paradoks

  Mršava je razlika između privida i stvarnog života. Ovom ulicom malo ko prolazi. Mislim, skoro niko ne prolazi pešice. Prolaske u tutnjavi polovnih nemačkih automobila ne računam u stvarno. To je samo tumaranje duše u potrazi za iščezlim smislom. Ili neka neobjašnjiva glad da se dosegne, ionako neizbežna sutrašnjica, ali pre vremena.  Dugo mi je trebalo da shvatim da prava snaga nije u oktanima i brzini koju oni daju, nego u susprezanju sebe. Kočnice su vam dobre, rekao mi je mehaničar u auto servisu prilikom tehničkog pregleda. Trebalo je uključiti se u dan. Kamioni su tutnjali. Svako malo udarili bi pešaka na prelazu. Kamioni iz Bosne, Slovenije, Hrvatske… Svi su nas gazili. Vlasnici radnji na glavnom drumu mogli su samo od slika pokojnika prodavanih rodbini da žive mesecima.  Ali, svi smo oslepeli. Ne vidimo se. Živimo u nekoj uvežbanoj sigurnosti. Niko ne sme da iskorači. Recimo, ona usamljena debeljuškasta plavuša u jutarnjem kafeu, koja ne diže pogled pola časa i ...

    Bombardovanje je, ona leži u solarijumu zatvorena u kapsuli istog oblika projektila koji ruši njen grad…tu neku vrstu kocke radi često… velike su šanse da će nestati struje i da će ostati bez vazduha… spustiće me zajedno sa kapsulom u raku… deco bacite grumen zemlje na solarijum… reći će moja mama… mojoj deci…I još će reći… govorila sam da to nije zdravo za njene mladeže… ili zamišljam da su svi pobijeni dok ističe moj 15-ti minutić… grada nema… izlazim i oblačim se pod vedrim nebom… preplanula preskačem ruševine… po zvuku idem da vidim kako gađaju žeželjev most… spuštam crne solarijumske naočarice … spremna za bljesak.

      Prvi je dan proleće, može da bude bilo koje godine u ovom srećnom veku. Sedeo je s njim za stolom u trpezriji, žena mu je umrla pre dve godine, pili su kafu koju je dobio na dar od nekog ko je mislio da joj je istekao rok, on nikad nije verovao da datum određuje valja li nešto za upotrebu ili je za bacanje. Posle dvadesetak godina provedenih na ulici, nagrizla ga reumu, izjeda, i shvatio je kako je vreme da ga sin nasledi u poslu, dugo ga je štito od ovog, ali od nečeg mora da se živi. Sin sigurno nije više toliko mali, možda on i ne želi da se odrekne bezbrižnoszi, ali vreme je da vodi sam sebe kroz život. Poklonjena su mu davno drndava kola, Nemci ga zovu Trabant, ali se kotrlja, ima ulogu . Smestio je osamnaestogodišnjeg sina pored sebe u auto, već ga ovaj moli da krene na obuku da vozi, ali govori mu   da je rano, a trebaju i pare. Imaju malu kuću iza Mirijeva, dve sobe, kuhinju i od skora, hvala Bogu, i kupatilo. Žao mu je da ima samo jednog sina, ži...

  Ušli smo u taj neugledni restorančić na obali reke slučajno. Ili po nekoj nuždi više sile. Pogled je bio osvežavajući. Dunavom je plovio ogromni od patine i mrazeva nagrižen bager za vađenje mulja. Kretao se veoma sporo. Mali remorker je pokušavao da ga usmeri ka levoj obali, ali izgledalo je da nema snagu da to učini. U svakom slučaju bar ga je držao nasuprot strujanju reke, takoreći u mestu. Konobar u farmericama i beloj košulji delovao je kao neko kome je ispod časti da radi svoj posao. Dve kafe i dve mineralne, rekao sam mu. I odmah da platim. Da li hoćete da ručate? Nećemo. Konobar nije ni trepnuo. Nije ni skinuo mrzovoljni izraz sa lica. Prezirao nas je. Bilo je očigledno. Nije voleo svoj posao. Možda nije voleo nikoga. Možda je imao loš dan. Ja, inače, ne volim kafu i pijem je tek u samoodbrani, kada ne znam šta ću. Bacio sam pogled preko njegovih mekih, pihtijastih ramena. Obala zarasla u grmlje vrba, ševara, blata i smeća. Poradovao sam se da će onaj pl...

  Bili smo u Amsterdamu. U ulici crvenih fenjera. Doduše, nismo videli nijedan fenjer. Ulica oivičena kanalom. Ništa posebno. Nešto kao Dunavska u Novom Sadu. Ali, ne. Ti olaki toponimi su smrt za iluziju. Zamisli "Smrt ljubavi u Perlezu". Ne deluje. I tako, izlozi. U njima žene u crnim i zlatnim gaćicama. Jedna mala plava u belim. Izgledala je kao tek izgnana iz raja. Zamisli, kaže mi drugar za koga ne znam da li je još živ, da sretneš ovo na nekoj jadranskoj plaži. Šta ima da zamišljam? Sutra bih je ženio, kaže. U staklenu kutiju ulazi mladi japi. Nosi ruksak na leđima, kosa mu je previše začešljana, naočari na očima. Plavuša navlači zavesu na izlogu. Mrak traje nekoliko minuta. Smeo bih se zakleti ne više od sedam ili osam. Nepunih deset. Zatim, momak izlazi. Jednako je beo u licu i zift kose kao prilikom ulaska. Imaće o čemu da sanja kad odrtaveo, u sto petoj godini života, sa pelenama i cevčicama na ustima bude obnavljao svoj svet zarastao u gvozdenu rđ...

  (nad rukopisom novog romana Milana Todorova) Roman „Kukavičke junačke pesme“ donosi primer finog, lirskog pripovedačkog tkanja, ali i uznemirujući uvid u svet koji se raspada u bezosećajni lični i opšti haos. More spokojstva, ukoliko ga je bilo, definitivno je nestalo i naš svet se sada kreće kroz iskustva nevolja čiji smisao, uprkos svim pokušajima, ne možemo da shvatimo. „Kukavičke junačke pesme“ ipak nisu pandemijsko štivo kataklizmične prognoze, nego pre svega urbani ljubavni incidenti. Odjeci slučajnih događaja, svakodnevne običnosti koje bi trebalo da drže ljudski život u onome što se zove priviknutost na normalu i standarde zajednice a to ne čine – otvaraju polja spekulativne fikcije na   svež i uzbudljiv način epske romanse. Svojevrsne putopisne beleške iz života gradskog usamljenika koje se nižu u ritmu trkača govore o nemogućnosti oblikovanja života u jasnu i dovršenu celinu. Stoga život, sa svojim ponudama i iznudama, vodi glavnog junaka u „mentalno družen...

  Postoji taj neki sajt za istinite erotske priče. Zaboravio sam kako se zove. Posetio sam ga na nagovor jednog dobrog starog prijatelja koji je povremeno pisao za njega. Bio je razveden i mogao je komotno da se prepusti najintimnijim ispovestima. Ipak, moram da priznam da sam ga jedva nagovorio da mi oda adresu sajta. Obećao sam mu zaštitu lika i dela. Posebno zbog toga što ga jedna dama, naša zajednička poznanica, ugledna ličnost iz kulturnog miljea grada optužuje za neovlašćeno iznošenje njihove intime. Bili smo još mladi, Postepeno, kako smo starili bili smo sve više napaljeni. Bili smo današnji ljudi. To je kao neka bolest. Ako je priznaš nije ti ništa lakše fizički. Psiha je tu glavna. I hormoni. Žena sa kojom je spavao nije bila više u cvetu mladosti. Viđao sam je na pijaci, neobično razodevenu, u crnim helankama koje su isticale njeno zrelo telo. Možda već prezrelo, ali telo koje bi se lako dalo nagovoriti na greh. Imala je tačno onoliku trunku stida koja je nužna...

    Ponelo voće Zametnuli se bademi Precvetale kajsije i kruške I šljive rane i kasne Krompir se izbacio iz leje Kukuruz posejan pred kišu Kiša pala na vreme Sunce ogrejalo Biće i žita A seljak kaže Ne valja Kad godina dobro ponese Biće rata.

    Kada vidim ili osetim da mi se približava ono što sam dugo priželjkivao, kao po nekom pravilu, počinjem da se izmičem. Već sam kazao da sam junak nove epske poezije, takozvanih kukavičkih junačkih pesama. Taj tajanstveni a sramotni instinkt me još nije izneverio. On je kao dobar lovački pas. Lovci, inače, imaju običaj da tobože slučajno u lovu ubiju sopstvenog goniča ili ptičara ukoliko nisu zadovoljni njegovim radom u čestaru. Tako sam došao do svog najboljeg psa. Neki neugledni lik je tu pametnu kuju nemačkog kratkodlakog ptičara pronašao u ritovima blizu grada, ustrašenu ali pitomu i doneo je na buvljak gde sam je odmah zapazio na gomilici strnjike i budzašto kupio. A ona je mene kupila kad mi je u kolima, dok sam menjao brzine, čučeći ispred suvozačevog sedišta, u jednom trenutku bojažljivo dotakla mokrom šapom po nadlanici. Ne treba da pominjem kako pametnijeg psa nisam imao ni pre ni posle. Ali, bila je svojeglava kao većina ženki. I ne bih o njenom...

  Vetar   u predvečerje punog Meseca. Mladi vitki mladići trče gradom i viču „Trabl, trabl“. Šalim se. Mladići viču „Vetar, vetar. Spuštaj suncobrane!“ A „Nesreća, nesreća“, viče žena koja je u nekom romanu, ne sećam se kom, prevarila svog večno pijanog muža sa štićenikom doma koji je njen muž nehotice zapalio i tako se to završilo kao što se nesreće završavaju, bez smisla. Ona je pokušala da pobegne od samoće tako što je, posle mnogo oklevanja, odustajanja i kajanja unapred - navela mladića na seks sa njom. Njen muž, njen ostareli muž, bežao je od, samo on zna čega, u celonoćna usamljenička opijanja. Zaključao bi se u kancelariju upravnika Zavoda za mlade delikvente i, misleći da ga niko ne vidi, ispijao svoju bocu konjaka. Ona se, za to vreme, vrtela u krevetu, i, najverovatnije (jer ko će žene znati), mislila da je izdana. Bez trunke mržnje, bežeći od bola, muškarci i žene izgube ponajpre telesnu a zatim i svaku drugu prisnost. Ali, želje ostaju sa njima. Podzemne ž...

        Novo! Novo! Novo! Cirkus Rivali vodi vas u čarobni svet artistike, iluzionizma, čuda, senzacije, humora… Posetite ovaj spektakl! Gledajte nove atrakcije! Uživajte u vrhunskoj zabavi! Cene ulaznica 300 din deca, 500 din odrasli. Četvrtak 14. April u 18h. Na stadionu Fudbalskog kluba. Kad sam ugledao taj mali beli kombi sa zvezdicama boje trule višnje parkiranog kraj puta između dva groblja, pomislih bog te je poslao. Istog trenutka setio sam se svog plana da baš tog dana, u isto vreme, prisustvujem književnoj promociji novog romana D. A. Ko je tu sad protiv koga? Osećam blagu zvonjavu u glavi. Volim cirkuse. Uvek sam imao čak neku vrstu strahopoštovanja prema njima. Nisam propuštao nijedno gostovanje čuvenog Medrana na pomoćnom stadionu Vojvodine, tu, gde je sad bezlični trgovinski centar koga je trebalo posaditi negde izvan grada a na toj ledini, u centru, ostaviti cirkus. Naravno, volim i poisca. Iz mnogo razloga. Da li da kažem d...

  Toliko toga u Srbiji skraćuje život malog, običnog čoveka. Samo ga ćutanje produžava.   Jedni kažu da smo duboko potonuli u govna, a drugi da nismo ni kročili u njih. Istina je negde na sredini.   Mnoge medicinske operacije već odavno kod nas mogu da se izvedu i bez upotrebe noža. Ratne još uvek ne.   Kada rezultate izbora narod sazna nekoliko dana pre glasanja, onda mu je mnogo lakše da se odluči za koga će da glasa...   Bejzbol palica u Srbiji nije sportski rekvizit, nego politički.   Prilikom hvatanja krupnih riba sportski ribolovci i policajci imaju istu proceduru. Prvo ih ulove, onda se slikaju sa njima, to objave u medijima, pa ih puste na slobodu...   U razvijenim demokratijama glasači ne moraju da biraju između dva zla kao mi. Tamo je ponuda mnogo veća.   Nijedan glas na izborima vlast nije ukrala. Svaki je pošteno kupila i platila.   Televizor je krivo ogledalo naše stvarnosti. ...