paradoks

  Milan Todorov USAMLJENE VENE Sprijateljio sam se s čovekom iz obezbeđenja BIG šoping centra. Ponekad razmenimo po koju rečenicu. Pitam ga da li zna ko je vlasnik firme u kojoj radi. Jevrejin, kaže, uz jedva primetnu grimasu. Šta rade po svetu — užas. Zamisli, kaže, da je Hitler živ. Hteo sam da mu kažem da bi tada ostao bez jedinog posla. Kome bi se molio za rad. Ali me zaustavi njegova iskrenost. Svaki dan, i poneku noć, hoda dvanaest sati bez prestanka i vene na nogama koje mi pokazuje — sve su deblje i tamnije. Ima dobro ime: Slobodan. Ali mu danas ne pomaže. Pozdravljamo se rukom. Odlazim kući da spavam, da sanjam. San je mozaik slika nekoliko žena. Neke su crne, neke plave, neke sklone večnom životu i vežbaju tela a neke meke i plahe samo prisutnost. Ne znam zašto dolaze. Ali neka me zapamte u, može biti, svom snu šta je to što može da nas sačuva na kraju sveopšte  usamljenosti?

  Milan Todorov OPET POČINJE LETO Ta mlada lepotica koja je na čardu stigla u pratnji mršavog bradatog momka jede neverovatnom brzinom hranu iz tanjira koji je konobar tek spustio pred njih. U isto vreme igra se čupavim crnim papučama na gotovo sasvim golim nogama. Papuče liče na male crne pudlice koje skaču od zadovoljstva. Počinje leto oslobođenih tela. Seksipilna crnka telefonira nekome i govori da oko nje nema nikoga, da je sve prazno. Zatim uzima neku kremu i polako je razmazuje po usnama sa kojima je malopre gotovo udisala hranu. Ona, pomišljam, zaista ne gubi vreme, ne bavi se filozofijom ljubavi ni tajnama dobre hrane — ona je rasipna raskoš rane mladosti koja se još nije istopila, kao moja, u raspolućenosti između presude sebi i želje da ne ličim na sebe sutrašnjeg.

Milan Todorov   PESAK LETA  Da li je najvažnije u trenutnom stanju čovekovog života prošlo ili buduće vreme? Kad biste pitali Brigitte Bardot Marilyn Monroe Catherine Deneuve u vreme njihovog sjaja šta bi rekle— a šta bi rekao običan svet koji počiva na groblju kraj koga prolazim brzo sa svakodnevnom jezom? Možda: trebalo je stati, uzeti dah kad je bilo najlepše i zaroniti. Voleo bih da su to rekli. Kako bih voleo baš to dok se spremam za isto leto— sunce, voda, pesak, i otisak stopala koja tonu.

  Milan Todorov DUG Predveče u smiraj praznika prazan ulazim u knjižaru samo da bih utvrdio koliko je domaćih autora u moru šarenih korica sa slatkastim nazivima. Malo je, zaključujem, dok brzo uzimam i vraćam njihove sveske na usku policu. Pri izlasku slučajno dodirnem rukavom jakne neki uređaj na vratima i oglasi se prodorni alarm. Mlada prodavačica koja je odmah dotrčala zamoli me da još jednom prođem kroz senzore. Nemam ništa, širim ruke — i odista, senzor ćuti. Prodavačica se dvosmisleno nasmeje: „Dugujete nam nešto“, kaže, vraćajući se na prstima u pećinu knjižare.

  Milan Todorov RANE, PRERANE BL IZINE Bila je to, bez sumnje, zgodna devojka. Možda ne koliko je sama očekivala, a možda i poneki izbirljiviji muškarac, ali bila je u svakom pogledu lepuškasta i znala je da tu svoju prednost vešto koristi flertujući sa mladićima bez istinske želje za bilo čim drugim. Otac joj je umro kada je imala samo trinaest godina i dobila prvu žensku krv. Majka joj je tada rekla da je to nadoknada za očev odlazak. Postala je žena pre vremena. Majka joj je još rekla da od sada mora da pazi na sebe i svoj izgled. - Ti si lepa – rekla je. – Ali to danas nije dovoljno. Ali, ti moraš da počneš da se dopadaš muškarcima, jer mi žene smo za to rođene. Onda moraš da se smeješ, što više, zubi su ti zdravi, svakog jutra ćeš vežbati ispred ogledala. Nemoj da uvrediš i naljutiš muškarca. Zahvali se na komplimentu. I … čuvaj se. Sada si ranjiva i sama u divljem svetu . Bez očeve zaštite. I ja sam sama, bez zaštite. Moram da idem na posao svakog dana. Od mene se t...

Milan Todorov KRATKI SUSRET Svet više nije tako mlad kao onda kada sam b oravio u Izraelu. Naravno, ni ja danas nisam mlad. Ali, odavno znam da vreme stoji, tačnije da ono ne postoji ni od Hrista naovamo, ni pre njega. Samo su ratovi uvek tu, stalno u modi. Tel Aviv, prvi susret sa Bliskim istokom, vrelina večeri iako je maj, radnica obezbeđenja ili agent tajne policije, visoka, plava, gleda me prodornim pogledom. Prolazim kontrolu na aerodromu. Niko se ni sa kim ne rukuje. U aerodromskom kafeu mladići i devojke u civilnim odelima sa automatskim puškama o ramenu ispijaju svoja pića. Čudno je to. Kad dođeš u neku stranu zemlju o kojoj si maštao, a Izrael i Stari zavet i Isus Hrist i kletva Jevreja duga hiljadama godina, jako sunce i more… sve te nagoni da ovladaš novim saznanjima a to sve deluje kao slikovna istorija zlostavljanja u mogućem raju peska, vode, pustinje, G alileje kao naziv cveća , ribe svetog Petra. Lepa sećanja na te trenutke, zamagljena. Odseli smo u skr...