paradoks

Milan Todorov BOJA SNA S vake večeri ukoliko šetam velikim tržnim centrom trgnem se kad na platnenoj fotelji ugledam sklupčanu urednu plavu ženu kako prekrivena dugom kosom spava ne obazirući se na svet koji raavnodušno prolazi pored nje. Kraj njenih nogu su dva ranca takođe uredno složena iz jednog uvek viri plastična flašica sa vodom. Žena očigledno očajna spava kao izbeglica iz sopstvenog života. Ali, pomislim uvek priželjkujući dobar ishod: mlada je i pred njom su bez obzira na sve što joj se, može biti, dogodilo još sasvim moguće lepe godine. Večeras pak izgleda nije promenila zimsko u letnje vreme na časovniku i zatekoh je kako se tek rasprema za okrepljujući san. Sve je bilo isto, plava kosa, dva ranca, vitko telo, samo lice još nepokriveno slamom kose beše naborano sumorno lice vrlo stare žene. I njene oči behu isprane kao rečni pesak. Ne znam zašto me je t aj prizor potres a o više nego ona viđenja od pre. Kako ...

Milan Todorov KASNI VOZ Subota je neodlučan dan ni tamo ni ovamo ništa ne počinje a ništa se stvarno ne svršava. Vidik bez kraja. Pokušavam da nađem svoje mesto na parkingu kod železničke stanice da bih otputovao nije važno gde važan je samo svet prostrt što dalje. Gledam kroz kišom i prašinom zamućena stakla šoferšajbne. Onda se pogledam u unutrašnjem retrovizoru. Okrećem auto uključim četiri svetla i sedam za sto kafanice u koju sam nekad redovno donosio svoje vino. Gazda kaže Vratio se Pedro.

  Milan Todorov PIJACA Odlazak rano ujutro na pijacu dok pijačari još nameštaju svoje tezge trudeći se da najbolje stave u prvi red, pred oči kupaca, kao kapetan broda zastavu na pramcu – su male lekcije o svetu na tezgi u kome sam ovde kupac, jer svi mi iznosimo ono najbolje na početak verujući da će na kraju, oko podneva ili uveče naići neko ko će dati više nego što smo očekivali.

Milan Todorov SINOPSIS Novi roman Milana Todorova SO I ZLATO smešten je u mali grad i u njegovu biblioteku; tačnije u „područnu knjižnicu“ koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, nepouzdanim i tajnim ljubavnim odnosima, te skrivenim opsesijama i nasiljima vremena, kako kriminogenim tako i političkim. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se njima potajno trguje. U središtu te napetosti nalazi se iskustvo gubitka doma: kuća koje više nisu utočišta nego plen pobednika, mesta gde se istorija upisuje...

Milan Todorov VODE Ove zime počeo sam da jedem sve više ribe i to ribe raznih vrsta sardina škarpina šarana i tolstolobika. Jedem ih ne zbog vitamina nego rekao bih zbog toga što mi nedostaje more i nedostaje mi reka tačnije voda prekrivena kamenom ili oporo zelenom travom kroz koju ipak probija svetlost sunca i carstvo samoće mene i riba bezljudnost koja mi sve više prija. Ne želim da putujem u Segedin ili Temišvar ta toliko puta sam bio tamo gde je sve isto. Hoću – ništa. Nežnost mog prsta kojim svaku ama svaku ulovljenu ribicu puštam natrag u vodu i posle toga operem ruke kao Pontije Pilat koji je Jevrejima rekao da oni odluče hoće li na krst obesiti Isusa ili par razbojnika. Vidimo kako se to i dan danas rešava. Ali ja hoću svilu vode ispod koje su stvorenja mala riblja žablja kornjačina napravljena ljubavlju. Znam da su to samo glasovi želje čoveka koji izvodi očajničke obrede postavlja kamenčiće u baštu srcaste školjkice i zna...

  Milan Todorov APRIL For a long time now, I have been thinking about changing the furniture in my living room. I browse various offers through online catalogs. I find a flaw in every single one. I see companies trying to sell me worn-out leather sets as new—almost new, well-preserved, without a scratch, and so on. I don’t like other people’s things, because I am convinced that furniture remembers the traces of чужих hands, touches like a once beautiful, now somewhat bitterly ironic mature woman, forgotten and slightly unhealthy in her mockery. I can barely accept even brand-new items from a factory. I am especially sensitive when it comes to beds. I imagine all sorts of scenes, mostly obscene. Who lay there to test the loveseat or the elegant sofa? Who was thrusting themselves into a seven-thousand-euro Chesterfield armchair? At one point, I thought it might be best to take out a loan in dinars and repay it over the next year or two in monthly installments. In my favorite eve...