MILAN TODOROV: OČEKIVANJA OD TEBE

 

Možda stara dobra vremena nisu prošla

Možda su samo malo razvodnjena

Jer odavno hvala Bogu nemam sukoba

Premda dobro znam da bez njih nema ničega.

Samo se iz zla gradi dobro.

Nema dobrog leka na zvanični recept.

Apotekarke stalno nešto muvaju.

Dobar lek se uvek daje na crno.

Nije važno koliko staje.

To drugačije od regularnog

bar je nešto.

A ti

Hodaj stepeništem u kratkoj suknji.

Ne mora to još ništa da znači.

Ali je drugačiji oblik dolaska leta.

Samo hodaj gore dole

Ne trudi se da u to uneseš

Bilo šta osim nejasnoće

zašto to činiš.

Šta je drugo čoveku potrebno

da preživi ovo ravno vreme

u kome dominiraju pseće fekalije

i likovi koji liče na likove bivših?

Dobro je biti sam

ali ne smeš biti sasvim dobar

Sjebaće te

Jer sve što je dobro uvek biva

upropašćeno.

Dobre butine

dobre grudi

dobra uzdržavanja

od slabosti telesnog.

Sve je...

Ne mogu da se odlučim.

Sve je uvek  u drugom biću

Izvan mene.

MILAN TODOROV: PRVA I DRUGA ŽENA

 

Čitao sam priču u kojoj tip vidi ženu kako sedi na autobuskoj stanici preko puta. Bila je u jarkožutoj haljini i imala je dobre noge. Noge su se završavale tankim člancima.

To su noge koje i ja volim, pomislih. Zanimalo me je šta će se dalje dešavati.

Ipak napravio sam malu pauzu i pripremio sebi večeru. Dosta sezonskog povrća, ovaj put običnih kratkih ali svežih krastavaca i dve male safalade.

Taman sam se vratio priči kada je zazvonio mobilni. Ivan, moj noćni prijatelj u piću pitao me je da li sam kod kuće. Došao bi po piće. Neće se zadržavati. Samo da uzme cugu i beži kući.

Dešavalo se to. Nije mi bilo čudno. Uostalom, žena mu je bila u bolnici, ozboljno bolesna. I znao sam da ga to brine.

Sišao sam u podrum i nasuo mu litru konjaka. Rekao mi je da žuri i da se neće zadržavati. Nije mi objašnjavao razloge.

"Stižem za deset minuta", rekao je i prekinuo vezu.

Čekao sam ga ispred vrata, ali on nije dolazio.

Bilo je mirno veče i mogao sam da osmatram ulicu u kojoj stanujem. Sve usamljene kuće u kojima kao da niko ne živi. I verovao bih da u njima žive samo duhovi, nevidljivi danju da nije bilo plavih i zelenih kanti iznetih na drum da bi ih rano izjutra đubretari istresli i odneli svojim narandžastiom kamionom.

Te meke narandžaste sa crvenim nijansama su me uvek podsećale na pedersku zastavu. Jednom sam se zakačio sa jednim vozačem takvog kamiona i on je izašao za metalnom šipkom dužine metar i po i krenuo ka meni. Izgleda da nije bio peder. Dodao sam gas i pobegao.

Pošto se Ivan nije pojavljivao prionuo sam na večeru i usput, po običaju čitao.

Ona žena koju je pisac pratio imala je divne listove, lepa kolena i butine. Na licu je nosila izazovan izraz.

To je sada u modi, pomislih i setih se malih, crnih spikerki koje su devedesetih godina na našim televizijama, neobjašnjivo, nicale kao gljive posle kiše. Sve su bile namrgođene i čitale su vesti o ratu kao da su svi koji to slušaju krivi.

Radio sam tamo i uzalud pokušavao da objasnim da takav gard face nikako nije prikladan vremenu.

Nije vredelo. Spikerke i voditeljke su nabacile podsmevačku masku na lice i nisu je skidale, činilo mi se, čak ni pre spavanja.

Znam to vrlo lično. Ali, ne bih sad da u priču unosim sopstvene doživljaje mimo kontrole.

Pisac je došao do semafora, prešao ulicu i koračao prema klupi na kojoj je sedela nepoznata.

Kad joj se približio ona je ustalai ne obazirući se na njega krenula niz ulicu. On je išao za njom.

Poznata stvar! I posmatrao njeno dupe.

Takođe, poznata stvar.

Njeno dupe ga je potpuno sludelo.

Stvar se komplikuje, pomislih.

Žena je zatim ušla u poštu. Pisac je ušao za njom. Ona je uplatila neki novac, sasvim maSlu sumu. Pisac je kupio hrpu razglednica bez potrebe, jer nije imao kome da ih pošalje.

Žena je izašla napolje i ušla u autobus, plameno žut kao njena kosa.

Pisac je utrčao u taj autobus...

Počelo je da me zamara. Dve stranice gustog teksta i... ništa.

Vozili su se nekoliko minuta. Žena je prišla vratima i stisnula dugme za izlaz. Duge je bilo postavljeno nešto više nego što bi trebalo i ona se digla na nožne prste da bi ga dohvatila.

Ne volim deskripcije, pomislih. Ipak, nastavih.

Pisac je posmatrao kako se njena tesna haljina zadiže, otkrivajući sve obline njenih kukova.

To mi se svidelo.

Onda je ušla u neku zgradu i hitro se popela liftom na sprat koji pisac nije mogao da detektuje.

Prekinuo sam priču na tom mestu.

Ivan je stigao i trubio ne gaseći auto ni svetla na njemu. Izašao sam i dao mu spremljenu bocu.

U kolima je, na mestu na kome je uvek sedela njegova žena, sada bila mlada plavuša sa istim onim nadmenim izrazim lica poput naših spikerki.

Ko ti je to, upitah a znao sam.

Pružio mi je pare.

"Idem da je jebem."

Rekao sam mu da i treba da je jebe, ženu sa tim osmehom. I dodao, ne znam zašto: 

    "To je jedini način da pobediš smrt."

"Prišao sam joj, dočepao je za kosu i dupe i ljubio je. Opirala se, gurajući me od sebe. Još je imala onu tesno žutu haljinu... Pokidao sam joj haljinu na vratu, pocepao je preko grudi.."

Znam kraj, pomislio sam. Toliko puta taj isti kraj. Sisanje, stenjanje, seks u svim otvorima.

Posle ga je prijavila za silovanje. Sutradan je odustala od optužbe.

Pojeo sam krastavce i safalade. Nije bilo bogznašta.

Plavuša mi se cerila, ali nisam mogao, posle litre i po vina da utvrdim da li je to ona iz knjige ili iz prijateljevog malog starog automobila.

MILAN TODOROV: KUČKARI

 

Tip je došao sa biciklom

Vukući neko crno kuče

na povodcu i zastao

ne sjahavši pored mog auta

a njegov ker se naslonio na

prednji točak i iskenjao na haubu.

Izlazio sam iz restorana na vodi

i gledao kako ker

taj divni mali stvor

kenja i zapišava mi auto

a njegov vlasnik uživa u

spontanom prizoru.

Pitam se kakva je filozofija

kučkara?

Kakva ih plemenita misija

vodi u tom hobiju?

Svet je ionako pun govana

većih ili manjih.

Pitam se zar ne postoji apsolutno ništa

što njihova prava osećanja

prema drugima može da izrazi

bez da zaseru svakoga

pored koga prolaze

bez pomisli o prošlosti

ljudi koji su takođe

imali pse

pre njih

i pokopali ih

i više ne žele da jecajući

u plastičnoj vreći nose

veće ili manje telo

svog psa.

Ali kučkari

koje upoznajem

misle da će im odsustvo empatije

preurediti život

da je to promena saksije sa

onom biljkom koja donosi sreću

ako je stavite na desnu

stranu ulaza u stan.

Kučkari

koji su promašili svoje živote

i pogodili vreme

ternutke premora

zatišja istorije

polomljene svetove

čoveka koji jede svoje

srce

patetično?

ali pomislite samo

da je voda pre dve hiljade godina

držala Hrista na površini.

MILAN TODOROV: SCENARIO

 

Ima neki broj žena

koje ne žiliš da vidiš

ponovo.

Ne, nisu one ništa skrivile

i dalje su lepe

možda malo manje negovane

nego kada su se trudile

da budu uvežbano lepe

ali sada definitivno

ne želiš da imaš ništa sa njima.

U osnovi je možda strah

da ne budeš kao one

idealno ljubazne

zavodljive

majstorice flerta

u tihom scenariju bez kraja.

Kad si upućen na njih

one zatvaraju prostor

svojim anđeoskim krilima

kao leptirice u abažuru

ponoćne lampe.

Ko su noćne leptirice?
Čiju dušu uzimaju noćas?

Ne znaš ali znaš da

bez njih vidiš 

da si dosadan

da insistiraš samo na stvarima

koje tebe zanimaju

da previše hvališ telesnost

čega se one uglavnom plaše

zbog dece

zbog toga što nikad nisu uživale

zbog toga što su novu ljubav

doživljavale kao osvetu starom ljubavniku...

Prema tome

bolje je da ni ona ni ti

ne budete ponovo pregaženi.

Bolje je bez tog jednostavnog

uvek istog udarca u stomak.

Bolje je jer možeš lakše

da nađeš drugu doduše

isto takvu

ali koja ne očekuje ništa

i ti ne očekuješ ništa.

MILAN TODOROV: HRANJENJE ZECA

 

Tip s kojim sam se družio

u mladosti

počeo je da šapuće kada

ga sretnem

tu blizu parka

vraća se sa malom pletenom

korpicom

punom trave

zvane popanac

ili mišjakinja.

Ona je, šapuće, najbolja

jer je najmekša.

Kupili smo prva odela

onda

i lovili prve ribe

i išli na nasip da pecamo

kad je reka poplavila pola grada

beše to pre pedeset godina

i policajac naš sused

polomio nam je pecaljke

i bacio nas u vodu

Ali to nije razlog zbog koga

on danas šapuće.

On to čini kao ritual

i ne zna da odgovori na

pitanje zašto šapuće

šta je to toliko opasno

što želi da mi kaže

pitam ga

dok pored nas prolazi

neka prsata

naizgled nežne građe

i duge plave kose do dupeta.

Ćuti, šapuće mi, dok je gledamo:

vidiš šta se dešava.

Onaj policajac je umro

njegov sin mi je posle

kamenicom razbio glavu

bilo je to pre pet decenija

moja majka me je branila

ja sam bacao kamen na policajca

on sad šapuće za sve nas

i za onu sa plavom kosom do dupeta

I pita me

kako si ti

Nisam najbolje kažem.

On klima glavom i odlazi

da nahrani zeca.

MILAN TODOROV: LEPA, SAMO MALO LEPA DEVOJKA I STARAC

 

Posmatrati lica je dozvoljeno

kad te ponekad ščepa

nešto kao za toliko i toliko

godina nećeš

biti u stanju da držiš pod kontrolom

svoj glas

ili miška piška

kao starac u krčmi koji

jedva ide a

telefonira dok pije čaj sa rumom

ovde vojnović boki

bio sam u bolnici

vi vidite pa javite

najvažnije je da smo živi i zdravi

laku noć

ne odlazi pilji

u devojku sa lepim grudima

i dugačkim nosem

ona mu uzvraća poglede

Niko od njih nije srećan

za sada

jer doživljaj nije moguć

samo to neizrecivo osećanje

kao sopstvena tajna

da ti nedostaje

ono što bi trebalo da bude s tobom

ali ne treba činiti nikakve pokrete

sve je tu u vazduhu punom pojedinosti

izazvanih nezasluženim kompleksima

Lepa si kaže on njoj

što ona ne može da čuje

Samo se prsi i osmehuje

Ima jake zdrave zube

to je ta generacija

misli starac

i kako bi bilo dobro da se

sve odjednom obrne

jer svetu najviše manjka

upravo ta mogućnost preokreta

u kome je čovek u stanju da

izađe iz ravnodušnosti čopora

pomalo čudno.

Devojka ustaje i odlazi sama

do poljskog klozeta iza čarde.

Starac misli da bi trebalo

da bude nepodnošljiv muškarac.

I da ljudi ne razumeju ono što

jedno drugim saopštavaju

u prazno vreme.

Devojka sa dugim nosom

i visećim vrtovima ispod grla se vraća

i ne gleda ga do kraja večeri

što je sasvim u redu ali

je protivrečnost

sa kojom može da se živi

na nultoj tački

čiju ulogu

niko ne ume da razjasni.

MILAN TODOROV: BANATSKI RINGIŠPIL

Nisam imao dedu

kad sam bio sasvim mali

i kada mi je deda bio najpotrebniji.

Umro je rano.

Imao sam dedinog brata

deda strica

kome je umro sin

mlad

Miladin od tuberkoloze.

To sa umiranjem

nije se pominjalo nikad

u našoj familiji.

Baba strina je mela podove

od zemlje

konjskom balegom

sekla meso na neopranom pragu

i smejala se

veselo

kad bi pozajmljivala pare

u komšiluku

da bi mi dala pozajmljenu crkavicu

za sladoled i ringišpil

na malom seoskom trgu ispred

njihove takođe male kuće od naboja.

Kad bi nestalo para

prihvatao sam dogovor sa

vlasnikom ringišpila:

guraću tri puna kruga

drvene grede vesele sprave

a posle ću se voziti jedan krug.

Konjići ringišpila behu

poput mrtve ljubavi

ljubavi za one kojih nema

i o kojima se ne govori

da se nevolje ne bi ponovile.

Vrteo sam četiri i više krugova

nisam želeo da stanem

Mislio sam umreću ako stanem

a taj Banat mog detinjstva

koji je otišao i taj

Ringišpil koji je otišao

I ženska koja je

letela najdalje na svom

plavom sedištu u

Proleće

kad sve odleće

počela je da se jebe

sa nekim zanimljivijim tipom

a mogla je samo da bude tu

u visinskom letu

Ptica šarena

u godišnjim dobima veselja

okretanja i zaborava koji

ipak uvek bole.

MILAN TODOROV: KRATKI SVET

 

Taj čovek je bio star

ali na način kako to rade

još zreli ljudi.

Trudio se da hoda pravilno

Bio je pristojno odeven

Izbledele malo preširoke

ali dobre teksas pantalone

razdrljena košulja na belim

grudima bez malja

Jedino je vukao noge

kao što to čine psi

koje pregazi automobil.

Nisam ni ja bio mnogo bolji

Vukao sam noge

I bio sam u postprazničnoj depresiji.

Zastali smo istovremeno

u paraleli,

upitah ga kako noge

a on se jadao na operacije bruha

i da sada mora da se vrati u formu

i govorio kako mu je drago

da sam ga se setio

posle toliko godina

i da su ono bila sjajna vremena

koje će pamtitu dok je živ.

Još se raspitivao za moje zdravlje

i živote svih mojih

i poželeo mi svako dobro

i mahao mi kad sam odlazio

a nikad se nismo sreli

nikad poznavali

nikad razgovarali

do tog predvečernjeg zastajkivanja

dok su nas u šoping molu

obilazile mlade žene i

devojke samouverenog hoda

visoke sa visokim sedištima

hladnog pogleda

preširokih pantalona

sa njihajućim malim sisama

i sve je bilo tako dobro

kao da smo u najboljim godinama

kao da svako od nas nije sam

i ne priznaje poniženje koje mu

telo priređuje svakog novog dana.

Da, dogovorili smo se da se

obavezno vidimo još koji put.

Nismo ugovorili mesto

ni datum ni čas tog susreta

jer smo sada jasno znali da je reč

o susretima u nepostojećim životima

u kojima ima ljudi

u dobrom izdanju

i prava je šteta što takvih

susreta nema više

jer život nepoznatih

je život ljudske vrste

i on nije ono što se uvek vidi

nego je u pitanju novi raspored

hodanja kratkim svetom

pri čemu niko ne zna gde će

i kada otići.

MILAN TODOROV: POSLEDNJE NEŽNOSTI

 

Ništa ne podiže tako kao uspeh.

Ali, kratko traje zanos.

I čovek se pita da li je

Gubitak ako ne

dugovečniji

možda bolja stvar za

održavanje tempa.

Žene su u tome majstori

i kad odu

a uvek odu

ostave nežnost

sa kojom ne znaš šta ćeš.

Sedeo sam na čardi.

Devojka crvene kose

i on proćelav

u godinama koje tek dolaze

rastajali su se

kao da se nikad neće rastati.

Pili su vino

Mešali ribu i ćevap

Onda je ona ustala

I krenula pomalo nesigurno

između stolova

ka poljskom toaletu

Uspravnih malih jabuka

u majici

Pokazujući ih više nego što je nužno

nije vrtela guzicom

piškilo joj se

želela je očigledno

da se sve završi što pre

ali je vazduh sekla sisama

malim i tvrdim kao

prve sitne petrovdanske jabuke

i ti si znao da mu ona više

ne pripada

zbog tih scena

kasnog devojašta.

Ista devojka

kad se vratila

zagrlila ga je tako

da je njen torzo i dalje

vidljiviji za ostale.

Grlila ga je dugo

bacajući poglede okolo

poput nekog ko traži nadu

u nečemu čega nema

i neće ga nikada biti.

Zatim su otišli

prerani za noćnu ljubav

poslednji put

mala crvenokosa devojka

i ćelavi mladić 

otišli su onim

razbijenim drumom

kojim sam zatim i ja otišao.

MILAN TODOROV: KAO BICIKL NASLONJEN NA ZID

 

Ne zanimaju me tvrđave

danas sam išao na jednu

Po suncu i danu međutim

ne zanima me kratkovekost suvenira

Gola leđa dame na sunčanoj terasi

stare građevine

Zanima me samo ono što nudi

Blatnjavo prljavo  otkriće

Piramide i tajni grobovi

faraona koji su gle

bili sinovi Sunca

Ne umem da objasnim

šta mi je potrebno

Znam da ovde ne postoji

lek protiv smrti

lek svih lekova

Crni bicikl miruje

uz zid krčme na reci

Devojka koja je njime došla

na večernju kafu

izvija usamljeno puteno telo

Trska se povija na vetru

niz  reku

i nebo se snebiva i mreška

već sutra toga neće biti

kao ni starca sa dubokim

mrkim šeširom koji

jedva ide poštapajući se

kao gusar na ostrvu bez blaga.

Još prošlog leta imao je zao

pogled

Što je bilo sasvim optimistički

ali sada je tih

taj bivši mrzitelj sveta

i ja znam da je gotovo

i on zna da je sve gotovo

pije rum i hladnu vodu

povremeno prdi

drogiran lekovima

koji ne pomažu.

Misli da je Hemingvej ali

ništa ne pomaže

kad više nemaš želje

koje su neostvarive

ta devojka ti neće dati stari

sad si manjina

pred mladošću

faraona.

Jer svet se menja

a mi budalo stara

ne znamo zašto.

I to je najbolje

to

što ne znamo zašto.

.

MILAN TODOROV: NIŠTA SE NIJE PROMENILO

 

Svet koji vidim u rano jutro

nije svet koji srećem po danu.

Zabrađene žene

kosih pogleda,

muškarci u preširokim odelima.

Svi su užurbani

kao da ne žele ništa drugo

do da odu i vrate se odakle

su pošli

pogleda uprtog u travnjak

sveže ošišan sa tragovima

malog traktora.

Poznavao sam ih

donedavno

sam živeo u tom kraju

ali oni su nestali

da bi se pojavili sada

sa svojim crninama

sa svojim cegerima

sa svojom skrušenošću

krštenjem na zvuk zvona

na zvuk automobila

uplašeni hrpom u koju se

pretvorio grad...

Uveče odem na čardu

blizu tog kraja

devojčica koja tamo radi

dovikuje mi:

Ništa se nije promenilo.

Kažem, nije.

Dva mala vina

kao i uvek.

Vrcka malom guzicom

dok odlazi donevši piće.

Njena nedužna pojava

optimistički agresivna.

Da li će sačuvati

tračak trenutne sreće

kad dođe vreme

u kome su granice

izdržljivosti

granice jedinog sveta?

MILAN TODOROV: SKRAĆENI ČASOVI

 

Često zastajem da pomislim

na moju sreću.

Na sudbinu sasvim malo

jer ona je splet onog

kako sam ispao.

Gledam ljude i žene

koji svu nadu polažu

u buđenje proleća

sunce u poluhladu

šume mokre i sklone

depresiji

vetar koji tobože govori

niko ne zna šta kome i zašto.

Svet, ah, svet je onoliko dobar

koliko može da bude

između dva zvona.

Strepnje u vezi sa tim

da li će se nešto dogoditi i

kako će se nešto dogoditi

su stvari koje je potrebno

izbaciti iz glave.

Postoji samo jedan razlog

zbig koga ljudi umiru

a to je čekanje.

Ljudi zavise od čekanja

sreće.

Kako je to čudno!

Kao kad voziš unazad

i nema te tamo kuda ideš

nema te tamo gde bi mogao

nekome da budeš drag

makar u sećanju

imala je divne noge

na primer

i bila je inteligentna

dovoljno

da ode kao što je i došla

što možda niie nimalo lepo

ali postoji ta neželjena nit

u svakom od nas

nit

kao mršavi pas:

otići

ne očekivati ništa od toga

u vreme kada se sve skraćuje

čak i prošlost.

Ah, beše velika

Tri tona u himni

Dve tri ljubavi

I ono što jeste

a više nije.

MILAN TODOROV: KNJIGA POSTANJA

 

Veoma su važni događaji

Još važniji su doživljaji

Zato uvek pravi razliku

Događaj je nešto što možeš da izazoveš

Ali doživljaji se dešavaju

Mimo tvoje volje

To je nešto što u pozorištu zovu

Deux ex mashina

Božja ruka ili

San.

Ona plotica koja prodaje sladoled

U novom tržnom centru

I smeška se uvek kad prilaziš

I ti je onda pitaš šta je razlog

Te njene radosti

A ona se i dalje smeje

I kaže da nema razloga.

Sutradan je tu druga devojka

Koja se takođe smeši

Bez razloga.

I ti tada znaš da su

Njihovi pogledi na tebe

Njihove radosti

Stvar koja ne postoji

Koju ne možeš da prepoznaš

U brevijaru ljubavnih pojmova.

Pipaš se

Da sve je tu

Sve je u tom ranom osmehu devojaka

Tek izniklih iz devojčica

I sreća i nesreća

Upisana u našim zemljišnim knjigama

Koje beleže dolazak i odlazak

Smenu svetova.

MILAN TODOROV: BEZ KRAJA

 

Postoje te neke žene koje su ubeđene da su uvek u pravu samo zbog toga što im muškarci povlađuju lažući ih da su najlepše na svetu i najbolje od svih koje su imali u krevetu.

Tako počinju muke sa njima. One odlučuju o svom telu, što je u redu jer muškarci uglavnom ne odlučuju o svom telu i daju se prvoj koja je ljubazna u odnosu na njihove muške porive.

Najteže je sa pesnikinjama. Manje ili više uspešnim. To nije važno.

One umeju da u publici na književnim večerima izaberu tipa.

Recimo da je to tip X.

X posmatra pesnikinju okruženu sa jatom sličnih pesnikinja. Zanimljiva mu je. Zna ponešto o njoj. Recimo da ima oženjenog ljubavnika, koji večeras nije prisutan. Ona primećuje njegovu zainteresovanost. Prekršta noge u crnim čarapana dok ne dođe njen red da čita stihove. Pomalo je usporena. Ali, to nije važno. Umela je da čita i pritom baca poglede u publiku u nekom vrlo ležernom maniru. Mladi lik X sumnja da će uspeti kod nje. Ona zna da on sumnja. Pročitala je dve ili tri pesme. Svi aplaudiraju. X se vrpolji.

Kad se književna predstava završila ona mu prilazi i pita ga gledajući ga u oči:
"Tebi se nije svidelo?"

"Šta?", pita on.

"Tebi se ništa nije svidelo."

X joj gleda u noge. Ima duge, ali pomalo tanke noge.

Ona to primećuje i ukršta ih čineći da izgledaju izazovnije.

"Ne znam zašto bi bilo važno moje mišljenje", kaže.

"Zašto si uopšte došao u ovu rupu?"

"Volim žene koje imaju druge muškarce", kaže on kao iz topa.

Ona se mršti.

"Šta znači druge?"

"Možda ponekad požele da im se osvete", kaže X.

"Zašto bi im se svetile?", pita pesnikinja.

"Tu, preko puta ima jedan mali restoran. Možda si za jedno piće?"

Prešao je iznenada na ti sa njom.

Svi su već otišli iz biblioteke.

Ona ga pogleda onim dugim ženskim pogledom čiju svrhu niko ne ume da objasni.

"Dobro", reče i pokupi svoje stvari. Mali crnu tašnicu, knjigu tankih korica i kožnu laku jaknu, crnu.

Izađoše u noć naizgled sasvim strani jedno drugom i uljudni.

U restoranu nije bilo gostiju. Ćopavi konobar reče X-u, kao staroj mušteriji, da može da naruči samo dva pića i da zatvaraju.
X nije bio pri parama i naručio je dva vinjaka.

"Znaš", reče pesnikinji "šta mi se najviše dopalo u tvom čitanju?"

"Mrzi me da pogađam."

"To što si čitala kao da ni tebi nije jasan početak a ni kraj. To volim."

"To?", upita pesnikinja.

"To", reče X i naruči još dva vinjaka.

"Možda bi trebalo nešto da pišeš i ti", reče pesnikinja.

"Ma ne", reče X "ja se samo krećem. Ja samo ulazim i izlazim. Ne mogu nigde da se zadržavam. Postoji neko takvo vreme za mene. Bez kraja."

Ona mu spusti ruku na koleno ispod stola skoro ne primećujući da to čini.

MILAN TODOROV: PREPUŠTANJE

 

Kupio sam u poljoprivrednoj apoteci različita semena paradajza i posadio ih u male glinene ćupove. Većina njih je bila plitka i, uprkos zalivanju, tek iznikli biljčice su spržene na prejakom suncu ovog proleća. Nije bilo mnogo bolje ni u dubljoj saksiji.

Hteo sam da odustanem od iunenadne ljubavi prema baštovanstvu ili kako sam to zvao: prirode za pobedu.

Međutim na subotnjoj pijaci od čoveka koji se skutrio izvan plaćenih prostora sa tezgama kupih, bezmalo za bagatelu, nekoliko strukova već lepo razvijenog paradajza. Bila je to vrsta koju sam najviše voleo. Volovsko srce.

Posadio sam ga između leja začinskog bilja koje je moja žena nekad pažljivo birala i redovno ga zalivao, mada mi je prodavac rekao da to radim tek svaki treći dan. Možda je to bio razlog brze pojave plamenjače na listovima paradajza.

Gledao sam kako svetlo žute pege naprosto jedu zelenilo i odlučio da probam sa bezbolnim prskanjem razređenim plavim kamenom.

Već posle prvog dana paradajz je živnuo.

Da li je moguće?

Možda je sve plod moje prevelike želje i isto takvih očekivanja.

To sa baštenskim poslovima ume da bude veoma zarazno. Čeprkajući po stručnim časopisima shvatio sam da je baštovanstvo, ma koliko sićušno bilo, nešto poput smirujućeg dejstva crkvene liturgije ili mise. U stvari, i u jednom i u drugom slučaju čeka se drugi život.

Ali šta ćemo sa prvim?

U prvom životu žene se skupljaju u šoping molovima i češu te ramenom ili torbicom u prolazu zagledajući i pitajući se da li te služe oči ili noge, da li si prilika ili tek onako da provere da li su još poželjne. Poneke se trgnu i kao osramoćene obore pogled. Ono što ubija je to što se svi mi krećemo gore dole i što se život sveo na kupovinu. Nije bilo nigde adrenalina. Prošla su carska vremena.
Hodao sam tako u praznim danima praznika hodnicima šoping centra. U njima postoji pravilo da se uvek bira desna strana u smeru hodanja. Držao sam se toga i nisam imao nameru da se sklanjam onima koji to pravilo nisu poštovali.

Danas pak umalo da se sudarim sa nekim korpulentnim tipom koji je išao levom stranom i nije hteo da se skloni. Žena s kojom je bio bila je palanački obučena i to vrlo napadno. Bezbožničke sise u tesnom dekolteu crnog blejzera i sive helanke u kojima se ocrtavalo salo na butinama. Kad sam je osmotrio prvo što sam pomislio bilo je da li je neko ko svoje fizičke atribute namerno izlaže tuđim muškim pogledima odista veran.

Tip je stajao ispred mene i nije želeo da se pomeri. Ona, takođe.

Da li je živela sa previše muškaraca?

Da li je očekivala da se on, njen novi, sada osveti meni za sve njene prethodne muškarce koji su joj učinili ovo ili ono i ostavili je?

Ja sam se takođe ukipio.

Razlozi za ovakvo stanje su bili krajnje banalni.

Trebalo je samo da učinim korak ili dva ulevo. Ili da on skrene udesno.

Međutim, ljudski život još jednom dokazuje kao se sastoji od pogrešaka.

Činjenicom da sam zastao očekujući da mi se on makne s putanje, odjednom sam stvorio mali zaokružni ring oko koga su ljudi zastajali ukidajući nam mogućnost da uzmaknemo i izvinimo se u prolazu, sa površnom i dakako lažnom kurtoazijom. Nehotice smo postali ključni dokaz ljudske ostrašćene propasti. Uostalom, pomislih, tako počinju ratovi. Mali ili veliki, svejedno.

Ja sam stajao. On je stajao. U njegovom  pogledu pročitao pitanje: da li da ga udarim? Ženska se vrpoljila. Izgledalo je da priželjkuje tuču. Povremeno bi podigla ruke iza glave i istezala se ističući torzo. Istovremeno pokazivala je nešto što bih nazvao klube u helankama. Mislim da je dosadila partneru. Toliko mesa! Nije ona kriva, pomislih, očigledno je i njoj dosadno i sada bi jedna makljaža, gužva, urlici, vriska dece, pištaljke obezbeđenja,  policija i možda hitna pomoć - rešila sve.

Ali, ništa se nije desilo.

Smušen ipak skrenuh ulevo. Pritom jetko rekoh protivniku da se ovde uvek ide desnom stranom. Ukoliko nisi, namerno pređoh na ti, Englez.

Njegova ženska se zakikota.

Ubrzao sam korak očekujući da će me podmuklo udariti u potiljak.

Vratio sam se svojoj kući sa bašticom.

Pre spavanja čitao sam literaturu o baštovanstvu.

Rešite se zelene kante za otpad, preporučivali su, i pustite da lišće istruli u zemlji ma koliko smrdelo ispod vaših prozora.