Постови

MILAN TODOROV: TRAŽENJE BOGA, X poglavlje

Слика
  X POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ U vreme radničkog, tobožnjeg samoupravljanja postojala je jedna dobra stvar: radnika nije bilo lako otpustiti. Postojao je ipak izuzetak. Ako se zaposleni bez opravdanja ne pojavi na poslu pet uzastopnih dana, radni odnos mu automatski prestaje. Znajući za tu klauzulu pojavio sam se u redakciji petog dana i, kako je običaj zahtevao, javio se sekretarici Olgi. Nije bila iznenađena, ali ni obradovana. „ Nismo te viđali u poslednje vreme.“ „ Pisao sam kod kuće“ – imao sam spreman odgovor i pokazao joj otkucani tekst svoje naredne emisije. Zamolio sam je da ga ostavi na stolu u kancelariji glodura, koji nije bio u njoj, a u takvim prilikama niko osim sekretarice ni pod kakvim obrazloženjem nije smeo da ulazi u nju. To je bio službeni prostor ali ga je on svojim despotskim ponašanjem učinio ličnim, gotovo privatnim. Ma koliko to čudno izgledalo zavideo sam mu na tome. Pitao sam se da li ću, pod uslovom da me ipak zadrže u radi...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: IX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“

Слика
 Milan Todorov IX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Sutradan čim sam ustao uključio sam radio aparat. Nije bilo nikakvih uobičajenih intervencija na vesti jer nije bilo ni vesti o sinoćnim demonstracijama. Glodur, inače moj zamalo prezimenjak, bio je, kako se sam hvalio, komunista od reči i dela. Naravno, uz njega je uvek bila ćutljiva svita tobožnjih istomišljenika, za koju sam bio ubeđen da će se prevrnuti čim se pokaže da je sadašnja vladajuča ideologija poražena. Posle doručka otišao sam u toalet i obavio ono što narod zove velikom nuždom. Ustao sam i pogledao u klozetsku školjku. Govno u njoj je bilo čvrsto oblikovano u tamno braon pletenicu. Mislio sam da je najpametnije da ne idem u radio stanicu. Znao sam da moram da polažem pripravnički ispit i da će moje odsustvo biti još jedna otežavajuća okolnost. Ako sam nešto sanjao, to sam zaboravio. Ipak u sećanju mi je ostalo nekakvo peckanje, nešto kao nedoumica. Ko sam ja zapravo? Otac mi je autentični Voj...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: PLINSKA BOCA

Слика
  Milan Todorov PLINSKA BOCA Uvek kad menjam plinsku bocu pažljivo proveravam sve ventile odvrnem ono rebrasto metalno dugme za oslobađanje plina i sačekam da čujem šištanje. Zatim zatvorim dugme okretom suprotnim od kretanja kazaljke na satu. Malo sačekam pa nanovo lebvom rukom okrenem dugme da bih oslobodio plin iz boce istovremeno u desnoj ruci držim upaljač koji kresnem kad začujem šištanje gasa. Moja baba je usled eksplozije male izletničke boce dobila neku strašnu bolest od koje je preminula. Od tada se u mojoj porodici životi vezuju za ono što se ne vidi za dušu a predmeti takođe imaju dušu te mi poštovanje prema precima nalaže da ne pristajem na ono što jeste opipljivo jasno osetno nego da to izbegavam jer sigurnost je u stvarima lomnim neodrživim lepetavim krilima u onome što je ništa a posle ako bude drugo dobro je.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: paint free, moji crteži i skike

Слика
 Moje dvorište sa ručnom presom za grožđe.
Постави коментар
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (11)

Слика
  MALE PRIČE /11/ Ratko DANGUBIĆ Telefon koji je znao više Telefon je zazvonio tačno u tri ujutru. – Halo? – Pogrešan broj – rekao je glas. – Sigurno? – Sasvim. Ćutali smo. Posle nekoliko sekundi glas je upitao: – Kako je vaš otac? Ćutao sam kratko. Moj otac je mrtav već sedam godina. – Dobro – odgovorio sam iz pristojnosti. – Drago mi je. I moj je. Veza se prekinula. Sutradan sam proverio imenik. Broj nije postojao. Operater je rekao da te noći nije bilo nijednog poziva. Telefon od tada zvoni svake noći u isto vreme. Nikada se ne javim. Ne zato što se plašim. Nego zato što ne želim da saznam kako je moj otac danas. Inventar tišine Komšinica je prijavila da joj je nestala tišina. Policija je obišla stan. Našli su dve stolice, tri šolje, radio koji nije radio i sat koji je kucao isuviše glasno. – Kada ste poslednji put videli tišinu? – pitao je inspektor. – U utorak, oko pet. – Da li je bila sama? – Ne. Sedela je sa mnom. Sastavljen je zapisnik. Narednih...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: IX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA"

Слика
  Milan Todorov IX POGLAVLJE RIMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA" Kad sam stigao do kuće ostavljam ženu pred zaključanim vratima i kažem joj da moram da se vratim. „ Zašto? Sve smo videli“ - pita. „ Evo ti ključevi, uđi, pripremi nešto da pregrizemo a ja ću kad se vratim usput da kupim butelju Kabernea. Da se počastimo.“ Ona nevoljno pristaje, ali pristaje. Kad su ljudi mladi priklanjaju se užitku jer intuitivno osećaju da je u njemu možda poslednje utočište bezbrižnosti posle utočištva u detinjstvu. Prolazim pored portirnice u kojoj titra svetlo televizijskog ekrana. Iako se žurim, zastajem. Zanima me šta gleda Francuz koji mi je postao simpatičan. Nisam uspeo u tome. Prozorče je bilo zastrto listovima otrgnutim iz Politike. Čuo sam samo Francuzov isprekidan pušački kašalj. Produžio sam ka centru grada. Sve vreme sam imao osećaj da je svaka moja kretnja, svaki moj korak napred određen mojom podsvešću. Mislio sam, naime, da sam ako ne besmrtan (što inače misle svi ml...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: RASKRŠĆE ILI VIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA"

Слика
  Milan Todorov: VIII poglavlje romana "Traženje Boga" Mahnuo sam mu kao i toliko puta do sada. On se nije mrdnuo. Mislim da bi semafore trebalo postavljati samo tamo gde stoje ljudi. I da se uključuju po ljudskim merilima. Zeleno – dobar dan Žuto – nisam svoj. Crveno – biće nekog sudara. Možda će se sudariti vojske. Te večeri na Francuzovom semaforu trajalo je crveno. Koleginica Sežana iz Radija koja je pratila rad boračkih organizacija bila je ispred Komiteta. Nisam bio siguran da li je tamo bila po službenoj dužnosti ili lično. Sećam se trenutka kad smo se upoznali. kad mi je rekla svoje ime. "To nije ime, to je grad" - našalio sam se. "U pravu si. Trebalo je da se zovem Snežana, ali matičar je prilikom upisa u knjigu rođenih ispustio jedno slovo i tako sam postala grad. Mojimroditeljima nije smetalo, a i meni se sada sviđa. Tolike devojke se danas zovu Snežana!" Pogledi su nam se u jednom trenutku sreli. Onda sam ja prvi, što obično ne radi...
Постави коментар
Прикажи све