Постови

MILAN TODOROV: SINOPSIS NOVOG ROMANA

Слика
Milan Todorov SINOPSIS Novi roman Milana Todorova SO I ZLATO smešten je u mali grad i u njegovu biblioteku; tačnije u „područnu knjižnicu“ koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, nepouzdanim i tajnim ljubavnim odnosima, te skrivenim opsesijama i nasiljima vremena, kako kriminogenim tako i političkim. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se njima potajno trguje. U središtu te napetosti nalazi se iskustvo gubitka doma: kuća koje više nisu utočišta nego plen pobednika, mesta gde se istorija upisuje...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: VODE

Слика
Milan Todorov VODE Ove zime počeo sam da jedem sve više ribe i to ribe raznih vrsta sardina škarpina šarana i tolstolobika. Jedem ih ne zbog vitamina nego rekao bih zbog toga što mi nedostaje more i nedostaje mi reka tačnije voda prekrivena kamenom ili oporo zelenom travom kroz koju ipak probija svetlost sunca i carstvo samoće mene i riba bezljudnost koja mi sve više prija. Ne želim da putujem u Segedin ili Temišvar ta toliko puta sam bio tamo gde je sve isto. Hoću – ništa. Nežnost mog prsta kojim svaku ama svaku ulovljenu ribicu puštam natrag u vodu i posle toga operem ruke kao Pontije Pilat koji je Jevrejima rekao da oni odluče hoće li na krst obesiti Isusa ili par razbojnika. Vidimo kako se to i dan danas rešava. Ali ja hoću svilu vode ispod koje su stvorenja mala riblja žablja kornjačina napravljena ljubavlju. Znam da su to samo glasovi želje čoveka koji izvodi očajničke obrede postavlja kamenčiće u baštu srcaste školjkice i zna...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: APRIL

Слика
  Milan Todorov APRIL For a long time now, I have been thinking about changing the furniture in my living room. I browse various offers through online catalogs. I find a flaw in every single one. I see companies trying to sell me worn-out leather sets as new—almost new, well-preserved, without a scratch, and so on. I don’t like other people’s things, because I am convinced that furniture remembers the traces of чужих hands, touches like a once beautiful, now somewhat bitterly ironic mature woman, forgotten and slightly unhealthy in her mockery. I can barely accept even brand-new items from a factory. I am especially sensitive when it comes to beds. I imagine all sorts of scenes, mostly obscene. Who lay there to test the loveseat or the elegant sofa? Who was thrusting themselves into a seven-thousand-euro Chesterfield armchair? At one point, I thought it might be best to take out a loan in dinars and repay it over the next year or two in monthly installments. In my favorite eve...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: SAVRŠENI NEZNANCI

Слика
  Milan Todorov SAVRŠENI NEZNANCI Čovek sasvim pristojan čak i zanimljiv sa kojim sam se upoznao i pričao nekoliko puta na, čini mi se, obostrano zadovoljstvo kad me vidi da prilazim spusti pogled a i ja ga na vreme skrenem. Ne mogu da objasnim zašto to činimo, ali kad to uradimo osećam se dobro ništa nismo pokvarili sve je na istom mestu ne starimo ne znamo za depresiju onog drugog za strah od budućnosti jer sve je ostalo u našim prvim razgovorima u kojima život ne može tek tako da prođe da se iskrade i procuri među prstima. Bože kako je to dobro mislim uvek ta naopakost radi očuvanja normalnosti. Samo ponekad dok se mimoilazimo bez pozdrava čujem muziku u svojoj glavi i krajem oka vidim kako on cupka u njen o m ritmu udaljujući se brzo od mene.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: JUTROM

Слика
  Milan Todorov JUTROM Uvek neka ptica u rano jutro oglasi se u mom dvorištu ne cvrkutom jer odavno nema te vrste idile nego se glasa novom ptičjom kovanicom na razne načine čas kao daleki mali pas na uzici ili kao č ekić i testera za beton majstora koji grade novu zgradu na ruševini drage stare i dobro mi znane ili mekim jedva čujnim zvukom koji proizvodi talas posle trome dereglije koja isplovljava iz kanala u veliku reku talas dug i svečan koji se utapa u mokri pesak na maloj divljoj plaži na kojoj smišljam kako od ovog načiniti trajniju maštu, a poneka d, ne tako retko, odlazeći neznano kud alpinističkim lepetom krila kaže mi ta ptica ranog trenutka: sam si.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: NIČIJE

Слика
  Milan Todorov NIČIJE Već nekoliko puta mi se dogodilo da na ulici ili na uglač anom podu šoping molova ugledam izgubljenu papirnu novčanicu nekad veće ali uglavnom skromne vrednosti. Saginjem se i uzimam je. Pritom se osećam kao krivac pred bogom potrošačkog društva. Držim novčanicu visoko podignutu kao zastavu. Ako je neko ko je izgubio blizu javiće se. Ali, nikada se niko ne javi. Onda mislim z ar je moguće da postoje ljudi koji gube tek tako ne osvrćući se, gube kao da vredne stvari više ne postoje na ovom svetu. Ali, šta ako namerno blefiraju plašeći se sopstvene iskrenosti, te tanke banknote nošene vetrom…?
Постави коментар
Прикажи све