paradoks

  MALE PRIČE (3) RatkoDANGUBIĆ 1. Kafa kao kompromis Ujutru je kafa imala ukus kompromisa. Ona je merila vreme po zvuku lifta, on po porukama koje nisu stizale. U stanu od trideset kvadrata ljubav je bila kao grejanje na minimumu — dovoljno da ne umru, ali nikad dovoljno da se skinu slojevi. Rekao je: „Danas ćemo biti iskreni.“ Ona je klimnula glavom, ali je isključila ton na telefonu. Do podneva su već vežbali iskrenost kao stranu naviku. On je priznao da je jednom „slučajno“ otvorio njen mejl, ona da već mesecima čuva plan B u drugom gradu. Ćutali su posle toga kao posle nesreće u kojoj niko ne zove pomoć. U zgradi preko puta neko je vežbao violinu, kao da uči kako se prašta. Uveče je stigao paket bez pošiljaoca. U njemu dve iste šolje sa natpisom: ZA POČETAK . Nisu ih kupili. Na dnu kutije bila je fotografija njihovog stana snimljena iz ugla koji ne postoji. Na poleđini je pisalo: „Nastavak zavisi od odluke koju još niste doneli.“ 2. Jogurt iz sutrašnjeg dana Superm...

  Milan Todorov DIM Iznenada oko pola osam ujutro čitav naš kraj obavio je gust dim i teški miris spaljene gume. Vrlo brzo je sve bilo obavijeno zagušujućom maglom. Komšija je izašao strahujući za svoj novi auto. Međutim, sve je kod njega još bilo u redu. Izašao sam i ja i gledao odakle dolazi dim ali ništa nisam mogao da zaključim. A i šta bi to promenilo pomislih i osetih u sebi ponovo strepnju od budućeg iskustva, jer sticanje iskustva je uvek protiv sadašnje sigurnosti. Dim je postajao sve gušći naprosto je davio ali kao što niko nije znao o njegovom poreklu tako niko nije znao kako je odjednom nestao. Vrlo brzo sve je izgledalo kao pre. Niko nikog nije poznavao.

  Milan Todorov RASLO  MI JE BADEM DRVO ITD... Svako jutro otvaram i svako veče zatvaram drvene šalukatre na prozorima svoje kuće sklanjajući granu badema koja se, u punom rodu, naslanja na stakla kao da želi da uđe u nju. Razmišljam ko joj je ocrtao put tu opasnu liniju dodira koji smeta i zbog čega pomišljam da je jednog jutra jednostavnim trzajem ruke polomim a onda pomislim da taj razmak između mladog drveta badema i drvene prozorske oplate nije drugo do razdaljine između večnog i suprotnog smera našeg postojanja koje se nikad ne dodirnu sasvim.

  Milan Todorov OGLEDALO U TRŽNOM CENTRU Jedan moj prijatelj sa fakultetskih studija pričao mi je da je, posle moždanog udara, ležao u sobi u kojoj je od moždanog udara preminuo naš zajednički prijatelj, pesnik, i da je uzalud molio medicinsku sestru da skloni ogledalo u malom sanitarnom uglu u kome se pokojnik, rekao mi je kao da mi poverava nešto što neću razumeti, pojavljuje kad bi mu prišao. Naravno, sestra nije mrdnula malim prstom. Rekla mu je samo: – To su koještarije i nemojte se na to obazirati. – Vi, Bogu hvala, niste bili na našem mestu – rekao joj je. – Još ne – odgovorila je smejući se. Moj prijatelj se izvukao, ali strah od ogledala obeležio mu je naredne godine. Mogao sam sasvim da ga razumem i bez takvog strašnog iskustva, jer sam se ogledala oduvek užasavao. Uvek kad odlučim da kupim neki novi komad garderobe i uđem, probe radi, u one kabine u nekom zabačenom hodniku, užasne me svetlo u njima i brzo, ne probavši na oko odabranu košulju ili pantalone, izlaz...

  Milan Todorov ČEKANJE Sredina maja, danima pada kiša. To je za žito dobro, sećam se kad me je otac davnog maja držao na ramenima da me svetina ne uguši na kikindskoj železničkoj stanici dok smo čekali plavi voz kojim se drug Tito  vraćao iz posete Rumuniji a iz staničnog razglasa orila se pesma "Padaj kišo, rasti žito, da nam živi naš drug Tito". Danas čekam Sunce koje bi trebalo da ogreje gljive u malim šumarcima pored Dunava, pečurke zvane šumski pilići koje mogu za malo novca da kupim na pijaci, ali čar a ne ćar je u tome da ih pronađem sam nakon dugog bazanja po mokroj travuljini, popancu sa bodljikavim divljim jagodama, po razvalinama ostalim iza kopanja zemlje za novi kamionski put. Možda ih ne nađem. Sve ih je manje. Kao da su radost taličnog lovca, kao da su pilići još u ljusci jajeta a ne trenutak sveta koji prolazi.

  SINOPSIS Novi roman Milana Todorova SO I ZLATO smešten je u mali grad i u njegovu biblioteku; tačnije u „područnu knjižnicu“ koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, nepouzdanim i tajnim ljubavnim odnosima, te skrivenim opsesijama i nasiljima vremena, kako kriminogenim tako i političkim. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se njima potajno trguje. U središtu te napetosti nalazi se iskustvo gubitka doma: kuća koje više nisu utočišta nego plen pobednika, mesta gde se istorija upisuje u naji...