Na ekranu se
ljeskalo more u špici hrvatske televizijske emisije o Jadranu. Dva ribara, očigledno braća, naizmenično su
skakala sa bele barke i ronili u potrazi za sunđerima.
-
Bilo
bi lepo imati neki mali komad kamena uz neko more i malu kuću...- rekao je tek
da nešto kaže. Znao je da je to potpuno neostvarivo.
-
Ti
vrlo dobro znaš da nije stvar u tome da čovek nekud ode ili da ostane ovde.
Barka se
udaljava od mora u potrazi za bogatijim nalazištima.
-
Lani
smo brali i do četristo..ma i pitsto komada...a sada zero, ni stotine, eee...-
kaže ribar dok brkati brat blizanac u crnom ronilačkom odelu, kao u onoj
šaljivoj reklami za štednju u poznatoj stranoj banci, zamišljeno klima glavom.
Sede svako
na drugom komadu nameštaja. On u fotelji, ona na dvosedu. Soba nije prevelika. Uprkos
tome njemu se čini da su nekud otputovali. Zatvara oči i upija vazduh. Napolju
je počela prvo sitna a zatim jaka prava jesenja kiša. Ona je ustala i nagnula
se nad otvorenim uličnim prozorom. Znao je da ne plače i da nikada nije plakala
ni u težim situacijama, na pogrebima bližnjih, recimo, kao što je znao da
nikada neće plakati zbog njega. Posmatrano od nazad delovala je vitkije nego
inače, a crna kratka kosa kao da joj je bila duža i snažnija. Uopšte izgledala
je mnogo mlađe od njega ovako iz polumraka presecanog samo pokojim elektronskim
treptajima ulične reklame.
-
Kad
ne odem negde, kao da nije ni bilo leta – rekao je i malo se stresao od
hladnoće koja je dolazila s te, njene strane. Bilo je glupo što je to rekao. Pružio
joj je odličan šlagvort da ga napadne zbog, upropašćenih godina zajedničkog života, kako
je umela često da mu prebacuje. Ipak, ovaj put je oćutala. Zatvarala je prozor
pažljivo motreći na duge bele rese zavese koje je vetar mrsio i izbacivao
napolje.
-
Volim
ovu kuću. Meni nije potrebna tvoja izmišljena kuća na plavom moru. Nikad
nijednu kuću nisam toliko volela kao ovu. Ima nešto u njoj što me smiruje i
daje snage da ovo sa tobom prevaziđem – rekla je odsutno.
Dok je to govorila lice joj je bilo bledo, ali vrlo mirno i ozbiljno.
Sećao se njihovog poslednjeg bravka na moru u selu u malom crnogorskom
maslinjaku od pre nekoliko godina. Tada je to počelo. Odlučili su, poslednjeg
dana letovanja, da se voze motornim jedrenjakom od mesta R. do nešto udaljenijeg
ostrva. Jutro je bilo pomalo mutno iako je Sunce nadiralo odozgo sa planina,
ali je more u odlasku bilo prevarno mirno. Već posle petnaest minuta vožnje
počelo je da ljulja brod. Sedeli su na klupici na desnom boku jedrenjaka više
prema pramcu. Videvši njegovu muku upravljač jedrenjaka im je predložio da dođu
bliže krmi, jer je tu brod mnogo stabilniji. On je otišao, a ona je ostala da
sedi i gleda u peščani sprud ostrva koji im se veoma sporo približavao. Seća se
da je tada pomislio da ga nikada ranije nije ostavljala samog kada bi bio u
sličnim situacijama, recimo pri nekoj blagoj zimskoj gripi ili najobičnijom
prehladi koja je kod nejga uvek bivala smatrana smakom sveta uz ripanje i
kidanje glasnih žica prvih nekoliko dana. Nije se plašila da će se zaraziti od
njega. Govorila je da će sve doći, što mora doći i da je uzalud da pokušava da
izbegne nešto što je jače od nas.
-
Za
koju nedelju ću imati tačno četrdeset pet godina – rekla je kao da govori sebi
u ogledalu – još malo i deca će otići i biću sasvim sama.
On joj je tada počeo umorno
objašnjavati da baš nije tako kako ona govori, misli i oseća.
-
Poslednjih
godina mi samo živimo jedno pored drugog, rekla je teško, kao da se muči.
Nije znao šta da joj odgovori. Za trenutak ga je pogledala živo, kao nekada,
sa starim interesovanjem, kao da je želela nešto da pročita u njegovim očima.
Ali, on je bio okrenut profilom, lica usmerenog ka televizoru i dalje je
gledao Dalmatince. Jednom se hobotnica
obmotala oko ruke i oni su se tome smejali dobrodušno i glasno. Nije znao da li
je to neki dobar znak za ribare ili je nešto drugo posredi. Nije joj ništa
odgovorio. Nije imao želju da se raspravlja. Nije mu bilo više lepo s njom, ali
možda se još može ovako, mislio je. Ne zna koliko dugo. Dok deca ne krenu
svojim putem svakako. Brzo će to. Mila već studira. Na hortikulturi je i već sa
kolegom drži dve male cvećare dole u gradu. Po konstituciji je nežna na majku.I
jednako uporna. Sin je vrhunski vaterpolista. Krupan, plav i nezlobiv. Pliva za
jedan italijanski klub.
-
Ti
znaš da je tako i znaš da lažeš i sebe i mene tvrdeći da nije tako, rekla je
ali je u toj konstataciji bilo i pitanja i izrečene presude istovremeno.
Ćutao je.
Ponovo je
sela na dvosed, nagnula se ka zidu da bi uključila malo okruglo podno svetlo.
Veče je još bilo daleko, ali se u stanu sa ovom žutom toplom svetlošću uvek sve
činilo manje sumornim. Dok se naginjala on nehotice primeti njen malo
rastvoreni dekolte i dve male, skladne bele sise u majici bez grudnjaka. Nije
se trgao. Naprotiv, gledao je taj trenutak u njih požudno. Kako je to moguće, pomisli, uprkos
svemu? Ona je primetila njegov pogled i brzo skupila krajeve svoje bluze.
Kada bih
mogao da sabijem sve te male uzbudljive trenutke koje se tiču nje i njenog tela
koje mu se oduvek sviđalo, u jedan – pomisli. Možda bih i mogao, ali sada to
više ne bi imalo smisla. Onaj fluid koji postoji između dvoje ljudi koji se u
nekoj noći sretnu pri nekom veselju i sutradan ponovo pomisle na to sa dragošću
i nekim srsima u grlu, s godinama se potroši. Ako ste imali tu sreću da ga
uhvatite, sada osećate kako vam nezadrživo, mada polako, baš kao sapun klizi iz
šake, topi se, nestaje kao magla pri kojoj postaje sve hladnije...
Barka sa
ekrana i barka na uzburkanom moru su se stopile. Činilo mu se da se sve sklapa
ukrug, sve brže i brže. Uznemiren odlazi u kuhinju gde jednolično klopara
mašina za pranje sudova. Iz velike staklene posude koja stoji na vitrini pored
sipa sebi u duboku čašu hladnu, profiltriranu vodu. Dok to čini opčinjeno
posmatra male vazdušne klikerčiće koji grgoću u plavoj dvadesetlitarskoj boci.
Sad znam zašto sam opčinjen vodom, pomisli. Volim njenu eleganciju! Pije na dug
dušak, pije da ostaje skoro bez vazduha, udavio bi se u toj pitkoj vodi, misli,
presamićen u struku, kao posečen onim što ga beše uznemirilo i još ga
uznemirava i noću ne da da spava dubljim i dužim snom.
Kada se
vratio u dnevnu sobu, ona je već promenila program i prebacila se na omiljeni joj kanal 24 Kitchen. Dva stara nezasita Italijana sa neopisivim šarmom oživljavala
su gastronomske i antropološke legende starog zavičaja poveravajući da li svet
i u starosti može da bude onoliko lep i neodoljiv kao u vreme detinjstva i
mladosti.
Da li može?
Ili dobre stare protuve zalud love utvare...
Odjednom mu
se ne gleda televizijski program, svi ti kanali na kojima neko nešto radi,
misli, oseća, jede, voli i mrzi umesto njega. Surogati onoga što bi trebalo da
bude čovekov izbor, čovekov život sam i prost, pomisli.
-
Izlazim,
reče, do Miline cvećare ... a i malo ću da prošetam kera...Hoćeš s nama? pitao
je. On je uvek postavljao to pitanje a ona nikada nije odgovarala na njega.
Na ulici
nije bilo sveta. Kiša više nije padala i on se vratio do ulaznih vrata i u malu
okruglu hromiranu tubu u hodniku ostavio crni kišobran. Za to vreme pas ga je
strpljivo čekao. Pođoše strmim uličnim stepeništem ka reci. Na uglu, kod
semafora, kucne u staklo cvećare noktom i mahne čerki, zatim ubrza korake
računajući koliko mu je vremena potrebno
da pređe zacrtanu rutu od pet kilometara. Uvek nastoji da to ne bude duže od
sat vremena. U stvari, to skoro uvek bude 45 minuta. U minut tačno, skoro u
sekund. Ta rutinska nedeljna šetnja. Toliko mu treba, uračunavajući i davanje
šerpice sa svežom vodom psu i pranje patika na dvorišnoj česmi u slučaju kišnih
puteljaka. On zna da ga ona u to vreme očekuje. Ne očekuje ništa od njega više,
ali ga ni sama ne znajući zašto, još čeka. I zato on ubrzava korak i ove
nedelje kao i svake poslednjih godina.
