paradoks

  MALE PRIČE /5/ RATKO DANGUBIĆ 1. Mera tame Svakog jutra merio je ugalj istom okrnjenom kofom, čija je drška bila obmotana žicom kao loše zalečena kost. Po njegovom sećanju — a njegovo sećanje bilo je strogo poput starog železničkog pravilnika — ta je kofa nekada pripadala signalnom sistemu, vremenu kada su stvari služile svrsi i nisu postavljale pitanja. Držao ju je kraj sanduka u šupi. Iznad šporeta, crvenom kredom, stajale su reči: POTREBNA MERA . Žena bi ponekad posmatrala kofu kao što se gleda bolesnik za koga se nadaš da će preživeti noć. Jednog jutra ugalj kao da je bio lakši. Izmerio ga je ponovo. U livnici, gde je radio među pećima koje su disale strpljenjem osuđenika, stari majstor je govorio da temperatura raste u trzajima, kao da toplota zamuckuje dok broji. Kod kuće je počeo da beleži koliko dugo šporet zadržava vatru. Brojevi nisu odgovarali njegovoj logici. Još gore: među urednim kolonama nalazio je cifre koje nije upisao. Poklapale su se sa njegovim sumnja...

Milan Todorov BUBA Moje sanjanje pokojnika se uporno i bez moje želje nastavlja. Ne znam otkud, kako i zašto do toga dolazi. Možda bi trebalo više da se družim sa onima koje zovu savremenici. Savremenici su živi i pretpostavljam da se kao i ja nadaju da će se smrt načekati dok se udostoji da dođe po njih. Ne želim da zloupotrebljavam tu temu. Ako raj postoji i govori se, doduše sve manje, o raju na zemlji i naročito u skupim turističkim destinacijama, sada nažalost izloženim ratnim opasnostima, onda se ipak mora priznati da postoji i pakao. Sanjao sam prošle noći bivšeg direktora Televizije sa kojim sam svojevremeno bio u, koliko je bilo moguće, jer beše prek čovek, dobrim odnosima. Obradovao sam se kad sam ga našao, sic, u svom trzavom snu. Ne znam da li se on obradovao našem neočekivanom susretu. Možda je on, pokojni direktor, mislio da se više nikada nećemo sresti. Uglavnom, bio je rezervisan prema meni, kao i obično, dok je bio živ. Znali smo se poslovno, u obostranom...

  Milan Todorov KOŠULJA Premda se užasavam kupovine po nesnosnoj vrućini, a ove godine nas je zahvatila već u maju, nisam uključio klimu u autu; ko zna da li još ima freona od prošle godine i vozio sam kola sa otvorenim prozorima do udaljenog šoping centra. Taj rukavac prodavnica, kako sam ga valjda jedino ja nazivao jer se račvao na dva dela, nejednake veličine: jedan beše reka a drugi, dorađeni, sa fensi lokalima nešto kao pritoka – izazivao je u meni nelagodu koju pretpostavljam mogu da potpuno razumeju samo ljudi rođeni u dubokoj ravnici.  Okrugla tacna zemlje, bez uzvišenja, sasušena stabla platana uz asfaltirana preuska parking mesta, sve je to u meni izazivalo pomisao da će mi noge utrnuti od hodanja po suncu dok ne stignem do prvih stakala u kojima obično nema ničeg vrednog pažnje. Sa teškom mukom našao sam slobodno mesto na užarenom parkingu. Nameravao sam da ostavim prozor na kolima bar delimično otvoren, ali sam se na kraju predomislio. Pre automatskog zaključav...

  Milan Todorov SKUPLJAČ DEČJIH IGRAČAKA Anonimni čovek od pedesetak godina prošarano sed loše ošišan i neobrijan sa belim pogledom koji uznemirava šeta od jutros po plaži po mokrom pesku pored reke i skuplja zaboravljene dečje igračke jučerašnjih posetilaca. U prolazu pored mene zastaje uzima iz zadnjeg džepa tesnih farmerica bočicu pod pritiskom i pokazavši je kaže: Unutra sipam rakiju. Niste to znali? U nedoumici sležem ramenima. Čudak ćutke odlazi niz vodu u potrazi za potrošenim igračkama nečijeg detinjstva. Pomislih kasno trebalo je da razgovaram sa njim to jutro jer i meni i njemu je na početku obećano nešto drugo.

Milan Todorov TEMELJI Kad smo kopali zemlju za temelje kuće pronašli smo na jednom mestu sasvim u uglu placa nešto što je ličilo na hrpu ljudskih kostiju. Hteo sam da pozovem arheologe  ali  bagerista koji je iskopavao zemlju rekao mi je da to nije ništa i da toga ima u zemlji, reče baš ovako: koliko hoćeš. Obrisao je potom čelo orošeno znojem i nastavio da rije tlo svojom velikom čeličnom kašikom odbacujući kosti u novu sirovu zemlju kao da ništa nije bilo. Rekoh kasnije majstorima zidarima da umesto temelja na tom mestu načine stepenice da čovek slobodno njima ide naviše a da ne pretrne obazirući se na svoje i tuđe zlo.

  MALE PRIČE(4) RATKO DANGUBIĆ Nedelja na Tvrđavi Nedeljom su starci igrali šah na Petrovaradinskoj tvrđavi kao da od njihovih poteza zavisi sudbina carstava. Sava im se pridružio pošto mu je umrla žena. Nije bio dobar igrač, ali tuga i šah imaju nešto zajedničko: dugo miruješ dok ti se poraz polako razjašnjava. Jedan čovek, kog su svi zvali Profesor, pobeđivao je svakoga. „Vaš problem“, rekao je jednom Savi, „jeste sentimentalnost. Odbijate nužnu žrtvu.“ Sava ga je odmah zamrzeo. Ipak, vraćao se svake nedelje. Jednog hladnog jutra Profesora nije bilo. „ Umro, izgleda“, rekao je neko ravnodušno. Figure su nastavile da klize po tabli. Savu je zaprepastila ta efikasnost. Kasnije je stajao na ivici tvrđave i gledao grad: krovove, tornjeve, reku koja razdvaja i spaja sve. Žena mu je bila mrtva jedanaest meseci. Očekivao je da će svet to duže primećivati. Ali autobuisi i automobili su prolazili, deca vikala, kafići se punili. Tada je razumeo Profesora. Ne da ljubav mora biti žrtvov...