paradoks

  Milan Todorov RODNA KUĆA Trideset godina nisam bio u svom rodnom mestu. Više nema tamo nikog živog od mojih. Čak i na groblju ne bih našao nikog svog. Sve je prekrila zemlja neodržavana ničija zemlja posle smrti. U mom selu ne postoji živa kafana ni biblioteka ni lekar ni zubar samo prazna crkva u koju retko ko ide. Moje rodno mesto je nerodno sada. Poneki stari koji su došli da tu umru još imaju telefone ali niko ih ne zove niti oni zovu nekog. Sve je manje ljudi u njemu. Ali nije sve prohujalo. San u kome sam tamo rađa se svake noći a onda umire postajući svetlost dana u kome sam odabrao zemlju bez pokreta tišinu lekovitost okolne prirode sve što ne liči na sedenje na staničnoj klupi na povratak  u kamilicu verovanje da je suština zdravlja večna vlaga u kanalima ispred rodne kuće koja je već promenila ako se ne varam nekoliko nevoljenih od nje vlasnika.

Milan Todorov BOJA SNA S vake večeri ukoliko šetam velikim tržnim centrom trgnem se kad na platnenoj fotelji ugledam sklupčanu urednu plavu ženu kako prekrivena dugom kosom spava ne obazirući se na svet koji raavnodušno prolazi pored nje. Kraj njenih nogu su dva ranca takođe uredno složena iz jednog uvek viri plastična flašica sa vodom. Žena očigledno očajna spava kao izbeglica iz sopstvenog života. Ali, pomislim uvek priželjkujući dobar ishod: mlada je i pred njom su bez obzira na sve što joj se, može biti, dogodilo još sasvim moguće lepe godine. Večeras pak izgleda nije promenila zimsko u letnje vreme na časovniku i zatekoh je kako se tek rasprema za okrepljujući san. Sve je bilo isto, plava kosa, dva ranca, vitko telo, samo lice još nepokriveno slamom kose beše naborano sumorno lice vrlo stare žene. I njene oči behu isprane kao rečni pesak. Ne znam zašto me je t aj prizor potres a o više nego ona viđenja od pre. Kako ...

Milan Todorov KASNI VOZ Subota je neodlučan dan ni tamo ni ovamo ništa ne počinje a ništa se stvarno ne svršava. Vidik bez kraja. Pokušavam da nađem svoje mesto na parkingu kod železničke stanice da bih otputovao nije važno gde važan je samo svet prostrt što dalje. Gledam kroz kišom i prašinom zamućena stakla šoferšajbne. Onda se pogledam u unutrašnjem retrovizoru. Okrećem auto uključim četiri svetla i sedam za sto kafanice u koju sam nekad redovno donosio svoje vino. Gazda kaže Vratio se Pedro.

  Milan Todorov PIJACA Odlazak rano ujutro na pijacu dok pijačari još nameštaju svoje tezge trudeći se da najbolje stave u prvi red, pred oči kupaca, kao kapetan broda zastavu na pramcu – su male lekcije o svetu na tezgi u kome sam ovde kupac, jer svi mi iznosimo ono najbolje na početak verujući da će na kraju, oko podneva ili uveče naići neko ko će dati više nego što smo očekivali.

Milan Todorov SINOPSIS Novi roman Milana Todorova SO I ZLATO smešten je u mali grad i u njegovu biblioteku; tačnije u „područnu knjižnicu“ koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, nepouzdanim i tajnim ljubavnim odnosima, te skrivenim opsesijama i nasiljima vremena, kako kriminogenim tako i političkim. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se njima potajno trguje. U središtu te napetosti nalazi se iskustvo gubitka doma: kuća koje više nisu utočišta nego plen pobednika, mesta gde se istorija upisuje...

Milan Todorov VODE Ove zime počeo sam da jedem sve više ribe i to ribe raznih vrsta sardina škarpina šarana i tolstolobika. Jedem ih ne zbog vitamina nego rekao bih zbog toga što mi nedostaje more i nedostaje mi reka tačnije voda prekrivena kamenom ili oporo zelenom travom kroz koju ipak probija svetlost sunca i carstvo samoće mene i riba bezljudnost koja mi sve više prija. Ne želim da putujem u Segedin ili Temišvar ta toliko puta sam bio tamo gde je sve isto. Hoću – ništa. Nežnost mog prsta kojim svaku ama svaku ulovljenu ribicu puštam natrag u vodu i posle toga operem ruke kao Pontije Pilat koji je Jevrejima rekao da oni odluče hoće li na krst obesiti Isusa ili par razbojnika. Vidimo kako se to i dan danas rešava. Ali ja hoću svilu vode ispod koje su stvorenja mala riblja žablja kornjačina napravljena ljubavlju. Znam da su to samo glasovi želje čoveka koji izvodi očajničke obrede postavlja kamenčiće u baštu srcaste školjkice i zna...