paradoks

  Milan Todorov PRAVILA IZDRŽLJIVOSTI Hodam do granice skoro potpune iscrpljenosti. Kad se zapitam zašto i kuda pomislim da je svaki odgovor neozbiljan j er sam se hodajući udaljio o d tebe koja izazivaš sećanja na neke trenutke davno prošl e i to svetlu c ajuće zrnevlje sećanja urezuj e se kao savršeno oštri žileti u moje meko tkivo rasuto unaokolo tako da bi sad a već t o osećanje moglo da bude bilo čij e ni moje ni tv oje nešto št o se ne računa ali peče pod sisom.

  Milan Todorov SAMO ŽIVETI Kad u nekom tekstu pročitam sintagmu mastilo u krvi odmah bezglavo napuštam taj portal. To za nekoga ili neku može biti dovoljan dokaz da iskreno ne verujem u poeziju. Verujem u intelekt taj slabi dokaz usredsređenosti u sebe. Starac u zakrpama sa grbom na leđima i tankim krivim nogama koga srećem svako veče pešači deset kilometara dnevno da bi došao u topla svetla šoping mola gde mu tajni čuvar obećava povratak nacionalizovane zemlje. Ponekad hodam uporedo sa njim i pomislim kako je potrebno, ne zemlju, nego rasuti svet pokloniti nekom k oga nesreća ne boli ko hoda kilometrima bez cilja svestan vlastitog umiranja za sada odloženog do daljnjeg.

 Milan Todorov PRECI Kad me uhvati ono stanje koje psihići još nisu definisali  a odnosi se na prazan prostor između depresije i apsolutnog crnila počinjem da u sećanju istražujem sudbine  svojih prethodnika dede i jednog i drugog oca majke stričeva i tetaka. Kako su živeli kao se ponašali šta su, recimo, u najsrećnijim letima nosili na njivu ili  plažu. Šta u logor? Došlo je vreme u kome trenutke njihove mudrosti sreće i nesreće slažem kao kamen po kamen u svoju kulu neodustajanja. Znam, niko nije uspeo da nađe odgovor šta raditi pri kraju. Biti svetac ili samo nož za jubuku načetu crvom? Šta? O šta da se oduprem? Sve stvari su poput vazduha. Ne mogu bez njih ali postajemo stranci nezajažljivi i trajni. Moji preci postaju zato jedini jezik koji još koliko toliko razumem.

  Milan Todorov TERMOMETAR Termometar koji držim tačno na ivici između zaklona streje na terasi i otvorenog prostora ispod neba prestao je da pokazuje tačnu temperaturu. Sve vreme već mesec dana pokazuje mi minus dvadeset. U prvo vreme sam mislio da je greška nastala zbog toga što je termometar imao dve skale: za celzijuse i farenhajte. Nisam mnogo znao o američkom računanju toplote osim slučaja onog dečaka u Hemingvejevoj priči koji je mislio da će umreti jer mu je temperatura bila oko sto stepeni ali ne po celzijusu. Hteo sam da bacim pokvareni termometar u kantu za smeće, ali sa vremenom se nikad ne zna. Vazduh vibrira od sirena automobila. Alarmi se uključuju kad dune topao vetar. Stablo badema koje sam upravo posekao možda se ravna lo po nekom starom dobu u novom dobu i zato mi nije rađalo sada iako je rađalo negde gde ja današnji nisam. Izlazim često na terasu naročito jutrom i noktom kuckam termometar nadajući se životu u vr...

  Milan Todorov STARA KUĆA Svakodnevno u žurbi najčešće u automobilu zatečen između pažnje na semafore i znaka za sporu vožnju zbog obližnje škole uvek bacim pogled na staru kuću u kojoj sam odrastao i, smem da kažem, oblikovao se u stalnim sporenjima sa prethodnim vlasnikom koji je tada još živeo u njenoj polovini. Bio je prek, zadrt čovek. Sa rođenom ćerkom kojoj je pripala druga polovina kuće nije govorio. Doveo je drugu ženu. Kad je pala na stepeništu odlučio je da ode iz kuće u Zagreb kod sinovca. Tamo mu se gubi svaki trag. Čuo sam da je umro posle samo nekoliko godina a da je njegova druga supruga završila u domu za stara izg u bljena lica. Ne znam da li kuće umeju da pamte. Razmišljam o tome u deliću sekunde dok drugim okom posmatram postavljenu policijssku radarsku zamku za brzu vožnju. Gde je ključ poslednjeg odlaska iz kuće? Ne znam. Kako starim osećam da se kuća mog detinjstva širi iznutra i da ceo moj svet propada u nju. ...

Milan Todorova REZIDBA Celi prolećni dan orezujem voćke. Skraćujem uspravne lastare i odbacujem grane koje su lane dale rod. Staro je prošlo. Mladima je potrebno dati šansu. Na brdu na kome sam nema signala mobilne telefonije osim na jednoj isturenoj čuki. Posle svaka dva sata rezanja odlazim na to uzvišenje uzimam telefon uključujem obaveštenja. Ono koje priželjkujem ne dolazi. Uzimam makaze i režem brzo i grubo. Neke grane su žilave i opiru se u kružnim vrtlozima svojih žila pokušavajući da se vezuju za bilo šta i bilo koga. Uzalud. Bili smo sami. Telefon je pištao u daljini. Osećao sam strah od njega jer je on uvek jednoznačan razgovor. Da, rekao sam, posle stiska prstom na sličici zelene slušalice a trebalo je da kažem bilo šta.