paradoks

      Ruke su mi bile prekr štene na grudima, napola sam bio stegnut, odsutan. “Ako želiš da živiš od pisanja, treba da pišeš kako svi danas pišu.” Sedim s prijateljem, urednikom u poznatom časopisu, u muzeju i buljimo s klupe u bizarnu sličetinu iz ko zna koga veka, na kojoj je prikazan vlastodržac okružen svitom. A kod pisaca koji vole satiru više od svega, prepliću se protivurečne istine, branim se. “Tako je priča najmanje dve – tri priče”, ruga se. Prijatelj ume da postavi na jednu stranu slobodu - na drugu diktaturu, na jednu stranu vođu – na drugu ustalasani narod. A meni crtice koje pišem po kojekakvim novinama jedva da popunjavaju budžet da preživim. Prijatelj ne prihvata ponuđeni sadržaj priče, veličinu i njenu formu. A nudio sam sledeće : “Osumnjičeni se obrće na crvrnoj stolici, udišuću smrdljivi vazduh. Policajci i doušnici, svake večeri i noći krstare gradom, a neki zalaze i po kućama ili bar vire kroz prozore, love prokazane. Jutros su, otišao je glas...

Vremena su teška. Ali, ja se ne žalim. Oboje puno radimo. Deca dobro uče. Ćerka još radi i u poslovnoj pratnji. Da je samo vidite kad se našminka. Niko joj ne bi dao četrnaest, kolko stvarno ima. Ista ja. Samo sam ja u njeno vreme imala dvaes. Ovaj moj me tuk`o. Dugo nije teo da je prizna za svoju. Ali, šta će? Moro da se pomiri. Otkad radi kod ovog Nemca, novog gazde, to je drugi čovek. A nekad je bio gad nad gadovima. Sad, od kako je firma privatizovana, nije više glavni mesar. Sad radi na tranžiranju. To mu je još bolje, Samo seče bikovima jaja.Tuče me samo kad je trezan. Znači, retko. Kad je pijan, samo se smeje. I plače, plače ko kiša. Mali ide u crkvu. Uhvatili ga da krade pare ispod ikone Bogorodice. Deca k`o deca. Nikad dosta para za lepak. Ja još kuvam za onog bogatog bogalja. Onog s trećeg sprata, udovca. Bolje mi je nego kad sam radila u prosveti. Bar imam svoje dostojanstvo, a što ostane mi pojedemo. Grešila bih dušu da se žalim. Matori kašlje i celu noć pušta st...

izvor: mojnovisad.com Novosađani ni dan danas ne mogu da prežale Varadinski most. Njima ne vredi govoriti da je ionako bio islužen, truo i sasvim nepouzdan. Novosađani bi sve dali da saznaju ko im je srušio to staro čudo koje su godinama neobjašnjivo voleli. Ima li taj monstrum decu? Da li je kršten? Gde će mu duša? Pokušao sam da rekonstruišem delove mozaične priče o starom mostu. Radi njih i radi sebe. Skoro sam siguran da je to ovako bilo. Leteći u svom vidljivo-nevidljivom lovcu F-16, američki pilot, za koga je poznato samo da se zvao Džo i da je bio crnac, iznenada je dobio naredbu da ispali pametnu raketu na jedan glupi most. Džo je junački leteo na visini od deset hiljada metara, odnosno oko trideset hiljada stopa (mereno korakom anđela) iznad nepoznate zemlje zvane Srbija. Sa trideset hiljada stopa ta mala zemlja mu je izgledala još manja, ali Džou su ipak rekli da se ne spušta ispod petnest hiljada stopa. Srbi, rekli su Džou, su primitivni, zaostali i ...

arhiva.alo.rs Tekstilne fabrike i dalje proizvode odeću u različitim bojama iako bi bilo normalno da smo svi u belom – ili smo pacijenti ili smo doktori. Najgore je što nam se uloge svaki čas menjaju pa zaboravljamo šta smo. Eto, satira je, na primer, efikasno sredstvo za ublažavanje depresije koja se javlja kad uvidimo da u ovom ludilu ništa ne možemo da promenimo. To je ono što je nesporno, ali ne znam da li ovo sada pišem kao lekar koji preporučuje pacijentima satiru kao sredstvo za izbacivanje nagomilanih frustracija ili sam pacijent koji po nalogu lekara piše satiru. Ni za vas koji ovo čitate nisam sasvim siguran šta ste. A vi?

barinfo.me Na znak Nadzornikove pištaljke na parove se razbrajamo. Evidentičar polako prolazi kraj nas sa sveskom u ruci. Popisuje nas, kao što i svako jutro radi. Želeli bismo da kažemo, guši nas, reči pokušavaju da izađu. Sigurno bi nam bilo lakše kada bismo mogli da to izbacimo iz sebe. Ali ne smemo. Nismo sigurni da li još uvek jesmo ili više nismo. Evidentičar sporo piše. Uvek on nekog izostavi.

zezajse.com Gurani mačevima, padali smo u potpalublje. Mnogi su slomili ruku ili nogu. Oni manje srećni i kičmu. Ja sam, za divno čudo, bio samo izubijan. Taman kada sam hteo da nešto pitam stražara, spustio je rešetku i stavio katanac. Ovo je brod koji nas vodi u bolju budućnost, gotovo sam siguran u to. Ubrzo me je obuzela sumnja, koja se polako pretvarala u strah. Bože, šta ako sam ovde banuo nepozvan?!

opusteno.rs Kad bismo znali kako da strah transformišemo u električnu energiju, sve bi svetiljke u zemlji mogle danonoćno da gore. Mrak bi se otopio pa bismo videli kakvi su u stvari oni kojih se bojimo. Zahvaljujući tome, straha bi u nama bilo sve manje. Samim tim bilo bi manje struje i mrak bi ponovo počeo da nas prekriva. Tama bi probudila naša strahovanja pa bi bilo više struje. I tako u krug. Iako pretvaranje straha u električnu energiju još uvek nije moguće, trudimo se da taj dan dočekamo spremni – plašimo se iz sve snage.