paradoks

      Odesa, topli grad na Crnom moru za mene će uvek biti grad lutaka. Carstvo prošlosti vraća mi se sad u obliku rata. Ruska vojska je zauzela Odesu. Taj grad za koji sam bio uveren da je u Rusiji. U stvari, znam da je bio u Rusiji. Moji roditelji su preko rođaka u Mađarskoj stupili u vezu sa nekim bračnim parom iz Odese. Oni su bili Rusi. Sećam se, on se zvao Vasil i moji su tog dobrodušnog ćelavog debeljka zvali Vasa. Njegova žena je imala cincarske krvi. Možda su je imali i moji. U svakom slučaju, počeli su, za ono doba, neobičnu trgovačku saradnju. Vasil i njegova supruga su mojoj majci, otac se nije petljao, slali pakete sa dve ili tri lutke izlivene u ružičastom kaučuku. Bile su velike skoro pola metra. Imale su oči na rasklapanje. Kupovale su ih starije žene koje su posle te lutke oblačile u haljinice svojih odbeglih ćerki i smeštale u hladne, takozvane gostinske sobe na krevetima sa uštirkanim posteljinama za tri generacije. U tim, mrzovoljnim pred...

      Sitna zadovoljstva. Grad je pun debelih devojaka. O debelim muškarcima se ne sme govoriti u vremenu kada je oličenje muškosti fizička snaga. Dakle, brza hrana. Rolovane vešalice i te stvari sa sertifikatom dobijenim na sumnjivim roštiljijadama. (Da li se tako kaže?) Iznad roštiljarnice neka mlada žena vežba u plavom tankom trikou. Diže tegove koji će joj smanjiti grudi. Da li ona uopšte misli o tome? Na pljeskavicu sa lukom i kolutovima sveže ljute paprike potrebno je čekati deset minuta. Dva pijanca na klupi ispred monumentalnog spomenika Kralju oslobodiocu razmenjuju iskustva iz zatvora i hvale mogućnost da se posle dve trećine izdržane kazne izađe ukoliko je osuđenik pokazivao znake dobrog vladanja. O tome razmišljam sve učestalije. O dobrom vladanju i kazni. To su mutne i vrcave stvari. Ljudi mnogo pričaju, ali ništa ne preduzimaju. Pobednik je sav u gvožđu. Ili je to bronza. Legura koja ne rđa. Nebo iza je boje ćilibara. Klimatske prom...

Sa sanjivim očima, poluoklembešenim kapcima, pošto je drugi dan kako ne spavam dobro, posmatram izložbu fotografija najvećih svetskih fotografa. Izložba je tematska. Svet i migracije. Postavljena je na glavnom gradskom trgu. Na otvorenom. Kod spomenka Miletiću. Ako padne kiša… Zašto ne misliti pozitivno? Međutim, o migracijama imam stav koji se kosi sa lepim mišljenjem i ne bih da ga mnogo obrazlažem, tim pre što bih u takvoj jalovoj diskusiji morao da se raspravljam o pitanjima boje kože i umora od kolonijalnih ratova u ime demokratije i ljudskih prava. Umesto svega ja zastajem u krugu slika izbegličkih porodica koje posmatra mlada crna žena. Ljudi na fotografijama su očajni, a ona je sama. Usamljenost   iz te slike u jakoj je suprotnosti sa odjekom devojačkih potpetica pri susretu sa mermernim poplačanjem trga. Izbeglice na slikama su crne. Tamnije nego inače. Da li je to od staha, gladi ili umora – ne znam. Osećao sam se loše. Naravno da to nije za poređenje. Mogao sam s...

    Kad sve prođe, sve žene su bezimene. Kad bi postojali memoari devojaštva i momaštva, da li bi bilo razlike? To nevidljivo koje nastupa posle liči na one, daleko im lepa kuća, scene masovnih venčavanja na trgu. Slepi putnici u brak. Neko vreme su te masovke, koje su podsećale na scene grupnog seksa u nastajanju, bile veoma popularne u našim gradovima. Ko se tu s kim venčavao, niko od učesnika ne zna. Važno je mahanje za televiziju. Ja, pak, preferiram diskreciju. Krabulje na februarskim maškarama. Ili brz prelet na tvoju priču na fejsbuku, koji možeš samo ti da vidiš. Pa sad ti – vidi. Šta to znači, uglavnom, ne znaš. Nevidljiva stvorenja za muški um se stalno gomilaju. Čovek počinje nešto da smišlja. Ideje ne sme da stavlja na papir, jer svaka ideja kada se stavi na papir deluje preuveličano. Ipak ponekad to radim i to ni na šta ne liči. Možda na neke prekrštene ženske noge kao znak poništavanja želje. U takvim slučajevima obično mi bude vruće, ...

  Postoje dve vrste ranjivosti. Ona koja pogađa tvoj lirski solo i druga. Ta druga, kao proširena ispovest u drvenoj crkvenoj niši koja opominje na hronologiju. Svi smo zgnječeni istom intimnošću. Svedočanstvo te činjenice je odlazak na pijacu u rano jutro. Ima nešto uzvišeno u moći povrća, u njegovom skoro opipljivom protivljenju zimi   i nagoveštaju poraza naše smrtnosti. Ispred kuće pokojnog prijatelja stajala je živopisna grupa momaka. Ne znam ko sada boravi u njoj. Dugo je čamila. Prijatelj je imao ćerku. Gledao je sakriven iza školske ograde kad je majka odvela. To je taj unutrašnji pristup o kome čovek, s godinama, sve više razmišlja. Sad možda baš ona živi tu. Prolazim polako. Momci su samouvereni. Jedan, u sredini, je punačak, nosi kratku crnu bradu i na čas mi se učini – on je. Sledećeg trenutka automobil se zanosi u krivini. Ne nije on. Upirem nogom u stopalo kočnice. U ovoj krivini je dozvoljeno tek četrdeset kilometara na sat. Ušao sam sa osamdeset. Nije d...

        Neka žena je mirno spavala kad je oko jedan čas pre ponoći probudilo lajanje njenog psa. Ustala je da vidi šta se dešava. Sledećeg trenutka komad meteorita velik poput šake probio je krov njene kuće i pao na jastuk na kome je do tog trenutka bila njena glava. Tako se ponekad osećam. Umesto psa, imam to odvratno sećanje koje me uči gde je kamen za glavu. U stvari, kad bolje razmislim, nije to sećanje. To je više nešto kao: želeo bih da se vrate neki ljudi u nekim   čistim danima, opranim kao dubine neba, vode... U snu imam osećaj da padam, ali imam osećaj i da, dok padam, širim krila. Imam tu, nekad ne baš prijatnu, sposobnost da pamtim snove do najmanjeg detalja. Ponekad zapazim trag na usnama neke žene koju sam, ko zna kako i zašto, voleći dozvao u san. Neka žena pliva leđno. Pre toga hoda po vodi. To je, naravno nemoguće. Ali, ona hoda. I u njenom hodu meni se ne čini ništa nelogičnim, osim njenog profila okrenutog od sunca tako da ...

"Kasni životi muškaraca", "Klub Čarlsa Bukovskog" i "Pas koji je plakao na železničkoj stanici"... tri priče koje sam napisao prošle jeseni objavljene su u najnovijem januarsko-februarskom broju LETOPISA MATICE SRPSKE Časopis je dostupan u PDF formatu na sajtu Matice srpske.

Primetio sam ga još u autobusu na liniji 9 ili 8.   Ne sećam se. Nije važno. Mi smo se švercovali, a on je imao pokaznu u džepu. I lovio nas je. Išli smo u iznajmljen stan u kome smo stanovali.   Nismo nameravali da se tu zadržavamo. Bili su to samo počeci. Sve nas je vuklo na i tako dalje. Travnjak ispred zgrade je bio spržen. Metalne okrugle šipke umrljanje blatom sa oficirskih čizama. Ravni, tupi odsečak grada. Ledina na kraju. Poneka bašta. Poneko groblje sa očiglednom namenom da se širi, videlo se to u očajnom njihanju svilenih bezvrednih trava u punokrvnoj vojvođanskoj perspektivi na horizontu polja. Stan je bio prljav, ali nismo marili. Neko je napisao na zidu: Prljav si, zide! I : Jebem te zide! Voda u čaši, zaostala pored kreveta se pokvarila i usmrdela. Očigledno je da nije bila sveta, iako su svake godine na praznik Bogojavljenja u gradskom vodovodu obavljali ritualni obred osvećenja vode pred kamerama državne televizije. Da li je sve bilo samo kružno sk...

      Noktom ukoso zasečete Srebrnu foliju kojom je obložena Test traka i uhvatite je pažljivo Za kraj na kome je odštampan bar kod Kad ste to učinili Uvucite deo trake sa kodom U otvor aparata Posle nekoliko sekundi Na ekranu će se pojaviti natpis Apply blood Vaše je samo da na vrh trake Nanesete kap krvi Bez čežnje Bez tuge Možda sa malo muzike u pozadini.

Obično na kraju večeri dan poprima sasvim drugačija obličja. Ja to nazivam tumačenjima. Ja, koji ne znam više šta je more i zalazak one kugle na pučini koju je trebalo deliti vertikalno a ne horizontalno. Ali to bi verovatno   bile Jakovljeve lestvice za nebo i uvek ista rvanja sa anđelima. Ne želim da se borim sa anđelima. Tu uvek postoji rizik od ponavljanja. Zahvalan sam bogu što mogu da se setim i da zaboravim. Ne pamtim, razumljivo,   početak svog života. Slušao sam nešto o tome, ali nisam mogao da razaberem sve. Uostalom, ni kad sam bio vrlo mlad nije me zanimala sopstvena prošlost. Izgleda ipak da sam se rodio jedne godine,   jedne jesenje nedelje, uveče oko osam. Moj otac j bio, za ono doba već star čovek. Moja majka, mlada, veoma mlada. Biće to kasnije izvor nekih dilema i problema koji su do mene stizali u talasima. Uspon, pad. More. More za kojim patim kao da sam Mađar. Možda zato što je moja majka iz Mađarske. Ili, tek onako. Sentiment u predvečerj...

  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...

  „Devojko mala, pesmo moga grada“ itd.   Od nekog vremena imam običaj da skoro svako veče odlazim u grad.   I tu, u zavetrini starog, ponovo pronađenog grada, sretnem tuđe oči. Ne ma gde, nego tamo gde je sudbina zabola šestar u asfalt, u kaldrmu ili šta već i pijano ciljajući rekla ovo je centar. Centar zaboravljenih likova. Prolaz Aleksandra Tišme ( Za crnom devojkom ), pa malo napred. Iza ostaje palata u kojoj je živeo Janika Balaž. Veliki ljubitelj mladih devojaka. Sećam se da sam, odlazeći kao novinar sa bonom za hranu u hotel Putnik (bonom koji smo trošili na božanska pića), ispred   Tanurdžićeve palate često viđao i njegovu   crnu devojku. Bio sam ubeđen   da je reč o ponovo pronađenoj ćerki. Sećam se jedino da je, zahvaljujući njegovom autoritetu, ušla u postavu Velikog narodnog orkestra radija. Ars longa, vita brevis. Umetnost je duga a život kratak. Oveštalo je to reći. Ipak, upravo to piše na novcu. Moj nesnosni prijatelj iz mlados...

  S vremena na vreme, u snu mi se pojavljuju kao protivnici različiti muškarci i žene sa kojima sam, inače,   bio u dobrim odnosima. Znam, znam… San je laža, a bog je istina. Međutim, šta ako su oni i one anđeli? Anđeli kog zaveta? Stari zavet je surov.   Postojale su teške godine u kojima sam tražio smisao onoga što mi se dešavalo i još više način na koji bih trebalo da reagujem – u Starom zavetu. Podvlačio sam grafitnom olovkom određene poduke. Solomun je bio moj favorit sa podvučene dvadeset i dve rečenice. Mogu mirne duše da citiram meni najomiljeniju: „Hoćeš li baciti oči svoje na ono što brzo nestaje? Jer načini sebi krila i kao orao odleti u nebo“. Ipak, moram da priznam da se anđeli, bar u onome što sam ja proučavao, ne pojavljuju u znatnijoj meri. Štaviše, u mom vidokrugu ih nije bilo. Razume se da to ne znači kako ih nisam priželjkivao. Anđeli su nekada davno bili ljudi kao i mi. Sveci su bili ljudi kao i mi. Bogočovek je bio čovek kao i mi. ...