Постови

MILAN TODOROV: XXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Слика
  Milan Todorov XXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Golicala me je tajnovitost franjevačkog samostana kraj crkve svetog Jurja, ili po našem svetog Đorđa koji ubija aždaju. Postojalo je više razloga za to. Krst sa zvonikom i parapet crkve se u vreme njenog završetka i otvaranja nalazio tik uz zapadne zidine tvrđave da bi se posle trideset godina volšebno, niko ne zna kako, našao na istočnom pročelju. Zašto je to urađeno? Malo je verovatno da je arhitekta koji ju je projektovao napravio tako kardinalnu grešku da bi se morala izvršiti ta složena pregradnja crkve. Zatim, taj samostan uz nju, večito zaključan. Šta krije? Ustajale mirise mrtvih monaha koji se možda još vuku po uglovima njegovih ćelija poređanih kao osinje saće po spratovima. Ispostavilo se da Jaroslavljeva majka nije od prevelike koristi. Nju nisu angažovali za kuvanje sve vreme, nego povremeno. Obično kada bi neki mladi teolozi boravili u samostanu preko leta, bez velikih obaveza. Međutim, pos...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: XXXIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Слика
Milan Todorov XXXIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Ko kaže da žene nisu za vojsku U vazduhu se osećalo da se nešto kuva. Ovakav svet, polurazrušen, znao sam, ne može ostati zauvek u tom međuprostoru između kostura ratova.  Tog leta glavni urednik me je odredio da pratim vojnu vežbu lokalnih momaka i devojaka, takozvanih teritorijalaca. Mrzeo sam te stvari. Kad bih ugledao uniformu uvek sam se osećao postiđeno. Odeća koja označava nameru da nekoga ubijete iz ovog ili onog razloga, bila mi je kao označavanje smrti crnom maramom ili tračicom na reveru belog sakoa. Ali,nisam imao izbora. Sastajalište i polazni logor nalazili su se između Ciglane i groblja, kao da je neko namerno izabrao mesto gde istorija čeka. Kad sam stigao, dočekao me je prizor koji je više ličio na vašar nego na vojni logor. Jedan pijani kapetan, inače markantni crni muškarac u najboljim godinama, dakle četrdesetim, crven u licu i promuklog glasa, pokušavao je da postroji ljude koji su tako...
Постави коментар
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: PITA ZA GOSPOĐU ŠPIZ

Слика
 Ratko Dangubić PITA ZA GOSPOĐU ŠPIZ Te godine, hiljadu devetsto pedeset šeste, majka Stana razvlačila je kore kao da razvlači tišinu preko cele bačke ravnice. Brašno je bilo belo kao prvi sneg, sto od orahovine izriban godinama i dlanovima, a kroz otvoren prozor ulazio je miris lipa i leto koje još nije znalo da pamti rastanke. Na stolu je čekala okrugla tepsija. Majka je pažljivo slagala mladi sir s jajima preko kore, posipala solju, prelivala rastopljenom mašću, pa sve savijala u krug, kao da u taj krug pokušava da zatvori vreme. — Ovo je za gospođu Špiz koja odlazi — rekla je tiho. Ne meni. ...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: XXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Слика
  Milan Todorov XXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Male crvene bobice Ispostavilo se da postavljanje onih antena u obliku džinovskih tanjira na visokom dimnjaku stare Ciglane nije bilo bez posledica. Dva brata, Sreto i Vesko, počeše iznenada da poboljevaju. Do tada su se sjajno držali. Starijeg Veska viđao bih ponekad ujutro, išao je u nabavku, jak, nabrekao i posle pozdrava hvalio se kako u sedamdseset petoj, ostavši bez žene koja je umrla od kaplje, sam kuva. „ Neću da jedem tu njihovu otrovnu gotovu hranu u konzervama.“, rekao bi mi dok je prolazio ulicom hitajući rano ujutro na pijacu na kojoj su radili lokalni preprodavci sumnjive robe. Drugi brat, sušta suprotnost njemu, imao je ženu i ćerku koja je bila zaposlena niko nije znao gde. Delovao je zadovoljno. Bio je od onih tipova ljudi koji su zadovoljni svojim malim životom toliko da čak pomalo preziru sve druge. Međutim, odjednom počeše njihove posete lekarima u Domu zdravlja. Išli su uvek odvoje...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: XXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Слика
  Milan Todorov XXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“  Sonja Marmeladova u radiju Zalivati žedno drveće po nesnosnoj jari a pritom biti žedan, ne polakomiti se ni za uzimanje jednog jedinog gutljaja činilo se kao vrhunac žrtve. U to vreme, kao što sam već, čini mi se rekao, spremao sam završni ispit, onaj najteži, svetsku književnost. Borio sam se sa Dostojevskim. Žena koja vodom iz male bočice, ko zna zašto ju je ponela, zaliva ogromno stablo platana podsetila me je na žrtvu Sonje Marmeladove iz Zločina i kazne. Pre svega po odsustvu sebičnosti. Sonja je nesebično pratila Raskoljnikova kroz njegov moralni pad i pomagala mu da se pokaje premda i sama trpi zbog toga. Čak ga pratila na putu u Sibir. Bila je anđeo vere i veze. Pitao sam se da li kod takvih osoba postoji razdvojenost tela i vere kao duhovnog oblika tela, često kao oblika koji telo sasvim poništava. Spavao sam sa nekoliko žena u mladosti. Nije ih bilo mnogo i ne koristim se ovom prilikom da bih se ...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: XXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "tRAŽENJE BOGA"

Слика
  Milan todorov XXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANU "TRAŽENJE BOGA" U međuvremenu, Jaroslav, koga sam sada, začudo ili nekom tajnom silom namere, u Radio Lokalu sretao češće nego ikada, rekao mi je, pošto je saznao da sam bio u samostanu Svetog Jurja, da njegova majka upravo tamo, u toj neverovatnoj kuhinji, radi celo leto. Sprema, rekao je, jela za studente koji dolaze i borave nekoliko meseci u samostanu. Nije znao da mi objasni šta oni tamo rade. Da li uče? Šta proučavaju? Kakve zapise nose iz samostana? Kome i zašto? Da li u samostanu postoji nešto što nama nikada nije otkriveno? „Ne znam“, priznao je Jaroslav. „Ne zna ni mama. Oni kažu da skupljaju neke materijale. Ona ne zna kakve. Ona samo kuva i pere sudove.“ Postao sam ljut. Oni skupljaju materijale, a mi o tome pojma nemamo. Oni, dakle, nešto što izvorno pripada nama, savršeno pedantno, u takozvanim religijskim radnim kampovima, nose u svet. Tamo to čuvaju ko zna za kakve potrebe. A šta mi čuvamo? Gložimo se ...
Постави коментар
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ. MALE PRIČE (15)

Слика
  MALE PRIČE /15/ RATKO DANGUBIĆ Čovek koji je čuo kako zidovi misle U malom gradu u kojem se nikada ništa važno nije saopštavalo, živeo je čovek koji je tvrdio da zidovi nisu tihi. Radio je kao službenik u gvožđari. Bio je tanak kao iskrivljen ekser, sa očima koje pogled nisu zadržavale na jednoj stvari. Ljudi su mislili da je rasejan, ali on je tvrdio da sluša. Noću, kada bi se grad zatvorio u sebe kao školjka, sedeo bi u sobi i prislanjao uho uz malter. U početku je čuo samo uobičajeno brujanje cevi i škripu drveta. Ali kasnije, govorio je, zidovi su počeli da misle u fragmentima. „ Pamte sve“, šapnuo je jednom dečaku koji je došao da pozajmi šibice. „Pamte oblike tela koja su se oslanjala na njih. Pamte tajne bolje nego ljudi.“ Jedne zime prestao je da dolazi na posao. Kada su ušli u njegovu sobu, zidovi su bili prekriveni olovnim zapisima—krugovima, spiralama i rečenicama ispisanim unazad. Čoveka nije bilo. Samo zidovi, topliji nego bi trebalo, kao da nastavljaju misao k...
Постави коментар
Прикажи све