paradoks

  Kad bih mogao da se radujem kao ona tri psa koja su od ribarske kolibe na obali reke trčala duž pokošene trave uz gradske bunare i valjala se preko otkosa, utrčavala u gustiš još mokre šume pa zatim nanovo dotrčavala da ih nepoznata ruka pomiluje…umesto puta koji sad (uvek) ne vodi nikud osim kraju. Imao sam psa koji me je imitirao u svemu. Deluje neobično, ali je zaista tako bilo. U šetnji, na primer,pri zimskoj golomrazici ja zastajem da bih ubrao šaku prezrelih a slatkih trnjina a moj pas se uspravi na dve stražnje noge i brsti plave bobice sa istog grma. Život sa psom doista ume da bude zdrava smejurija i ne znam ni za šta lepše već odavno. Ali, siguran sam da grešim. Podsećanja na raniji svet su uvek problematična. Zar nije bolje misliti na nago telo? Ono koje se ne nameće premda je svesno da mu vreme izmiče i da se žilice i pegice na koži, uprkos retuširanju na samoslikama, sve jasnije očitavaju. Kakav će biti zaplet tih slika u albumu koji je tako prolazan kao i ...

      Okrenuo se prema Dunavu, mutnoj vodi koja se valja izdaleka. Izgleda mu kao piton koji progutao pola sveta. Veruje da je ovo prava uloga koju igra, da je u igri stvarno on. Kad misli koliko je bezvrednih sitnica protutnjalo kroz život, smatra ovaj   korak u nepoznato opravdanim. Nije siguran koliko je dobro okriviti drugog sa kretanje kroz život, I on zastajkivanje vidi kao opravdano. Nesvojstveno sebi, u glavi je prebirao događaje, sećao se roditelja, na licu se nije videlo da je zabrinut, veruje da se izvukao iz ukovrdžane “mreže”. I uloga u sopstvenom životu mu se čini čudnom. Ona gledišta koja je otac imao trebalo je da ga spreme da razume svet u koji ulazi, prvo desnom nogom, onda levom, a nije ideologija, forma je hodanja. I “razume” očevo viđenje sveta, Kenedijeva Amerika nije Amerika, Kobina Rusija Rusija. Ali nije ga najbolje stari spremio kako da zakorači u svet prevara i strasti. I preterao je sa očekivanjem, i tu je-gde je. I prešao je granicu...

Nikada nisam poželeo da živim na pustom ostrvu. Meni je mali ovaj grad sa četiri stotine hiljada stanovnika. Deluje mi kao suviše utučen. Bio sam i u velikim gradovima sveta: Amsterdam, Pariz, Atina, Berlin, Beč, Budimpešta, Tel Aviv, Peking, Šangaj… Ništa mi ne znači veličina. Ha, to zvuči kao pretvorna izjava prepoštene žene! Međutim, to je kao dva i dva. Preterano tačno. Veličina je ništa bez događaja. Iz Šangaja sam poslao tetki u Mađarskoj razglednicu, Rekla je da nije mogla ni da sanja da će joj poštar doneti pismo iz Kine. Ona, koja je putovala do roga Afrike sa svojim pažljivim mužem koji mi je sa svakog putovanja donosio na poklon ručni sat, tako da sada imam kolekciju satova na navijanje. Ponekad, kada se zaželim njega i tetke, navijem neki o dtih njegovih časovnika da mi otkucava. Ali, sve je to nestalo. Teča je umro, tetka je sklonjena u dom za obolele od demencije, a   sestra od druge tetke me je opljačkala. Tako se završilo moje putovanje po rodoslovu. U A...

    Čoveka koji je od proleća do zime išao bos nisam viđao poslednjih desetak godina. Pre je išao u šetnje uz dunavsku obalu sa svojim velikim psom, nejasne rase, verovatno je bio bastard, kao i svi mi, stigli u ovaj stari šanac sa svih strana u potrazi za boljim ulovom. Po zanimanju je bio grobar. Poznato je da se grobari okružuju životinjama. Od prizora nestajanja svako beži na svoj način, mada je tome nemoguće umaći. I zbog toga je jedino i nepresušno važno uvek govoriti istinu. Sveti Petar ionako zna sve o vama. Dakle, grobar je šetao sa svojim psom nekoliko leta bos a onda je nagazio na narkomansku iglu i više ga nije bilo. Nedavno sam ga video u gradu. Bio je sam, bez psa. Hodao je rasklimatanim korakom, ali je hodao. Sve je, izgleda, prošlo. Išao sam lagano iza njega i iza te njegove slike nije ostajalo ništa. Pas je, najverovatnije, uginuo, ali on se ponovo podigao. Pitao sam se šta ga sada drži u životu? Žena koja se igra sa njim i njegovim polutajni...

  Možda bi bog nama i pomogao, al' za to nema dozvolu nadležnih organa!   Mi i od pakla umemo da napravimo raj. Samo ubacimo televizor.   Danas, da bi lepo živeo u Srbiji, nije dovoljno da budeš glup i da ništa ne znaš da radiš. Treba to znati i naplatiti.   Bolje nam je i da nas novinari stalno lažu kakvo je stanje u našoj državi, nego da nemamo nikakve informacije o tome...   Već je 2022. a 1389. kao da je juče bila...   Pre su zastave bile navijački rekviziti. Sad su motke.   Za podmetanje pravih požara potrebni su šibica ili upaljač. Za podmetanje ratnih dovoljan je i televizor.   Firme trguju ljudima. Države narodima.   Sveće u crkvi se pale za žive i za mrtve. a u čiju čast se pale crkve?   Za razliku od pravih, nijedan ratni požar nije izazvan nepažnjom. Svi su podmetnuti.   Nije se specijalizovao ni za jednu oblast. On je neradnik opšte prakse.   Između ist...

  Pokušaj da snimim brodove koji plove daleko od nas na pesku je propao. Sunce je toliko snažno da me naprosto zaslepljuje. Brodovi plove mimo svega. Dugi su i zastave na njihovim pramcima i krmama su izbledele. Ali, zar se ja ne menjam? Doduše, ne plovim, mada se spremam da se otisnem sa te tople stope uz most sklon novom rušenju. Sećam se prelaska onog mosta koji je tu stajao pre njega. Zbog prirode posla morao sam da dugo ostajem na novosadskoj strani. Već posle deset uveče počelo bi granatiranje. Policija koja je stajala na obe strane mosta bila je potpuno nemoćna. Zaleteo bih se automobilom na nekih dve stotine metara pre uzvišenja mosta, policajci bi istrčali iz senke mašući rukama u besmislenom pokušaju da odrede moju ili svoju sudbinu. Ja bih ubacio u petu brzinu, prekrstio se i nagazio papučicu za gas do daske. Razume se da mi to ne bi pomoglo u slučaju da Džo koji je već srušio Varadinski most, u tim kratkim naježenim trenucima dotakne dugme za ispaljivanje. Hv...

      Odavno me neko nije tako i toliko raznežio kao Julijana Silver. Upravo sam izašao iz naše stare, sada prazne kuće, ušao u automobil, vezao pojas i startovao ga. U retrovizoru sam video dve vremešne žene. Mlađa se poštapala nekom hodalicom sa stopom u obliku ljudske noge. Druga, znatno starija i mršavija išla je brižno uz nju pogledavajući okolo i nešto objašnjavajući onoj drugoj. Zastale su ispred ulaznih vrata moje porodične kuće. Na metalnim vratima pre koji minut sam zalepio ceduljicu na kojoj sam napisao stanje strujomera, višu i nižu tarifu. One su se prosto upinjale da pročitaju šta na papiru piše. Otvorio sam prozor automobila i upitao ih kako im mogu pomoći. Starija žena, koja je slabije čula, prišla je bliže. Pitala me je da li znam ko tu sada stanuje. Rekao sam joj: niko. Nije mogla da sakrije iznenađenje. Kako niko? Ja sam ovde kao podstanarka stanovala pre šezdeset i jednu godinu. U razgovor se umešala i druga osoba. Mama je želela da...

  Za razliku od mnogih današnjih aforističara ja nisam svoj literarni život započeo aforizmom. Pisao sam male reportaže iz vojničkog života ondašnjih teritorijalaca za vojvođanski list Dnevnik. Bile su to tipske, formalne slike koje su uvek na kraju morale da budu zašećerene nekim sitnijim ili krupnijim zrncima slatkastog ukusa uspeha ili nepobedivosti. Videli smo posle, posle mnogo decenija kako se to završilo, mada ne bih potcenjivao mogućnost koju su ti momci imali. Slovenački teritorijalci predvođeni sada europejskim   narednikom Janšom pobili su desetinu mladih jugoslovenskih mladića koji su poslati da obezbede zapadnu granicu, ali bez metaka u cevima. Posle tih novinskih tekstova pisao sam za novosadski časopis za kulturu POLJA, pod uredništvom strpljivog učitelja Boška Ivkova, odavno pokojnog. Kada je Matija Bećković u Čiku počeo da uređuje neku nepretencioznu rubriku koja je donosila smešne odgovore na obično banalna pitanja, na mrkoj dopisnici napisao sam tri ...

  Za pravog plivača, objašnjava mi stariji čovek u malim kupaćim gaćicama kakve su se nosile sedamdesetih prošlog veka, nimalo nije važno kolika je temperatura vode u reci. Ona može biti i četrnaest stepeni, ako je napolju bar dvadeset osam. Važno je da razlika uvek bude veća od deset stepeni. Tada ste bezbedni. Sve je, dakle, u razlikama. Uzalud se muzičari na glavnom gradskom trgu trude da budu poput svojih idola iz Bronksa. Omanji debeljuškasti Rom je pokušao da me udari kada sam mu rekao da neću da mu dam ni dinar. Izmakao sam se i krenuo ka njemu. Počeo je da se povlači. Pritom je pevao na onaj užasni način neki lažni narodnjak. Čekaj, rekao sam mu, samo čekaj. Grad tako pravi budalu od mene. I ne samo mene. U prolazu čujem muškarca koji se trza iz iznenadnog ženinog zagrljaja. „Molim te, samo bez osećanja“. Šta ih sprečava da se vole? Zreli su ljudi, iskusni. Saznanje da postoji više prvih ljubavi i da se njihova prva ljubav neće ponoviti u istom obliku ...

    Uvek mi je nešto smetalo u naslovu tog Bunjuelovog filma. Možda je u pitanju bilo samo neinventivno prevođenje. Možda sam kriv ja sa svojom unutrašnjom uzdrhtalošću, jer bejah tada mnogo mlađi, koja je želje poistovećivala sa svetlom i nikako mi nije dozvoljavala da ih nazivam predmetom. Predmet je stvar. Želja se vezuje za život, lepotu, gipkost i nadu. Ne znam kako sam došao na ideju da razmišljam o željama. Možda je to samo još jedan hir leta koje je upravo počelo. Ili je sve zbog vica posle koga sam se jutros ismejao do suza. Elem, siđe čovek seljak sa planine u grad i ode u javnu kuću. Tamo mu pokažu devojke. Najjeftinija je iznosila trideset evra, srednja pedeset a lepotica raskošnih oblina sto. Dakle, izaberi. Nemam vam ja tih para, kaže seljak. Čekaj, čiča, kako nemaš’ Šta radiš, čime se baviš. Ja sam seljak, gajim ovce. Gajiš ovce? Da. Pa ništa, ako nam doneseš pečenu ovcu dobićeš najlepšu devojku. Ode čiča kući i posle tri dana evo ti njega sa pečenom...

    X je ubio oca, vlasnika diskoteke naše mladosti. Dobio je nekih petnaest godina zatvora. Pustili ga ranije, ovog proleća. On odmah prodao diskoteku, u stvari ružnu ruinu i sad svi plaču što još jedan mit odlazi u prašinu. U ovom gradu već odavno dizalice rade svoje. Dizalice nas spuštaju u žuč stvarnog života. Ponekad ih posmatram iz bezbedne daljine i liče na zmije koje su u stanju da progutaju slona.  Grad je pun likova koji pokušavaju da zarade na svojim talentima. Mađioničar ima šezdeset i četiri godine i stoji na rukama šezdeset četiri sekunde.  Do ludosti može da se stigne na stotinu načina.  Ja prelazim most. Ispred mene je uplakano dete i nervozna majka. To je dobro, mislim. To je dobro, jer je tako stvarno.  Na drugoj strani mosta, tačnije ispod njega oseća se vonj kanalizacije koja godinama liže obale svojom sluzi i kiselinom. U nekom gradu, u Zagrebu, ako se ne varam utvrdili su da je vikendom u kanalizacionim vodama za trideset odsto viš...

    Kad sam, ostavši bez posla, bio prinuđen da dve godine odlazim na biro za nezaposlene, koji se tako bezazleno zvao Biro rada, svakih šest meseci bio sam prinuđen da razgovaram sa savetnicom. Bila je to debeljuškasta plavuša koja bi mi, po godinama mogla biti ćerka. Ne mislim ni sada ništa rđavo o njoj. Nju je neko tu ubacio. Bilo mi je jasno od početka. Trebalo je da boravi tu nekoliko meseci i dočeka porođaj. Ona se, uostalom, nije ni pretvarala da bi o nečem važnom i mudrom mogla da me posavetuje. Ona je samo čekala dete, novi život. Sve njene fraze o aktivnom traženju posla spoticale su se o moju mutnu viziju o tome da je ona dobila, najpravednijim čudom na svetu, posao. Čudom zvanim čekanje novog života. Posle nemuštog razgovora sa savetnicom vraćao sam se kući kao pas koji je pobegao sa lanca pa ga udario automobil. Pritom sam jasno osećao kako mi se kičma povija i pretvara u testo. Noću sam otvarao prozor u spavaćoj sobi, čak i pri najvećim hladnoćama i n...

          Jutros mi je put prešla crna mačka a odmah za njom i neka beličasta mačka. Nikako nisam mogao da odredim šta to znači. Ukoliko crna mačka ili mačor donose nesreću, šta donosi bela, dobro ne baš sasvim bela, mačka? Zaboravio sam da napomenem kako su mačke pretrčavale put između dva groblja. Iz starog bežale su u novo. Zar je tamo, puj puj, lepše? Sudeći po brzini kojom su izbegle moje točkove, mačke su mlade. Sasvim je izvesno da i one imaju nekakav svoj, mačju svet. U redu, februar je prošao, ali žurba, tačnije uzrujanost zbog ljubavnih nesporazuma ume da potraje. Najzad, bilo je očigledno da nastupa neka magnetna oluja na Suncu. Mesec je ovih dana bio pun. Žene znaju šta to znači. Menstruacioni ciklus, jao da li sam zakačila, glavobolja, depresija, nesanica… Razmišljao sam: mačke i sreća. Kakve to veze ima? Srednji vek. Veštice u Engleskoj. Lomače. Stare grafike na kojima su mačke sa ljudskim očima. I još sam, kratko, do ukrštanja ...