paradoks

MILAN TODOROV OSVETA Prevrnulo se vreme, a Njegov spomenik je još blistao na glavnom gradskom trgu. Premda je vlast koja ga je podigla, još pre desetak godina, na traženje naroda, bila zbačena, on je ostao. Po dobrom starom srpskom običaju moglo se očekivati da Njegov spomenik bude srušen u opštem narodnom veselju i pucanju, da već druge revolucionarno-kontrarevolucionarne noći bude srušen, raskomadan kao kad zverinje raskomada lešinu vođe čopora, pa zatim krišom bude odnesen na otpad u poverljivu Državnu livnicu gde bi bio pretopljen u staro gvožđe koje će posle određenog broja godina (huk balkanske istorije) opet biti pretopljeno u neku novu bistu. Međutim, kao što svi znamo, ništa se nije dogodilo. Crno, takozvano srpsko platno, kojim je Njegov spomenik bio prekriven u prvim danima revolucionarno-kontrarevolucionarnog dešavanja (zavisno od Tumača) odavno su pokidali podmukli panonski vetrovi. Ali, Njegov spomenik je stojao na istom mestu, prkosno, skoro inadžijski, pokazujuć...

RATKO DANGUBIĆ DOSIJE MASLAČAK Pred njim može da bude lep dan. Iskreno se nada da je tako. Neće da ga potroši uzalud. Nije iznenađen što je ponovo razapet između stvarnosti i uspomena. Previše je umoran. Ima stvari i trenutaka preko kojih čovek može da sazna nešto novo i vredno. Nekada ovo izaziva osećaj mučnine, drugi put radosti. Duga je njegova priča. Pismo pristiglo iz Australije, u kojem mu unuka pokojnog brata Milutina javlja da se udala i da će postati majka muškog deteta, s dedinim imenom, uznemirilo ga je i nateralo da se vrati na staze kojima odavno nije hodao. Bio je spreman na ovo i pre nego što je otvorio pismo. Nema sumnje da je sudbina rešila da odreši kesu i da se u njegovim očima prikaže drukčijom. Ponekad i ona može da bude lutka na koncu. Popio je čašu domaće rakije od kajsija. Niko kao život, uzdahnuo je, ne ume da bude toliko duhovit i ciničan. Koliko je noći nekada ležao budan zbog saznanja da njegove reči i korake prate ljudi iz bezbedonosnih službi. N...

ZORAN T. POPOVIĆ ŠTO JE BILO, BIĆE Ne treba se bez potrebe vraćati u prošlost. Što je bilo, biće. Mene u potpunosti moj psihijatar razume. Zato se i školovao. Potpuno je prirodno što vlast otima od naroda. Mora i ona od nečega da živi. Između dva zla izabrali smo manje. Da ne bismo klečali, pristali smo da puzimo.

Đura Jakšić Jevropi Tebi da pevam — tebi, tiranko! A duh mi mori otrov i gnev; Uvreda tvojih žaoci jetki Potpaljuju mi plemenit spev. Milionima narodi pište, Milion grudi prosipa krv — Milionima pale kućište, Milion ljudi gmiže ko crv. I milioni dolaze smerno Jevropi gordoj na holi sud: Ne može više, raja ne može Snositi jaram, mučiti trud! Tiran nas gazi, sramoti žene, Useva naših otima plod. Presudi, smerna, da l' život može U takvom igu nesrećni rod?... Izginućemo!... „Pa izginite!” Podsmeha tvoga gordi je zbor. „I ginućemo, ginuti slavno — Il' mačem preseć Gordijev čvor! Izginućemo — ali slobodni, Jer Srbin neće da bude rob! Tamo daleko, na svetom groblju, Potražićemo život il' grob!” ~ KRAJ ~

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ OPTIMISTIČKA (Dedi Boži Simoviću koji je imao običaj da kaže: - Laži, kradi i kuni se krivo, ne bi li se ostanulo živo.) Sve najlepše o najgorem napiši Izmaštaj da postoji čega nema Lezi i zamisli ozon. Diši Očima. Ćuteće zlo se sprema Na putu si jedini koji tegli Ružnu planetu na plećima Ne gunđaj. Koji su u zemlju legli Pričaće o lepšima i većima Sve najgore o najboljima misli Sujeta je zastava tvoje volje Prosvećeni varvari nas stisli Pevaj. Zlo je od svezla bolje. Kada dogori ponovo sam pripali Pravo je samo pokvareno Krivo Odveži jezik i nepravdu hvali Ne bi li se ostanulo živo

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI KONJ KADA PORASTEM ( u epizodi – Na fiktivnoj kafi sa operskom pevačicom) Da deci padaju na pamet svakakve stvari to je svima dobro poznato. Mnoštvo je njih koja su poželela da budu naprimer (sada ću malo da nabrajam): kamen, kišobran, sijalica, pljusak, buldožer, francuski ležaj, betonska greda, jastuk sa anatomskim ulegnućem i tome slično. Pokatkad, mada mnogo ređe, deci se omaknu i želje da postanu neka životinja kada porastu. Čitao sam negde da je jedan dečkić iz Kine poželeo da bude zmaj kada poraste. Kada su ga pitali zašto, on je odgovorio da zmajevi izazivaju strahopoštovanje kod ljudi. Za razliku od malog Kineza, kad sam ja bio mali žarko sam želeo da kada porastem postanem konj. Zašto ne recimo kengur to je potpuno jasno, pošto sam za tog skakutavog torbara saznao mnogo kasnije, tek negde u petom razredu osnovne škole. Ali, zašto ne magarac, to je već pitanje koje podrazumeva duboku kontemplaciju koja bi me verovatno dovela do izvorišta mog duhov...

MILAN TODOROV REGRUTACIJA Roditelji su se stalno svađali. Oboje su prešli pedesetu. Baka je govorila da je sve što nam se dešava, kao i sve što će nam se dogoditi, a biće nepopravljivo, posledica američkog bombardovanja. Mama je govorila da su ocu čavke popile mozak. Ona je živela na demetrinu. Otac je pio. Ja sam dobio poziv za regrutaciju, uprkos tome što nisam završio gimnaziju. Iz dna duše sam mrzeo lekarske preglede. Mislim da je to kod mene poticalo iz osnovne škole, kad su počeli da nam, pred devojčicama, opipavaju, stidnim dlačicama nepokrivena jajašca. Majka je tvrdila da otac gde god ode nađe žensku i odmah zamišlja kako je povaljuje. Dovoljno je, poveravala se prijateljici iz mladosti, Violeti, da neka kurva bude ljubazna prema njemu i on se lepi kao muva na govno. Ta Violeta je vrlo hladna i odgovorna osoba, stara usedelica, koja je radila u nekoj nevladinoj organizaciji na širenju ekumenstva i ona je najdirektnije zaslužna što je u našu kuću ušla prva sveta knjiga...

MILAN TODOROV PAS Uhvatili bismo sigurno zeca Bio bi to veliki plavi zec Iako ga niko od nas nije video Imao bi uši kao leteći slon Tako da smo možda i slona mogli Lepo za uši da uhvatimo A fazana bismo svakako ulovili I šarenu nežnu prepelicu, jarebicu Ali baš u tenutku kad su nam se Ukazivale najbolje prilike Naš pas bi, dobro hranjen, Čučnuo da obavi veliku nuždu I tako od čučnja do čučnja Od šume do šume Od pucnja do pucnja Od promašaja do promašaja Od lova do lova Od prilike do neprilike Od ulovljenog do neulovljenog Pas nam spase ljudskost Obraz i savest Milosrđem da se dičimo Jer, eto, zbog psećeg gonceta Ne postadosmo ubice.

MILAN BEŠTIĆ PROMENA Znao sam da je ulica koju tražim tu negde u blizini ali, da ne bih lutao, rešio sam da pitam nekoga ko naiđe. Naišla je Ona. Ona što je izbirljivim pogledom prešla od mojih cipela do glave, te odbrusila: - Ma nemoj, kao, pitaš gde je ulica! Dvadesetak godina kasnije, pre neki dan, ponovo se nađoh u situaciji da treba nekoga da pitam gde je ulica koju tražim. Prva je naišla neka gospođa koja reče: - O, opet Vi, gospodine! - Da, ali ulici su, ovi sada, promenili ime. - Ulici su promenili ime, ali Vi se niste mnogo promenili. Izgledate čak i bolje. Onda joj se nisam dopao, ali opštim procvatom, nadiranjem sreće iz svih pravaca i promenom naziva ulica, stvari su se naglavačke izmenile.

RASTKO ZAKIĆ LAŽ Mome nesebičnom ujaku, Miodragu Petroviću – Magetu (1933-2004) Borismo se lavlje za slobodu, Uložismo u nju krhku nadu – Ko bi rek’o da će do slobode Prvi stići oni koji kradu? O Srbijo radnička, O Srbijo seljačka, Da li se iko nadao Da te sloboda opljačka? Jer čim joj blizu priđosmo Spopadoše nas nevolje; Niko se nije nadao Da nas sloboda zakolje! Nenasiti dobiše Slobodu da se razmahnu, A nesrećnici i gladni Slobodu da u njoj izdahnu. Podeli li nas sloboda Na grabljivce i parije? Koja li bitanga odluči U srce da nam je zarije?

MILAN TODOROV VREME JE ZA ULAGANJE U ZLATO Penzije će biti povećavane dva puta godišnje, što je duplo više nego što se korisnicima inače diže. Od popisivača stanovnika u Srbiji traži se da imaju lep rukopis, jer je najvažnije da nas lepo zavedu. Od kako je zvanično omogućeno robijanje u kući, nezaposleni intelektualci osećaju izvesnu satisfakciju. Oj Srbijo, nigde lada nema. Zato ćemo se svi okupiti ispod jedne šljive. Sladak je limun a kiselo grožđe, jer je kod nas sad takva klima. I naša vojska se ubrzano modernizuje. Osim dva-tri, svi drugi avioni su nam nevidljivi. Crkva nije zadovoljna tempom kojim joj država vraća imovinu. Zar ne veruju u zagrobni život? Uzimamo nove kredite iz predostrožnosti, da ne bismo upali u dužničko ropstvo. Političari kod nas najviše zarađuju, ali bogami i rade kao mazge. Vlada ima odgovor na novu krizu. Narodu su poručili da je sada pravi trenutak za ulaganje u zlato.

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI VREDNOST SMEĆA Moja žena spada u red domaćica koje uživaju u spremanju hrane. Njena ljubav prema kuhinji se najbolje može videti po njenom namrgođenom licu i nemarno vezanoj kecelji oko struka, kao i po gomili psovki upućenih kako „nesposobnim maminim sinovima“ koji očekuju sve na gotovo, tako i „majkama nesposobnih maminih sinova“ koje su ih naučile da čekaju sve na gotovo. Ipak, niko na svetu ne sprema bolje pastramku u rerni od moje žene. Uz prilog najčešće idu i krompir salata i spanać, a za desert pojedemo po kockicu ukusne čokolade kupljene u prodavnici. Ona se često trudi da me iznenadi nekim novim receptom i novim načinom spremanja ribe. Ujutru provodi i po ceo minut kraj tv ekrana, zapisujući recepte kojima gledaoce čašćavaju vrsni kuvari u emisijama o kulinarstvu. Eto, baš pre par nedelja je spremala „oslića sa južnim voćem“, po receptu nekog kuvara meksikanca. Ne njegovom krivicom provela je u kuhinji „čak“ pola sata, pokušavajući da od nespojiv...

ZORAN T. POPOVIĆ TOPLI ZEC Šta će nama demokratija? Da je valjala mi bismo je imali još u Titovo vreme. Pisao je dosta teško. Nije znao sva slova. Od kad se zaposlio u kanalizaciji u poslu je do guše. Naši političari se trude da Srbiju upropaste što pre, jer obnova ne može da čeka. Ugrađivao je sebe svuda gde je mogao. Na taj način se izgradio kao ličnost. Srbi ne veruju da je religija opijum za narod. Oni rade s kokainom. Specijalitet srpske kuhinje je topli zec. Nije istina da u Srbiji vlada glad. Koliko ja znam na vlasti su demokrate. Nemam ništa protiv što žene imaju pravo glasa. Mene zanima samo gde se gase. Lako je političarima da lažu preko svake mere kad narod nije baždaren. Narod je navikao da živi teško i vlast nema potrebe da menja ono što dobro funkcioniše.

MILAN TODOROV SAVETI ZA DUG ŽIVOT 1. Šta je osnovni preduslov za dug život ako ne zdravlje? Opseda me potreba da vodim zdrav život i da gledam oko sebe vesele i zadovoljne ljude, jer kako bi drugačije izgledali ako ne tako dok vode zdrav život. Poznato je da zdravlje na usta ulazi. Isto tako je poznato, mada malo manje, da i bolest na usta ulazi. I da duša izlazi na usta. Čovek samo dune: puuu...i nema ga. 2. Krenimo od javno publikovanih podataka po kojima svake godine u svetu nestane bezmalo milion ljudi bez traga i glasa. Dokumentovani su mnogi takvi slučajevi. Odnosno pokušano je da budu dokumentovani, ali se osim opasnog širenja straha među ionako uplašenom ljudskom populacijom, nije ništa drugo postiglo. Uzaludno je najgledanija televizijska stanica u zemlji CCB 89 pozivala sve koji bilo šta znaju o nestalima da se jave i obećavala bogatu nagradu iz debelih, mesarskih ruku isto tako debelog i masnog šefa policije, kao i zahvalnost ožalošćene ili zabrinute rodbine, v...

DUŠAN PUAČA HIPOKAMPUS Neptun jeste bio bog. Bog mora ali i zaštitnik i ljubitelj konjskih trka. Bio je nevaljao i snagator. Sklon nasilju. Morskim površinama je jezdio zahvaljujući brzom Hipokampusu, njegovom omiljenom morskom konju. Podbadao ge je sa trorošcem da bi se brže premeštao iz jednog u drugo more, osiono dižući talase, koji su mnoge lađare koštali života. I Hipokampus je bio osion. I pohotan. Bezobzirno je harao po ženskom delu morske populacije. Kako ni jedna nije do zore gorila, tako je prošlo i vreme Neptuna i Hipokampusa. Siđe Hrist na Zemlju i ceo Olimp sa svim bogovima na čelu sa Zevsom ode u mitove i legende. Hipokampus dožive zasluženu kaznu. Postade niko i ništa. Nejak i proziran, malešan i usrdan. Viđamo ga i sad, i iz milošte koju budi u nama zovemo morski konjić.

MEŠA SELIMOVIĆ. "DERVIŠ I SMRT" Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega - da je svaki čovjek uvijek na gubitku." Iz Kur'ana

MILAN TODOROV MEĐU PRVIM ODLUKAMA Među prvim odlukama magistrata što beše vlada kraljevskog grada Nojzaca, Ujvideka iliti Novog Sada bila je da otvore novo radno mesto Ali ne makar koje i makar kakvo Nego mesto za dobrog zanatliju Čoveka jake volje i vešte ruke Predanog teškom i odgovornom poslu U svako doba dana noći i godine Koji će taj zanat posle prenositi S generacije na generaciju sinova Čiju će porodicu hraniti taj zanat u osvit novog slobodnog doba Koje će doneti razvoj preduzetništva Obodriti vredne i poštene Podići kuće, trgovine i crkve Pred kojima će se novouposleni Skrušeno moliti posle posla Za koji će dobijati deset forinti Plus što će ući i u istoriju Prvog slobodnog grada koji se Kao takav izdignu iznad svih drugih Zaostalih i neslobodnih gradova I zaostalih i neslobodnih ljudi. On, prvi dželat Novog Sada Po poštenom prezimenu Tišler Iz čestite porodice stolara Koji su tesali drvena kola za svatove A od ivera što otpadnu, saonice za de...

ĐORĐE FIŠER JEDNE LETNJE VEČERI Na ovom svetu je toliko krupnih i velikih reči; tako mnogo dubokih misli, na žalost. Na ovom svetu jednostavno, nema više malih reči i plitkih misli. Civilizacija ih je pojela, avaj, i samo još optimisti veruju da će joj to škoditi. I, kakve li strahote, i optimista je sve manje. Pa zato, neka poslednjem optimisti bude dozvoljeno da se gnuša dubokih misli. Poslednji optimista glasa za svu šašavost koja se može napabirčiti jedne letnje večeri u razgovoru Nje i Njega. Jer, kakva je to dubina misli, molim vas, kad Ona pita Njega: - Voliš li me? a on se počeša po uhu, lupi komarca koji ga ujeda i odgovori: - Aha. A jednom deklasiran kao poslednji optimista ja sam prinuđen da kažem da je takav dijalog plitak i nedubokomislen i divan i šašav i alfa i omega. Svih nas koji jesmo. Koji smo bili. Koji ćemo biti. Ko ne veruje - tako mu i treba. I, naravno - civiliz...

KAKO SE REŠAVAJU NAGOMILANE POLITIČKE FRUSTRACIJE „U svima pokretima i sudarima interesa i verovanja, strasti i nagona, traži se uvek žrtva, jedan čovek ili mali broj ljudi, manje ili više krivih ili potpuno nedužnih ( to je svejedno, jer u tu svrhu svi oni bivaju proglašeni krivima) i dok se to ne nađe ili dok te odabrane žrtve ne plate svojom patnjom ili svojim životom, zaljuljane mase i njihove strasti ne mogu se smiriti ni vratiti u korito iz kojeg su nabujale i prelile se.“ – Ivo Andrić „Poručnik Murat“ 1938.

MILAN TODOROV SREĆA U BIBLIOTECI Hitno potrebаn srećаn čovek. Ovаko glаsi početаk oglаsа kojim Turističkа orgаnizаcijа trаži novog rаdnikа. Jedini uslov koji trebа dа zаdovolji budući rаdnik jeste dа pruži bаr jedаn dokаz dа je zаistа srećаn čovek. Novi službenik živeće u dobro opremljenoj kući, o držаvnom trošku i nаstupаti pred turistimа. Cilj je dа se svetu konаčno predstаvimo kаo zemljа srećnih ljudi. Posаo je, inаče, vrlo dobro plаćen: pedeset osаm hiljаdа evrа godišnje. Premа srednjovekovnoj legendi, uprаvo u ovom grаdu živeo je pre desetаk vekovа jedаn srećаn čovek. Njegovo jedino društvo bili su psi i ovce. Tаj čovek se nikаdа nije nаljutio, jer je znаo dа bi time izаzvаo vremenske nepogode i rаzličite bolesti. To je bilo krаtko, dodаtno obrаzloženje uz neobičаn konkurs nаpisаno verovаtno rаdi povećаnjа poverenjа u istinitost neobičnog oglаsа. Sledilo je još jedno zаnimljivo upozorenje: „Neće biti uzimаni u obzir kаndidаti koji svoje molbe pošаlju poštom ili posredstv...

ŽOZE SARAMAGO SLEPILO „Zaspao sam, pomisli, ali ne, nije zaspao, i dalje je čuo glas lekareve žene i kašalj razrokog dečaka. Ogroman strah preli mu dušu, pomislio je da je iz jednog slepila prešao u drugo, da je život u slepom svetlu zamenio životom u slepoj tami, i on zaječa od straha, Šta ti je, upita ga žena, a on joj odgovori besmisleno, ne otvarajući oči, Slep sam, kao da na svetu nije bilo novosti svežije od te; ona ga nežno zagrli, Pusti sad to, slepi smo svi, tu nema pomoći...“

MILAN TODOROV RAZMENA VATRE Vojnici ubice se izvinjavaju Zbog ubistva devetoro dece. Mada je među njima bilo i dečaka A neki su imali čak dvanaest godina Što je ovde dovoljno za pušku Ipak se vojnici izvinjavaju Možda nije trebalo da pucaju Premda su deca skupljala drva A drvo je u ovim krajevima često Korišćeno kao opasno oružje Čemu u prilog govori činjenica Da su dečaci skupljali drva za vatru Na šta su vojnici odgovorili vatrom Te je događaj zapravo glupi nesporazum Prilikom razmene vatre sa obe strane.

RADE JOVANOVIĆ BOLJE JE BILO 1941. Moramo da sprečimo ulazak Srbije u NATO. Ko bi nas onda bombardovao? Bolje je bilo 1941. Tada su fašisti u Srbiji osećali veći strah. Nisu samo obični građani naseli na obećanja. I predsednik je glasao za sebe. Ako potraje ova kriza uskoro će nam od gladi umirati i žirafe. Kosovo je srce Srbije. Beograd je ono što nas jebe. Jedino mi Srbi kao sredstvo za smanjivanje broja siromašnih koristimo kondom. Kažu da pamet i lepota ne idu zajedno. Osim iz Srbije. Vlada je obećala da Srbija neće gladovati. sMeđutim, odlučila je većina. Ne znam kako bih živeo bez penzije. Nedostajao bi mi deda.

PETKO VOJNIĆ PURČAR KULT KORNJAČE Jeste li vidjeli nekad kako bujica, crna i siva, široko iz kanalizacije kulja, u kovitlacima, u rijeku, ili, pak, u samo more? Ako niste - skoknite do izlaza te podzemne velike cijevi u svojoj varoši, kako velimo u Vojvodini, ili, u svome gradu - kako se kaže, valjda, ne baš u cijelome svijetu? Prizor se posve dobro može usporediti s kovitlacima opasnih vjetrova koji se rađaju iznad Atlantika, a, ponekad, i poviše Pacifika. Posljedice tih oluja su strašne. Poražavajuće. Obično dva milijuna ljudi bježi pred opasnosti, poput zečeva. Koji, osim onoga holivudskoga, zna se, boje se svega i svačega. Već samo ime vjetra - IVAN STRAŠNI - ulijeva strah u kosti svakom normalnom čovjeku i svakoj domaćoj bespomoćnoj živini - glupim kokicama, na primjer. Koje ostaju na "bojnom polju" preplašene iščekujući sigurnu smrt. Za njih je, tada, i smak svijeta neminovan. Ni Biblija nije zaobišla tu temu - smaka svijeta. Dovoljno uvjerljivo da te prožmu leden...

BRANA CRNČEVIĆ FERENC PLEMENITI SIČ Helenina ruka podrhtavala je u mojoj ruci koja je drhtala. Helenina bela haljina bila je natopljena znojem. Imala je trinaest godina, bio sam stariji od Helene nekoliko meseci i ponašao sam se pokroviteljski. Teško smo disali u zagušljivoj pozorišnoj sali. Najbolja mesta, tad i nikad više, zauzele su zabrađene starice, paori i vojnici. Bilo je leto a Helena se tresla kao vrabac kog sam jedne zime našao na pragu štale. Rekao sam Heleni da drhturi kao tica. U našem kraju u reči ptica gubi se slovo „p“, često sam Helenu nazivao ticom, ispalo je da sam joj prišio nadimak. Sedeli smo priznajući nemoć svojih godina u zadnjem redu zagušljivog balkona. Kad su na binu uveli majora plemenitog Ferenca Siča nastao je tajac posle kog je eksplodirala nesnosna buka. Major Ferenc pl. Sič bio je u žutoj uniformi, i majorove čizme bile su žute. Sedeo je na optuženičkoj klupi bez kape i opasača. Major je bio mali, mršav i proćelav čovek. Vojska kojom je komando...