paradoks

  MALE PRIČE/7/ RATKO DANGUBIĆ Šolja Svakog jutra koristila je istu plavu šolju. Imala ju je još od prve godine braka i tvrdila je da čaj iz nje ima bolji ukus. U utorak je nije bilo. Pretražila je kuhinju, otvorila ormariće, zavirila i u mašinu za sudove, iako je znala da je nije uključivala. Na njenom mestu stajala je bela šolja, s tankom napuklinom duž ivice. Pomislila je da je muž slučajno razbio plavu šolju i kupio drugu da prikrije štetu. Ipak iz nje pila čaj. Imao je isti ukus kao prvog jutra kada ga je zavolela, dok su sedeli na podu praznog stana i pili iz pozajmljenih šolja. Kada je ušao u kuhinju, sada stariji i sporiji, upitala je: „ Jesi li ti kupio ovu šolju?“ Pogledao ju je dugo, kao da iz daljine priziva nešto zaboravljeno. Onda se osmehnuo. „ Nisam“, rekao je. „I mislim da smo nekada obećali da nećemo zaboraviti ono od čega smo počeli.“ Kasnije su plavu šolju našli na nekoj polici koju godinama nisu preturali. I nisu umeli sebi da objasni kako je bela do...

  Milan Todorov LISICA U GRADU Ako zažmurim još mogu da vidim tu staru lisicu srebrnog repa sa mladuncima kako prelazi put kojim idem terajući me da zastanem pred čudom zvanim potomstvo. Juče pak ugledah maltene na istom prevoju puta mladu lisicu, ćerku. Zastala je, pogledala u mom pravcu a onda vukući svoj raskošni rep polako zamakla u šipražje. Kakvo je detinjstvo lisice u gradu, pomislih. Da li će se kad ostari sećati našeg susreta na asfaltu bez flore dok se naše oči gledaju kratko kao u iznuđenom iznenadnom skoku u trenutku saznanja da jedno drugom ne možemo pomoći pred onim što će tek doći.

Milan Todorov RAZLOG ZA SUTRA Uvek moraš da imaš nešto ispred sebe neku sitnu tajnu nasladu nešto što još nameravaš da uradiš da bi se svilenim nitima ili nevidljivim noktima tim užadima krilate skele prebacio preko ponora skoro sigurnog sutrašnjeg već neuspeha. Biti udaljen od onoga što Ikaru zemnom letaču bez Sunca prži krila, biti u prolazu neuhvatljiv kao lik koji se lomi u krivim ogledalima ili satni mehanizam koja čujno kucka ne znajući vreme sopstvenog svršetka - zar to nije umnožavanje jedino sigurnog: neizvesnog? Jer, čemu očekivano? Svrha života nije novo godišnje doba već mala slučajna ogrebotina, crvena linija krvi koja te strahom od smrti učini plemenitijim.

  Milan Todorov DUNAVSKA TERASA Sunce je bilo još jako iako je bilo kasno popodne. U vazduhu je ležala ona teška sparina koja prethodi nevremenu i koja ljudima oduzima volju za kretanjem. Zato smo pošli ka reci, na onu čardu izloženu svim dunavskim vetrovima, gde se čovek, makar nakratko, može skloniti od gradske omorine i svojih misli. Voleo sam to mesto na koje sam odlazio još kao dečak. Mogao sam da, kao i obično, sedim sa ženom za stolom sa dve stolice koje su nas čekale kao redovne goste. Starom kelneru Džinu koji je ispijao bogzna koju šoljicu kafe i pušio svoju kratku cigaretu nije bilo potrebno govoriti šta želite da popijete. Znao je navike svakog gosta i sedeo je nepomično, koščat gorštak, ni debeo ni mršav, ne obraćajući pažnju na nas dvoje. Sunce je lagano zalazilo za oblake i nebo je postajalo tamnije. Sedeli smo na istom mestu kao i uvek. Ni blizu ni daleko od ulaza, odnosno izlaza. Nisam voleo javnost i uvek sam se priklanjao malim senovitim pozi...

  MALE PRIČE(6) RATKO DANGUBIĆ 1. OGLEDALO OD NEONA U tri ujutru grad je ličio na izlog koji je zaboravio da ugasi svetla. Marko je hodao pored zatvorenih butika. U svakom izlogu video je svoj odraz, ali nijedan nije kasnio za njim. Svi su se kretali sekundu unapred. U prvom ogledalu njegov odraz je zapalio cigaretu. U drugom se nasmešio. U trećem je nestao. Marko je zastao. Shvatio je da možda ne prolazi on kroz grad, nego grad kroz njega. Neonske reklame postale su sazvežđa, a ulice krvni sudovi nekog ogromnog bića koje sanja ljude. Kad je stigao kući, nije pronašao svoj odraz u kupatilu. Samo prazno staklo. Kao da je stvarnost dala otkaz. 2. CRNA KARTICA Mina je imala kreditnu karticu bez limita. Kupovala je sve: satove, putovanja, parfeme, tišinu. Jednog dana stigla joj je poruka: "Vaš dug iznosi 17 godina života." Pomislila je da je prevara. Sutradan su joj nestale dve bore sa lica. Trećeg dana zaboravila je ime svog prvog psa. Posle nedelju dana više nije m...

Milan Todorov STANICA STALAĆ Dva dečaka, jedan od dvanaest a drugi jedanaest godina, prema vestima državne televizije, utopila su se u Moravi kod Stalaća na koju su otišli da pecaju. Ime Stalać u mom sećanju ima, čak i bez saznanja o toj strašnoj tragediji, prilično mračnu istoriju. Moj otac je imao svega dvadeset godina kada je na poziv otadžbine, kako je pisalo na cedulji, otišao u rat da brani zemlju. Odredište: Stalać, april četrdeset prve. Otišao je na konju koji mu je stara jugoslovenska vojska odmah nacionalizovala ili rekvirirala, kako se to već kaže, a samo dan ili dva po dolasku u jedinicu komandant, izvesni pukovnik Sotirović, predao je ceo puk sa svim naoružanjem i očevim konjem neprijatelju, odnosno Nemcima. Ovi su ih potrpali u stočne vagone i sa stanice Stalać bez hrane i vode danima transportovali za Nemačku. Zapamtio sam tu očevu priču. Nisam je nikome prepričavao. Otac se pretvarao da rata više nikada neće biti. Ja se i sada pretvaram povodom iste dileme. Jedno...