paradoks

MALE PRIČE/26/ RATKO DANGUBIĆ KOMŠIJA Komšija me je pozdravio. Odgovorio sam. Posle nekoliko koraka pomislio sam da možda nije pozdravio mene nego čoveka iza mene. Okrenuo sam se. Iza mene nije bilo nikoga. To nije rešilo problem. Jer sada postoji mogućnost da je pozdravio nekoga ko je otišao pre mene. Ili nekoga ko tek dolazi. Sledećeg jutra pozdravio sam ga prvi. Odgovorio je ljubazno, ali kao čovek koji nije očekivao da ga poznajem. Od tada se svakodnevno pozdravljamo. Nijedan od nas nije siguran ko je započeo naše poznanstvo. REČ KOJA JE OSTARILA Jedna reč više nije želela da označava ono što je označavala. Nije protestovala. Jednostavno je počela da kasni. Ljudi bi je izgovorili. Tek nekoliko sekundi kasnije pojavilo bi se njeno značenje. Za to vreme razgovor bi već otišao dalje. Na kraju je reč ostala sama. Nije umrla. Samo je nastavila da znači nešto što se već dogodilo. PRAŠINA Obrisao sam prašinu sa police. Sutradan se vratila. Obrisao sam je pažljivije. Pono...

  Milan Todorov MOJE OBIČNO JUTRO Rano izjutra odlazim po namirnice u megamarket na drug o m kraju grada. Vozim najpre uskim privatnim putem na kome je nepregledna krivina i moram da stisnem sirenu što pretpostavljam dodatno uznemirava ljude u okolnim kućama. Zatim nailazim na raskršće na kome čovek mesecima drži auto izbušenih guma ometajući saobraćaj. Hladno mi je. Uključujem grejanje u automob ilu i držim levu ruku na otvoru kroz koji izlazi mlaki vazduh. Prtolazim između dva groblja skrećen desno da bih se lakše ukj u čio na magistralni put tada prolazim pored lokalne ambulante i policijske stanice. Najzad izlazim na glavni drum koji vodi ka mostu preko reke. Pored puta su drvoredi jablanova. Iznenada jedan list koga je vetar otkinuo poleti pravo ka mojoj šoferšajbni. Instikt i vno trgnem glavom misleći da je kuršum.

  MILAN TODOROV BOBICA U povratku sa groblja majurske udovice vredno beru plave bobice trnjine pored puta, bobice koje je godina rodila u izobilju. Trnjine su, pak, najbolje kad ih mraz okrzne svojim belim jezikom, ali udovice ne mare za to. Veruju u lekovitu moć njihove plaveti i trpaju ih u unapred pripremljene plastične vreće tankim, skoro beskrvnim prstima. Produžiće im život, misle, kao što jesen produžava letopis leta. Nestajanje je, možda, prostodušna nežnost, sasvim nedokučiva.

  Milan Todorov POVRATAK Morske ptice selice koje preleću hiljade i hiljade kilometara sada skreću s kursa, kasne u povratku, promašuju ostrva na koja su krenule — kao da se zemaljsko vreme usporava, a njihovo biološko ostaje tačno. Ne znam kako to usporavanje zemaljskog vremena utiče na naša tela i, najzad, na naše stare ljubavi. Da li se to vraćaju tela koja smo nekada voleli? I kako sada obrisati ta nadiruća tela koja su u međuvremenu bila tela za nasladu drugima? Šta je s mojim telom i tvojim telom, stara devojko, možda već mrtvom? Jesu li samo sled potrošenih nežnosti za koje se sada, kada su čuda vremeplova moguća, pokazuje da su ipak vredele? A mi nismo verovali, uljuljkani u postojeći stvarni svet, u nove ljubavi, jednako kao i prve isterane iz raja. Moje lice je opet novo. Tvoje lice isto tako. Zašto se to dešava? Jesi li sada sa mnom? Jesi li ti ili ti koja si sa mnom?

  Milan Todorov AUTOMATSKA OLOVKA Kupio sam nov, moderniji mobilni telefon. Slova na njemu su sitna pa dok pišem poruke lako mogu da pogrešim. Međutim, moj novi telefon pametniji je od mene i kad zastanem pri nekoj reči kao da mi je kamen u grlu on nastavlja da piše moje rečenice. Njegove reči lepe se uz moje kao seksualni manijak u prepunom autobusu uz telo neke bujne devojke. Tu automatsko pisanje uvek zaglavi. Devojka iz priče me gleda. Umišljam da joj prija moje interesovanje za nju dok se ona odmiče. Gubim se u novim rečenicama. Sve su to obične reči ali postoji neka groteskna razlika između onoga što sam hteo da kažem i onoga što mi nudi Meta AI. Jednom sam jednoj rekao da je volim a ona je odgovorila da ne lupetam. Automatska olovka je dopisala: Manje me interesuje konačni rezultat. Žena je odgovorila da sluša muziku i da joj srce može ugrejati samo neko ko će jednog dalekog dana umreti sa njom. Nisam siguran da je baš to i tako ona napi...

  Milan Todorov POSLEDNJA KRUŠKA Bezmalo svaki put kad odem u taj megamarket rano izjutra, na odeljenju za voće i povrće ugledam tog mršavog, ispijenog starca kako bezobzirno prevrće plodove u gajbicama, trpajući najveće i najpoželjnije u svoja kolica. Viđao sam ga posle na maloj gradskoj pijaci, gde ih preprodaje po znatno višim cenama starim ljudima koji ne mogu da odu do marketa na kraju grada. Jednog jutra nisam izdržao, čekajući da ispipa sve na polici, i rekoh mu da nije lepo to što radi. „Zašto“, reče, „zar je zabranjeno?“ „Nije moralno“, odgovorih mu. Nije ništa rekao na to. Samo je još grozničavije prebirao po salatama i kruškama. Mislio sam posle o njemu. O njegovoj sedoj kosi, o starim ljudima na pijaci i novcu koji mu ostane kad proda poslednju krušku. Šta bih ja, pomislih, da od toga živim? Nisam imao pošten odgovor.