paradoks

  Milan Todorov PIJAČNI DAN Imam zemljaka Banaćanina udovca koji drži malu radnju na Kvantaškoj pijaci. Uvek kupujem kod njega. Ali, nije to važno. -Da ti pričam kako sam proš,o – reče mi jutros. Ta sintagma „kako sam proš-o“ vratila me je staroj ljudskosti kada si mogao da otvoriš srce nekome ko ne mora da te razume ko ne mora da pomogne i neće pomoći jer tu niko ne može pomoći ali samo je potrebno da klimanjem ili čak prevrtanjem očiju zatvori ono što se otvorilo kao nemogućnost mirnog taloženja i ispiranja blata svog života bez nalaženja žutog blaga kao šteta mogućnost propasti zlo jednom rečju… „ Kako sam proš-o“ vratilo mi je -makar nakratko- veru u spremnost da se iskrenost upotrebi kao vlas  svilena tanka  iznenada između nas koji delismo svako svoju muku ovog ranog nedeljnog jutra na dve jednake polovine.

  Milan Todorov JATA PRLJAVIH GALEBOVA Bezmalo svake večeri u prolazu, u hitnji, u miru šetnje večernje kada pomislim najzad sa malim stidom da je svršen još jedan dan i ono što je nosio - da nijednom čoveku a naročito ženi – ne dugujem ništa -  potom uočim poneku utvaru, izbeglicu iz sopstvenog života. Nisu to apatridi čije su se države raspale, iako mi njihovo ostavljanje domovine u punoj mladosti uvek deluje lišeno žrtve zarad nesigurne želje da se bude ovde gde je spolja naizgled bolje nego tamo. Ovi su ovdašnji izgubljenici olovnog života. Poseduju nečujne znake kao vanzemaljci. Ne razmeću se ni sa čime, pogotovo ne svojom neizbežnom galerijom sudbine. Kreću se tiho, bez znaka pozivanja i požurivanja, kao rđavi spavači koji tajno otvaraju vrata između zahuktalog, stvarnog i sveta po svemu nejasnog sna. Da mogu sada da se vrate u svoju pređašnju kožu, u bivši život, koji sasvim izvesno nije bio lak iako je možda na trenutke bio lep, nisam siguran da bi otr...

 Plodan novosadski pisac Milan Todorov u svom novom romanu “Krajem noći”, nastavlja da preispituje gradske zakutke, šoping centre, priobalne čarde i divlje plaže – kao i u prethodnom, ali ovaj put mu književni fokus nije usmeren samo na žene, nego prati (i secira) čitav spektar lokalnih likova, i jednu lisicu. Sve to ulančano je u male slikovite priče sredovečnog melanholičnog naratora koji i dalje grabi kroz život, mada je putem izgubio sve iluzije. Neke od tih priča–poglavlja blistave su u svom podsećanju na čovečnost izvan nametnute matrice uspeha, a potreba da se priča jedino je što je preostalo.

Milan Todorov CRNA ŽENSKA RUKAVICA Satiričar Stanislav Ježi Lec je rekao da nema vetra pauci bi nebo premrežili. Ta neminovnost stalne promene me ne iznenađuje. Aforizam je dobar ali ja ipak ne volim vetar. Volim zimske odsjaje sunca na trupcima u dvorištu. Laku malu pticu koja se klati na osakaćenoj grani dvorišne dunje. dok ne odleprša gonjena košavom. Kad je ugledam sledeće noći u snu mi se javi pokojna majka. Ne govori ništa. Ne kaže -Sine, ne boj se vetra to je samo strujanje različitih energija između naših svetova. Bila bi to slatka misao iza koje je misterija ljudi u finom rascepu poput onog na uskoj damskoj rukavici večeras izgubljenoj u šoping molu koju slučajno našao i podigao ne znajući da li je plaćena užurbanom ljubavlju ili promajom koja se uvlači u kosti. Šta bi još trebalo uraditi sa ovo malo sporo dolazećeg proleća i kiša koje navodno vrede zlata?

Milan Todorov DRUŠTVO ZA LEPU SMRT Ljudi i ne znajući gaje male fobije koje vremenom počinju da ih sve više opsedaju. Ne zna tačno vreme kad je počeo da razmišlja o svojoj smrti. Možda kad je zatekao oca, već u dubokim godinama, srozanih gaća, zauvek usnulog na daskama poljskog klozeta. Ili, pre će biti, kada mu je Ciganka gledala u dlan na vašaru u nekom dalekom mađarskom selu kome je i ime zaboravio i rekla da će umreti kada napuni 69 godina. Ali, tada je to sve još bilo daleko od njega tako da nije razmišljao o smrti kao svojoj konačnosti nego o tome da se posle onoga što se samo naziva smrtnim krajem ipak može nastaviti život. Svojevremeno je čitao o budističkom svešteniku, a on ne beše jedini, koji je balsamovao svoje telo tako što je sklupčan na ledenoj planini, pored puta kojim je retko ko prolazio, gladovao trideset i tri dana (zanimljivo da je i Isus Hrist živeo 33 godine) tako da je mumificirao svoje telo. To ga nije zadovoljilo. Ostaviti svoje telo bez znakova ži...

  MilanTodorov MRAČNI PUT Svake večeri ima tome već nekoliko nedelja vraćam se kući istim putem putem između reke i stare tvrđave. Mrak koji utvrdu na zelenoj litici odvaja od reke (na kojoj se cakle rastočena svetla grada) - ta stara tama - pod farovima mog automobila je suprotna njenoj prvobitnoj nameni da štiti da čuva i sačuva čovekov život da se mir i radost vrate bez suvišne utehe - bez suvišne utehe.