paradoks

  Milan Todorov DUNAVSKA TERASA Sunce je bilo još jako iako je bilo kasno popodne. U vazduhu je ležala ona teška sparina koja prethodi nevremenu i koja ljudima oduzima volju za kretanjem. Zato smo pošli ka reci, na onu čardu izloženu svim dunavskim vetrovima, gde se čovek, makar nakratko, može skloniti od gradske omorine i svojih misli. Voleo sam to mesto na koje sam odlazio još kao dečak. Mogao sam da, kao i obično, sedim sa ženom za stolom sa dve stolice koje su nas čekale kao redovne goste. Starom kelneru Džinu koji je ispijao bogzna koju šoljicu kafe i pušio svoju kratku cigaretu nije bilo potrebno govoriti šta želite da popijete. Znao je navike svakog gosta i sedeo je nepomično, koščat gorštak, ni debeo ni mršav, ne obraćajući pažnju na nas dvoje. Sunce je lagano zalazilo za oblake i nebo je postajalo tamnije. Sedeli smo na istom mestu kao i uvek. Ni blizu ni daleko od ulaza, odnosno izlaza. Nisam voleo javnost i uvek sam se priklanjao malim senovitim pozi...

  MALE PRIČE(6) RATKO DANGUBIĆ 1. OGLEDALO OD NEONA U tri ujutru grad je ličio na izlog koji je zaboravio da ugasi svetla. Marko je hodao pored zatvorenih butika. U svakom izlogu video je svoj odraz, ali nijedan nije kasnio za njim. Svi su se kretali sekundu unapred. U prvom ogledalu njegov odraz je zapalio cigaretu. U drugom se nasmešio. U trećem je nestao. Marko je zastao. Shvatio je da možda ne prolazi on kroz grad, nego grad kroz njega. Neonske reklame postale su sazvežđa, a ulice krvni sudovi nekog ogromnog bića koje sanja ljude. Kad je stigao kući, nije pronašao svoj odraz u kupatilu. Samo prazno staklo. Kao da je stvarnost dala otkaz. 2. CRNA KARTICA Mina je imala kreditnu karticu bez limita. Kupovala je sve: satove, putovanja, parfeme, tišinu. Jednog dana stigla joj je poruka: "Vaš dug iznosi 17 godina života." Pomislila je da je prevara. Sutradan su joj nestale dve bore sa lica. Trećeg dana zaboravila je ime svog prvog psa. Posle nedelju dana više nije m...

Milan Todorov STANICA STALAĆ Dva dečaka, jedan od dvanaest a drugi jedanaest godina, prema vestima državne televizije, utopila su se u Moravi kod Stalaća na koju su otišli da pecaju. Ime Stalać u mom sećanju ima, čak i bez saznanja o toj strašnoj tragediji, prilično mračnu istoriju. Moj otac je imao svega dvadeset godina kada je na poziv otadžbine, kako je pisalo na cedulji, otišao u rat da brani zemlju. Odredište: Stalać, april četrdeset prve. Otišao je na konju koji mu je stara jugoslovenska vojska odmah nacionalizovala ili rekvirirala, kako se to već kaže, a samo dan ili dva po dolasku u jedinicu komandant, izvesni pukovnik Sotirović, predao je ceo puk sa svim naoružanjem i očevim konjem neprijatelju, odnosno Nemcima. Ovi su ih potrpali u stočne vagone i sa stanice Stalać bez hrane i vode danima transportovali za Nemačku. Zapamtio sam tu očevu priču. Nisam je nikome prepričavao. Otac se pretvarao da rata više nikada neće biti. Ja se i sada pretvaram povodom iste dileme. Jedno...

  Milan Todorov STAKLENE DEVOJKE To je obično potkrovlje iako na prvi pogled to niko ne bi mogao da utvrdi. Uopšte, taj veliki šoping centar vrvi od zamki koje vrebaju čak i one koji redovno dolaze u njega. Postoji, naime, više nivoa koji su označeni istim slovom B, samo se razlikuju oni minus B ili oni B plus 1 kao i B3, a tek oznake za izlaz su posebna priča. Dobrom vozaču je potrebno bar petnaest minuta da, vrteći se u krug dok sledi znakove EXIT, ubode pravu traku koja odista vodi napolje. Prostori su skoro besprekorno čisti. Mlade uglavnom debeljuškaste privilegovane Romkinje kojima je to očigledno posao koji je pao sa neba, šetaju nogu pred nogu gurajući velike mašine koje istovremeno skupljaju lakše otpatke, lišće i vlažnim četkama brišu podove. Dok to rade obično telefoniraju ko zna kome. Sve to na neki način doprinosi avangardnosti prostora koji je, uz to, zimi veoma topao a leti klimatizovan. Albert je redovni posetilac. Oblači uvek iste farmerice, jaknu, patik...

ZLATNI JELEN, srpski književni časopis koji izlazi u Budimpešti i u njemu moja kratka priča KOKOŠINJAC.

  Milan Todorov PONOĆNA LAMPA Moje sanjanje pokojnih prijatelja se nastavlja. Prošle noći sanjao sam prijatelja pisca koji je ovenčan najvećom nagradom za roman u zemlji. Međutim, za razliku od snova prethodnih noći, nisam mogao da se setim cele priče snohvatice, jer me je naglo, ne znam kako, probudilo jako svetlo u hodniku koji spaja gornji deo stana sa spavaćom sobom i donji sa dnevnom, trpezarijom i kuhinjom. Mala okrugla svetiljka kupljena „kod Kineza“ koja se punila i imala samostalan izvor napajanja upalila bi se u noćnom mraku samo kada bih naišao neposredno pred oštrim stepeništem. Njen senzor je reagovao isključivo na fizički pokret. Bila je to, mislio sam, dobra predostrožnost da se ne bih, u slučaju potrebe da siđem u polusnu u kuhinju po čašu vode, strmoglavim niz stepenište. Međutim, noćas se svetlo, a bio sam u snu sa pokojnicima, odnosno upravo sam izašao iz tog sasvim veselog sna, kada se mala okrugla svetiljka koju sam zalepio magnetnim čičkom u podnožju z...