MILAN TODOROV: ANĐELI OD DRVETA

pinterest

Pokupovao sam sve bazene koji su bili poslednji krik leta. Prepakovao ih u manje kutije. Dva u jedan. Ponekad čak i tri u jedan. Garancije spalio u tetkinoj kaljevoj peći. Dim se vraćao. Bio je beo kao kad izaberu papu u Vatikanu. Cela soba je bila ispunjena dimom. Nisam imao vremena da čekam da se dim raziđe, da otvaram prozore, mašem zavesama. Iren će verovatno sutra doći. Ona će sve to da sredi. Poslednji put kad sam je video, na brzinu, takođe već u odlasku, smešila mi se prijateljski, skoro rođački. Šta ona misli o meni? I ona je debela kao koleginica sa fakulteta. Ali ona ne mora da misli na muškarce. Ona izgleda dovoljna sama sebi. Njeno telo je mera njene dobre duše. Duše stare sluškinje koja čeka gospodaricu. Kao da bi njena stara gospođa mogla svaki tren da se vrati neznano odakle. Kad se neko izgubi to nije ni život ni smrt. Mada kažu, to je život. I takav je život. Ali, ipak nije. Nažalost ili na sreću.  Život ima svoj kraj a tetkina odsutnost nije imala kraj. Ni srećan ni nesrećan. Život se završava smrću, ali kad neko ode, odluta i ne zna se gde je otišao i zašto i koliko će se tamo zadržati i da li će se uopšte vratiti i „sigurno se neće vratiti“, između svih tih sumnji i nadanja, onda to nije ni smrt ni život. Jer i smrt i život imaju neko vreme i neki prostor. Tetkin odlazak je bio bez vremena, nije bio ni čim oročen, čak nije bio određen ni jasnim i stvarnim prostorom. Kao kad neko ode, a ne znate kad je otišao, pa ostavi na vratima poruku: „Vraćam se odmah“.

            Njen nevidljiv odlazak nije dozvoljavao da sa sigurnošću tvrdimo da je otišla zauvek. Kad neko tako ode a ne ode, čini se kao da sve u vezi sa njim, stvari i ljudi, sve to… kao da stoji u vazduhu a ne na zemlji.  Iren je to osećala. Sad je zalazila samo u devojačku sobu. To je soba za poslugu. Tetka je tu sobu njoj poklonila. Ništa nije ostavila napismeno  i Iren nije bila sigurna da je soba zaista njena. Taj deo kuće koji se od ostalog, zaključanog i mračno prašnjavog dela, razlikovao sitnicama koje život znače. Četka za kosu, radna bluza, muške čarape, klompe, čizme, rukavice i kecelja. Iren se tu presvlačila. U sobi je postojalo staro ogledalo veličine zida. Sigurno se u njemu i ogledala. Uočavala kako joj grudi postaju sve  opuštenije. Pipala ih, zavlačila ruku slučajno u gaćice i verovatno se trzala od nejasne pomisli kao od strujnog udara. Ne mogu to da znam. Ali, imala je jake muške ruke. Sa njima je mogla svašta. Tetka joj je stalno govorila:

            „Iren, ti bi mogla tim svojim ripidama volu rep da iščupaš.“

            Ripida je bila ruka a volovski rep je mogao da postane i nešto drugo u snovima jedne stare peštanske devojke. Ali, nije. Jer Iren je kao drvo. Gde ga posadiš, tu ćeš ga uvek naći. Tako drvo čeka. Mislim da je dobro imati nekog ko čeka kao drvo. Tetka je volela da sadi drveće, naročito voćke. Govorila je da je njoj najdraža srpska pesma u kojoj se kaže: „Gde god vidiš zgodno mesto, ti drvo posadi, a drvo je blagorodno pa će da nagradi“. I ona se toga pridržavala. Sadila je voće u bašti, dvorištu, na ulici. Tako je i Iren posadila u svoj život. I zato je Iren sad blagorodna i nagrađuje je tim već dugim, možda uzaludnim čekanjem. Ali, to je ipak čekanje, važno kao potvrda da si značio/la nekome/ nekada/ nešto. Iren je sakrivena u neutralnosti drveta. Drvo nema pol. Kažemo: to drvo, ovo drvo. Dobro, postoji bor a postoji i breza, ali i to je sa stanovišta seksualnosti bezlično i svodi se uglavnom na sentimentalne emocije bez dubljih vrednosti. Zbog toga je Iren za mene bespolno biće. Nešto kao anđeo drveta ili, još bolje, drveni anđeo. Možda sam i ja drveni anđeo? Možda smo svi mi drveni anđeli. Anđeli od drveta, oni anđeli na raskršću koji se predomišljaju na koju stranu da krenu jer je i krst izdeljen na četiri strane.

(odlomak iz romana u rukopisu DOLCE VITA)

VLADIMIR BULATOVIĆ: OMČA ZA ŠEKSPIRA

pinterest

1.

Uroševiću, radujem se poput derleta, jer mi položaj upravnika pozorišta i konkurs Gradskog sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove, dozvoljavaju da ti se pismeno obratim. Malo pre devet dobijam dnevnu štampu. Uživam uz gorču kafu, plus dva ratluka s ukusom nara. Prelistavam stranice natenane, nema žurbe, posao može da čeka. Kad, odjednom, eto tebe na fotografiji – poziraš na prijemu kod gospodina gradonačelnika u svečanoj sali Skupštine grada! Divno su ti odelo skrojili, po poslednjoj modi, „made to measure“ rekao bih. Gajiš istančan stil, odlučio si se za mašnu, ona ti savršeno stoji uz lice boje gline. Evo šta kaže rezultat obimnog istraživanja popularnog časopisa za muškarce: osoba s mašnom je smela, promišljena, mudra, odvažna, lider u svakom smislu, magnet je za žene. Biću iskren, više cenim kravate, prisnije su s vratom, kompaktnije, utegnutije, pritom vise. Držiš šaku preko šake, u visini prepona, jasno je da si oponašao pokrete većine, stapaš se s masom, udišeš oštar vonj krda. Odaću ti tajnu, čim primetim da me sagovornik oponaša, znaš već ono, nesvesno dopadanje i slično, ja počnem da čačkam nos, ili krenem da se drapam za dupe. Kosica je počela da te napušta, pretpostavimo, sredinom tridesetih, otud ti veličanstveni zalisci koji ukazuju na izuzetan intelekt, o kome svedoče i tvoji naučni radovi čije sam redove gotovo progutao za dva dana prošlog vikenda, ne utolivši time glad za znanjem, već naprotiv, kao da se u zamišljenom prostoru moždanih sinapsi, dozvoli mi na poređenju, otvorio bezdan koji bi valjalo natrpati i nađubriti novim briljantnim idejama. Neću da okolišam, savršeno sam upoznat s činjenicama, siguran da baš ti, Uroševiću, odlučuješ da li će moje pozorište dobiti lovu na konkursu. S gradonačelnikom ručkaš u Oraču svake nedelje, u pola tri. Sabratnički, drugarski, jednoumno, obojica naručujete teleću čorbu i dve zemičke kao predjelo, te svinjsku glavu i kupus salatu za glavno jelo. Desert preskačete, muče vas gasovi, probleme s varenjem predupređujete probioticima i flašom mineralne vode. Interesuje te odakle dobijam informacije? Uroševiću, uveravam te da sam upravo ja svinja koju kolju, iznova i iznova, svake nedelje za tebe i gradonačelnika. To ti je, lepi moj, prokletstvo reinkarnacije, „Dan mrmota“, ju nou vora min. Deru mi kožu, razvalče creva, secaju od buta, iznutrice i nogice kuvaju da nahrane dečicu. Razapinju mi vilicu i turaju jabuku, serviraju u oval i iznose na sto. Grozna, užasna patnja, jednom nedeljno, a zarad višeg interesa! Dok srčete čorbuljak, ja čkiljim i odozdo posmatram tebe i tvog kompanjona. Pečen mozak trezveno razmišlja, kapiram – ova dvojica prikana će odrešiti gradsku kesu i dati novac za umetnost. „Ko zna da ždere, taj i dariva“, moja prabaka se živopisno izražavala, ne sluteći da će njen praunuk jednog dana biti u prilici da se obraća najuglednijim i najumnijim ljudima današnjice. Moji vredni saradnici su priložili potrebnu dokumentaciju na konkurs. Podaci su klasifikovani, uredno popisani, urađeni su specifikacija i  konačan obračun. Ipak, forma konkursnog upitnika sužava mogućnost preciznijeg, jasnijeg objašnjenja vizije srednjevekovnog pozorišta, nikada potrebnijeg savremenom čoveku. Svedoci smo monumentalnih društvenih promena, globalno se zagrevamo, manje je gladnih a više glupih, filmovi su škart, muzika grozna. A duša pati, Uroševiću. Moramo je spasiti, lepi moj, neizostavno. Pođimo redom. Prvo, želim da potpuno promenim sadašnji izgled pozorišne zgrade čiji sam upravnik. Ne govorim o rekonstrukciji, već o jednom velikom, precizno isplaniranom požaru. Na spaljenim temeljima, sagradili bismo teatar, saglasan s potrebama homo sapiensa dvadeset i prvog veka. Komfor nije naša potreba, uostalom, ušuškanost doma pruža pristojnu sigurnost. Gledalište mora da bude na otvorenom, kao u elizabetanskom dobu: tri galerije i dvorište za stajanje. Kiša, sneg, košava, sunce, koga briga dok teče radnja na pozornici. Drugo, preradio sam nekoliko Šekspirovih komada. Scene s ubistvima mačem, te ispijanjem otrova, zamenio sam vešanjem. Omča oko vrata, greda, kvrc. Početni tajac i neverica ubrzo ustupaju mesto oduševljenju, sveopštoj katarzi. Sećaš se prijema u sali Gradske skupštine? Šakama si prekrio prepone. Oponašao si ostale ugledne zvanice. Dovoljno je da se dvoje oduševe obezglavljivanju, ostali će slediti primer, kao u domino efektu. Razmisli, šta osećaš dok gledaš smrt na tv ekranu? Ništa specijalno, jel da, već viđeno? Odmah menjaš kanal. Ne govorim, Uroševiću, o fejk scenama, o šmiranju, o tehnikama iluzije, nisam mađioničar, niti sam opsenar. Zamisli scenu: stotine pokislih, do gole kože mokrih gledalaca, stopala zaglavljenih u blatu, a tako je bilo u herojsko doba, posmatraju agoniju obešenog, njegovo živo koprcanje, ili, ako produžimo kanap, postaju svedoci zvučnog pucanja pršljena, a u najboljem slučaju, iako su šanse svega jedan prema osamdeset, i veličanstvenom obezglavljivanju! U prvi mah deluje nerealno, poput vlastite smrti, niko od prisutnih ne pomišlja da je tako nešto moguće, loše stvari se dešavaju drugome, nama nikada. Poći će kućama. Preispitaće se. Vernici će postati ateisti, a najokoreliji nevernici zaploviće svetom rekom bogobojažljivosti. Metamorfoza, razbijanje ljuštura – to nam je potrebno, i nema radosnijeg mesta za rušenje tabua od mog budućeg teatra! I za kraj, Uroševiću, interesuje me, znaš li da napraviš valjanu omču? Sumnjam da je odgovor potvrdan, s toga ću da te naučim, kao što je mene učio otac. Dakle, uzmeš kanap dužine jedan i po metar, debljine dva centimetra. Izmeriš osamdeset centimetara od kraja i tu ga saviješ za sto osamdeset stepeni. Izmereni deo prelomiš na trideset centimetara od mesta prethodnog savijanja. Trebalo bi da u rukama držiš nešto što liči spljoštenom latiničnom „S“. Na dvadeset centimetara od mesta drugog savijanja, počni da motaš u krug oko tog trostrukog kanapa. Motaj „tesno“, što kažu stari. Na posletku, provuci kraj kroz „mašnu“ na mestu drugog prelamanja. E, sad, u dobijenoj „mašni“ (nadam se da u međuvremenu nisi svezao sopstvene ruke), na položaju prvog savijanja, tojest, na dobijenoj omči, povuci odgovarajući kraj kao da hoćeš da proširiš omču, čime ćeš dobiti mogućnost zatvaranja manje omče. Konačni čvor nameštaš između bočnog i zadnjeg dela sopstvenog vrata. Preporučujem da potražiš vreću, po mogućstvu od grubljeg materijala, veličine najlonske kese. Njome prekrivaš pametnu glavu. Stupaš na drvenu hoklicu. Tama usredsređuje misli na sopstvenu ništavnost, a smanjeni dotok vazduha, paradoksalno, ubrzava otkucaje srca. Odzvanja udarac goča, i ti, Uroševiću, počinješ da se treseš kao rep mačke u teranju. Šapućeš molitvu, nesvestan si iznenadnog otrkovenja. Nema vremena za fleševe najblistavijih trenutaka protraćenog života. Đavolja nogica izmiče oslonac. Visiš, ali nisi slika na zidu.   

2.

Otpuzao je ispod nogu portira koji se pravio da ga je dečak nadmudrio. Otac je doviknuo da ne ulazi u lift sam. Unutra su obojica „štrckali pljucu“. Stariji putnik ih potpisuje markerom, tik uz tastere. Voze se na četvrti. Vrata se otvaraju, mališan istrčava, uzvikujući: „Uraaaaaa!“ Ulazi u salu za vežbanje. Gleda okolo. Zadihan je, rumen u licu. Masivna ogledala opasuju zidove. Rukama se uhvatio za pritku, uz nju majka izvodi sve one čudne pokrete. Otac razgovara ispred. Mirisalo je cveće, nisam znao koje, možda bih se sada odlučio za hrizanteme. „Haaaa!“, odjekuje prostorijom. Pa još jednom, i još jednom. Poskakuje. Udaljava se od pritke. Vrti se u krug, ruke drži iznad glave. Ubrzava. Gubi ravnotežu, pada na dupe. Sklapa oči. Duboko udiše. Otvara kapke. Vidi majku, nosi triko. Stiže otac, strašni pas. Pojavljuje se i crni baletan. Počinje rvanje. Majka pokušava da ih razdvoji. Bliža je crnom baletanu. Rukom je dodirivala njegovog đoku. Otac zadaje udarac pesnicom. Crni baletan pada. Usna mu je gadno rasečena. Majka šamara oca, nekontrolisano zamahuje. Suprug je oborio pogled. Smišljao je đavolsku lutku! Crni baletan se uzdiže. Balerina grca u suzama. Muškarac se okrenuo k sinu i namignuo. Dečaku se nije ustajalo. Mogu reći da mi se više nije živelo.    

3.

Uspavljuje sebe maštarijama. Zove se Džon Vilks But. Ispalivši hice u čika Abrahama, beži na farmu duvana. Otkriva gigantski list, umotava se poput insekta. Potera prati pogrešne tragove, lutaju Virdžinijom, malodušni su, nedorasli zadatku. Odustaju. Preporođen je inkubacijom. Noću posmatra sazvežđa kako se primiču, kao da su nošena vazdušnim strujama s Atlantika. Puši, dimnim kolutovima zahvaljuje Tvorcu jer je izbegao Korbetov metak. Odabacuje suvišan teret s viteškog oklopa – završio je s izvođenjem Šekspirovih komada. Otkupljuje plantažu, useljava se u dvospratnu kuću viktorijanskog stila. Redovno posećuje nedeljne mise. Primetio je ćerku sveštenika. Smeška se pokraj drvenog oltara. Koriste trenutak nepažnje. Skrivaju se u obližnjem lugu. Ona skida kapu širokog oboda. Blešte zlatne vlasi i pegice na nosu. Želi da proputuje svet, da proširi vidike. Ničim nije vezana za Virdžiniju. Obećava joj ostvarenje snova. Roditelji su prostodušni, smerni, traže garanciju. Deklamuje Hamleta. Bivaju hipnotisani i on im odvodi jedinicu. Rad na plantaži je mukotrpan, nesnosan, ali, ne zaboravlja dato obećanje mladoj supruzi. Leto je sušno, izmučena zemlja kao da progovara iz najdubljih sfera. Prepoznaje znak. Nakon poslepodnevnog obeda odlazi u hangar. Nabavio je konopac. Šekspir je govorio da je ceo svet pozornica, da svako igra svoju ulogu. Pevuši u basu: „Jedna čvrsta grana biće sasvim dobra Sudnjeg dana...“ Želi da obraduje mladu suprugu. Narednog leta mogla bi da ostane nesputana.

            4.

Gledaj, sine, gledaj đavola, si ga video ranije, su vas učili u toj školi šta treba da radite protiv đavola, da krst ne pomaže, nikake molitve, drven kolac, srebrn metak, samo omča, šta smo pričali, da nema suza, to je za devojčice, nas dvojica smo muškarčine, jesmo li, gledamo utakmice i pričamo muške stvari, a ovaj crnja jeste đavo, đavolčina i po, saćemo da pravimo lutku, al ne za igranje jer đavolsku lutku treba pokopati duboko u zemlju, ili je baciti u more, al nemamo more, priđi, neće ti ništa, vezao ga ćale, nema da makne, dobro ga osmotri, jes gadan, smrdljiv, mračni vrag, jel da, saćemo da pravimo omču, onako kako sam te učio, ustvari, ti ćeš da je napraviš, znaš de sam stavio konopac, jest, u gornjoj stalaži, tu kod kantica, postavi trupac, pazi da nešto ne prospeš, si našao, donesi, spusti na sto, sećaš se de ga lomiš, kolko meriš centima, uzmi metar, znaš de stoji, da pitamo đavola zna li da pravi omču, a đavole, znaš li, ne znaš, hehehe, lažeš, ti se u sva zla razumeš, ti si ih izmislio, lukav si, kako ide sine, da vidim, nije loše, uopšte, a đavole, kakvog sina imam, da vidiš što recituje, u petak bila predstava, a moj sin najbolji, šta si ono recitovao, ćale zaboravio, je li đavole, ima li škola u onoj vašoj Africi, nije lako to s pamćenjem, učenjem napamet, meni to nije išlo, svakakvim glupostima su nas učili al glavnim nisu, je li gotova omča, daj vamo da proverimo kako stoji đavolu, reko bi čovek ko stvorena za ovu glavudžu, e saćemo lepo da prebacimo kraj preko grede, vako, uči sine, trebaće ti, đavoli su na sve strane, napaljeni magarci, nasrću na balerine, na majke sinova, tako, sad treba potegnuti, dođi vamo, uhvati ovde, ne tu, ovde, čvrsto drži, uhvati to muški, tako, sad vučemo na jen dva tri, si razumeo, jen, dva, tri, vuci, ajde ajde, upri mišićima, još malo, tako, još malo, još, odlično, hehehe, al se koprca, radi nogicama ko Bolton, još da vežemo kraj ovde, tako, kako ti se čini sine, si video nekad nešto slično, dođi vamo, obećaj ocu, zakuni se životom da nećeš nikome reći za ovog đavola, da nećeš nikome otkriti tajnu kako se prave đavolske lutke, ne boj se, čuvamo tajnu, preostaje nam da sednemo, čekaćemo da đavola napusti duša.

5.

Sedela je na ivici kreveta, ispravljenih leđa, šaka spuštenih u krilo. Pogled je usmerila prema tami, dok je nepokretna krošnja lipe, združena s osveteljnjem ulične bandere, oslikavala najduži zid sobe. Povila je vrat u jednu stranu i vratila ga u prvobitni položaj. Isto je učinila u drugu stranu. Ustala je polako, držeći telo u osi, održavajući ekvilibr s lakoćom, korak ispred ivice ležaja. Pred spavanje je oprala zube. Brojala ih je. Dvadeset i tri. Obukavši pidžamu, ugasila je svetlo, otkrila je jorgan i legla. Sada je blago savila kolena. Rukama je oblikovala elipsu. Ispružila je desnu nogu, dodirnuvši vrhovima prstiju pod. Učinila je ron de žamb, opisujući krug, klizeći po tlu. Vratila se u aplomb i izvela jednostavni asamble. Prethodnog jutra je ustala malo pre sedam. Vrata sobe su bila odškrinuta. Mogla je da se zakune da ih je zatvorila. Hodnik je dugačak, noću isuviše mračan, izbegava da drži otvorena vrata, pričinjava joj se da odatle dopiru zlokobni, duboki zvukovi, nešto nalik kratkim tonovima izvedenim jidakijem. Skuvala je vodu u električnom bokalu i prelila kašičicu zelenog čaja kiptućom tečnošću. Uključila je računar. Proverila je poštu. Prijemno sanduče je bilo prazno. Iskoračila je, napustivši aplomb. Kreće se na vrhovima prstiju, nogu pred nogu. Stupa u hodnik. Izvodi trokorakni bure. Ekvilibr. Čaj pije isključivo uz prozor balkona. Pogled je usmeren k zapadnoj strani. Posmatra zgrade, čini joj se da bi ih dosegla zamahom. Odlazi do računara, nema željenog odgovora. Odjekuju udarci s terase, gleda kroz staklo, sletelo je nekoliko golubova, najveći se šepuri, guguče, merka je, ustremljuje se k njoj. Neprijatne slike iščezavaju snažnim stiskanjem kapaka. Prekrila je uši šakama. Ponoćni ples se primiče kraju. Usledio je improvizovani anšenman, sastavljen od kabriola, burea i završnog položaja u kom se telo nalazi u izduženoj horizontalnoj liniji. Dnevna soba je dovoljno prostrana za konačni trostruki, kraljevski skok. Pod je prekriven pohabanim itisonom, rasparanih ivica. Starinski ormar kao da pridržava susedne zidove. Televizor nije u funkciji, telefon je isključen. Računar je sinovljev, ostavljen u žurbi. Učio je majku da otvori nalog. Kreirali su šifru. Brine zbog sina, da ne nastrada na poslu, ona poznaje pozorišne intrige. Previše je zauzet, nema vremena za majku – teši se. Oglasilo se zvono ulaznih vrata. Ubrzano diše. Pulsira joj u visini slepoočnica. S teškoćom guta pljuvačku. Neodlučna je. Nečujno se primiče špijunci. Komšinica spušta kesu s osnovnim namirinicama na otirač. Zna da je ova nišani. Osemhuje se. Zatočenica odstupa. Ponovo će da gladuje. Ekvilibr. 

            6.

Brodomodelari uglavnom unose delove broda u flašu kanapom. Pokojnik je u radu koristio igle, različite pincete i bakarnu žicu koju je mogao da savija po potrebi. Naprimer, napravio bi čunku kompletno, potom ju je sekao žiletom ili skalpelom, deo po deo bi ubacivao u bocu. Veštinu je naučio na robiji. Staklo vara oko, iskrivljuje slamčicu, a okretanje flaše deformiše brod. Potrebni su strpljenje, poznavanje geometrije i puno različitih uglova gledanja. Na osnovu fotografija galija, nava i jedrenjaka, proučavao je položaje jedara, jarbola i vršnjača, naučio je da razlikuje jedrenjake po broju jarbola i vrsti jedara; da goleta, naprimer, ima do sedam jarbola, sošna jedra i vršnjače, a da barkantina ima tri jarbola i dva krmena sošnih jedara. Naročito su ga privlačile brireme i trireme, svaka od galija je imala mnoštvo vesala, što je tražilo posebnu umešnost sklapanja delova u boci. Za sobom je ostavio kolekciju od trideset i jednog broda. Stajali su na policama garaže. Poslednji pentekonter ostavio je sinu testamentom. Na dve suprotne bireme je zakačio, umesto odlamajućih ovnova, supruginu i „glavu“ crnog baletana. Posmatranjem lica, uz pomoć lupe, otkrivamo vrhunsko majstorstvo pokojnog brodomodelara.    

            7.

Gospodine Bauer, u potpunosti sumnjam da ste pročitali moje prethodne tekstove u celini, a ukoliko ste kojim slučajem nešto i čitali, ili vam je neka druga osoba prepričala sadržaj, možda došapnula, čini se da niste shvatili ni reč! Košmarno zvuči vaš odgovor na moj tekst objavljen u prošlom broju ovog nedeljnika. Podsećam vas da je za vreme mog mandata urađena potpuna sanacija poda pozornice, urađena je rekonstrukcija garderobnog prostora, renoviran je i proširen prostor za utovar i istovar scenske opreme, izrađen je projekat izgradnje male scene. Pitam vas, gospodine Bauer, otkud vam ideja da baš sada, na godišnjicu mog, biću slobodna da kažem smaknuća, pokrećete pitanje rekonstrukcije pozorišta čiji ste upravnik? Niste zadovoljni realizacijom? Mogli biste bolje? Kada pominjem „Pozorišni atlas“ (Theatre athlas) organizovan od strane međunarodne asocijacije OISTAT, ja podstičem stručnu javnost na pokretanje rasprave o perspektivi i daljem razvoju našeg savremenog pozorišta, što bi, verujem, ubrzalo proces sprovođenja u delo davnašnje vizije prof. dr. Stanislava Velizarevića i njegovih saradnika, kao i organizovanja grupe eminentnih stručnjaka (dr. Sena Trnić, doc. dr. Ratko Vlatković, mr. Božidar Rodić i prof. dr. Milena Krklješ su nesumnjivi autoriteti, njihovo znanje i sposobnosti može da ospori jedino potpuna neznalica), koji bi napokon sačinili štampanu monografiju o arhitekturi scenskih objekata u Srbiji, projekta od nacionalne važnosti. Vi, gospodine upravniče pozorišta, kanda ne znate da u domenu objekata spektakla možemo konstatovati krajnje divergentan pristup i stremljenja različitih autora, te da su oni uspostavili neretko kontradiktorne tipološke klasifikacije. Očigledno vam nisu znani američki autori Li Simonson i Džordž Ajzenor. Niste čuli za britanske istoričare scenskog prostora Helen i Ričarda Likroft, niti za savremene teoretičare Ričarda Šeknera, Ijana Mekintoša i Margaret Šuring? Pitam vas, gospodine Bauer, da li poznajete delo „Arhitektura sovjetskog teatra“, i da li znate da ta knjiga predstavlja referentno istraživanje grupe ruskih istraživača, a koju je uredio Jurij Gnedovski? Vi, gospodine upravniče pozorišta, zaista ne znate šta znači „utilitarni kriterijum“? A svakako niste čuli, što je potpuno jasno, za „kriterijum zaštite spomenika kulture“! Smelo citirate sledeće moje rečenice: „Scensko-gledališni prostor je programsko i funkcionalno jezgro objekata spektakla, a karakterističan je po definisanoj podeli na dve prostorne zone – zonu scenskog događanja (pozornicu), i zonu odakle se događaj posmatra (gledalište), te je konfiguracija ove dve prostorne zone, koja varira u širokom opsegu, uvek jedno od temeljnih projektantskih pitanja koje neposredno utiče na celokupan prostorni sklop objekta, s jedne strane, i na način eksploatacije i čitav niz parametara upotrebe prostora, s druge.“ Isto citirate: „Publiku i ’živi prostor’ Šekner vidi kao dva osnovna medijuma pozorišne predstave. ’Živi prostor’ ne obuhvata samo prostor scene, već i sve ostale prostore pozorišta.“ Potom, nalik vrhunskom ciniku, očiglednom mizoginu i prostaku, vi, gospodine Bauer, izvlačite neinteligentan zaključak i donosite nam apsurdnu misao, pa zapisujete: „Kakve su vas to aveti spopale, koleginice Miljković? Zašto trabunjate o živom prostoru? Gde iskopaste tog Šeknera? Taj lupeta, ali ne morate i vi da padate na ta kvazi intelektualna proseravanja. Publika nije žila kucavica nekog monstruoznog bića kakvim prikazujete pozorište vi, gospođo Miljković, i taj vaš Šekner!“[sic] Potom idete dalje, tvrdite da ja „neprestano pišem koješta i da mislim koješta“, navodite da su moje „proizvoljne i ničim utemeljene definicije sačinjene za retarde i nikogoviće koji smatraju da sve što moraju da znaju piše u udžbenicima, i da njih sastavljaju takođe kretenski profesori i samoproklamovani utemeljivači mentolskih ideja.“[sic] Gospodine Bauer, danima unazad čaršijom se pronose glasine da nameravate da pođete Neronovim stopama, te da vas gone fašističke ideje o pročišćenju životnog prostora vatrenom stihijom! Da li je to istina? Bilo bi uljudno, viteški, džentlmenski, ili kako god hoćete, gospodine Bauer, da prestanete da se krijete iza majčine suknje (uzgred, baletska umetnost gospođe Bauer predstavlja za mene savršenstvo!), i da nam nedvosmisleno odgovorite na sva gore postavljena pitanja, kao i na sva ona pitanja koja vam stručna javnost postavlja mesecima unazad. Ovim tekstom stavljam tačku na našu polemiku.

            8.

Odlučio je da pođe zaobilaznim putem prema pozornici, kroz glavni hodnik, potom stepeništem ka gore, ukupno dva sprata, te uzanim prolazom nakošenog tavana. Zakoračio je na promenadu galerije, izbegavajući reflektore i sajle nalik lijanama. Sišao je protivpožarnim merdevinama, neposredno u blizini inspicijentove kontrolne table. Rikvant je bio spušten, proscenijum u polu mraku. Kretao se oprezno prema dubini pozornice, dekorateri su maštoviti u postavljanju zamki, neoprezna stopala bi mogla da zapnu, a frontalni skok k bezdanu garantuje skrnavljenje ličnog opisa. Nije uočio predmet interesovanja. Vratio se istovetnom putanjom, izašao je na pomoćnom izlazu za evakuaciju. Čuli su se glasovi glumaca, sačekao je. Dekoraterska soba je bila napuštena i podeljena šankom na dve prostorije. Kroz nabore na belom čaršafu, kao da je maketa snegom prekrivenih bregova, naziralo se telo položeno na stolu s točkićima. Otkrio je glavu uvezanu tkaninom, s omčom oko vrata. Svukao je čaršaf do kraja. Preko lutke je bilo navučeno odelo srednjevekovnog trgovca: strukirani purpoint – rukava vertikalno prosečenih u visini lakta, čakšire s bragetom i cipele od mekane kože, nevelikih špiceva. U poslednjem činu predstave „pada“ rikvant i otkriva lutku koja već visi u dubini scene. Skinuo je odeću s lutke. Presvukao se. Sve je bilo skrojeno po savršenim merama. Upravničku garderobu je složio i smestio je, zajedno s plastičnim telom, u sanduk. Iz džepa pantalona izvukao je kutiju s imalinom i ogledalce. Namazao je lice crnilom. Odnekud je dopirao očev glas: „Ujutru te čekam u garaži.“ Navukavši tkaninu preko glave, obmotao je omču ispod vilične kosti, legao je i prekrio sebe čaršafom. Pristigla su dvojica dekoratera. Jutros im je potpisao ugovore o honorarnom zaposlenju. Odvezli su kolica. „Pažnja, tačno je sedam i petnaest, dat je prvi znak“, čulo se s razglasa. Zašištalo je iz najtamnijih uglova pozornice, najavljujući najezdu scenske magle.

NINUS NESTOROVIĆ.: ULICE

pinterest

Na ulice našeg glavnog grada više ne izlaze tenkovi. One sada samo tako izgledaju.

Ako je tačno ono da papir trpi sve, šta tek onda reći za mikrofon...

Na njegove odluke niko ne može da utiče. Čak ni razum.

U mom gradu niko više ne izbacuje pse i mačke na ulicu. Izbacuju samo ljude.

Srbi su emocionalno nezreo narod. Zaljube se u svakog vođu kojeg vide.

Ovo više nije ni kapitalizam, ni socijalizam. Ovo je čist primitivizam.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: SREĆNI DANI

pinterest

Dobro je što nisu stara dobra vremena. Koliki je tad bio životni vek, mnogi od nas bi već davno otputovali.

Tepih ima dvojaku ulogu. Da se jedno đubre sakrije,  da drugo može da prošeta.

Sudstvo u rasulu bori se protiv organizovanog kriminala.

Unapredili smo izborni sistem. Ranije su nam saopštavali za koga da glasamo, a danas za koga smo glasali.

Spremni smo da baštinimo sve naše vrednosti.  Izuzev da sa motikom uđemo u baštu.

Nesrećan dan je petak, trinaestog u mesecu. Da li su srećnici umrli u četvrtak, dvanaestog?

MILAN TODOROV: BOKSER

pinterest

Bio u našem selu neki dobri čovek Janoš, pa imao zeta boksera. Zet bi, kad malo popije, Janoša redovno propuštao kroz šake. Seljaci to doznali pa ga izokola pitaju kakav mu je novi zet.

-Ha, kao bokser jako dobra. A kao čovek nula!

MILAN TODOROV: BOJA NJENE HALJINE

pinterest

Znao sam starog doktora koga je žena izluđivala terajući ga da širi veš na konopcu i pritom slaže boje štipaljki sa bojom veša. Posle mnogo godina, u dubokoj starosti, isterujući auto iz garaže smrtno ju je prignječio jer se boja njene haljine slagala sa bojom štop svetala.

RATKO DANGUBIĆ: KOLUMNA

pinterest

Tek ovaj događaj ga je naterao da se okrene sebi, bude sam sa sobom. Mnoge od njegovih kolumna su slovile kao neuspele. To se moglo i očekivati, jer je sve radio gotovo bez strasti. Pružali su mu priliku u tabloidima, dnevnim novinama sa malim tiražom, dotiranim nedeljnicima, na kakvoj TV, ali on ni  na jednom od ovih jebenih mesta nije imao elegantan, poseban, kritički, stil, niti  vredan tekst, i izgledalo je, da je samo popunjava praznine. Opredelio se za kolumne, uglavnom sa dozom kritike, ironije i satire, piše ih kao olinjale performanse, i tu i tamo zarađuje da opstane. Malo je onih koji su ga istinski plaćali, sve liči na milostinju, poruku-da preživi. Kada se sve sabere, nije siguran ni kakva esteska, ekonomska ili politička stanovišta zastupa. Kako godine prolaze, menja se usrana vlast, i tekstovi su mu bleda slika vremena, svega.

Pristao je, ovo je bio treći poziv, da se pojavi u jutarnjem programu TV koja slovi kao neprijatelj režima. Nema sumnje da se radi o bogatoj TV kući, obezbedili su mu i honorar od dve stotine dolara. Ali, shvatio je da on samo popunjava rupu. Povod za jutarnji razgovor je njegova kolumna u tabloidu, gde jednom nedeljno piše, o svemu i svačemu, uglavnom negativne priče o ljudima koji imaju moć, vlast. U šminkeraju su ga doterali, obukao je ono što je mislio da je prikladno za letnje vreme, vrućinu i TV. S njim je razgovarala zgodna, mlađa, pametna voditeljka u pristojnoj crvenoj haljini, bez dekoltea. Imala je ispred sebe lap-top, spremljena pitanja i nameravala je da ga vodi kroz razgovor do smaka sveta, a da sam kaže, gotovo prizna, da je vlast nesposobnna, mafijaška, dronjava. Negde na pola razgovora, shvatio je da njegove reči vadi iz konteksta kolumne, i pukao mu je film: zapitao se šta on tu radi i ko je njega upregao da ovo radi, da se sebi ruga. Traljavo je odgovarao na pitanja, jedva je čekao da protekne deset minuta koliko je određeno za trabunjanje. Onda je mislio da je sa svetom kome pripada: drugo je kada piše za uboge novine, trtlja na lokalnim TV, koje nemaju ni za kafu. Preko puta je sedele, zaista, zgodna voditeljka, dugih noga, preplanula, koja je verovatno imala platu koliko on zaradi za godinu. Tu se uskopistio, blokirao mu je mozak. Pitao se koliko vredi garderoba na voditeljki, cipele, nakit, i dok je ona govorila, sabirao je, i užasnula ga je cifra od par hiljada dolara, kojoj je suprotstavio cifru za ono šta je na njemu, od bokserskih gaća, do jeftine majice, kupljene u kineskoj radnji, i cipela koje je uzeo na onome buvljaku u Zemunu. Ne zna kako je napustio studio, ali zna da ga više neće zvati, u emisiji je delovao smušen, kao da je odsutan. Kratko, izneverio je očekivanja i honorar. U glavi  je cena voditeljkinog stajlinga, sebe je ponizio svojom jadnom pojavom pred njom.

Koliko je logično njegovo ponašanje na TV? Ovo nije samo njegov problem, shvata da i bolji novinari ovako taljigaju. Ovako, neće moći dugo izdržati. Posle dubokog razmišljanja seo je i sve ovo on, ovde, sam napisao o sebi. Nema redakciju, a ukoliko bi se udomio u nekoj od novinskih kuća za platu prestao bi da bude ovaj on. Sebe u budućnosti nije mogao da spoji sa stvarnošću i ovo izaziva u glavi otpor i zabunu. Neko mora razumeti i ovu njegovu kolumnu u kojoj se osvrće na svoj nemir. Poreklo njegovih misli je duboko u onome vremenu kada se do informacija i dobrih tekstova dolazilo teže. Poticao je iz kuće gde su deda i majka novinari. A opet, neki zlobnici će misliti da je običan goljo, ne znajući da su u domu oko njega zidovi od knjiga koji prave prašnjavi lavirint. Niko nikada neće biti sasvim siguran, pa ni on sam, što ovo radi.

MINUS NESTOROVIĆ: PROMENA SADAŠNJOSTI

pinterest

Kad bi mrtvi progovorili, promenila bi se naša prošlost. Da bi se promenila sadašnjost, moraju 

da progovore živi.

Mnoge zločine izvršili smo sami nad sobom. Menjao se samo nalogodavac.

Ma, kakvi mobilni telefoni, ključevi, kišobrani... Pamćenje se ovde najčešće gubi.

Ma, kakvo, bre, crno roblje?! Ovde se traži samo belo!

Ma, kakve, bre, krave... Ovde su psi rata svete životinje.

Samo pametnima je teško da prevaziđu granice svojih mogućnosti. Budalama nije.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: POSLEDNJI ČIN

pinterest

Prvi rezultati protestnih šetnji su već vidni. Pola kile manje po šetaču.

Svet je spreman da zaštiti naš narod. Kao bića u izumiranju.

Ako mi se otvori padobran, reći ću ko me je gurnuo.

Zašto tvorci naše tragedije uvek stradaju u poslednjem činu?

Od sto zahteva prijatelja ispunio sam deset. Sad imam devedeset nezadovoljnih i deset nezahvalnih.

Pop, diler droge i transvestit, blago je kažnjen. Olakšavajuća okolnost mu je da drugih grehova nije imao.

NINUS NESTOROVIĆ: MOZAK

pinterest

Nama više ne isključuju ni struju, ni vodu. Samo mozak.

Valjda ćemo i mi jednom konačno da shvatimo, da svi naši građani treba da sarađuju sa policijom, a ne samo kriminalci...

Ne radimo mi, Srbi, stalno sami protiv sebe zato što smo plaćeni za to. To nam je hobi.

Lečeći zavisnike od alkohola i droge, nećete kod nas povećati broj zdravih,

nego broj neraspoloženih ljudi.

Da bi video sve lepote ovog sveta treba ti mnogo para. Da bi video sve grozote, pare ti uopšte ne trebaju.

RATKO DANGUBIĆ: U IME NARODA

pinterest

Tog četvrtka, uveče, u maju, obznanio sam dedi Luki da sam fotografije iz kutija i albuma „prebacio“ na CD. Nije da se nije vidno obradovao, rekao je: „Produžio si sećanje na nas!“ Zbog onoga što je činio za rod i porodicu i hrabrosti koju je pokazao u ratovima, ovaj CD prevazilazi osećaj zahvalnosti, i rekao sam: „Ti si moj glavni lik!“ Zagrlio sam ga prilično nezgrapno, a potom ga upitao hoće li rakiju, pije samo dunju.

Molio je da ispriča i jednu svoju priču. Nikada nije, veli, bio na sudu, rekao je bez uvoda Luka, u stvari jeste jednom po neobičnoj stvari. Tužila ga je komšinica Rajka iz prizemlja, žena negde njegovih godina, vetropir, koja se u zgradu doselila sa sinom, a niko nije znao kako se dočepala toga stana. Ne zna, ali misli da je i, valjda, bila razvedena. Tačna je konstatacija tužbe da je njenom sinu, probisvetu, uzeo vazdušnu pušku, a ostali navodi i, nabrojane, „činjenice“ ove koja ga je tužila su netačni. On se uvek, gde god, u školi, na radnim akcijama, u zgradi gde su stanovali tada, držao slova zakona, pa i kućnog reda. Taj sin tužiteljke, imao je petnaest godina, i slovio je kao problematično dete. Njemu je neko, ko zna ko, kupio, dao, ili je mali ukrao, vazdušnu pušku, i krenuo je da gađa ljude na ulazu u zgradu, u obližnjem parku. Tu su se muvali i dripci s kojima je pušio, pio rum, rakiju na klupama, na stepeništu, a onda su vređali i napadali prolaznike. Toga dana, ima od tada trideset i devet godina, kada mu je oduzeo pušku, vraćao se sa posla, a mali je pucao na njega i penzionerku Jovanku koja je sedela ispred zgrade, dva puta u leđa. Iznerviran, oteo  mu je pušku i predao je, direktno, predsedniku kućnog saveta, koji je slučaj, odmah, prijavio miliciji, uz dostavu puške. Po saznanju, milicija je vodila izviđaj da utvrdi i poreklo puške, a nije mogla utvrditi, jer puška nije kupljena kako je tužiteljka tvrdila, već je do njenog sina, protuve, došla na ko zna koji način. To je jedino što mu je suđeno, nasmeja se deda, za čitav fotografisani vek, u ime naroda, a tužilac je odbio prigovor tužiteljke da se vazdušna puška vrati ili plati, i vazdušna puška je završila u  miliciji.

Zbog hrabrosti u Hitlerovom ratu, i u žaru borbe na Sutjesci, deda je dobio lep orden koji je nosio, povremeno, na prsima. Tu sam fotografiju posebno skenirao. Tako sam, ispod svake pisao i imena fotografisanih, a nisam znao ime gospodina pored pradede. To je rođak Gavrila Principa, rekao je, snimljeni su s kod Čeha u Mostaru, onamo iza starog mosta, on je kum tvom pradedi Mirku, kupovali su prsten za nevestu, dedinu majku.

MLAN TODOROV: PAS SA KRILIMA

pinterest

-Sedim za stolom pod jakim svetlom i iz lustera izleće neka životinja koja me stalno napada. Nije komarac, nije muva, nije smrdljivi Martin…

-Možda je pas?

-Pas?!

-Da, pas sa krilima.

-Svašta. Pas sa krilima ne može stati u luster.