Bio
je avgust. Sedeo je na isturenoj terasi kafića u centru grada i
posmatrao prolaznice. Pronašao je to mesto u blagoj hladovini. Piće
nije bilo preskupo.Naručio bi jelen pivo i čašu. Nije voleo da
pije iz flaše. Držao je do sebe ili bar do sitnica koje čoveka
odaju kad nije svestan svog statusa.
Konobar,
mlad, zelen, doneo mu je piće i pitao ga:
„Kako se ritaju
devojčice danas?“
Pogledao
ga je tako da se odmah pokupio i otišapoo u dubinu kafića ne
pojavljujući se više.
Ne,
nije on posmataro mlade devopjke pa ni žene kao nekada, muški
znatiželjan. Sada je bio jednostavno zainteresovan za to kako se te
žene koje su uvek dominirale u njegovom odnosu sa njima, ponašaju
sada kada je, kako je verovao, prekasno i za njega i za njih.
Nije
bilo zgodno da previše bulji u njih. Mogao bi neko da ga optuži za
voajesrstvo ili, ne daj Bože, pedofiliju. Jer, žene, činilo mu se
postaju sve mlađe dok je on postajao sve stariji. Imao je, kako se
tešio, višak testosterona i rano je oćelavio onako kako ćelave
sremski seljaci, ovalno, sa mekom široko lobanjom i nasuprot tome
oštrim, maltene pretećim izgledu u očima, što beše uzaludna
varka, naravno.
Leto
je,kao što reče neko, bilo leto nepogode. Temperatura se kretala i
do četrdesetog podeoka na Celzujusovoj skali.
Imao
je ženu. U stvari, nije je više imao. Među njima je bilo prekasno
za ljubav. Oboje su to shvatili i primili kao neizbežnost. Uostalom,
slagali su se u tome da je sveta tajna braka, o kojoj su govorili
sveštenici, nešto kao sendvič. Najzad, ona je to tako definisala.
„Između
hleba je meso. Uvek to meso“, rekla je. „Zar smo samo meso?“
„Nismo“,
rekao je revoltiran. „Uostalom, ti vrlo dobro znaš da mrzim
sendviče. I taj njihov engleski grof Sendvič, kurvar i kartaroš,
koji je izmislio čitavu tu stvar ide mi na kurac.“
Ona
je bila meka,plava žena i zaplakala je.
„Opipaj
glavu“, rekla je.
„Zašto?“
„Sve
je isto. U nekim krajevima jedu glave životinja kao najveći
specijalitet. Meso glave, kažu, najukusnije je.“
„Zajebavaš
me?“
„Ne“,
rekla je.
Ali
on nije mogao da potisne osećaj da ima glavu za jelo i glabanje. Da,
za glabanje. Lagano grickanje mesa. Na to se, pomisli, na kraju ili
pre kraja svodi fizička privlačnost.
„Ti
si ljudožderka.“
„Nikad
nisam čula da postoje ljudožderke. Samo ljudožderi.“
„Ljudožderke
su moderna varijanta ljudoždera.“
„Koga
one jedu?“
Nije joj odgovorio. Mrzeo je pitanja koja imaju
prepoznatljiv odgovor.
Sedeo
je, dakle, sam i posmatrao nadolazeći svet žena.
Nije
želeo nijednu.
Želeo
je samo da razmisli o svemu.
Gde
je pogrešio?
Da
li bi se vratio?
Žene
koje su prolazile bile su lepi letnji monstrumi. Tako mu se činilo.
Prošle vizije žena je mogao da baci u kantu za smeće. Ne, žene
nisu bile ništa drugačije od onih pređašnjih.
Čak
bi se moglo reći da su bile pristupačnije.
Međutim,
on je mislio kako je moguće da one ne nose na sebi ni najmanji trag
ponekog greha. Makar i najmanjeg. Nijedne mrlje. Kako je moguće?
Ništa se u njihovoj letnjoj, razodevonoj pojavi nije ocrtavalo. Kao
da su sve bile pred porođajem. Čiste i netaknute drugom rukom.
Zavalio
se dublje u pletenu trščanu stolicu. Skoro da je ležao na leđima.
Bivša
žena ga je nazvala telefonom.
„Moram
odmah da te vidim.“
„Zašto?“
„Želim
da znam da si dobro.“
„Dobro
sam. Ne brini. Hvala ti.“
„Stvarno?“
„Sve
je predivno.“
„Poznajemo
se veoma dugo.“
„Veoma
dugo.“
„Ako
ti nešto bude potrebno, samo mi se javi. Vrlo rado ću ti pomoći u
izboru nove prijateljice.“
„Prijateljice?“
„Pa,
da. Znam da nisi, kao što nisam ni ja, spreman na novu emocionalnu i
seksulanu vezu. Za to je potrebno vreme. A mi…“
„Šta
hoćeš da kažeš?“
Pogledao
se u izlogu kafića.
„Staklo
uveličava, zar ne“, pitao je konobara koje se teglio na suncu.
„Kako
se uzme.“
Nije
bio zadovoljan odgovorom.
„Čujemo
se“, rekao je bivšoj. „Ako ti nešto treba, samo javi.“
Mrzeo
je takve misli. Šta bi učinio ako joj nešto važno, nešto što bi
je ponovo vratilo u zanose mladih letnjih dana trebalo?
Ništa.
Da,
ništa.
Ništa
je, pomisli, tako veliko da je bolje imati ništa nego nešto malo i
lažno.
Onda
se pojavila ta letnja žena.
Imala
je dugu neverovatno meku smeđu kosu koju je prebacila preko levog
ramena tako da joj je padala na mesnate pjosnate sise.
Ustao
je. Platio pivo.
Trenutak
kasnije čuo je ženski krik.
Bio
je to krik iz zvučnika.
Zov
udaljenih stvari.
Trebalo
je vratiti se.
Ali,kako?
Od
oružja ili, bolje rečeno oruđa, imao je samo mobilni telefon.
Nije
znao koga bi nazvao.
Sa
drveta mu je, u prolazu, smrdljivi martin pao na kragnu.
Pažljivo
ga je skinuo kažiprstom.
Plašio
se da ga udari petom na asfaltu.
Marttinove
zelene nožice su se koprcale u vazduhu.
Uskoro
će jesen, pomisli.
Ove
bube dolaze kao znak jeseni. Smrad koji šire je znak truleži. A
sjeseni dolazi vreme strogih žena. Žena dobro obučenih. Žena u
dugim usko krojenim haljinama, sa crnim tašnicama, sa prorezima u
dolini grudi tek toliko koliko je dovoljno da se prihvati brutalna
stvarnost prolaznosti.
