paradoks

  Milan Todorov TUĐI KRAJ Od televizijskih ponuda najradije biram Wild, taj svet divljine koji se bori za opstanak dok živuljke jedu jedna drugu. Posle doručka pijem crnu kafu iz velike bele šolje. Na njenom obodu ostaje tanak smeđi trag. Sunce se pomera po stolu i uživam u posmatranju tog divljeg i krajnje surovog života. Šta to u meni traži da, bežeći od ljudske surovosti, odlazim u isto zlo, uzglobljeno u prašumi, u vodama Amazona ili među santama Antarktika? Tamo se trska povije i ponovo uspravi. Na vodi se još neko vreme šire krugovi. Šta čini da se osećam tako spokojno dok udav u džungli guta mladog kunića, a ja podižem šolju pazeći da ne prospem kafu? Život se beskonačno razlistava. Ništa nije izvesno osim kraja. Glas naratora je bezličan poput bruja mašine. Iz susedne sobe dopire hujanje usisivača. Ali zar je moguće da sam dospeo do onoga što nikad nisam mislio: da me tuđi kraj, kao majčina ruka, još malo zadržava s ove strane sop...

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ КОНКУРС ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ КЊИЖЕВНИХ РУКОПИСА На основу одлуке Управног одбора, донете на седници одржаној 22. октобра 2026. године, Друштво књижевника Војводине покреће сопствену непрофитну издавачку делатност и расписује конкурс за објављивање књижевних рукописа. Циљ ДКВ-а је да објављује дела домаћих аутора и допринесе њиховој читаности и популаризацији. Посебну пажњу посветићемо оригиналним и иновативним рукописима, афирмишући књижевну вредност, аутентичност израза и стваралачку слободу. Конкурс је отворен за необјављене рукописе романа, збирки прича, збирки песама, есеја и књижевних критика. Нема ограничења у погледу жанра, националне припадности или старосног доба аутора. Лектура и коректура рукописа одабраних за објављивање саставни су део издавачке припреме. ДКВ ће се старати и о подстицању критичког праћења објављених дела. Рукописе је потребно доставити у три штампана примерка на адресу: Друштво књижевника Војводине Браће Рибникара 5 21000 Н...

  Milan Todorov REČI SA KAMENA Kako ostaviti trag kad reči više ništa ne znače prosute pored puta poput zrnevlja ispalih iz kamiona u krivini koje viđam sjeseni na ispucalom asfaltu reči koje same sebi pričam reči na vetrometini reči isklesane na spomeniku. Juče odlazeći da pripremim grobove za Zadušnice na Staromajurskom groblju gde leže moji preci a u budućnosti i ja, naiđoh na spomenik u obliku neklesanog prirodnog kamena, bez slike pokojnika. Na poleđini je pisalo: „Da li si mislio ili verovao sada je svejedno“. Nisam pogledao ime na prednjoj strani stene. Bilo bi beskorisno. Jer ime je samo reč otrgnuta od vetra još jedna ljuska prosuvši se kraj puta. A misao i vera dve obale iste reke spojile se u kamenu bez lica bez potpisa i veka. Stajao sam dok je jesenji vetar nosio lišće preko grobova. Možda je onaj ispod stene znao ono što ja tek učim: da trag ne ostavlja reč uklesana u kamen već tišina koja ostane u nama kad se sve reči ugase. Okrenuh se i pođoh nazad niz ispucali asfa...

  Milan Todorov FOR LAUF U starom bakarnom kazanu, pečem rakiju od starog vina i novih, oporih komina. Daje malo, ali daje čisto. Prva teče jaka, mutna i opasna, zovu je for lauf . Dobra je, kažu stariji, za mazanje na bolesna mesta, da izvuče hladnoću iz kostiju i zaborav iz sećanja. Kap po kap kljucka u kanticu, ujednačeno i neumoljivo, ispitujući moje strpljenje i meru moga vremena. Isplati se loviti je dok ima snage i vatre, do pet Ekselovih stepeni. Posle više drva izgori pod kazanom nego što rakija vredi. Dok to radim sam u dvorištu, malo-malo pa pogledavam u nebo. Da li će kiša sprati ovaj dim? Vetar pojačava, nosi miris komine, dim ulazi komšijama kroz otvorene prozore, remeteći njihov ustaljeni mir. Točim prvu litru, bistro prozirnu, monaški čistu. Šta ako je baš to prapočetak sveta? Kako se uopšte otvara ljudsko spasenje: kroz veliku veru i reči, ili kroz prostu tišinu koja nastaje između dve kapi isceđene iz grožđanih bobica?

  MALE PRIČE /25/ RATKO DANGUBIĆ KOMŠIJA Komšija me je pozdravio. Odgovorio sam gotovo automatski, onim kratkim klimanjem glave kojim ljudi potvrđuju da su se prepoznali, čak i kada nisu sigurni odakle. Nastavio sam ulicom nekoliko koraka, ali me je pozdrav pratio kao kamenčić u cipeli. Sasvim sitna nelagodnost koja, upravo zato što je sitna, ne prestaje. Zašto me je pozdravio? Okrenuo sam se. Ulica je bila prazna. Vetar je pomerao lišće uz ivičnjak, a komšija je već otključavao svoju kapiju, kao da je upravo završio sasvim običan razgovor. To nije rešilo problem. Ako iza mene nije bilo nikoga, mogao je da pozdravi nekoga ko je već prošao. Ili nekoga ko tek dolazi. Ulica je, pomislio sam, možda mesto gde se ljudi ne sreću uvek u isto vreme. Možda se pozdravi kreću sporije od ljudi. Sledećeg jutra požurio sam da ga preduhitrim. „Dobro jutro.“ Nasmešio se ljubazno, gotovo sa olakšanjem. „Dobro jutro.“ Bio je to osmeh čoveka koji je prihvatio tuđu pretpostavku. Ne čoveka koji me pozna...

  MILAN TODOROV DNO Vode dunavske ponovo rastu i ja se radujem tome kao da imam nekakvu računicu, neku korist ili zadovoljstvo od plovidbe. Nemam ništa od toga. Možda sam nekada imao, ali sada sam samo obalski čovek. Silazim do vode i gledam dokle je stigla. Još juče mogao sam proći pored nagnute vrbe. Danas joj samo gornje grane podrhtavaju u struji. Moram drugim putem da se vratim kući. Biti na obali nekada je značilo sigurnost. Danas je biti na obali onoga što teče, nezaustavljivog i večitog, znak poraza — jedra kao zastave na pola koplja. Ponekad podignem ruku čoveku na brodu. Ne znam da li me vidi ili samo gleda prema kućama iza mojih leđa. Spustim ruku i još malo ostanem. Na Oficircu sada nema nikoga. Voda prelazi preko mesta na kome sam ostavljao odeću. Pokušavam da ga prepoznam po drvetu, po nagibu obale. Svakog proleća moram ga tražiti iznova. Da li ću na proleće, za Đurđevdan, zaplivati u plavnim peskovitim prsima divlje plaže Ofic...