paradoks

Neodređeni čovek vozi bicikl kroz grad. Poštuje pešake, pazi na decu, prelazi put na pešačkom gurajući bicikl, vozi kroz park lagano zastajući kad mu neko naiđe u susret, a onda silazi u tunel podzemnog prolaza, skine masku- nema nikog - i krikne iz sve snage.

Vlast već dugi niz godina ulaže velike napore da uskladi cenu i kvalitet besplatnog školovanja u Srbiji. Šta demonstranti kao cilj imaju da sruše? Vlast ili grad? Sad tek vidimo zašto je naš narod godinama spuštan sa oblaka na zemlju. Da bi mogli lakše da ga gaze. Na krštenju smo se svi odrekli sotone. Na izborima još uvek nismo. Od svega što nam se desilo u životu, samo ono što nije bilo za pamćenje, mi ne možemo da zaboravimo! Naše biračko telo još uvek nije mrtvo, ali se nalazi u besvesnom stanju. Vlast sirotinju ne proizvodi za izvoz. Samo za svoje potrebe. Nikad nemojte prepisivati tuđe aforizme od reči do reči. Uvek u njih dodajte i nešto svoje... Srušeni snovi su poslednji ostaci svake civilizacije.

Ne može se razumeti odjednom privlačnost novotarija, jer iza njih stoji i zatamnjeno vreme. Tako i shvatam ovo što donosi uzavreli vek, i ne uzimam zdravo za gotovo. I pomislim kuda svet može da odvede jedan pronalazak, a nije Teslino obrtno polje i naizmenična struja. I vidim koliko je čovek osuđen da bude sam sa sobom. I zar je svet, pitam se, u ovo kljakavo vreme interneta i bolesti, baš dovde doterao. Tako, zanimaju me besplatni razgovori preko interneta koji su preplavili svet. I dobro, pitam se ne dešava li se ovo s nekim ciljem? Nekad sam mislio da je skajp namenjen samo sirotinji, dijaspori, nostalgiji, onima koji hoće jedni druge da čuju i vide a nemaju para, a vidim da je ovo uzelo prilično maha, i evo skajpa na sve strane, u svim TV ordinacijama. Sede dokoni, umišljeni ljudi po stanovima, kućama, u gradovima i vukojebinama, ovde i belom svetu, i odgovaraju na mudra, pripremljena pitanja TV novinara. Na ekranu se odvija program uživo i umrtvo, snima se odzdo i od...

Усмерене оловном ручком Великог доушника, четири силе Осовине Космоса Ватра, Вода, Ветар и Васељенски ужарени швигар опколиле су нашу избегличку колону. Нико од нас не сме да погледа устрану јер ће му одмах нешто бити одузето. Пред нама потопљени предели, само да стигнемо до улаза у пећину, за Четири силе ту је крајњи циљ, да нас у тами изгубе из свог погледа. За нас то је спасење јер смо као зналци античких трагедија увек стигли да преживимо пред свршеним чином. Испуштајући магијске мехуриће нестајемо у брзој води понорнице на путу до нове отаџбине. Силама од Великог доушника стижу сигнали да ћемо васкрснути као и у многим вековима пре нас самих. Изронићемо, али где? Залуд су опколили Лепенски вир, из њега израњају само наши давно пуштени мехурићи претварајући површину Дунава у велико пенушаво брдо. Далеко иза њихових леђа уморни од мрака уживамо посматрајући заблуде Четири силе Осовине Космоса ...

On ume da se samoobmanjuje, traga za stvarima koje navodno olakšavaju život. Slušam, takav je Milan, svaka mu je ideja   pronalazak. Mitar traži od barmena metalne pare, pita imamo li želja, odlazi do džuboksa. A one pesme koje je on pušta su uglavnom gde pevači jauču i pate. Sedimo s kriglama piva uz šank, na onim visokim stolicama, prošao je redovan radni dan na izradi softvera za jebenu jenkijevsku firmu, petljamo se danima oko igre gde kornjača nadmudruje brzog zeca. “Mislim sam kako bi valjalo”, zaneo se Milan, “da mogu da napravim softver koji bi obuhvato knjige koje sam čitao i da dobijem rezultat koliko sam slova, rečenica, hartije pročitao uzalud.” Odjednom mu je stalo da ne odustanem od razglabanja o ovome. Sačekaj Mitra, opominjem ga. A ideja o uzaludnosti čitanja javila se na otpadu hartije, tamo je video koliko ima napisanog sranja koje ne treba nikome. Zamišljao je, ne odustaje, dok je gledao s čuđenjem bilmeza na viljuškaru, kako prebacuje bale presovane hartije ...

Imao sam čast da među prvima zapazim aforistički dar Todorova i da budem recenzent njegove prve zbirke aforizama, sa simboličnim naslovom Sirotinjska zabava, u izdanju Dange. Drugi recenzent i ujedno urednik te izdavačke kuće bio je as našeg aforizma Aleksandar Baljak. I direktor i glavni urednik Dange bio je vrhunski satiričar i dramski pisac, urednik čuvenog Indeksovog pozorišta, Petar Lazić. Ova ugledna imena pominjem kao srećan sticaj okolnosti na književnom startu Milana Todorova, što je inače redak slučaj ne samo kad su u pitanju satiričari već i pisci drugih žanrova. Naslov zbirke je kolokvijalna sintagma relativno novijeg vremena, metafora nastala u sirotinjskim naseljima, koja svodi noćni život na seks i spavanje, za razliku od imućnijih članova društva, koji imaju para za kafanske i druge provode. Aforizam izmešta uvid iz socijalne u političku sferu i folklorni topos pretvara u metaforu raslojavanja društva na one koji imaju i one koji nemaju. Kratke narodne ...

Danas se tužnim srcem zauvek opraštamo od dobrote. Neka joj je večna slava! Više nije sa nama. Do nas dopire mnoštvo slavljeničkih glasova, a samo se jedan dobro čuje, oni slave našu tugu i prizivaju zimu u proleće sa krilatim belim zmijama najavkama.  Daća za pokojnika je u našoj jednosobnoj kući sa pet zvezdica na nebu. Svi grcamo u suzama, kukamo naglas i gromoglasno štucamo bez prestanka uplašeni da štucanjem ne prizovemo nekog odande i preklinjanjem; samo da nam ne dođe s neba.

Kakav smo mi to narod?! Nama nijedna loša vlast nije dobra. Ja ne bih imao živaca za dan duži od 24 sata. Dugo nisam bio u pošti. Kad sam poslednji put bio još je neka riba koju je karao Bukovski radila na šalteru. Seljak čovek uhvatio neke gole u žitu i isterao ih kombajnom iz njive. Umesto da im je naplatio ambijent za snimanje ponića on uzeo 15 dinara za kilo žita. Napolju je tolika vrućinština da mi žao da isteram muvu iz stana. Gledam nešto u ovaj telefon pa se mislim kako stanemo svi u njega . Ajd što u televizor živu mali ljudi još đene đene al ovo brate tanko. Ne znam zašto ljudi u objavama pišu qurac umesto kurac. Čuvajmo naše lepo pismo! Ja sam čitao u novosadskom Dnevniku da je stanje svuda u svetu gore nego kod nas. Neće biti umanjenja plata i penzija, nego će se samo skidati sa njih da bude lakše. Vlast se toliko duboko spustila u narod da je već u podzemlju. Objavite koje zemlje ne zatvaraju granice za Srbe. Ma...

Telefonski imenik mrtvih pretplatnika  Milana Todorova je koherentna zbirka priča ujednačenog estetskog dometa, bez i najmanjih jezičkih iskliznuća; tematskih, motivskih i stilskih dobro izbrušenih elemenata, koji su čvrsto uvezani u zaokružen narativ. Jedna od vrlina ove knjige jeste i to što se lako i brzo čita, jer je ispisana konvencionalnim, realističkim književnim postupkom, uobičajenim za novinsku priču, te će stoga sigurno naći put do poštovalaca kratkih proznih formi. Srđan V. Tešin

Novi roman Milana Todorova (koji sam čitao u rukopisu za vreme nastajanja) naslovljen neuobičajeno jednoglasno i surovo GRBAVCI je ono što sam očekivao od autora tri prethodna romana posvećena mađarsko – srpskim vezama, da zaokruži svoje viđenje epohe dvadesetog veka i slom generacije koja se dizala i padala, da bi konačno u svojevrsnoj epskoj katarzi pala otvarajući prostor za nove ljude i nove mogućnosti. GRBAVCI   su uznemirujući roman sa satiričnom projekcijom grupe mladih ljudi koji su prinuđeni da žrtvuju prijateljstvo, ljubav   pa čak i buduću decu da bi ponovo rodili svest o neophodnosti pobune zarad radikalne promene života. Autor se ovim romanom ne odriče svoje omiljene teme porodice u istorijskim lomovima, ali je sada tu i ono po čemu ga prepoznajemo: oštar satirični   refleks i nenametljiva ali   zapamtljiva ironija. Toliko za sada, Branislav Stojanović