paradoks

  Milan Todorov Lovište Bezmalo svakog jutra rano pešačim putem koji ravno vodi pored šume na čijem drvetu jednom jedinom odabranom verovatno sasvim slučajno visi metalna tabla sa natpisom LOVIŠTE. Hodam lagano premda bih najradije trčao. U susret mi dolazi invalid. Pozdravljamo se premda se prvi put vidimo. Ja sam, kaže, svakog jutra na ovoj stazi mir tišina i meditacija. Oslanja se o čeličnu štanglu. Pokazujem mu tablu lovišta, -Ljudi vole da jedu divljač, kaže dok njegove štake svojim ujednačenim lupkanjem poslušno odrađuju svoj posao udaljujući se.

Milan Todorov SREDOM Svakog utorka obično ako nisi nervozan potrebno je izvući zelene kante pune đubreta na ulicu te ih okrenuti sa rukohvatina na stranu onih koji će ih sa treskom izručiti u utrobu narandžastog kamiona. To je sada smisao. Očistiti se prošlosti. Ah, bila si ponekad tako dobra. I pristupačna. Nisi se skrivala iza roletni patrijarhalnog morala tog nevidljivog zida koji raste iz pepela zaborava. Možda još ima nade. Ustajem rano. Čujem zuj kamiona. To su oni koji odnose izgubljene i nađene stvari. Čim odu ja istrčim da vidim da li je još nešto od mene ostalo nakon te besmislene ceremonije ljuspanja koje vara ljude odnoseći odjeke lepog  prerano.

  Milan Todorov JAGNJE BOŽIJE NARAVNO Na televizijskim vestima video sam ovcu koja je ojagnjila čak šest jaganjaca i ženu koja vesela drži jagnje u naručju srećna što su dospeli na vreme pred uskršnju trpezu.

  Milan Todorov PREKINUTE VEZE Više ne moram ništa. Ne moram da se javljam na fiksni telefon jer su mi svi stari prijatelji koji su znali moj broj umrli u međuvrenenu. Ali ponekad kao danas taj crni pomalo prašnjavi telefon zvoni. Da li da pritisnem dugme i odgovorim nepoznatom. Obično me na njega zovu da mi ponude svoje nepotrebne usluge. Zato se gradim nedostupan. Ali, šta ako je nešto važno, lepo i dobro? Očekujem rezultate nekih značajnih konkursa na kojima sam učestvovao sasvim nevino i naivno. Možda mi javljaju iz ambulante da mi je test na rak debelog creva negativan ili pozitivan? Možda me zove prijatelj koji mi je pomogao da podignem kuću a sad je teško bolestan i ja ga ne zovem jer nikad ne znam u takvim neprilikama šta da kažem. Telefon uporno zvoni. Najzad se sa knedlom u grlu javljam ali je veza malo pre toga prekinuta.

  Milan Todorov Sad Stari bendžamin koji ostane na svega dva ili tri lista morate preseći na najviše 25 santimetara dodati mu svežu zemlju zalivati svaki drugi dana i posle dve do četiri nedelje možete očekivati da na sasečenom stablu počnu da niču okca iz kojih će se izbaciti novi zeleni listovi. Šta je sa čovekom kada ga poseku i smanje? Zašto je manje uspešan od kancelarijskog fikusa za skupljanje prašine? Ako postoji evolucija zašto je nema u obrnutom smeru? Ne, nećete me prevariti još jednom umilnim hortikulturnim savetima: optimizam novog godišnjeg doba plitko sađenje semenki budućeg cveta u plastičnoj čašici u kojoj je zemlja tek orošena. Zar blud, ptice, snovi, ljubavi na sečenje vena, pa molitve protiv bolesti, samoće, plač u ramu zatvorenog prozora, zar sve to nikad neće postati ono nešto drugo osim besmisla i savršene dosade dok gladim pupoljke novog godišnjeg doba?

  Milan Todorov VATRA I SMEH Postoji priča o tome Postoji priča o tome kako je u doba kada je svetom harala kuga papa Klement VI izbegao smrt okruživši se sudovima u kojima je stalno plamtela vatra. Sedim u kafeu ispred Cineplexxa u čijim malim salama se stalno smenjuju filmovi za decu koja ulaze i izlaze cičući od radosti ili se smeju preglasno bez vidljivog razloga. Majke ih uzalud umiruju. One još ne znaju ništa o udaljenosti od smrti dok oblače deci kaputiće i istovremeno razgovaraju telefonom sa nekim okružene veselom dečjom grajom poput pape Klementa okruženog vatrom.