paradoks

 Plodan novosadski pisac Milan Todorov u svom novom romanu “Krajem noći”, nastavlja da preispituje gradske zakutke, šoping centre, priobalne čarde i divlje plaže – kao i u prethodnom, ali ovaj put mu književni fokus nije usmeren samo na žene, nego prati (i secira) čitav spektar lokalnih likova, i jednu lisicu. Sve to ulančano je u male slikovite priče sredovečnog melanholičnog naratora koji i dalje grabi kroz život, mada je putem izgubio sve iluzije. Neke od tih priča–poglavlja blistave su u svom podsećanju na čovečnost izvan nametnute matrice uspeha, a potreba da se priča jedino je što je preostalo.

Milan Todorov CRNA ŽENSKA RUKAVICA Satiričar Stanislav Ježi Lec je rekao da nema vetra pauci bi nebo premrežili. Ta neminovnost stalne promene me ne iznenađuje. Aforizam je dobar ali ja ipak ne volim vetar. Volim zimske odsjaje sunca na trupcima u dvorištu. Laku malu pticu koja se klati na osakaćenoj grani dvorišne dunje. dok ne odleprša gonjena košavom. Kad je ugledam sledeće noći u snu mi se javi pokojna majka. Ne govori ništa. Ne kaže -Sine, ne boj se vetra to je samo strujanje različitih energija između naših svetova. Bila bi to slatka misao iza koje je misterija ljudi u finom rascepu poput onog na uskoj damskoj rukavici večeras izgubljenoj u šoping molu koju slučajno našao i podigao ne znajući da li je plaćena užurbanom ljubavlju ili promajom koja se uvlači u kosti. Šta bi još trebalo uraditi sa ovo malo sporo dolazećeg proleća i kiša koje navodno vrede zlata?

Milan Todorov DRUŠTVO ZA LEPU SMRT Ljudi i ne znajući gaje male fobije koje vremenom počinju da ih sve više opsedaju. Ne zna tačno vreme kad je počeo da razmišlja o svojoj smrti. Možda kad je zatekao oca, već u dubokim godinama, srozanih gaća, zauvek usnulog na daskama poljskog klozeta. Ili, pre će biti, kada mu je Ciganka gledala u dlan na vašaru u nekom dalekom mađarskom selu kome je i ime zaboravio i rekla da će umreti kada napuni 69 godina. Ali, tada je to sve još bilo daleko od njega tako da nije razmišljao o smrti kao svojoj konačnosti nego o tome da se posle onoga što se samo naziva smrtnim krajem ipak može nastaviti život. Svojevremeno je čitao o budističkom svešteniku, a on ne beše jedini, koji je balsamovao svoje telo tako što je sklupčan na ledenoj planini, pored puta kojim je retko ko prolazio, gladovao trideset i tri dana (zanimljivo da je i Isus Hrist živeo 33 godine) tako da je mumificirao svoje telo. To ga nije zadovoljilo. Ostaviti svoje telo bez znakova ži...

  MilanTodorov MRAČNI PUT Svake večeri ima tome već nekoliko nedelja vraćam se kući istim putem putem između reke i stare tvrđave. Mrak koji utvrdu na zelenoj litici odvaja od reke (na kojoj se cakle rastočena svetla grada) - ta stara tama - pod farovima mog automobila je suprotna njenoj prvobitnoj nameni da štiti da čuva i sačuva čovekov život da se mir i radost vrate bez suvišne utehe - bez suvišne utehe.

 (ODLOMAK IZ ROMANA U NASTAJANJU) ... N astradaćemo zbog nečeg nevažnog, rekao mi je b ibliotekar kad sam ga pitao kako je bilo u Grčkoj. - U povr a tku se desilo nešto krajnje banalno. Već smo uredno poslagali svoje kofere i pakete ispred avionskog dela za prtljag, seli na svoja sedišta i pričali neke koještarije koje je trebalo da nam otklone strah od letenja. Tu je zastao. -Da li si ikada leteo? -Ne – rekoh .- Ponekad sanjam da letim. -To se ne računa, naročito ne kod mladih muškaraca. Utvrđeno je odavno da je tu reč samo o neostvarenoj seksualnoj želji koja se obično završava polucijom u krevetu na majčino jutarnje zgražavanje. Zatim je nastavio: -Grci imaju običaj da jednog dana u mesecu iznesu nepotrebne stvari iz svog domaćinstva, ostave ih uz neki stub ili drvo i svakome je dozvoljeno da uzme ono što mu je potrebno, naravno besplatno. I sada zamisli situaciju, delegat u našoj uglednoj kulturnoj, takoreći vip ekipi, prolazi pored jednog drveta narandži ispod kojeg j...

  Milan Todorov U POZORIŠTU U ranoj mladosti gotovo dečaštvu imao sam druga čija je majka bila glumica u Srpskom narodnom pozorištu u koje bi me on uvodio na probe i predstave. Ne sećam se više njegovog lika. Siguran sam da se ni on ne seća više mene. Podlegli smo novim zbivanjima. Pamtim samo da je bilo vrlo uzbudljivo kriti se od redara koji su tražili karte gledati ljude koji su menjali imena na sceni. Ponekad bismo gledali balet premda se još nismo zanimali za žene govorili smo šta govorili šaputali smo i lagali kako je devojka sa dugim nogama nesrazmerna. Bili smo netrpeljivi što je svojstveno mladosti. Zatim smo se ne znam kako i zašto razdvojili. Ne znam od čega. Ne znam ni šta nas je spajalo. Iluzija života Drugačiji svet Ili likovi sada naši rasuti nad lepotama i strahovima nestajanja.