paradoks

Iz terenskog džipa, sekretar mesne zajednice Parage iskrcao ih je na ulazu u Gajdobru, kod pruge. Ogromni Aleksini rukavi na gumiranoj pelerini landarali su dok korača prugom, i nalik su na krila kakvog propelera. Nekako je, reklo bi se, izgledao i kao klovn i sudija, a geometar je. Za njim je skakutao njegov pisar Jovan, i govorio: Je li pismo koje sam dobio od žene. Otuda je, rekao je Aleksa u vetar, iz Kumanova. Sve je u omotu spisa, u kancelariji, ne brini. Aleksa, ženskroš, je objasnio da je jesen pravo vreme za zaljubljivanje, a ne za brigu i da je potrebno za tu stvar biti veseo, da se svakoj curi pogled zamuti, a to izgleda kod Jovana nikako ne ide. Tu Jovan otvori takulin, pogleda fotografiju svoje Angeline, pogladi svoje brkove i kaza: Jedino da promenim ime preko novina, pa da se brukam. Ja imam ženu, ja nisam udovac, rekao je. Aleksa natuče kapu, i pođe prema ulazu u železničku stanicu u Gajdobri, da se, kako reče, nagleda voznih redova i snaša koje putuju kojekuda. I umor...

Idemo njihovim stopama. Jedino oni znaju gde su postavili mine. Ne bi trebalo vlast terati da sve reši preko noći. Terate islednike da ne spavaju. Oni koji drže kormilo nisu na zemlji. Neprijatelj se pravi da ne zna šta nam je slaba tačka. Uporno apeluje na savest predsednika. Na sledećim izborima neka glasaju i deca. Nikoga ovo kao njih ne bi zabavljalo.

Dokle god nasi politicari masno lazu, posno nam se pise. Niko ne zna gde je Drazin grob. Kao da je u zemlju propao. Gde mi prodemo, tu trava ne raste. To je realnost na terenu. Bog je veliki! Bog je jedan! Ja sam Bog! Njena nevinost bila je u potpunosti zasticena.On je koristio kondom. Ajmo svi, rucice gore. Ovo je pljacka! Kriza u svetu popusta, ali mi se ne damo. Aforizam je neurohemijska eksplozija. Svaka skola se placa. Plati, pa diplomiraj! Mnogi misle da sam ja najlepsi, najpametniji i najbolji. A ja na to kazem da svako ima pravo na svoje misljenje. Protivnik nam lezi. Igramo sa Crnogorcima. Pasce i nas sledeci protivnik. Ako se saplete! Posle nekoliko uzastopnih poraza dobili smo jednu utakmicu, sto nas je izbacilo iz ritma. Vatrena je. To me pali! Onima koji nemaju ni prebijenog dinara porucujem: pazljivo sa investicijama! Sta je sve u zivotu preziveo, dobro je i umro! Zaparlozene njive su netaknuta priroda. Prethodna vlada je gotovo sve u...

HANIF KUREJŠI: BUDA IZ PREDGRAĐA Ne tako davno jedan nastavnik me je udario i bacio na zemlju zato što sam mu rekao da je peder. Terao me je da mu sedim u krilu i nakon što bi mi postavio pitanje na koje ne mogu da odgovorim – „ Koji je kvadratni koren iz pet hiljada šest stotina sedamdeset osam i po?“ – počeo bi da me golica. Vrlo pedagoški. Dosadilo mi je i da me od milja zovu „Gnjida“ i „Paki“ i da dolazim kući prekriven ispljuvcima, slinama, kredom i strugotinom. U školi smo mnogo radili na obradi drveta, a drugi učenici su voleli da nas zaključavaju u ostavu za alat i teraju nas da pevamo „Mančester junajted, Mančester junajted“, dok su nam držali dleta ispod grla i sekli nam pertle. Radili smo s drvetom valjda zato što su mislili da se ne bismo snašli sa knjigama. Jednog dana je nastavnik tehničkog na naše oči doživeo srčani udar kada je jedan od momaka stavio kitu drugog dečaka u stegu i počeo da okreće ručku. Jebi se, Čarlse Dikensu, ništa se nije promenilo. Jedan klinac je...

Kao svaki Srbin od formata, Teram inat U vidu zanata. Kad ja zapnem Inatim se svojski, I postižem Rezultat majstorski. Nije važno Što mi bude gore, Tešim sebe: Srbine, majstore!

Srbija je dobila vladu. Ludi i zbunjeni su napravili koaliciju. Ja uvek trčim počasni krug. Jer u svakom trenutku mogu da pobedim. Imam dobro prolazno vreme. Pijem tri piva na sat. Ja sam zver u krevetu, koja se uvek lako da pripitomiti. I ja imam svoju verziju događaja. Čekajte samo da je se setim. Otkad su na vlasti dezerteri vojska nam više nije ni potrebna. Vlada je krenula u borbu protiv korupcije a dokle će u njoj stići zavisi od visine mita. Mi možemo da napravimo vladu iz zezanja, ali nećemo. Srbija je ozbiljna država. Ja nikada nisam bio dobrovoljni davalac krvi. Mene su uvek mobilisali. Vuku Draškoviću evroatlanske ideje stoje ko piletu sise. Političari bi rado podelili sudbinu naroda, ali nemaju vremena zbog ranije preuzetih obaveza. Vlast je nesumnjivo afrodizijak kad jedan čovek može da jebe čitav narod.

Nije tragično što u zatvoru ima nevinih. U njemu se svi, kad-tad, pokvare. Narod može slobodno da izražava svoje nezadovoljstvo. Vlast je uvek imala razumevanja za sebe. Kod nas je vlast uvek bila široke ruke. Naročito kad u njoj nije imala ništa. Predsednik nije anđeo. Ne dozvoljava mu vera.

Ako je čovek daće ostavku. Ja nešto ne verujem. Junak našeg doba ubija vreme. Ja sam oduvek bio za demokratske promene. A komunista sam bio da bih preživeo. A trebalo je pobedu proslaviti na vreme. Dok još nije sve bilo izgubljeno. U interesu je građana da se osećaju bolje, a ne da kritikuju rad vlade. Između dva zla odabrali smo ovo bolje, mada je i ono drugo dobro.

Moramo da izmišljamo neprijatelje, jer ne možemo očima da ih vidimo. Predsednik ima ulogu u svim velikim komadima, pa njegovi dvojnici mlate pare. Od kad se povukao u sebe, uveren je da je svoj čovek. Nikada mu ne bismo videli leđa, da ga nismo proglasili za vođu. Ne smeta mi što sam optimista. Ja sebi nikada nisam verovao. Velika riba je progutala zlatnu ribicu. Tako može sebi da ispuni sve želje.

Taj deda je izgledao suv kao grana drena, mogao je da ima i devedeset i koju. Mlađi, sigurno je prevalio šezdeset, delovao je veseo i zbunjen, kao da mu se od govora dede ili alkohola muti u glavi. Kelner, novinaru, mom prijatelju Milivoju, poznaju se iz gimnazije, govori kako pre dvadesetak minuta, između one dvojice, umalo, nije izbila svađa oko rasporeda planeta u Sunčevoj galaksiji. Nisam mnogo razumeo od onoga što mi je prijatelj objašnjavao. Nenaviknut sam na ovu vrstu kontakata, tajni. Tada sam u lučkom restoranu Jastreb, dok sam posmatrao starca i mlađeg, zbunjenog, gospodina mislio o svom poslu. Idem u dizajn studio da sa Milanom dogovorim kako treba da izgleda oprema moga romana. To su ti, kaže moj novinar Milivoje, dok ispijamo pelinkovac, otac i sin : Vasiljevići. Razgovor je krenuo na tu stranu, hteo bi o njima da pravi feljton za Dnevnik, radi se o ljudima koji su zajedno, u vreme čistki sredinom dvadesetgog veka ležali zajedno, okrivljeni za ovo i ono, u zatvoru, tri ...

Postoje realne šanse da narod skine diktatora. Čeka se samo da se obesi. Glasački listići koji prenoće u vladinim prostorijama sledećeg dana izgledaju kao novi. Novac od prodaje telefonije biće namenski utrošen. Za unapređenje mreže doušnika. Još ne znamo za šta smo se borili. No, najvažnije je da smo pobedili! Plaćanjem tv pretplate pretplaćeni ste samo na tv program. Ne i na istinu. Vladu je skupo koštalo što je narodu sve vreme pričala bajke. To ju je uspavalo.

Strpite se kad nešto ne štima, Ta zakrpu svaka rupa ima! Al' šta ćemo ako je dano Da nam rupa raste neprestano? Kako rupe vešto da se krpe, Kad je svaka veća od zakrpe? Rešenje se i tu naći može: Zakrpe se spoje u umnože. Srbi samo treba da se strpe Dok se spoje sve srpske zakrpe!

Mravi su redovno ustajali pre mene. U šećeru, u prvoj jutarnjoj kafi, u prvom zalogaju hleba bili su obavezno pre mene. Vredni, mali, slatki mravi. Mnogo sam ih mrzeo. Onda sam kupio kineku kredu i ižvrljao njome plakare, uokvirio sam linijama zidove i nervoznim pokretima iscrtao viseće elemente u kuhinji. Sutradan sam počistio popadale mrave. Gledao sve to moj deda, jedan lenjinista, boljševik, staljinitsa, marksista, golootočanin, komunista i socijalista, pa kaže: „Silna je ta kineska kreda i prava je sreća što su je izmislili na Istoku. Da su je kojim slučajem pronašli na Zapadu, mene bi jutros odneli grobari!“

Novi vladar je starom obećao zaštitu. Živ mi ti ako tako ne bude, rekao je. Robujemo demokratiji. Ja i moj komšija policajac smo dobri. Tačnije, pazimo se. Da li je bilo bolje kad su dobar i lud bili braća ili sada kada su braća ružni, prljavi i zli? Moja žena je žrtva tranzicije. Ništa nije dobila od onoga što sam joj obećao pre braka. Posle izbora sretoh poznatog kameleona. Isti je kao i pre. Njegove knjige ušle su u obaveznu lektiru, tako da ga od sada ni deca neće čitati. Kad vidim za šta sam se borio, nije mi žao da umrem. Naprotiv, dođe mi da se ubijem. Razgovarali smo o politici do duboko u noć i jednostavno nas je progutao mrak. I novoj vlasti su puna usta Kosova. Izgleda da će nam ga povratiti. Nismo prestali da izvozimo pamet u Zapadnu Evropu, jer te zemlje nikad da se opamete!

Na samom početku želeo bih da upoznam drage čitaoce koji principijelno odbijaju da čitaju svakakve izmišljotine, sa činjenicom da ono što budu pročitali u tekstu koji sledi je potpuno istinito, a ukoliko i nije, onda je svakako mogućno! U jednoj varoši, u kući povrh brda koje dominira šarolikim krajolikom, živeli su muž i žena. To su bili dvoje dobrih ljudi čije godine života, u vreme dešavanja ove priče, zbirno nisu prelazile sto godina. Muž se zvao Dragica a žena se zvala Rodžer. Sad, prvo što pada u oči jesu njihova neobična imena. Dragica je bio jedinac. Njegovi roditelji su žarko želeli ćerku. Ime je birao otac. U mladosti on je voleo jednu Dragicu koja mu beše prva velika ljubav. Za razliku od oca majka je, sanjalački raspoložena i romantičarski nastrojena, želela da joj se sin zove Žbun. Bila je u početku nesretna zbog muževljevog izbora ali se navikla na ime sina. Ipak, često mu je tepala „Moj mali Žbunu!“ Dakle, tu je sve jasno i zato ne mora dalje ništa da se objašnjava....

Zašto mladi i pametni odlaze iz Srbije? Zato što su mladi i pametni.

Cilj je tako dobro pogođen da od njega nije ostalo ništa. Nikoga ne treba da čudi plač koji se čuje iz naroda. Naša zemlja je kolevka demokratije. Za čoveka bez lica svaka maska je izazov. Bili smo spremni za borbu prsa u prsa. Prišli smo im tiho, s leđa! Za rat smo krivi i mi i oni. Ne možemo im to oprostiti. Mučeni je na kraju priznao da su dva i dva četiri. Pa i on ima dve ruke i dve noge. Više kandidata od broja koji se bira mogu da traže samo oni koji ne znaju šta hoće.

Iz njega je lelujao miris alkohola, a nekad i gumerabike. Nije imao pedeset, a nabrajao je bolesti koje ima, na sve prste obe ruke, kao parove na tiketu sportske prognoze. Nije ga određeno negde bolelo, a u njemu je uvek bila praznina. Govorio je kada ima publiku. Tvrdio je da ume da prepozna u sebi glasove, da mu se bol glasom javlja. Nikada se nije znojio, ni leti kada je tridest i pet u hladu. Umeo je da se savije kao travka. U glasu mu je bilo i tragova Dunava. Pojeo je, u petak, za manje od sat, tepsiju bureka u pekari Jadran. Nekada je radio u velikoj kudeljari kao bravar. Voleo je da se hvali kako je bio u banju Harkanj u Mađarskoj, tamo gde niko od publike nije prismrdio. Opsednut je bio pravljenjem klopki. Iz starih nemačkih i holandskih listova preuzimao je ludorije. Pravio je i brodove u bocama. To mu je po ujaku Makariju stiglo, da voli da mu se dive. Opisuje napravu: limeno, izvrnuto korito, poduprto s jedne strane letvom, vezanom za kanap koji vijuga do trema...

Kamera goji. Naročito one koji su na vlasti.

Odvajanje crkve od države ima i dobrih strana. Bog čuva Srbe. Političari su nam pred izbore obećali sve. Znaju oni šta nama fali. Rešenje za demokratsku stranku je preporod u hodu. Ali, niko neće da ide! Socijalisti nisu vratili Srbiju u devedesete. Vratili su samo DS. Nikada Srbi nisu više cenili diplomu nego danas. Skočio evro!

Naša je bila zvezda vodilja Pogodak posred vekovnog cilja. I šta sve nismo odradili Pogodak da bismo ostvarili! I stradali smo i ginuli Da bismo svoj cilj dostignuli. Ali šta to bi? Zar da se taji - Naš cilj su spasli - promašaji! Narod se doseti, nesrećom kušan: Šta će nam cilj mrtav i bušan?! Netaknut cilj nam još uvek blista, To je pobeda k'o suza čista!

Mogli smo da se raziđemo i na lepši način, a ne da svako ode na svoju stranu.

NIKOLO AMANITI: KAKO BOG ZAPOVEDA 42. Danilo Aprea je u mraku ležao na krevetu. Ruku opruženih uz telo. Lica okrenutog prema tavanici. Na sebi je imao zelenu pidžamu sa plavim krugovima koja je mirisala na osveživač. I čaršav je bio sveže opran i ispeglan. Pružio je ruku na mesto gde je nekada spavala Tereza. Bilo je hladno i zategnuto. Zažalio je što je promenio dušek. Ovaj novi, na opruge, bio je krut i nedeformisan. Dok je onaj stari, vuneni, već bio poprimio njihove oblike. Na Terezinoj strani se bilo napravilo dugačko udubljenje u obliku slova S jer je ona spavala na strani. Leđima okrenutim prema njemu, a licem prema zidu. Crvene brojke radio-budilnika pokazivale su 23:17. San je otišao. A ispred televizora, oči su mu se sklapale... Davao se neki dokumentarac o migracijama kitova. Dokumentarci o prirodi su oduvek bili Terezina strast. A najviše je volela upravo ove o kitovima i delfinima. Volela je rod morskih sisara, jer su uložili toliki napor da izađu iz mora, a onda...

Sve češće me spopadaju iznenadne glavobolje. Počeo sam poput moje majke da poboljevam od visokog pritiska. I večeras dok u pauzi lutkarskog festivala u glavnoj ulici, blizu crkve, prilazim mladiću koji prodaje kokice, osećam taj tupi bol u potiljku. Teško je utvrditi koliko on zapravo ima godina. Može imati dvadeset ali i trideset. Malo je kupaca, ali on svaki čas okreće čeličnu posudu u obliku kuhinjskog ekspres lonca iz koje ispadaju bele kokice. Zatim ih obilato posipa kupnim zrnevljem soli. - Zašto ih toliko soliš? – pitam ga, odustajući zbog toga da kupim jednu kesicu. Ja više skoro uopšte ne solim jelo. Ne pitam se šta će biti kada so obljutavi. Moje telo je počelo da otkazuje poslušnost. Momak koji prodaje kokice je, pretpostavljam po govoru, izbeglica. On se ne opterećuje filozofskim dilemama. Posluje u svojoj maloj drvenoj kućici kao da to radi usput, kao da postoji nešto vrednije i veće koje samo na njega čeka u nekoj izglednoj budućnosti. Sve na njemu, od praktičn...

Oko predsednika je mnogo bezličnih osoba. Toliko dvojnika se retko viđa na jednom mestu. Na njegovoj biografiji ima mnogo mrlja. Analiza je pokazala je u pitanju različita ljudska krv. Kameleon nema potrebe da menja boju. Na čelu je partije u kojoj se svi prilagođavaju njemu. Nikada nismo bili bliže pobedi na izborima. Treba samo brzo da nađemo kakvu badalu za opoziciju. Okrivljenog treba saslušavati na maternjem jeziku. Pre će da propišti majčino mleko.

U trenutku smrti čoveku proleti kroz glavu ceo život. Kakav aforizam!

Sumnjive za korupciju non stop držimo na oku. TV još prenosi sednice Skupštine. Nisam imao piliku da upoznam velike lopove. Nikad nisam bio u poziciji! Slobodno se prepustite mašti. Ne zaboravite da ste vi jedini očevidac! Priča se da su uhapšeni i neki ministri...Svako ti danas može da bude lopov!!! MUP veoma teško izdaje dozvolu za revolver. Većina se mora zadovoljiti automatima! Čemu dramatizovati opasnost na našim ulicama? Ne pogađa svaki metak! U Balkanskoj krčmi možete u svako doba popiti metak. Država časti! Kriminalci ne izbegavaju informativne razgovore sa policijom. Uvek nauče nešta novo! Osuđen sam uslovno. Samo dok mi se ne dokaže krivica!

Na zidu iznad Verine glave, u stanu gostoljubive Ljijane, visi uljana slika ribarske mreže, a na njoj su u mrežu galeb i kolutovi od plute, nanizani kao drago kamenje. To je bilo lepo ulje na platnu lokalnog slikara B, u koga je Ljijana nekada bila zaljubljena, i Vera uhvati njen pogled, kako gleda u sliku, i Ljiljana obori oči. Usamljena, mladolika Ljiljana bila je nekako zbunjena; reči su joj sporo prelazile preko usta. U stan preko puta nje doselio se mlađi, lep i, reklo bi se, miran stanar: momak gospodskog izgleda. Umela je ona da se doseti o kretanju tuđih misli, onih koji je slušaju ili ogovaraju, pa se nasmeši Veri i pomenu: Kažu da je pisac onih ljubavnih romana. Govorila je da svaki dan ide u biblioteku i ostaje tamo jako dugo. Navodno prelistava istu knjigu po ko zna koji put: to je nekakav raport bibliotekarke Mare. Očigledno da u samoj Palanci i nema nekih prijatelja. Kućepaziteljka Vera je rekla kako ga je čula da peva operske arije. Iza njega je jednog dana u biblioteci...

Ja od demokratije nisam dobio ništa. Sve sam to zaradio na pokeru. Najbolji su svedoci koji nisu ništa videli ni čuli, pošto se sudi nevinima. Sirotinja u gradovima se ponaša kao nojevi u pustinji. Ne vadi glavu iz kontejnera. Kod nas je veliki postotak samoubistava, pogotovo kada se ima u vidu da se niko ne ubija od rada. Ne treba vlast terati da s narodom deli dobro i zlo. Ona narodu želi sve najbolje. Besmrtnik niti smrdi, niti miriše. Kao i svaka mumija.

Nemamo izlaz na more, ali nam doživljaj nadoknađuju ministri puni kao brodovi. Propast carstva srpskog počela je sa republikom. Neidentifikovani leteći objekat se mogao videti iz svih delova Srbije, što pokazuje da nije bio većih razmera. Autoput od Beograda do Bara još nije počeo da se gradi, a već su i Crnogorci duboko ušli u taj posao. Prisustvovala mirođija kuvanju srpske čorbe i tom prilikom izjavila da za nju u tome nema mesta. Zašto državna televizija umesto TV DNEVNIKA ne emituje himnu? Mediji su u ozbiljnoj krizi. Danas svi lažu. A kad smo najzad krhotine ogledala upitali ko je najlepši na svetu, dobili smo tačan odgovor. Predsednik je spreman da stavi i čarapu na glavu, ako treba, i suprotstavi se organizovanom kriminalu. Marija Antoaneta je gladnima poručila da jedu kolača. Onda se tako zvalo to što mi danas jedemo.

Što se žale Eskimi? Kod njih noć traje samo šest meseci. Da nije ovoliko stranaka, kome bi narod bio potreban? Kolumbo je otkrio Ameriku. Sve ostale neprijatelje otkrili smo sami. Imamo neprijatelje na sve četiri strane sveta. Moraćemo saveznike tražiti na drugoj strani. On mi nije najbliži komšija. Ali je prvi komšija mojoj ženi. Bilo je u ratu i seksulanih zločina. Dešavalo se da jedna žena siluje i po deset boraca. Partizani su u NOB štedeli municiju. Sve dok nisu pobedili.

Putovali smo dva dana da bismo stigli na sporedni kolosek varadinske Dunav stanice. Bio je suv, sunčani dan u decembru. Od tog slepog koloseka do naše nove kuće sa trokrilnim prozorom kroz koji su moj otac, majka i nekoliko novih komšija unosili skromno pokućstvo u stan, nije bilo više od petsto metara. Ali, baš to je predstavljalo problem. Prekratak put da se angažuje neki kamion a predug za nošenje svih tih stvari na leđima. Ja sam dobio najlakši prtljag. Bar mi je tako izgledalo, ali pokazaće se da nije tako. Trebalo je da u novu kuću iz voza prebacim Ilonku. Tako smo zvali veliku nadutu zelenu gljivu, koju je majka koja je stalno poboljevala, dobila od neke travarice u selu Ilonke pa to ime nadenusmo i čudotvornoj gljivi koja se godinama baškarila u mutnoj lekovitoj vodi. Kad bi bilo kome od nas postalo loše, majka bi mu odmah u šolju sipala te gljivine životodavne tečnosti. I taj bi vrlo brzo ozdravljao. Od ranžirne stanice do kuće trebalo je preći poprečno uzani Molinarij...

Kad se rodio, dali su mu ime Ignjat. Tako mu se zvao i deda, berberin. Nisu ni slutili da može da bude pijanista. Posle je sam sebi promenio ime u Jakov. Odmah za imenom stigla je i slava, pospana, u ruskoj košulji. U egzaltiranom i surovom svetu umetniku treba ime koje se lako pamti, rekao je menadžer. To je stvar o kojoj misli dok se liftom diže na deveti sprat, gde mu je tihi dom. Po povratku u stan sa ustajalim vazduhom, gledao je desetak minuta kako se rađa nad Dunavom dan. Dnevna soba je okrenuta prema Keju žrtava racije. Bledunjavi, riđi turisti izlazili su iz dugog ruskog rečnog kruzera koji je doplovio negde s severa, da dokoni penzioneri, na izmaku životne dobi, provedu dan u njegovom gradu. Nikada mu nije bio jasno šta to ovde imaju da vide. Nema običaj da ključ od stana ostavlja bilo kome, otkad je imao problema sa bivšom ženom. Vratio se posle skoro mesec dana. Duga odsustva su jedan od razloga da u stanu nema biljaka, a voli ih. Začudile su ga dve stvari: ne veruje da je...

Traži se Draža Mihajlović...Živ ili mrtav! Živeo sam bezbrižno kod dede i babe. Sve dok nisam izgubio obe penzije. Evropska unija razmišlja drukčije od nas. Oni izgleda koriste glavu. Nikad nije bilo teže nebeskom narodu. Svi nas gledaju s visine. Osnovali smo klub srpsko-kineskog prijateljstva. To će još više ojačati dobrosusedske odnose. Predsednik nije čitao telegrame podrške. Diktirao ih je.