paradoks

MILAN TODOROV PROMENLJIVO VREME Korupcija se najbolje sprečava prevencijom. Za to saznanje sam dao još sto evra. Posle više meseci ledene zime narodu ponestaje ono osnovno: cigare, rakija, droga i kafa. Polovina punoletnih građana Srbije je nepismena a druga polovina će to da postane posle osamnaeste. Putnik izboden nožem u gradskom autobusu je dobro. I nama želi isto. Ovakvo promenljivo vreme izaziva tegobe i kod zdravih osoba, poput meteoropata i psihopata.

RADE JOVANOVIĆ MI SMO DOBROVOLJCI Ne smetaju nama poštene sudije. Samo bi nam trebalo vremena da se naviknemo. Srbe u rat ne možeš ni motkom naterati. Mi smo dobrovoljci. Sve se može, kad se mora. Bolje tako nego silom. Policija je dobila nove palice. Stari demonstranti još mogu da posluže. Može se preživeti i sa penzijom. U suštini, ona ne smeta. Mnogi napuštaju Srbiju. Žele da znaju šta se u njoj dešava.

MILAN TODOROV KUGLANA Deo varoši, onaj u kome sam odrastao nekad je bio poznat po kuglani „Koreja“. „Koreja“ je još pre „onog rata“, bila nadaleko čuveni kupleraj i, shodno potrebama za diskrecijom, kuća je izlazila na dve ulice. Domar, čika Mika Ofinger bi mi, posle redovnih trenera sindikalnih kuglaša i kuglašica, naredio da provetrim kuglanu. Kad sam tog popodneva, koje pamtim kao da je juče bilo, otvorio sve prozore, vetar kao da je podigao duhove u kuglani, u svemu nalik tunelu bez izlaza. Elem, bilo je rano proleće 1966. ili sedme godine, ali toplo, sa mnoštvom izmešanih mirisa: gari sa stare železničke stanice Dunav, užarenog lažnog srebra kojim su namazana dva sulundara u dnu kuglane, i mošusa muškog znoja i koprivastog mirisa ženskog tela. Mekan i modar vazduh se prelivao preko dve crne kuglaške glatke staze oivičene olucima kojima sam kugle vraćao kuglašima. Bio je to opasan posao za onog koji postavlja kegle istovremeno na dve staze. Uvek je postojala mogućnost d...

RASTKO ZAKIĆ NOVO RODOLJUBLJE Uplaših se: neće biti tema Kada odu oni što su prošli, Usahnuće moj nerv satirični Kad nastupe ovi dobrodošli. Ali teme k'o lude naviru: Još ne znamo ko je koga klao, Opet sve zlo od drugih dolazi, Među nama malo ko je zao. Profesori i doktori verni Iz busija svojih starih vrište: Svetske ale iz mračne potaje Nas će opet sramno da unište! Mi smo njima briga pregolema, Zavide nam što smo šaka jada, Ne daju nam glupost da gajimo, Njima ona takođe pripada. Mi se stoga u prsa busamo Da radije ostanemo gladni, Nego da se nahranimo radom, Što zahteva neprijatelj gadni. Oni hoće kako oni hoće! A baš to je ono što ne damo, Mi hoćemo kako mi hoćemo, Makar svesni i da propadamo! Nadamo se još da ispravimo Sva zla brojna širom lošeg sveta, Tek da usput štogod pobrojimo Od grehova naših probisveta. Rodoljublje ne sme da nam hramlje! I opet se satirično plašim: Kako da se s drugim razračunam - A da blago postupim sa naši...

MILAN TODOROV KAKO SAM PRESTAO DA BUDEM PATRIOTA Kada sam pre izvesnog vremena ostao bez posla, odmah sam osetio da nisam sam na svetu! To je divno osećanje. Oko mene se stalno uvećavao broj ljudi bez posla. Bilo je to dobro društvo, već tada. Osim toga, činilo mi se kao da nikada niko nije toliko brinuo o meni, bar u prvom trenutku. Psihijatri su tvrdili da je to šok, ali pozitivan i ko to na vreme shvati, brže i lakše će se oporaviti. Verujem da se ti dobri ljudi, to jest dotični psihijatri, još nisu oporavili, jer, za razliku od nas, nisu imali sreću da budu šokirani gubitkom posla. Sociolozi su tvrdili da smo uobičajen fenomen u zemljama u tranziciji, na šta je moja baba Budinka rekla da je tako fenomenalno samo pred velike ratove i nesreće. Ja sam odlučio da, onako odmoran, relaksiran, nadahnut i sveže obrijan jednog lepog jutra odšetam do Biroa za nezaposlene, da i njima ulepšam dan. U zgradi Biroa čekao sam oko tri sata ispred nekih vrata na kojima je pisalo slovo T...

MILAN TODOROV NIKAD ROBOM Nema rata ni nesreće, Katastrofe, kataklizme, A da srpski narod rado U nevolju tu ne sklizne. Oduvek smo takvi bili, Nas su tako školovali, Boleštinu svetsku svaku Mi smo lično bolovali. Šta će s nama sutra biti, Do toga nam nije stalo. Druge brige mi brinemo: Sudbu sveta spasavamo! Nije važno kol’ko košta, Kolika je naša šteta! Najvažnije juče, danas, Da budemo deo sveta. Odgovorni uvek tako, Pred svetinom a ne sobom Već s ponosom govorimo: Uvek slugom, nikad robom! (Iz knjige "Pretakani Srbi", Alma, Beograd, 2009.)

RADE JOVANOVIĆ KAMELEONI Vlasnik firme nas plaća po satu. Sat mu kasni šest meseci. Za sve su krivi gladni. Oni su nam navukli na vrat humanitarne organizacije. Višestranačje je idealan sistem. Omogućava da svako gladuje za svoje ideale. Ima i goreg od ovoga. U tome je draž izbora. Srbi su po tradiciji levičari. Mi decenijama ustajemo na levu nogu. Vlada je izabrala pobednički izborni slogan: „Još nije sve propalo!“ Građani Srbije ne znaju šta hoće. To je temelj jedinstva vlade i naroda. Naši političari su, za razliku od neprijatelja svih boja, kameleoni.

RATKO DANGUBIĆ KNEGINJA Negde iza ponoći probudio se zbog košmara i učinilo mu se da žena Kneginja nije pored njega. U ovom mraku, pokušava i nešto drugo; da se sabere. Ima li snage da sam ostane u ovoj sobi. Izgubio je nedavno posao, izgubio je i veru u sebe, izgubio je poverenje u ljude. On se pridiže u krevetu 2x2 metra, trgnu jorgan, ali ne oseti nikakav pokret. Prođoše ga žmarci. Nema u njegovom srcu, ove noći, primera ljubavi, nema ljudske toplote, nema kolaža sećanja. Uverenje da nije nikome potreban dovodi ga do očaja. Spustio je noge na tepih i upalio lampu na natkasni, koja mu služi i za čitanje stripova. Uzmnemiren, okrenut leđima strani na kojoj je žena spavala, polako se osvrnuo. Kneginja je ležala mirno, pokrivena delom jorgana, sklupčana, u pidžami boje ciklame. Nikako ne može da seti kada joj je dao ovaj nadimak. Sve kao da joj je potaman. Ovo mora da je njegov konačan prekid normalnog života. Kneginja je zaspala pre njega, hrkala je sa otvorenim ustima. Ne, ne sme...

MILAN TODOROV POPRAVLJANJE SVETA Ove godine je bilo velikih elementarnih nepogoda a najavljuju se i izbori. Naš ugled u svetu nije veliki, ali mi verujemo da će se svet ubrzo popraviti. Dobili smo još jedan povoljni kredit od međunarodnih finansijskih institucija. Nismo rekli ni jao! Svaki četvrti stanovnik Srbije prima socijalnu pomoć, jer nema para za svakog. Napravili bismo mi još značajnije korake ka Evropi, da umemo da plivamo. Ne bih voleo da mi se ostvari američki san. Ne bih podneo još jedno bombardovanje.

ZORAN T. POPOVIĆ SREDNJI SLOJ Povrede koje je uhapšenik zadobio u policijskoj stanici nisu opasne po život, jer su se organi bezbednosti strogo držali zakonskih ovlašćenja. Vlada misli na sve građane. Nijedan neće biti pošteđen. Juče sam mislio jedno, a danas drugo. Istorijska distanca čini svoje. Uklonili smo sve prepreke među nama i prešli na borbu prsa u prsa. Posedujem pištolj, kašikaru i bazuku. Ja u Srbiji pripadam srednjem staležu. Mi nismo mrzeli naše neprijatelje. Ubijali smo ih bez ikakvih emocija.

ZORAN T. POPOVIĆ POŠTENE ŽENE Poštene žene su one koje baš nemaju najbolju komunikaciju sa suprotnim polom. Poseta našeg lidera Tunguziji ima istorijski značaj, jer mi budućnosti nemamo. Ja o ženama znam sve, jer svaki dan naučim nešto novo. Nije htela da se skine, jer sam joj obećao da ću biti džentlmen. Ja ljude samo delim na dobre i loše. Dobri su oni koji mene vole.

MILAN TODOROV DO ZADNJEG DANA Dobro je što naša politika beleži neuspehe, jer se kod nas uspeh ne prašta. Sve je manje mesta na grobljima, ali to ne ometa naše pretke da se okreću u grobu. Kvalitet hrane u narodnim kuhinjama se popravio. Tu već jede i naš srednji sloj. Pored redovne, sad imamo i vladu u senci. Ali, sve ih greje isto Sunce. Ove godine Đurđevdan će verovatno biti na dan izbora. Vlada će biti poštena do zadnjeg dana mandata. A posle toga, videćemo.

MILAN TODOROV DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO Predsednik rado ulazi u mase. Štaviše, on prolazi kroz njih kao da je normalan čovek. Sa Amerikancima imamo dugu istoriju prijateljskih odnosa, kojih ne volimo često da se sećamo. Sve više građana uzima hranu iz kontejnera. Žao im da se baci. Vojska, Univerzitet, Crkva, Akademija nauka...To su četiri direka ove moderne države. Za ove bi opet glasala većina, jer su pametni uvek u manjini. Nikad nisam verovao da je Demokratska Republika Kongo zaista demokratska. Međutim, od kako je i kod nas došla demokratija, verujem. Uslovljavanje Srbije nema kraja. Taman ispunimo jedan, oni nam postave novi nemogući uslov. Krenuli smo u Evropu iz Beograda, ali smo zaustavljeni na pola puta baš na administrativnoj liniji sa Kosovom.

RASTKO ZAKIĆ GRB Naš je narod miran, blagorodan, Vredan, radan, trpeljiv i plodan. Kako onda u grb stavi ticu, Nebeskoga orla - grabljivicu?! Narodu bih više verovao Drugi simbol grbu da je dao: Pčelu, kravu, možda čak magarca, Vrednog mrava, il' veselog vrapca. Ovako se za moj narod plašim, Kad grb kiti grabljivcima našim! Zar orao može da se protne U anđela što neće da otme?!

MILAN TODOROV KRADLjIVAC VEŠALA Beogradska policija je saopštila da je istražnom sudiji privela izvesnog S.S. (40) iz Beograda zbog osnovane sumnje da je s Novog groblja ukrao pet bronzanih vešala koja simbolizuju bandere sa Terazija na kojima su fašisti vešali patriote tokom Drugog svetskog rata. Bronzana vešala, oblivena bakrom, koja predstavljaju umetnički rad izuzetne kulturno-istorijske vrednosti S.S, je, pošto su bila demontirana i pripremljena za premeštanje na drugu lokaciju, jednostavno natovario na konjsku zapregu i odvezao u livnicu MB, koja otkuplja sekundarne sirovine. Na pitanje sudije koji su ga razlozi naveli da to učini S.S. je odgovorio da se ne razume u politiku i da nije mogao da zna da je to što radi politički čin, nego je ukrao vešala da bi prehranio sebe, ženu i petoro dece od kojih je jedno retardirano. Livnica MB, kojoj je S.S.prodao ukradena vešala, bila je spremna da groblju vrati vešala, ali uz napomenu da su vešala već isečena u više nesrazmernih de...

ALEKSANDAR ČOTRIĆ ZATVORSKA POSETA Отац нам је пружио два лончића кроз отвор на решеткама. Један зелени, мањи у којем је била ретка супа и други, тамноплави у којем се налазио пасуљ са комадом хамбуршке сланине. Били смо гладни, али стид је била јача. Брат и ја нисмо желели да једемо пред затворским чуваром. Лончиће сам одложио с леве стране стола од фурнира са искрзаним ивицама. Затим је отац спорим покретима одмотао пакетић увијен у новинску хартију и додао нам је ватирану блузу сиве боје и грубе, али чисте сукнене панталоне. - Ох, како ће нам то добро доћи ове зиме – помислио сам у себи, али због присутног стражара нисам желео да покажем радост, па сам се само насмејао крајевима усана и тихо рекао: - Ниси требао. Хвала. - Знам како вам је – рече отац, па се маши за унутрашњи џеп капута и из њега извади две црвене новчанице од по хиљаду динара – на, узми! Дао бих вам више, али знате да ми је плата мала. - Не долази у обзир – одмахнуо сам рукама. Отац је, међутим, био упо...

RATKO DANGUBIĆ ZLATNA JAJA Prijatelj i saputnik, dok klopara voz, govori mu da se seća vremena kada su u stanicama, na tablama lepili portrete lopova, kako bi ljudi na vreme bili upozoreni na koga da obrate pažnju. Skoro mu je objavljena knjiga pesama, i putuje na književno veče. Tačnije, vraća se u zavičaj: sam Bog zna da nije uzbuđen. Tamo mu je ostala oronula porodična kuća, tamo je starački dom, gde zadnje dane provodi senilna tetka Jelisaveta. To su jednačine koje su ostale nerešene. Ne voli da je predmet posmatranja: publika je za njega nužno zlo. U ravnici se pripremala kosidba: talasalo se polja zrelog žita. Osećao se kao lađa koja se ljulja, naginje se na jednu i na drugu stranu. Nije ni primetio kada je voz stigao u stanicu. Osećao se i srećnim, a bio je i uzdržan. Fotografisao je kuću, odneo tetki poklone i pare. Bilo mu je neprijatno kako su ih lepo dočekali. U punoj sali Narodne biblioteke dva moljaca govorila su o njemu lepo: znao je da im ne mora da veruje. Prolamao ...

MILAN TODOROV UPARIVANJE Imao sam dovoljno vremena da spremim izvrsnu večeru. Po prozorima je prskala hladna kiša pomešana sa injem. Prilično idilično.To me je dodatno podstaklo. Želeo sam da veče bude izuzetno, ne kažem nezaboravno. Nisam ja više u godinama kada večeri mogu da budu nezaboravne, ali ipak... Ako odaberem dobro vino i pripremim hranu koja se slaže baš uz odabrano vino, neću pogrešiti. Samo bi trebalo da se odlučim. Da li da priredim gratiniranu patku uz hladni beli sovinjon? To se sjajno slaže. A posle toga bih poslužio desert od limončela. Druga mogućnost je neko teško crno vino, ali onda bih morao da ga uparujem sa jagnjetinom ispod sača za šta u ovom trenutku nemam dovoljno strpljenja. Biće, možda najbolje da se okrenem mariniranom bakalaru i lakom belom kalifornijskom vinu. Možda neki list zelene salate poliven slatkim meksičkim čilijem. Upravo mi to preporučuje neki momak iz Bosanske krupe na televizijskom programu. Ali, moram još da smislim neke ro...

RATKO DANGUBIĆ KOŽAR NIKOLA Tupo su na peronu odjekivali mukli glasovi i koraci. Taj voz iz Sombora će nas zadržati, neko je govorio, i to dobro će nas zadržati. Od putnika bez desne noge, koji preseda, nepoznati doznade šta se događa. Na stanicu u Gajdobru stigao je i teretni voz, pun pirgastih kokošaka. Po peronu se šetao policajac Ivan i lupkao se pendrekom po desnoj butini: stvar je, mora se biti oprezan, ozbiljna. Neko je proneo vest u kafani Zelengora da je ovo poslednji putnički voz na pruzi za Palanku, i da pruga postaje industrijski kolosek. Na debeloj grani lipe, u dvorištu stanice, visila je ljuljaška ćerke šefa stanice, svima znanog Tišme. Povodom vesti o poslednjem putničkom vozu za Palanku, krojač Nedin iz Paraga je rekao: Ne verujem. Marija, bila je jurodiva i bila je iz Deronja, mrmljala je očenaš. Šuštali su, s one strane pruge, divlji rogači. Pored poslastičarnice stajala su dvojica u kožnim mantilima. Otpravnik vozova, Milićević, koji je imao dežurstvo i u toku ...

MILAN TODOROV SREĆNI PRAZNICI Dan državnosti Srbije pada na Sretenje. Ako medved tog dana izađe iz pećine i ugleda svoju senku, nećemo imati državu još trideset godina.

MARIO VERGAS LJOSA: "Uvijek sam mislio da je literatura vrsta kompenzacije, jer vi sanjate o nečemu različitom, drugačijem. Ja mislim da je polazna tačka književnog poziva uvijek odbacivanje, neprihvatanje realnog svijeta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“

VLDIMIR BULATOVIĆ BUČI PARADOKS Sedim na steni okružen kombinacijom morsko - nebeskog beskraja i zurim u jednu tačku. Sunce i vetar mi udruženim snagama spaljuju kožu na licu. Oseti se borova šuma koja se prostire duž obale. U daljini se nazire čamac, ništavan u odnosu na beskrajnu masu mora. Zvoni mi cela glava. Puls nemam, kao ni disanje. Da li sam umro, ili je nešto drugo u pitanju? Hm, povremeno čujem neke glasove. Nisu mi jasni, i ne znam odakle dopiru. Zatim se utišaju, pa opet naleću u talasima. Ne mogu da razberem šta mi govore. Gušter mi prelazi preko noge i nestaje u suvom šipražju. Opet glasovi. Sada osećam i nekakav egzotični miris. Poznat mi je taj miris, ali mozak ga ne prepoznaje. Opet se onaj mali gušter osmelio da mi pređe preko noge. Hrabar gušter, nema šta. Kako li ja izgledam tom gušteru, upitah se. I ko je tu posmatrač, ja ili gušter? Vazduh je suv i bljutav. Povremeno pljunem po koju, onako neobavezno. Gađam nekog leptira koji se tuda muva. Na sreću ne mogu...

ZORAN T. POPOVIĆ MOLITVENI DORUČAK Srbija ide u Evropu. Evo, mene već hvata putna groznica. On je vredan, radan i pošten. Niko ne zna od čega živi. Nije život jedna žena. Uvek ti više njih zaprži čorbu. Nikad se ne zna kad će ko da umre. To je individualna stvar svakog pojedinca. On je evro fanatik. Za sto evra svašta bi uradio. Srpski molitveni doručak: svako jutro se molimo, da li ćemo imati nešto za jelo. Naši političari imaju vizije. A u poslednje vreme ti napadi su sve češći.

BRANA CRNČEVIĆ SIDONOVO BRDO Život je Cigane, beznačajne svima i vesele kao pasji rep, bacio na kraj grada u rošave, naherene i neukusno namazane čatrlje od daske i blata pomešanog s plevom. Iza ciganskih čatrlja, kao nešto još niže i bednije, iza polja s jeseni otužno blatnjavih i teško prohodnih, na jednom od brežuljaka brvnara je Sidonova. Nju je Sidon, strvoder, šinter i čistač izmeta iz zagušenih čučavaca, sam sklepao. Sidon je drugovao samo sa crkotinom i smradom, uveče je sedeo na kamenu ispred brvnare, slep za sutone i neosetljiv na mirise. Svačija smrt negde i od nečega počinje. Kad gledate izbliza, Adelove oči su već malo mrtve, a desno je oko umrlo više od levog i prevučeno je žućkastom skramom koje se Adel pred ogledalom plaši očekujući da smrt plane kao vatra i zahvati uši, čelo, lice, a odatle će se spustiti niz ramena, na telo. Davidova smrt počinjala je na vrhovima plućnih krila dvema crnim mrljama; Sarina od dojki koje odjednom vise smežurane kao dugo zaboravljene ...

MILAN TODOROV LUDI MILE (Po istinitom događaju za vreme Samita lidera centralne Evrope u Novom Sadu, 2009. godine) Sjatili se iz pola Evrope. Sve drugo presta da postoji, Narod se na ulice sleg’o – Tolike vođe ko će da izbroji? Gladnu dečicu zavarali žvakom, U stranu sklonili sirote, uboge, Jer bogme nije to mala stvar: Najveći nama došli na noge! I sam sam stajao sa strane. Bilo mi branjeno preko mosta preći, Ali da vidim mudrace koji nas vode I većeg bi se pristao odreći. Na sve strane policija, obezbeđenje. Ali, dok čekasmo najveće vođe Sredinom mosta, mašući svima, Ni od kog ometen, ludi Mile prođe! Dojuriše potom i crne limuzine I u njima dugo čekane vođe, Ali ništa ne razgali masu toliko kao gradska luda kad prođe. Čekasmo moć, slavu, ideju novu, Nekog Čerčila, Branta, Če Gevaru, A Bog nam posla sirotu ludu Da ne nasednemo na istu prevaru. (iz zbirke „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, ...

MILAN TODOROV PREDSEDNIČE TI SI CAR Ministar ima platu hiljadu evra, a kupio je kuću za milion evra. To je dokaz da u vladi imamo izvrsne ekonomske stručnjake. Naši fudbaleri su igrali kao da imaju krila, a nemaju noge. Iskustvo je bitno obeležje naše igre. Zato se igrači vuku po terenu kao babe. Lepota je u oku posmatrača, reče voajer. Svačega ćemo se mi danas još nagledati, reče voajer voajeru. Zašto osiromašeni Srbi najzad ne izađu na ulice? Zato što nemaju para za izlaske. Predsedniče, ti si car! Zaposlen čovek je osoba koja redovno dolazi na posao, koji nema.

VOJISLAV DESPOTOV BOGOVI U BOCI (Zapadna Nemačka) Sedeo je miran i začešljan, kao krava koja je lizala samu sebe, u podnožju Doma, čuvene gotske katedrale. Donosio je prihod. Preprodavao je suvenire: Budu od slonovače, Hrista od hrastovine i Krišnu od šarenih krpica. Nikada ranije nisam video jednog čoveka za štandom sa tri boga. Okretao sam se čitavog tog petka oko katedrale, čekajući da odu svi vozovi i da se turisti onesveste od fotografske iscrpljenosti. U svakom krugu konstatovao sam da mu se izraz bezbrižne transcedencije, uprkos stalnom mahanju figuricama i vraćanju kusura, uopšte ne menja. U kasno popodne naišao je organizator prodaje i pokupio zaradu. Trovernom trgovcu dao je procenat. Pitao sam se: nije li suvenir svakog božanstva bio povratna stvar, vezana ( putem procenta) za gumicu provoda preko vikenda? U toku radne nedelje, do petka predveče, zaklinjao se svakom pojedinačnom bogu da će verno, troverno, služiti, smerno preprodavajući njegovo brzo, zanatski ...

MILAN TODOROV 5000 Vozio sam tog popodneva žutom trakom predvidjenom za autobuse i taksi vozila. Dan je bio tipičan srpski, odnosno nije obećavao ništa. Naravno, malo sam popio da bi mi sve bilo veselije. Razmišljao sam, popiću još koje pivo pre nego što stignem u toplo porodično gnezdo, u kome me čekaju žena, mačka i neplaćeni računi. Odjednom, iza mene neko plavo svetlo, zavijanje sirene. Oteram ga u majčinu, kao i uvek, pa nastavim. Ali, ovaj baš uporan. Em vozi motocikl bez ruku, em nešto maše, verovatno drogiran ili pijan...Ipak, uspe da isprednjači i prepreči mi put. Vidim, organ vlasti. Mlad, nasmejan, ali, odmah se vidi, pravičan i strog. - Dobar dan, gospodine. O, ovo će da bude ozbiljno - pomislim. Čim su policajci u Srbiji kulturni, najeb'o si! - Licne isprave, molim Biće sranja, sad sam sto posto siguran. Čim me policajac nešto moli, umesto da se lepo izdere na mene, pa bude i njemu i meni lakše. - Vašu legitimaciju - ponovi on. Kao sto sam radio toliko...

RATKO DANGUBIĆ KOLEKCIONAR Odnekud iz mraka i kafanskog dima kao da dopire do mene njegov monotoni glas: „Kolekcionar i strvoder su jedna duša.“ U neko drugo vreme, kad je Gerasim mrmljao ovu rečenicu, mislio sam da je to kakva izreka. Kad sam sam se obreo u ovim mutnim vodama, setio sam se ove mudrosti uveren da u njoj ima i istine. Predosećam da treba da kažem da kolekcionar ne mora da se usteže kada se ispoveda. Moj pratilac u lovu na gljive, pomenuti prijatelj Gerasim, rekao bi: „Kod Svetozara, kad god je nekom nesretniku potrebno, može da nađe utehu i rakiju.“ Nije mi bilo pravo da se pročujem samo zbog ovoga, pa da me izvrću ruglu i javnosti. Umesto da budem istaknut trudbenik, kakvih nema u firmama kakva je moja, od mene su napravili čudaka i mutnu ličnost. Tek kada se čovek upusti u avanturu, shvati kakve ga opasnosti vrebaju. Nema nedelje da kolekcionaru ne uzmu meru za sanduk, ili jave kako Lojd juri nekog „Pink Pantera“ zbog usrane slike iz kolekcije, a da o ordenju i n...

ZORAN T. POPOVIĆ ŠERON STOUN Oni su na vlast došli mirnim putem. Mirno su tenkovima ušetali u narodnu skupštinu. Upropastili smo sve što je bilo vredno u Srbiji i prešli na evropski sistem vrednosti. Nije to ludilo. To je samo nezaobilazni deo našeg mentaliteta. Umro je moj psihijatar. Ubila ga je nervoza. Popularnost mi nije opala. Potpuni sam anonimus kao i ranije. Najteže je promeniti sebe. Tako da ne bih hteo da se bavim uzaludnim poslom. Pojeo sam hranu namenjenu mom psu. Ne mogu da verujem da sam bio tolika džukela. Smanjivanje administracije je deratizacija. Rekao sam alkoholu NE, a on ni da čuje. Meni malo fali da budem sportski tip. Nedostaju mi sami mišići. Osvojio sam jednu mladu, vitku, zgodnu plavušu kad sam joj rekao: Mogu otac da ti budem! Šeron Stoun je zaista zgodna žena, koja ima sve. Samo joj još ja falim! Kum me je upoznao sa jednom zanosnom, platinastom plavušom. Ispostavilo se da je to bila triper kombinacija.

ZORAN T. POPOVIĆ JA SAM MAJSTOR Zahvaljujući beloj kugi više ne moramo da brinemo o budućnosti naše dece. Ja sam majstor sudoke. Peti dan kako je rešavam! Prvo je bilo bolje grob nego rob, a tek posle su došle masovne grobnice. Kinezi kažu da se samo lud čovek dvaput sapliće o isti kamen. A Srbi kažu, treća sreća! Srbi i Hrvati su zatvorili bolnu stranicu naše zajedničke istorije. I otpočeli novu. Mi imamo mnogo prijatelja u svetu. Mnogo će se iznenaditi kad im to budemo saopštili.

MILAN TODOROV ČASOVI SRPSKOG JEZIKA Ove godine nas sneg nije iznenadio. Iznenadilo nas je samo što pada i u gradovima. Mnogi zločini ostaju bez kazne. Ali daleko je to još od savršenog zločina. Vladajuća partija je toliko jaka da može i sama na izbore. Nisu joj potrebni birači. Kakav je to hor kad svi pevaju u različitim tonalitetima? Kad sam izlazio iz auta prišao mi je nepoznat čovek, udario me po nosu i jebao kevu. Kod nas ni obično parkiranje ne može da prođe bez politike. Bresplatno dajem časove srpskog jezika.

RADE JOVANOVIĆ DOSIJE JOVANOVIĆ Evropska unija je velika ludnica. Zato je nezamisliva bez Srba. Identifikovali smo sve neprijatelje. Raduju se svakom našem uspehu. Građanima je vlada ispunila sve želje. Sad traže samo hleba. Osećam se kao neznani junak. Izgubili su mi dosije.

RASTKO ZAKIĆ PUŠTAŠ ŽENU DA TI ŠETA KUČE Puštaš ženu da ti šeta kuče, A sve misliš, na kratko je, neće, Zaboravljaš sveži povetarac, Rujnu zoru i mirisno cveće. Puštaš ženu da ti šeta kuče, A sve misliš, sa psetom je, sama, Zaboravljaš koliko je samih I nesrećnih duša među nama. Puštaš ženu da ti šeta kuče, Mislio si, neka šeta, neka! Zaboravljaš da se možda pita Ko je jutros na travnjaku čeka. Puštaš ženu da ti šeta kuče, Ne plašiš se da ti na nju krenu Svi čopori usamljenih duša! Pusti kuče, čuvaj malo ženu!

MILAN TODOROV PORODICA Sašin otac je prošle godine, u svojoj šezdesetoj godini, dobio sina. Ne može se reći dete. Moramo reći sina, jer je i on to Saši tako, ponosno, saopštio preko telefona: - Dobio sam sina! Bez ikakvog uvoda. Kao da se to redovno dešava svakome. Da postane brat nekoj kili mesa. Dobio je dete s drugom ženom, naravno. Ništa čudno. Nakon smrti svoje prve žene a Sašine majke, govorio je svima, da će poludeti od samoće. Saša ga je napustio i otišao sa koleginicom sa studija, tada već njegovom devojkom, u drugi grad, čak u drugi deo zemlje. Bušili su zemlju na severu u potrazi za naftom. Ljudi su ih gledali podozrivo. Njihove kuće i kapije i ograde su podrhtavale i pucketale od siline udaraca naftaških pneupatskih bušilica. Rezultati nisu bili bogznakakvi. Saša i drugovi su se tešili da negde u dubini ove siromašne zemlje postoji blago koje će njihov rad učiniti smislenim. Ponekad su pomišljali čija li je zemlja u tim dubokim pukotinama osamsto metara pa i kilometar...

RATKO DANGUBIĆ ČEKA DA SE UMORIM Postoje događaji u kojima se ne može svako snaći. Toliko sam pošten da ovu stvar moram da kažem unapred. Ako ništa drugo, bar znam kakav je Petrović. I danas se zadovoljno osmehivao: oko vrata mu je stalno nekakav navijački šal, kao da je bokser koji ulazi u ring. Voli da vodi razgovor sa svima, ali po kružoocima. Kada on krene s pričom, uvek osetim nalet nečega što moram nazvati sumnjom. Priča danas kako je molio, u crkvi Svetog Nikole, Boga da mu da preporuku za istoriju; da se i on nađe među velikanima. Jedan mu dobacuje: Dijalektičar. Priča kako se uverio da se Bog smeje posebno. Kafe u kome smo sedeli kao inventar je veliki, pretrpan. Priča Petrović kako se Bog nije oglašavao dugo u snu, kako je čekao da se on umori od želje. Mihajlov ga je ubeđivao da je među prijateljima, da ne mora da preteruje, od priče ne može da se zatrudni. Priča Petrović kako je Bog želeo da čuje njegovo mišljenje o njemu samom. Po svemu kako govori, vidi se da Bog, ni...