paradoks

      Sedeo sam na   uobičajenom mestu na plaži kad je zajapurena plava žena spustila ranac, papuče i peškir pored mene. Doduše, upitala me je da li smeta. Ne, rekao sam. Mada me je probudila iz dremke koja mi mnogo znači čak i u tako skutrenom sedećem položaju. Ustajem sve ranije kako se zvezda kruni ka severu. Kao da time mogu pomoći svemiru. Žena se brzo svukla. Sada je bila u žutom bikiniju koji je sramotno otkrio prilično veliki stomak, ali grudi su bile ipak još vrlo privlačne. Da li biste malo obratili pažnju na moje stvari dok plivam – pitala me je veselim glasom. Hoću. Nisam bio oran za tu vrste energije u dva popodne na suncu. Nema tu ničeg opasnog znate, ali ipak. Pogledao sam je malo začuđen. Šta može da bude u rancu crveno sive boje zapremine 15 litara? Bilo je dosadno subotnje popodne. Vetar je jačao, Kupača je bilo vrlo malo. Otišla je u vodu. Koračala je polako i daleko. Reka je bila plitka. Onda je zaplivala lakim, ženskim s...

    Sad je sasvim jasno. Sve je sadržano u proticanju. O sreći ništa veliko ne znamo. Ona je ona koja ne dolazi ali ni ne odlazi. Leti su pokreti usporeniji. Kao kod mesečara u snu. Da li je zbog toga manje ubistava? Upoznao sam tipa koji radi u bolničkoj mrtvačnici. Zadovoljan je. Šminka pokojnike, oblači i presvlači. Posao, kaže, kao i svaki drugi. Bakšiš je solidan. Međutim, muči ga to što nijedna devojka neće sa njim. Naočit je, leporek i ima lepe bele zube. Ništa mu to ne vredi. Kad kaže čime se bavi, one se presamite. I više nikad, brate, kaže. Upoznao sam ga kad mi je u Urgentnom umrla majka i bila sutradan prebačena kod njega u, pamtim, zelenu drvenu baraku. Odneo sam njenu preobuku i zamolio ga da je uredi i očešlja. Ne znam zašto sam pominjao češljanje. Bilo je besmisleno. Možda sam pamtio njenu kosu iz dečaštva? Udaljavao sam se od te sumorne zgrade. Sve vreme sam mislio da nešto debelo nije u redu. Umrla mi je majka i to, dragi bože, nije u redu. ...

          Pogledaj kako raste trava Na sprženom polju Za sada to je samo korov Ali šta mari I korov ima cvetove Jarko žute Poput sunca Taj korov koji oživljava Predosećanje zime Odlazak Seobe ptica Magnetna privlačenje polova U udaljenim sobama Za čekanje.

  Nekada smo dtžali pse, Uglavnom one velike, lovačke, lepe i strašne na izgled a u suštini su bili kao i mi: ranjivi i krotki. Kažu da ljudi i psi imaju najviše sličnosti u hromozomima, ako sam upamtio. I tako su psi, poput ljudi, dobijali razne bolesti i umirali sa onim pogledom posle koga plačeš u kupatilu sa svim slavinama odvrnutim na najjače. I tako smo prestali da gajimo pse. Međutim, odjednom se javio taj nagon da neko živo biće koje ne ispoljava prijateljstvo kao zahtev, nego to drži za prirodno, bude uz nas. I onda se pojavio taj crni mačor sa zelenim očima. Viđali smo ga skoro svako veče na čardi uz reku. Da ga ukrademo? Iscepaće ti čarape. Kao da sam neko drugi. Odjednom se pojavio taj prljavi sitnosopstvenički interes. Nikad nisam smatrao da imam dara za tu svinjariju. Ali, ona se pojavila. Konformista se probudio u meni. I dok tako razmišljam o sebi, osećam s nesigurno. Hajde, na stranu to što time pokušavam da zanemarim prošlo vreme, ali zar ne zanemarujem vreme gene...

      Hromi stariji fotograf, u pratnji mlađe žene, likom i pojavom službenice polako hoda plažom. Zastaje kod devojaka i žena i pita ih da li dozvoljavaju da ih fotografiše. Na moje iskreno zaprepašćenje one rado prihvataju ponudu nepoznatog čoveka sa fotografskim aparatom. Ne pitaju u koje svrhe će slike biti upotrebljene. Žena iza njega nešto zapisuje u belu svesku koju drži na grudima. Vreme je sparno. Leto, koje je buknulo još u maju ne prestaje   sa rekordnim toplotnim talasima. Pred devojkom izrazito belog tena u bikiniju boje kože, stari reporter zastaje. Ona leži pri obali u plitkoj mutnoj vodi reke. Talasi izazvani teškim prolaskom bagera sa peskom besmisleno lupkaju o obalu. Fotograf podiže kameru. Devojka se zateže, menja poze. Njeno belo oblo telo liči na kulu od slonovače. Nisam siguran da u ovom vremenu telo bilo koje lepe devojke ili žene ima posebnost. Teško je to roditi i još teže sačuvati. Svako je danas istovremeno u svom svetu...

  Kako je ugodno piti Vodu iz ledene staklenke U hladu vrbe Uz reku Dok se otkinut list Uvrće na lahorcu U dane leta Kojima izmičeš kalendarskoj Smrti Sa pogledom u visinu Na suvu grančicu u kljunu Ptice Pitaš se gde posle otići Ili još bolje Zašto? Ali to je neka druga Dragana, Priča koja se ne priča Sama.

  Uvek sam devojkama pričao više nego što je bilo potrebno. Ne znam zašto. To je moja mana. I danas se raspričavam sa nekim   ženskim osobama, bez neke potrebe, jer šta se može reći rečima. Reči su pokrivač želja. Jednostavno, reči su samo za prvu pomoć. Ono kako se zoveš i te male formalne stvari. Docnije bi sve trebalo da se nekako materijalizuje što bi rekli ekonomisti ili ovaploćuje što bi rekao neko ko veruje da su sve reči raznih naroda iste. Međutim, jednom davno (kao da je bilo juče) naletim na jednu koja je rado odgovarala na moje priče ali bi ponekad iznenada oćutala i povukla se u svoju virtuelnu nedođiju. Pitao sam se da li ima drugog. Pitao sam čak i nju. Nije odgovarala. Sutradan je sve bilo opet u razgovoru. Kao da se ništa nije prekidalo. Imao sam neku klimavu vezu i mislio sam da li da je zbog nove ženske prekinem ili da je ojačam s obzirom da je ta nova očigledno vrlo svojeglava. Imao sam jednog, možda jedinog prijatelja, koji je promenio na des...

      Svet je ionako propao, draga dušo. Mi ga sada ne možemo ni promeniti ni popraviti. Šta nam, dakle, preostaje? Snaženje u množini. Samoća je poput prezrele voćke. Sklona truleži svake vrste. Postoji tu svakako i opora teška slast. Ona koja se iz neobjašnjive čežnje za povratkom u mladost, u ono što je moglo da bude a nije – rastače u ushit, u ljubavnu bitangu kakvoj nikad pre nisi bio sklon, te napokon u kajanje boje sutona. I jeste i nije. Granice tela postaju nevidlljive. Sa voljenom si na varljivoj slici. Svi trenuci kao da su proživljeni a novi mogu da donesu onaj prah na krilima noćnih leptira za koji kažu da je kužan. Nikad nisam verovao u demone ili zle duhove, za koje je pokojni varadinski knjižničar Stanislav Preprek tvrdio u jednoj svojoj priči da obitavaju u Kameničkom parku. Sve su to varljive slike duše koja se klati između trena kada si poželeo nešto i zatim se pokajao. Ali, demoni pamte tvoju želju kao zapovest. Demoni, u crkvenoj tradi...

    Moramo verovati u čuda, u iznenadne susrete, u promenljivost ljudi, vremena, klime. Čudo nismo nikada dotakli. Uvek je bilo skoro. I tu i tamo. Uglavnom kao život ljudi na uličnim posterima. Liči na nas, a to nismo mi. To je milovanje drške kišobrana u nestabilnim vremenima. Revolucije, bune, demonstracije, sjaši Kurto, sjaši! Svaki razlog je dobar za čudo neviđeno. Jedna moja daleka tetka je bila čudo. Vegetarijanac između dva svetska rata. Molila se. Nije htela da jede ništa što ima oči. Bilo je toliko mesa za klanje tada. Nije htela da učestvuje. Svi su mislili kako je to plemenito i naročito zdravo. Iz Mađarske je otišla u manastir, neki, ne znam koji, na Kosmetu i tamo umrla od raka. Smrt kao i čudo nema poreklo. Dolazi niotkuda. Ipak verujem da sam više puta bio blizu čuda. Mislim , dobrog čuda. Demone, kao proizvod novog doba, ne računam. O demonima ne znam mnogo. Uglavnom se to znanje ili neznanje sastoji od stava da su u pitanju zle sile koje opsedaj...

  Zagrevaš motor, otvaraš prozor, uključuješ klimu i posle nekoliko trenutaka odlaziš. Uvek taj jednolični bruj odlaska. Dolasci su, uglavnom, nečujni. Svakako bi bilo bolje da imamo krila. Tolika stvorenja na nižoj evolucijskoj lestvici ih imaju, ali mi nemamo. Da li smo napredovali iznad kukavičjeg gnezda preživljavanja? Mada kvaka nije u tome. Zašto da o tome lupamo glavu? Problem je u tome što mi uvek polazimo od realnog iskustva. Probao sam da letom kao mali. Imao sam krila od kartona, skočio sa mostića u napuštenoj ciglarskoj bari u Banatu i pao u vodu kao list sa drveta. Bio je to jedan od prvih poraza u nizu. Ali ostao je taj ukus raskoračenosti nad horizontom. Tu nije bilo mnogo mašte. Ali, bog sreće i slobode je bio vidljiv običnim okom malog dečaka. Tada nisam znao ništa o značaju prirode i silama zemljine teže, o magnetizmu polova, o gvozdenom srcu ove planete koje čami u mraku ispod sedamdeset kilometara naslaga koječega. Ali, šta bi čovek bez padova? S...

  Primećujem da mi sve brže raste kosa, brada, nokti. Čak i noga. Nekad sam nosio cipele broj 42 a sada mi je maltene tesna cipela za broj veća. Ne znam kada se to dešava. Danju ništa ne primećujem. Noću, uglavnom, posle više bokala vina spavam kao klada. Ujutro, nokat na palcu narastao pola santimetra. Neverovatno me uznemirava činjenica da ne mogu da kontrolišem ni tako minorne stvari poput rasta kose, recimo. Moje telo vodi paralelan život, ne pitajući me nizašta. Ponekad se noću proteglim. U ovim vrelim noćima spavam bez odeće i tada mi se učini da moje telo nije moje. Ne usuđujem se da ga dodirnem. Svojevremeno sam čitao kako su neki budistički sveštenici balsamovali svoje telo još za života. Sklupčali bi se u položaj fetusa, obmotavši se prethodno jakim konopom. Naravno da nisu ništa ni jeli ni pili. Samo su se molili. Telo se sušilo kao sirova koža na vetru i suncu. Zatim… Znamo šta je bilo zatim. Izgledali su živi i kad su ih pronašli posle tri stotine godina. A...

  Pitanja života i smrti su preuveličana. Svi znamo kako će se ovo što zovemo život završiti. Beleške Leonarda da Vinčija o anatomiji između redova govore o teškoćama sa kojima su se rani anatomi suočavali u pokušaju da pronađu mrtva tela. Često su krali tela iz veriga ili grobalja. Moderna medicina mnogo duguje pljačkašima grobova. U Škotskoj su otišli dalje. Pojavila su se dva opskurna lika po imenima Burk i harej koji su do leševa za anatomiju dolazili na najjednostavniji način. Ubili bi potencijalnog kandidata. Karma ih je stigla. Bar jednog od njih, tako da sada polaznici Medicinske škole u Edinburgu odlazeći na časove anatomije svaki put moraju da se očešu o njegov skelet. „Leonardo nikad nije bio zadovoljan predstavom smrti a da nije istražio kako bi ona mogla biti oživljena dinamikom života“. Dinamika života je većim delom ipak sazdana na uobrazilji. To je neka vrsta placebo efekta. Moji drugovi, njih troje iz srednje škole, jedno veče su spavali sa devojkom ...

      Ispred popove kuće padna orah. U stvari, po zemlji se kotrlja polovina orahove ljuske, sklizne u betonirani levak i bućne u kanal pun vode. Šta će biti sa njom? Šta se kotrlja a da ga ne vidim kao što vidim orahovu ljusku ispuštenu iz kljuna gradskog gavrana. Nepoznata žena, u prolazu, govori drugoj: „Sve ti je to približno jednako“. Hm? Sve je jednako. Jednaka je hladnoća na Južnom i hladnoća na Severnom polu. Hladnoća među polovima je, izgleda, globalna. Ipak, važno je živeti na lepom mestu. Kao što kaže moj podstanar Nemac kome nikako da zapamtim prezime: „Na lepom mestu život je lepši“. Primećujem da se pritom ne pominju ljudi. Ne znam njegovu priču. On ne zna moju. Nije tačno da su sve priče ispričane. Međutim, nije pristojno raspitivati se za tuđa osećanja. Postoje osobe koje uopšte ne govore o svojim osećanjima. Ponekad, recimo baš ovih noći, ja sam u takvom stanju. Potrebna mi je nirvana. Ono da legnem ispod slonovog uha i ćuti...