paradoks

  Milan Todorov OSLOBAĐANJE ili ljudska strana stvari Prvi je na terasu dunavske čarde nahrupio pas. Nije ima prednju desnu nogu, ali je skakao oko stolova snažno, brzo se okrećući da bi dojurio do sledećeg a ljudi koji su sedeli za njima, bili su neprijatno iznenađeni. Neki su delovali uplašeno. Jedan stariji gospodin u pratnji dve žene istih godina i troje dece, očigledno unučadi, rekao je deci da se ne plaše. Ipak ih je uzeo u naručje i podigao na klupu. „ Pseće dlake mogu deci da ulete u usta i to može da bude smrtonosno!“ – rekao je ženama iskupljujući svoj strah. Jedan mladi par, ukoliko se taj izraz još može primeniti na muškarca srednjih godina i devojku,skoro devojčicu, tananih nogu u prekratko srezanom crnom šorcu i beloj otvorenoj bluzici koja je otkrivala dečačke grudi nije se obazirao. Naprotiv. Taj mlađi ljubavnik samo je nogom zamahnuo u pravci psa invalida i nastavio da objašnjava devojčici prednosti motora koji je, sudeći po odeći i kacigi vozio – prednosti...

  Milan Todorov BRANJE KAMILICE Obično početkom juna posle zlatnih majskih kiša i sunca Đurđevskog odlazili bismo porodično na nasip pored Tise da beremo kamilicu. Majka, ja i moja prva mlada devojka. Otac je umro prošle godine. Nosili smo male stolice kupljene na vašaru i češljeve za duge jake kose. Sada smo njima sedeći na nesnosnoj popodnevnoj jari češljali bele glavice lekovite biljke da bismo je posle osušili na suncu i zatim upakovali u papirne vrećice da bismo ih koristili kao lek u zimskim danima. Uspevali smo da nakupimo tek kilogram ili manje tog leka sa odbrambenog nasipa. Da je otac imao sreće bar još deset godina  govorila bi majka po povratku kući ovo bi života vredelo i da niko ne vidi stisnula bi mi snažno i brzo skupljenu šaku punu žutkaste pleve.

  MALE PRIČE /8/ RATKO DANGUBIĆ Pismo bez adrese U poštanskom sandučetu pronašao sam pismo upućeno meni. Prepoznao sam rukopis svog oca. To ne bi bilo neobično da moj otac nije umro pre dvadeset godina. U pismu je stajala samo jedna rečenica: „Nemoj sutra ulaziti u voz za Solun.“ Sutradan nisam otputovao. Uveče sam na televiziji video vest o sudaru vozova. Godinama sam čuvao pismo. Jednog dana nestalo je iz fioke. Kao da je ispunilo svoju dužnost. Sat dede Sretena Deda Sreten nosio je stari džepni sat koji nikada nije radio. Svako jutro navijao ga je s pažnjom i prislanjao uz uho. — Čujete li? — pitao bi. Nisam čuo ništa. Kada je umro, nasledio sam sat. Te noći začuo sam tiho otkucavanje. Poklopac je bio zatvoren. Kazaljke su stajale. Samo je vreme unutra nastavilo da teče. Fotografija sa plaže Na buvljaku sam kupio fotografiju nepoznate porodice. Na poleđini je pisalo: „Leto 1963. Poslednji dan.“ Na slici sam ugledao čoveka koji je neobično ličio na mene. Sutradan s...

  Milan Todorov SPAVAČ POD KRILOM PTICE Sedeo sam na terasi bilo je tako oko sedam sati uveče kada sam primetio malu pticu kako vrtoglavo leti iznad mene menjajući smer. Pomislih: evo prve laste. Osmatra čeljad u zemaljskoj bašti. Drži se visine jer tako je bliža Bogu. Napravila je svega dva ili tri brišuća leta iznad mene i nestala a ja mislim da ona samo ima providno telo i da postoji taj neprestani let iznad nas vezanih silom zemljine teže. Mi ga retko vidimo. Mnogi letači žive samo jedan dan. Leptiri, na primer ali ovde. U Australiji ili Aziji pak taj isti leptir još je živ. Padanje svetla dana i noći je povlačenje u šturu biografiju. Potrebno je samo da svako od nas ima svoje nebo. To nije teško. Svemir je nepregledan i lako bi ga bilo iseći na komade kao tortu za dečji rođendan na kome bi svi bili sasvim veseli samo još da se nebo otvori i odlazim da spavam pokriven krilom ptice.

  Milan Todorov NOĆNI ČUVAR ČAMACA Naslediti mesto noćnog čuvara čamaca na drvenim pontonima koji služe kao privezi pošto je prethodni čuvar iznenada umro je nešto što nisam očekivao od njega vozača teških kamiona koji je prošao celu Evropu da bi penziju stekao u Velikoj Britaniji i vratio se na obalu našeg Dunava. Spava u kamp kamionetu i žali se na loše snove. Prihvatio je mesto čuvara kaže mi samo zato što to niko nije hteo da radi za mizernu platu. A sad idem da spavam noćas sam bio budan do jedan a ustao u četiri jer mi je smetala vlaga posle sinoćne halabuke. Dok se opravdava desnom rukom se hvata za srce. A onda pokazuje svoju paunastu lepezu: Ni ja ne radim taj posao za platu nego za hranu i po koje piće. Znam da laže, ali volim ga jer ne priznaje poraz nego masti okruglo i slatko kao što se laže na prekretnici na polovini života kad si spreman da budeš kapelnik nekakve tajne crkve na reci čije telo pripadnici lučke policij...

  Milan Todorov SPARNI DANI Ponekad mada sada već sve ređe smlavljen vrućinom odem tamo na tu čardu za letnju upotrebu misleći da je bolje da odem na još živo mesto na kome me neki ljudi poznaju, na mesto na kraju mog sveta gde prolazi vreme sporo kao lečenje oronulog tela. Nekoliko stabala gloga voda koja kosmički otiče i drvena kutija nazvana oglasna tabla sa čituljama svežih pokojnika ispod stakla umrljanog sasušenim muvama. I oni se eto vraćaju tu samo na obrnut način trajanja, pomišljam, dok pas bez desne prednje noge nemiran pre dolazeće nevreme sumanuto trči između kafanskih stolova za kojima ljudi jedu ribu i zalivaju je pivom umesto čestitim vinom a taj pas nesrećni trči sve brže trči u krug ne hajući za zapovedni ton vlasnika i ne videći na visoku pritku stola podignute vijugave noge njegove nestrpljive slobodoumne pratilje u još jednom prisilnom letu Gospodnjem.