska srca nekoliko z...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: ZA KOŽAMA DEVOJAČKIM

Слика
  Milan Todorov ZA KOŽAMA DEVOJAČKIM Iz Maxi marketa u centru grada izazi vrlo mlad momak u crevenoj sportskoj trenerci koja slobodno landara oko njegovog tela ma prelazu dečaštva u momaštvo. Kraj ulaza sedi Romkinja sa buljukom dece, Dečak od pet godina i devojčica nešto starija kreću za njim tražeći da im udeli koji dinar. Nemam para – kaže on i nastavlja da hoda sasvim ležerno jedući neku lepinju ili tako nešto usput. Cigančići uporno idu za njim. Mali cucla suvu plavu plastičnu slamčicu i sada idu za njim po nekoj samo njima znanoj inerciji. Momak jede svoj brzi obrok i gega se u hodu kao umorni ali uspešan sportista. Prosjaci i dalje idu za njim ali više ne očekuju ništa. Shvatili su da su oni i on na istoj strani. Idu njegovim tragom. Objedinjuje ih miris slobode. Zapazio sam to jer je me je pods eti lo na moju vrlo ranu mladost jer sam isto tako išao kao i taj sigurni mladić od bučnog ka tišem učio sam zapravo vreme tu so i ...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: DOBA

Слика
  Milan Todorov DOBA Iznenada videh večeras pri zalasku sunca preko reke kako je divlje bilje pored puta šiknulo kao prasak u mlazeve hlorofila bez glasa u visinu. Neki žuti cvetovi dostizahu u trenu visinu automobilskog prozora. Drugi, mali, pak kovitali su se poput mladih lepotica u prolazu koje ispod belih bundi raskopčanih do poslednjeg nose samo uske prozirne majice. Dolazak proleća dočekujem bez plana. Želim samo da osluškujem nevidljive insekte u zemlji pod klupom na kojoj nameravam da sedim dugo u suncu bez sata bez saznanja o vremenu o bolu koji donosi. Mogao bih i takav da prkosim vetrovima koji su poslednjih godina sve učestaliji ali to bi mi vratilo sećanja. Ne, jer su mi zenice zamorene. Želim sezonu običnosti, na primer kišnu glistu koja se pojavljuje na asfaltu na kome nema šta da traži na kome nikad nije bila i koju ipak gazim petom a zatim pažljivo pometem i odbacim u stasajuću travu jer u trajanju često ...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: DUŠEK

Слика
Milan Todorov DUŠEK  To skretanje sa široke asfaltne trake na uži put koji je nekada vodio u široki zeleni pojas kasarne a sada u njoj nema nikoga i metalna ulazna vrata bez stražara sasvim su zarđala u poslednje vreme viđao sam to svečeri pozne vraćajući se iz grada služila su kao sigurno mesto tajnim ljubavnicima koji su se voleli iza zaparenih stakala automobila. Uvek mi je to bilo pomalo bizarno jer sa druge strane beše groblje i sveži grobovi i duše koje ako postoje makar i fantaziji. Taj puteljak za ljubavnike pak b eše poput razdeljka na devojačkoj kosi dok neko nije doneo stari dušek i zapalio ga tako da su na putu ostale samo žice i gomila nesagorelog smeća iza nekog ko je ležao na tom dušeku voleo i može biti umro na njemu prethodno ga uneredivši što je nerazdvojno od prethodne lepote življenja. Posle, ne mnogo docnije, prolazeći u isto vreme pored puta nisam više viđao ljubavnike koji su ranije parkirali na...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: NIŠTA

Слика
  Milan Todorov NIŠTA Sada kada sam uradio mnoge dobro ne mnoge ali bar neke razumljive stvari u svom životu a gde bih drugde željan sam onoga što se zove ništa. Kao u novokomponovanoj narodnoj: „ Ništa ja, ništa ti, pa ćemo se voleti ja i ti.“ Ne očekujem da budem srećan zbog toga. Uostalom, sreća je nešto što una p red stvaramo svojim izborima. Želim ništa jer sve ovo vreme koje je prethodilo meni sadašnjem želeo sam nešto a sada mislim možda je tadašnje nešto služilo mom današnjem željenom ništa. Brijem se svakog dana radim telesne vežbe jedem umereno krećem se redovno negujem pozitivan stav prema svemu što mi dolazi oblačim se u nov u garderobu svake sezo ne. N eka žena četrdesetih godina pogledala me je samopouzdano u prolazu. Moja aura odjednom je izbledela. Ništa.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: RODNA KUĆA

Слика
  Milan Todorov RODNA KUĆA Trideset godina nisam bio u svom rodnom mestu. Više nema tamo nikog živog od mojih. Čak i na groblju ne bih našao nikog svog. Sve je prekrila zemlja neodržavana ničija zemlja posle smrti. U mom selu ne postoji živa kafana ni biblioteka ni lekar ni zubar samo prazna crkva u koju retko ko ide. Moje rodno mesto je nerodno sada. Poneki stari koji su došli da tu umru još imaju telefone ali niko ih ne zove niti oni zovu nekog. Sve je manje ljudi u njemu. Ali nije sve prohujalo. San u kome sam tamo rađa se svake noći a onda umire postajući svetlost dana u kome sam odabrao zemlju bez pokreta tišinu lekovitost okolne prirode sve što ne liči na sedenje na staničnoj klupi na povratak  u kamilicu verovanje da je suština zdravlja večna vlaga u kanalima ispred rodne kuće koja je već promenila ako se ne varam nekoliko nevoljenih od nje vlasnika.
Постави коментар
Прикажи све