paradoks

(Milan Todorov: "Kukavičke junačke pesme", Arhipelag, Beograd, 2022.) Demitologizacija mentaliteta u „Kukavičkim junačkim pesmama” Milana Todorova nije samo oštra satira na kolektivne iluzije, već i tiha, intimna pobuna protiv forsiranog junaštva koje guši privatnu stvarnost. Naslov romana odmah postavlja oksimoron koji radi kao književni detonator: „kukavičke” i „junačke” pesme. To nije jeftina ironija, nego precizan dijagnostički instrument. Epska tradicija i patrijarhalni narativ, koji su vekovima pretvarali poraze u pobede i tražili heroizam tamo gde ga nema, ovde se prevode u svakodnevicu Novog Sada i Petrovaradina. Glavni junak – radijski novinar – hoda ulicama, trgovima i senovitim prostorima i gradi sopstvenu intimnu istoriju tih mesta. Roman je razapet između sobe i grada, unutrašnjih previranja i spoljnog sveta, onoga što junak sanja i onoga što mu se stvarno dešava. U tom rascepu Todorov ne gradi klasične tragičke heroje, već autentične anti-heroje koji odbijaju da...

  XXXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ ✠ KRUNA Zaklopio sam Nabokovljev roman. U stvari, oči su mi se same sklopile i knjiga mi je ispala iz ruku. Ponovo sam bio budan. Ali, ne sasvim. To je ono stanje između sna i jave kada čovek čuje sve oko sebe, a ništa ne vidi kako treba. Čuo sam časovnik na zidu. Čuo sam kako negde u susednoj kući voda kaplje iz dvorišne česme. Komšijinu lampu za komarce. Veš koji se klati na blagom vetru na terasi kuće preko puta. Čuo sam i sopstveno disanje. Nisam ustajao. Ležao sam na krevetu sa jednom rukom preko očiju. Ruka mi se činila prostirkom za molitvu. Mislio sam na tasmanijskog leptira. Živi jedan dan, a večan je. To me je odvelo dalje. Možda u beskonačnom svetu koji je izvan naših mogućnosti sagledavanja ne postoji fizički oblik lepote, ljubavi ili prijateljstva, nego samo zamišljeni. Zašto sam se toga setio? Čudno je kako pričinjavanje radi. Ne ide pravim putem. Preskače. Spoji ono što nikada ne bismo spojili kada smo budni...

  Milan Todorov XXXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Lolita Posle nekoliko dana od razgovora sa Francuzom izašao sam na polaganje završnog ispita koji mi je nedostajao do diplome profesora književnosti. Polagala se svetska književnost. Nisam se pripremao strogo po protokolarnom programu. Birao sam pisce koji su mi se sviđali. Nadao sam se da će i stari profesor Marić imati sličan ukus kada mi bude postavljao pitanja. U stvari, zavodio me je Nabokov. Najviše on — Vladimir Nabokov, majstor poetske završnice u kojoj ljudi sede na podu među rasutim novčićima, modri i iskrivljenih lica, a njihove dojučerašnje ljubavnice lebde iznad njih nedodirljive kao baršunasti crni leptiri nad džunglom u Tasmaniji. Ispit se sastojao iz dva dela. Prvi, polučasovni, po ideji profesora Marića bio je pismeni. Trebalo je da u najviše dvadesetak redova napišemo mali prikaz jednog od dela autora koji bismo, kao kod mađioničara, izvukli iz profesorove kape. Ja sam, nažalost, izvukao pitan...

  IVAN. L. ANTIĆ POETIKA MILANA TODOROVA Proza Milana Todorova nastaje iz susreta ličnog iskustva i istorijskog vremena. Njena osnovna osobenost nije u tome da izmišlja svet, nego da stvarnost, već samu po sebi čudesnu i često apsurdnu, posmatra kroz ličnu svest pripovedača. Zato se njegova poetika može odrediti pojmom subjektivnog realizma : činjenica je početna tačka, ali tek njenim prolaskom kroz sećanje, slutnju, ironiju i lično iskustvo ona postaje književna činjenica. Todorov ne gradi roman prvenstveno oko velikog zapleta. Njegove priče rastu iz fragmenata: prizora, susreta, datuma, predmeta, slučajno izgovorene rečenice. Iz naizgled nevažnog detalja otvara se širi prostor – lična prošlost prelazi u istoriju, svakodnevica u politiku, a konkretni događaj u pitanje o čoveku, vremenu, smrti i smislu. Zbog toga njegova proza ima osobenu fragmentarnu strukturu, ali fragmenti nisu rasuti: povezuje ih unutrašnji tok pripovedačeve svesti. Posebnu vrednost ima odnos prema istoriji. To...

  Milan Todorov XXXXIX POGLAVLJE ROMANA U NESTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Krtičnjak Neočekivano tih dana videh Francuza ispred njegove kuće u ciglarskom naselju. Vratio se. Sedeo je na maloj stolici zvanoj hoklica. Ispred njega na nižem stolu, prekrivenom svečarski belim stolnjakom, nalazili su se sokovi, pivo, čaše, kolači i mesno posluženje. Častio je svakog ko bi naišao. Šta nam je to doneo iz belog sveta, zapitao sam se pre nego što sam mu prišao i ugledao njegovo lice. To nije bio čovek koji je otišao u Švajcarsku na poziv tajanstvenog pukovnika Van der Berga. Lice ne stari samo. Ono se, polako, šljapkavo i neumoljivo, vraća našoj  prošlosti. U mladosti nosimo masku mogućnosti i sa podignutim repom samo nastavljamo započeti put. Naša koža je zategnuta, oči su još uvek pune tuđih svetova, usta još nisu naučila da ćute. Tada lice pripada budućnosti. Kasnije, kada godine počnu da nas kljucaju iznutra, ta maska se tanji. Bore nisu samo brazde vremena. One su putanje koji...

Piše: Ivan L. Antić   „Redosled jednostavnih stvari“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2017) je roman srpskog pisca Milana Todorova (rođen 1951), poznatog pre svega kao aforističara i satiričara koji je u poznijoj fazi proširio stvaralaštvo na duže prozne forme (prethodno je objavio roman Lek protiv smrti , 2016). Osnovne karakteristike i tematika Roman je višeznačan i usredsređen na egzistencijalnu obesmišljenost „malih ljudi“ i njihove svakodnevice. Daleko je od velikih istorijskih mega-priča; umesto toga, posredno, kroz sudbine roditelja, rođaka i poznanika glavnog junaka, obuhvata period od Drugog svetskog rata do savremenog doba. Dva ključna razdoblja – posleratni mir i tranzicija (prelazak državne svojine u privatnu) – prikazana su kao međusobni pandani. Centralna pitanja su intimna i egzistencijalna: Ko smo i koliko vredimo u vremenima kada istorija trijumfuje nad pojedincem? Da li je ljubav uvek posesivna? Kako sačuvati identitet u predavanju drugome? Postoji li sreća u br...