„Draže mi je da idem, nego da ostanem“, rekla je Krupska.
On pali lampu na noćnom stočiću, ustaje i nastavlja da pakuje, u kartonski
kofer, ostatak rukopisa; blago koje čini okosnicu njegovog rada: mnogo
rukopisa, s pompeznim naslovima i podnaslovima, marginama, retke hartije sa
kakvim ukrasima. Krupskoj nije bilo jasno zašto se zaljubila u ovog čoveka, ali
je svesna da postoji neka opsesivna, mada nestalna strast. A nad njegovom
glavom, i u snovima i na javi, vijori se crvena zastava, i on kaže Krupskoj: „Naredne
godine ćemo biti slavljeni, nazivani
razbojnicima, herojima, ali sada smo ovo što nismo.“ Ona je u širokoj pidžami,
grudi joj landaraju, detalj koji se njemu čini nepristojan, ali i izazovan.
Među rukopise gura mali pištolj, dar od sledbenika: da se nađe, zlu ne trebalo.
O revoluciji koja ovde negde istinski počinje ljudi su puni predrasuda: vole da
negiraju stvari, da se protive, da izmišljaju. Mnogi i ne vole Ruse, pa dodaju
i gde nema šta da se doda. Krupska nije mnogo govorila o nameravanoj pustolovini,
ali je
u dubini duše osećala da sa svojim kič i uvrnutim idejama i parolama
neće daleko dogurati. Sumnjala je i koliko on može da uspe kao vođa, jer ima
loš akcenat. Duge kose, skupljene u punđu, šarala je pogledom i gledala šta
radi. Imala je oko i uho da oseti svaku promenu njegovog raspoloženja. Kada je
stigla vest da je voz postavljen gde treba, on grabi Krupsku za glavu, cmače je
u usta i obraze i juri po sobi kao pijani ćuran. Ona se za njim kreće lagano, i
misli kako da se ovo putovanje izvede, a da bude dostojanstveno.
Oduvek sam želeo da pišem o ovome, ali se nisam usuđivao,
mislio sam: imam cigaretu, ali nemam upaljač. Proučavao sam njegove oblikovane
zulufe i istraživao da slučajno nije bio
obrezan. Plašio sam se da bi ovo mogla da bude besmislena priča. Opet, zamišljao
sam koliko on mirno spava pred put, i kako pakuje ove iskasapljene govore i
teze: hronološki ili po prioritetima. Kako mesecima baca, u pletenu korpu od
pruća, zgužvane i pocepane papire, a onda neke od njih vadi i vraća u fascikle,
bez strasti. To je suviše naivno gledanje na pripreme za revoluciju da bih se
ja sa nekim upustio u ozbiljnu priču. O tome sam, povremeno, pričao kao neko ko
je uvređen, ali ne tonom kojim sam želeo. Pokušavao sam da ovo predstavim kao
igru podsvesti i da budem svoj psihijatar. Neko mi je jednom rekao da ne treba
da u ovome vidim san o Rusiji, već grimasu Rusije. Onda sam shvatio da snovi
koje sanjam o tom vremenu unose određenu dozu cinizma, nespokojstva i u moj
svakodnevni mir. U nekoj knjizi sam našao da bi bila dovoljna jedna činjenica
da sve sagledam drugačije: samo jedna činjenica. Ne jednom sam bio kivan na
sebe što sam o ovome ikome i govorio. Trebalo mi je i vremena, godina, da se
oprostim sa glupostima, da ih ispratim preko vrata. Ispričaću kako je ovo bilo,
kada sam ja sanjao, u više navrata, taj voz, a da niko nije morao, ni mogao da
me probudi. Postoje razna pitanja koja sam trebao da bacim u stranu, ali su ona
iznova uspostavljala vezu sa mojim egom. Ne znam kako ljudi razrešavaju ovakve
snove. I nije lako kada vas tuđ san podigne na noge pre jutra, u zoru. Ja sam,
čitajući mnoge knjige tumača snova, shvatio da je taj njihov sav napor
tumačenja snova okrenut tome da se snovi učine svarljivim. Dabome, sumnjam da
verujete da ovo nisam izmislio. Za mene je prihvatanje snova kao dela harmonije
života neprihvatljivo, ne može sve da se svede na harmoniju, snovi nisu muzika,
naročito ako se ima u vidu da se, bili slatki ili gorki, snovi povezuju sa
stvarnošću, maštanjem, doživljajima, istorijom, iluzijama, strahom, i da svaka
od ovih stvari može da natera čoveka da skoči iz postelje, ponižen i
nezadovoljan.
Peroni bez imena
stanica, peroni bez brojeva
1.
Ne znam kome bih posvetio ovakvu priču. Svih tih snova i
događaja sećam se sa nekom nežnom milošću. Nisam siguran ni kakav naslov da joj
dam, jer opisuje stvari u kojima nisam stvarni akter. Pre nekoliko godina, bar
jednom nedeljno, svaku noć sam sanjao deo putovanja vozom, i ovo se nastavljalo
svako veče kao u stripu, a nije strip. Nisam izgubio glavu, ostao sam prilično
hladnokrvan, jer san se prekidao, svaki put, kada voz prolazi kroz neku od
bezimenih stanica, bez zaustavljanja, ili kada prolazi kroz stanicu kojoj ja ne
stignem da vidim ime. A onda sam se jedno jutro spustio u podrum i među očevim
knjigama izabrao one koje su mogle više da mi kažu o ovom događaju, kako iz
ugla pobednika revolucije, tako i onih koji su ih poslali da revoluciju izvedu.
Tada sam čitao da je u aprilu 1917. godine poseban voz sa, navodno, trideset
dvoje odabranih, krenuo od nekuda i stigao na slepi kolosek, jedne od sporednih
stanica u Sankt Peterburgu. Navodno, da je ovo bilo osmodnevno putovanje iz
Ciriha. O, nije valjda bilo baš sve tako idealno, može cinik, uvređen, da
uzvikne. Ukratko, izgledalo je ovako: svetu, Velikom ratu i Nemačkoj je trebala
revolucija, i neko je iz one njegove pletene košare izabrao papir i scenario
baš za onu koju treba da izvedu putnici ovoga voza. Neko je slučajno poznavao
ljude, koji su se slučajno bavili pitanjima revolucije u ovom i onom obliku, i
pošto su ovi izabrani bili tada u Cirihu izgubljene duše, utekle iz nekog
zavoda za umobolne, a svi su uzvikivali da je Rusija najpogodinija za
kakvu-takvu revoluciju, i tako je nacrtan taj voz i cela priča. Ovi putnici su,
istina je, zbog tog pripremanja i lutanja nekih i nekoga, malo kasnili na
početak jedne, ispostaviće se mnogo kasnije, besmislene revolucije, koja je
počela pobunom radnika zbog nestašice hrane u carskoj prestonici. Te poslednje
večeri, dok je prala zube, Krupska se osetila malo povređenom što nije dovoljno
uključena u tok događaja, ali je samo rekla: „Ovo je poslednji put da mogu da
isperem usta kako treba.“ Imala je ožiljak ispod brade, za koji je malo ko
znao, malo ga je pomazila i odmahnula glavom. On je, na trenutak, bojažljivo pipnuo
s leđa, i rekao: „Ona ruska voda iz močvara nije tako zdrava kao ova s Alpa.“ Ukrcani su odavali
utisak očaranosti idejom da odu gde idu, bar je tako izgledalo onima koji su
kontrolisali utovaranje ljudi: jedan je pomislio, kao da utovaramo stoku. Izgubili
su bili svaki pojam o svemu, osim o vremenu, brojali su dane za koje treba tamo
negde daleko da stignu, gde su se nemiri već rasplamsali. Krupska je prvi put
pokušavala da zamisli kako će sve ovo da izgleda iznutra, pa se nadala i
luksuzu, ali se iskreno zabrinula, i uplašila, kada su se vrata na vagonu
zatvorila za njima. Zurila je satima u svoje pege na rukama, trljala suvu kožu
jedinom kremom koju je imala. U navedenom vozu, među odabranima, je bio do sada
pominjan kao on i sporedni lik, ali ne i imenovan, i Vladimir Uljanov.
2.
Tek što je stigla prva večera od čuvara voza, Uljanov je
krenuo da ređa za šta će koga od prisutnih imenovati kada se dokopaju vlasti.
Smišljao je na licu mesta, a neke je imao i napisane, skraćenice za određene
službe i nije se mnogo trudio da u međuvremenu obrazloži svoje predloge. Jedan
od nezadovoljnih budućim imenovanjem, nije se oglasio, ali je pomislio: „Ali,
zašto Uljanov radi sve ovo?“ Neki su tada aplaudirali uz bocu krijumčarene
votke, koja je išla od ruke do ruke, pevali, a najzadovoljniji je rekao:
„Čestitam, postaćemo ono što nikada nismo bili.“ Onaj nezadovoljni je uronio u
kragnu kaputa: „A tek kako ima da se raduju oni koji će ostati niko i ništa.“
Naravno, ponavljam, bar je tako bilo u mom snu. Svi su se pravili da im je
drago što su krenuli na put posle koga ne bi smelo da im fali ništa u životu.
Boca ledene votke brzo je popijena, i svi su utonuli u svoje misli. Po onome
što knjige beleže, izgledalo je da je to recitovanje naimenovanja Uljanovu bilo
veoma potrebno. Tek kasnije su se javila tumačenja da postoje ljudi koji su
spremni da rade protiv svojih interesa, pa i interesa naroda kome pripadaju,
radi funkcije. Stanice su promicale, ledeni pejzaži su promicali. Uljanov je
znao da pravi razne scene u vozu, i Krupska nije imala živaca da sluša sve
njegove izlive emocija: „Ok“, brecnula bi se, „jebena revolucija, pa šta?“ Ona
se oseća i pomalo zapostavljenom, pored svih tih tela koja sede, protežu se,
smrde, oko nje, i da bi se smirila povremeno pecka Uljanova. „Probaj da se
uživiš u moju ulogu“, je iz njegovih usta zvučalo više kao naredba, nego
predlog. U narednim danima će svi videti da je stvarima koje se tiču države
Uljanov prilazio sa onim neodoljivim prezirom i odlučnošću da uradi sve kako je
zamislio. On će, kada pristignu gde su ih poslali, ubrzo organizovati širenje
virusa nove države, sa svim nastojanjima
da se očuvaju njene granice, a da se, kada dođe vreme, i prošire, u interesu
ideologije koja se propoveda. Tako da niko neće pojmiti da li je to što se
događa nevolja, ili dobra stvar. Sanjao sam, priznajem, kako Uljanova, na onom
slepom koloseku dočekuje gomila razdraganih pristalica, prvi put u mrklom
mraku, a sledeći put u zoru, i kako on mlatara papirima i govori o tvrdoj
liniji revolucije i kako nisu sve fizičke bolesti psihosomatske, ali mnoge
jesu. „I ja ne želim ništa drugo“, urlao je Uljanov, „samo da revolucija uspe!“
„Sve je u redu“, umirivala ga je Krupska, „ne moraš da brineš, sve ide kako
treba.“ Negde sam saznao da se ta stanica zove Finska stanica, ali to za snove
nije imalo, u tom trenutku, ulogu. Od tog mesta su krenuli, sa Finske
stanice, promišljeni i drugi
nepromišljeni događaji. Ne znam da li je sunce sijalo ujutru, ali vazduh je bio
oštar. Negde sam video i razglednicu ove zgradurine, otvorene davne 1870.
godine, ali ne mogu da je nazovem arhitektonskim čudom.
3.
Čudno, sa putovanja nema fotografija, valjda jedva jedna.
Kao da drug Uljanov nije želeo da pravi uslugu istoriji. Da li je među njima
iko bio fotograf po profesiji, čini mi se da nisam nigde pročitao. Ima scena u
snu u kojoj Krupska poskakuje i priča kako je videla kroz prozor drvoseču koji
obara drvo. Radovala se ovom prizoru kao mala devojčica. Ljudi vole da se
hvale, da preteruju, i čestitaju sebi na određenim snovima, a ne vide da
vladanje sopstvenim snovima manje duguju snazi uma nego sporednim događajima i
emocijama. Nije lepo, ali sanjao sam i kako se prepiru oko hrane. Bile su im
dosadile haringe iz konzervi, pa su pitali: „A šta ima za glavno jelo?“ Onda sam
sanjao svet koji sedi na klupama ove stanice, osmehuje se prirodno i
neodoljivo, kao da će njima biti posluženo jelo na maslacu i čeka svet, a ne
zna koji voz čeka, i ne znam ni ja iz koje sam, ovo, ruske knjige, modernog
pisca iz vremena realizma, u san uglavio. „Ja ću da jedem šta imate,“ govorio
je Uljanov. „Mogu da jedem i konjsko meso, ako ga ima.“ Nije se opirao ispadima
Krupske, bio je uplašen njenim čudnim raspoloženjem, koje je dolazilo iz dubine
njene duše, nije bilo glume. Umela je da leži na leđima preko cele drvene klupe
za pet putnika i da žmuri. „I šta nam ovo govori“, rekao je Staljin kada je
tajno video one koji su dočekali voz. „Mi sada treba da probamo ono o čemu smo
govorili.“ On je žudno posmatrao sve one ljude, a da niko nije znao da je tu.
Poželeo je da im i sam pohrli u susret, da zagrli Uljanova i privije na grudi
Krupsku, ali se uzdržao. „Ovaj narod...“, rekla je Krupska. „Da?“, upitao je
Uljanov. „Malo govori“, rekla je Krupska.
4.
„Nije važno da li
verujem ili ne verujem u snove“, rekao je Uljanov. „Volim da budem u toku, da
sam korak ispred ostalih i u razmišljanju, da mogu da upravljam ruljom“. Ovo
sam čuo u narednom snu, i tamo negde je pisalo, na velikom pak papiru, kako
stanica pamti Prvi svetski rat, Revoluciju, Drugi svetski rat i događaje posle
Hitlerovog rata, i Staljina i ove posle Staljina. „Žao mi je“, mrmljala je
Krupska, koju u tom snu nisam jasno video, što vam se sve ovo neće svideti“. I
malo zatim je rekla glasnije: „Revolucija.“ Ja sam se batrgao u snu i govorio: „Ne,
ne“. Mlatarao sam nekakvom zastavom, i opirao se rečima Krupske: „Revolucija će
biti izvrsna. Zaista izvrsna. Svima će biti jako lepo u Rusiji.“ Plašim se
uopštavanja: recimo da sve što sam sanjao ne vredi ništa, da sam mogao da dodam
kako su prolazili kroz fine predele, da je pred njima pucao pogled na ledeno
more, tajgu, da u Rusiji nikada ne nedostaje svežeg vazduha. Oni su i onako,
koji su imali sreću da su kraj prozor, kao Krupska, satima sedeli i buljili u
predele pored kojih voz prolazi. Neko je podsmešljivo govorio kako treba
štampati popularne knjige i kako ljudi moraju verovati u ono što pročitaju.
Tako je ovo tajno putovanje Uljanova, u snovima, dobijalo, iz noći u noć, neki
tajni zaplet, koji nisam zapisivao u zoru.
5.
Kao i obično, tog dana sam došao s posla, iz redakcije
novina, a onda sam posle večere čitao Hamleta. I u ovoj četvrtoj, a može da
bude i u petoj, noći jedan naš političar, sa nekakve pozornice, govori o
značaju ovog voza, o posrtanju Rusije, o usoljenoj ribi koja je na tanjiru, o
slabostima cara Nikolaja Drugog, pretnjama, klecanju i muvanju Nemačke, pobedi
saveznika u Velikom ratu, sumnjama Hamleta. Pojavio se on u ovome mom snu, gde
se uz tu dobro usoljenu ribu, njegov veliki stomak dizao i spuštao, i videlo se
lepo kako je lokao rakiju, a ja sam,
kada sam ustao, pitao: s kojim pravom je on uleteo ovde? Onda je neko u snu
viknuo da se oni koji puše premeste u odeljak za pušače. Niko se sa ovim
političarem nije upustio u diskusiju, da ne ispadne smešan, a ja sam, mislim,
samo vrteo glavom, dok je negde u senci ove debele mešine sedeo drug Staljin i
pućkao na lulu. Kada sam ustao, posle doručka, uzeo sam da čitam istoriju, o
tome kako su cinični Nemci organizovali ovo putovanje vozom, s namerom da
doliju svoju cisternu benzina na veliku rusku lomaču koja se rasplamsala. Taj
naš političar je mahao, u snu, kopijom Lenjinovih novina koje su se zvale
Iskra, kao da razgoni muve. I nije rekao kako je Lenjinov plan uspeo, iako je
plan, kao i svaki, imao manjkavosti. Ovome nesretniku nije, dakle, bilo teško
da ubedi sebe da je ovako i onako u pravu. „Idi“, gurkao ga je jedan suvonjavi
pored njega, koji je grizao kiseli krastavac, „ne otvaraj više usta ni oči.
Uzmi državni auto i odvezi se do Finske stanice, i hvataj prvi voz, nije bitno
kuda.“ Na licu mu se videlo da je oguglao na ovu rusku bajku, nazvao je
pustolovinom i od jednog suvonjavog uzeo je cigaretu. Voz se tada pretvorio u
niz teretnih vagona iz kojih vire glave ljudi.
6.
„Zavrtnji i
šrafovi uvek idu na svoje mesto“ rekao je lik bez lica. Taj koji nema lice
sedeo je u snu preko puta mene, i ponavljao: „Nisam gladan“. Zvao je Krupsku da
sedne do njega, pitao je šta bi najviše volela da radi u Rusiji. „Stvar je
sasvim prosta“, rekao je čovek bez lica, „koliko doneseš revoluciji, toliko ćeš
od nje, na prevaru, i da uzmeš“. On je osetio da sam ja od njegovih, i rekao je
da je neko dobro platio da se on nađe u ovom snu, i da ja treba da vodim
jutarnje beleške. Na mapi sam sledećeg jutra gledao kako je voz prošao kroz
Nemačku: Štutgart, Frankfurt, Berlin, uz pratnju nemačkih vojnika koji su
posmatrali svaki pokret Uljanova. Jedan od zadrtih komunista mi je rekao, mnogo
kasnije, da su neki vojnici sedeli napred, u odvojenom, vagonu sa drvenim
klupama, razdvojeni od revolucionara, našalio se, da se i sami ne zaraze
bakterijom revolucije, a i zbog toga što su Nemci i Rusi tada bili zvanično u
ratu. On je tvrdio da je i jebena Amerika imala, kao i na hiljade mesta ranije
i kasnije, određene uticaje da se ovaj voz pusti gde treba. Tada su Jenkiji već
bili objavili rat Nemcima. Tako je ulazak Amerike u Veliki rat naterao Nemce da
zamute vodu u Rusiji. Verujem da je onaj bez lica bio zadovoljan mojom pažnjom.
„Ti si dovoljno pametan“, rekao je, „da razumeš da ne razumeš da postoji država
koja ima veliku tajnu nad kojom drhti, a da je druga sila ne otkrije“. Mislio
je da mene ovo zabavlja, tvrdio je kako valja kod sebe imati alat koji može
zavrtnje i šrafove da odvrne i zavrne i rekao je Krupskoj da lepo miriše.
Navodno je dan pre polaska na put iz Ciriha, Uljanov laprdao sa Amerima i
telegrafisao im, ali taj koji se čuo sa Uljanovim nije shvatio koliko je stvar
hitna pa je otišao da igra tenis.
7.
Ugađao sam sebi: ne mogu tek tako iz svojih snova da
odem, iz beležaka koje o njima, ipak, pravim, ubeđivao sam sebe jasnim,
uravnoteženim glasom da ovde ima poruka za nekoga. Uz mnoge reči i slike iz
sna, koje su učinile da sebi predstavim šta je sve bilo, šta je sve moglo da
bude, ja sam se nepromišljeno prepustio sanjarenju, potiskivao sam uzbuđenje. „Ovde
imaš“, rekao mi je onaj bez lica,
„obaveze i posao.“ Nežno je sebe mazio
po obrazima i nastavio: „Ne volim ovaj svoj lažni izgled koji kvari prirodni“.
Taj, isprekidani, san me je naterao da pročitam kako je prognanik iz Rusije,
Uljanov, živeo mirno u Cirihu sa suprugom Nadeždom Krupskom, i kako niko na
ovoga nesretnika nije obraćao pažnju, kako bi rekao moj vrli prijatelj, mudrac,
zaljubljenik u prozu Nabokova, Bulgakova, čak ni onaj đavo iz romana i filma
Majstor i Margarita. Tamo je Uljanov izigravao knjiškog moljca, u stanu nekog
obućara, a najviše vremena je provodio u javnoj biblioteci. Tu je, tako priča
kaže, Uljanov čekao da njegov voz, koji vodi u Rusiju, na Finsku stanicu,
stigne i krene. Bojao se da nije prekasno, da on nije dovoljno dobar da sve to
izvede. Bilo mu je neprijatno kada ga ljudi pogrešno razumeju, i pokušavao je
da ih izvede iz zablude, ili skrene razgovor na drugu stvar. I on se bavio time
koliko hrane ima u ustalasaloj Rusiji, čitao je vesti kojekuda o nevolji koja
je zadesila carsku zemlju. I pred njim se otvorilo nebo kada su javili da je
car Nikolaj Drugi ustuknuo, i da je vreme da Rusiju preuzme kakav drugi, a on
je čitav dan kasnije rekao Krupskoj: „Nema veze, zaboravi ko smo, gde smo, kuda
idemo, koju stvar radimo, ko da budemo, svakako smo u nevolji“.
8.
I moji snovi, u
nastavcima, kao u stripu koji sam kasnije radio, videlo se da su iskidani,
blesavi, kao svi ti događaji sa tim jebenim vozom. Ne jednom sam slegao
ramenima i nisam ništa komentarisao. A Nadežda? Ona je Uljanovu zadavala više
brige nego svi drugi oko njega. Ona je, kada je u pitanju odnos prema
revoluciji, bila na početku kruta i na kraju nesigurna, jer je on odjednom
postao nepoverljiv prema svima i neposlušan, i stalno je imao presavijene
novine u džepu sakoa. Tako joj je, ne bez cinizma rekao: „Nema veze, nisu nam
naplatili karte. Izgleda da je trošak celog puta bio na račun velike kuće“.
Tešio je da od svega što su im nudili, ništa nisu odbili, ni dezert. Oni koji
se bave umetnošću sve će ovo udrobiti u nadrealizam, farsu i iracionalnost,
dodati tome malo Kandinskog, Maljeviča, Burljuka, Tatlina, Harmsa, Bulgakova i
čitav balet Boljšoj teatra. Krupska je umela da se rastuži. I njihovi odnosi su
zahladili, međutim ona se bojala da ga razočara. Istorija, morao sam i toga da
se dokopam, veli da se u Cirihu u njihovo vreme motao i Džems Džojs, praveći
žvrljotine, ali on se nije ukrcao u voz Uljanova. Od svih tih koji su se tamo
kretali po kabareima, kuplerajima, trošili vreme na razne dade i pomade, jedino
je Uljanov Krupskoj komentarisao ljude i trenutak: „Kako ne razumeš? Nema tu
šta da se razume. Ovo je vek revolucija, a ne vreme humanizma i renesanse. Ako
se ova revolucija narodu ne dopadne, rado ćemo joj doneti drugu. U svakom
slučaju onaj kome se ovo ne dopadne dobiće nešto drugo.“ On su rešavali
odjednom i po nekoliko, teških, ukrštenih reči. O tome su govorili mnogi, sa
mirom i bez. Niko se od poznatih nije ukrcao u voz Uljanova. Imao je Uljanov
ideju da zakupi i avion da krene u rasturenu Rusiju, besneo je da revolucija ne
valja bez njega, a nije bio dadaista, rekao bi pesnik Matić, onaj koji je umeo
da kaže: „Treba sve učiniti da ja uspem.“
9.
Lav Trocki je sve to pratio, zapanjen, iz Amerike, kao da
prvi put čuje da će se revolucija zbiti. Nije prestajao da govori, telefonira i
šalje telegrame. Tako se on, sa određenim, zakašnjenjem javio i u iskidanim
snovima, jer njemu je trebalo vremena da dođe iz Bronksa, iz Amerike gde treba.
On će i postati Čovek iz Bronksa na čelu ruske revolucije. No, ako je u stvarnosti
bilo preterivanja, ovakve i onakve Amerike, ništa manje nije moralo da bude i u
mojim snovima. O Trockom i ljudima oko njega, pisalo se ovako i onako, od tog
Bronksa, putovanja brodom Halifaks, do kraja igre sa Staljinom. Krupska se samo
cerila: „Ne govori mi o Trockom, kikotala se, on sve prebrzo objašnjava“. I
kako se razastire veš da se suši, tako su se vesti razastirale, dok se ne osuše
i izblede. „Putovanje Trockog ne može se porediti sa putovanjem Uljanova“,
rekao je okoreli komunista, Lavov saborac. „On je prvo Lenjina trebao da
pošalje u Englesku, a da ne traži ni od koga savet“. Trocki je, navodno, krio
svoju muku, sumnje, i svoje nespokojstvo, ali se ne zna da li je bio dobrog
srca ili se pravio da sebe za neke stvari prekoreva. Rekao je: „Revolucija nije
jelo, i ni meni nije jasno o kojoj vrsti metafore se radi.“ Ovo zaista dosta govori o njemu. Drugi put neće
raditi što je radio, jer drugog puta neće biti. Krupska blesnu krnjavim zubima:
„Ne volim železnicu, ali ona nas je dovela, uprkos kašnjenjima, gde smo
namislili“.
10.
Pa, normalno, mnogi su mislili da se sa stripom i snovima
ludiram. Tamo je sve izgledalo jako glupo, i u snu i u priči moglo se pripisati
sve i svašta događajima i ljudima i sama priča bi se mogla razvijati i drugačije. Jednostavno mi
je prijatno da tako mislim, jer me priča ne opterećuje. Pa, molim: „Neka bude
svetlost“, rekao je ko je trebao da rekne. Bivalo je noći kada mi se i sam san
gušio i dobijao patetične prizvuke i grimase. Sanjao sam kako Uljanov u vozu hrče,
u onom običnom, drvenom vagonu, obojenom u zeleno, a ne u crveno, i sanjao sam
prtljag koji Krupska nosi, koji je i nju, kada otvori kofere, iznenađivao i
zbunjivao. Da li sam, kao mlad, san dobro razumeo? Verovatno nisam. San je
prema meni postupao tako kako san postupa prema svakome ko sanja tuđe snove.
Niko ne zna, reklo bi se, koliko je puta taj voz skrenut na sporedni i slepi
kolosek, ali on je, taj vagon druge klase, stigao gde je stigao kada je stigao:
prošao je trenutak kada se Rusija, da voz nije stigao, mogla da spase. Cik-cak, još samo koja noć, i san je mogao da
završi u nekom drugom, tuđem, stripu. Još par crteža i misli u onim oblačićima
i ceo svet bi bio drugačije uređen. Postoje tu stvari o kojima se može govoriti
blaže, ne nežno. Tu nije bilo postupnosti ni potpunosti. Ja sam se bojao samo
da u snu ne sretnem druga Staljina, jer me je njegovo ruganje plašilo. Navodno
su vagoni od Berlina prebačeni na trajekt i tako su prešli Baltik. O tome kakva
su sve dokumenta koristili, ova trideset dva putnika, ima raznih verzija. Mnogi
istoričari su, kasnije, tragali za tovarnim listom, ali ni njega nigde nije
bilo. I fotografski aparat je, dakle, ostao prazan, možda i uništen. Postoji ta
jedna fotografija kako drug Uljanov tvrdo hoda, nalik na kakvog ciriškog
burgera.
11.
Kada ujutru priđem lavabou, kvasim četku vodom, i češljam
se sve dok svu kosu ne prilepim za glavu. Imao sam uvek duge nokte, ne volim da
ih podsecam. Pa, onda, hajde, mogu priču nastaviti i ovako i nikako, vreme je.
Dok sam vodio, kakve-takve, beleške i dok sam radio strip, nisam mislio kako bi
se o ovome mogao napisati i nešto duži tekst, a ne samo ovaj u oblačićima
stripa. Međutim, sada ovo nazivam, bez ikakve rasprave, svojom lenjošću. U mom,
iskidanom, snu je, iz meni nepoznatih razloga, rekonstruisan ulazak Uljanova u
Finsku stanicu, uz Marseljezu, i Marseljeza se onda negde gubi. Pojavljuje se
tajno, mada u izmaglici, kako je već rečeno, drug Staljin. I vidi se kako je
neko nekome brzo dao ruku, ćuteći: i taj koji mu je prihvatio ruku nije se
protivio. Tako je potvrđena i nastavljena započeta ratna, ruska klanica, i
događaji su krenuli u svim pravcima, odjednom: i Uljanov je radio ono što su
Nemci mogli samo da požele, ali nisu smeli da sanjaju, ni spominju. Negde vele
da postoji Uljanovljeva opaska da nema čuda u prirodi i istoriji, i postoji
sumnja da mu je ovo neko, sticajem okolnosti, gurnuo u usta. Taj zadrti,
okoreli komunista Trockog, u jednom kafanskom razgovoru, gde se ne zna koliko
je bilo uhoda, parafrazirao je Uljanova, kako oni koji treba i završe na
đubrištu istorije. „Takvo je vreme, istorija i istina menjaju uloge, reda
radi“, rekao je. Posle ga nigde nije bilo, a onaj bez lica je rekao: „Da mu
čovek pozavidi“. Naposletku ako je neko Lenjinu u usta stavio ono što je
stavio, to protiv mene, ne govori ništa: Ja nisam luda koja puzi po podu, ni
dete.
Peron C, slepi kolosek
„Šta ću raditi večeras?“, pitao sam se kada sam završio
ovu priču. Najbolje je da odem u Kinoteku: daje se divan Ajzenštajnov film:
Oklopnjača Potemkin. Hajde, da svemu dam drugi obrt. U stvari, od priče ne bi
bilo ništa, uprkos snovima, stripu, dnevniku i svemu ostalom da ja nisam, u
trećem razredu gimnazije, pitao profesorku istorije, šta bi bilo da je voz
umesto u hladnu Rusiju stigao u Ameriku. Profesorka, zbunjena, i, kasnije sam
shvatio, uplašena, pitala me je i šta mi to znači, ali ja sam samo odmahnuo
rukom. Sutradan su došla dvojica, nisu rekli iz koje su službe, i postavili mi
isto pitanje i pitali me: znam li geografiju i da od Ciriha do Amerike nema
direktne pruge, da tamo nema ni Finske stanice. Ja sam rekao da znam i da mi
pitanje koje sam postavio ne znači skoro ništa. Onda su oni iz moje fascikle,
sa mnom, izvlačili skice za kaiš po kaiš stripa, slagali ih na stolu u
trpezariji, dok je majka kršila ruke, i gledala kako ređaju crno-bele hartije,
kako im ja diktiram. Jedan od njih je pažljivo i uplašeno gledao strip, drugi
se blago smeškao. Taj je začuđeno gledao s kojim spokojem i naivnošću
nastavljam da izvlačim komade hamera. Tako: ja ne znam šta se tada našlo u mom dosijeu, koji je onda otvoren. Kada sam
ga nedavno dobio na uvid, tamo nije bilo papira, ni voza Uljanova ni one
stanice.
