paradoks

    Čitaoci misle da su sve te žene koje se pojavljuju u našim pričama realne i da je život u odnosu na literaturu postavljen na semaforu 1: 1. Na sreću ili nesreću, nije tako. Književna erotika je naprosto stvar telesnog ubeđivanja. Slike doživljaja su često ono što se zove opseg ličnih knjigovodstva koje se kao nekakav magični završni račun štimuju da bi se platio manji porez. Sve vreme osluškujemo tresak vlastitih poraza. Stari, izlizani lokalni frajeri su nas učili da muškarac uvek mora da proba. Od pet dobijenih korpi, govorili su, jedna mora da bude tvoja. Ali, šta je u toj korpi nisu nam nikada otkrili. To smo morali sami. Porazi su nam smanjivali snagu i trošili vreme. Imena ljubavnica su urezivana u krevete pamćenja. Nije bilo zapisivanja. Nož, nož u recku... virtuelnu. Stranica, ispisana, samo bi se okrenula kao slikovnica na vetru. Da li to donosi promenu? Pokušavam to da saznam. Pišem dnevnik sopstvenog  iskustva unazad. Pravim grube greš...

    Leto polako pada. Dani na plaži postaju škrti. Sve manje nam daju. Kao povređena žena. U svojoj srdžbi ona odstupa od lika na sopstvenoj razglednici. Iznova me hvata potreba za svetom. Biti drugačiji. Kupiti teget majicu sa tri dugmeta ispod vrata, ali da prva dva budu bela a treće neke sasvim bez veze boje. Recimo, crvene kao karmin na usnama toreadora.(Uzgred, nikad mi nije bilo jasno zašto se ti mačo tipovi šminkaju). Ako je zbog blizine smrti, onda je u redu, jer tada je svaki oblik zavođenja dozvoljen. Otkud mi to saznanje? Vazduh je još topao i mokar, poput upotrebljenog peškira. Ipak otvara mi sva čula. Jednog takvog dana obreo sam se u malom letovalištu. Bio je to mali, sasvim mali izlaz na more, vrlo jeftin što beše njegova jedina prednost. Ulice, a bilo ih je najviše dve ili tri mirisale su an ovčetinu. Devojka sa kojom sam bio je govorila samo makedonski. Sa brda je dolazio miris paleži, tako karakterističan za ranu jesen. Devojka u čiju sanjivos...

  Pre nekoliko godina napisao sam pismo predsedniku ove države. Poslao sam ga šefu njegovog kabineta. Nisam gajio nikakve iluzije da će pismo biti pročitano. Prolazili su dani i nedelje. Bez odgovora. Smatrao sam da je to sasvim normalno. Predsednik ima važnija posla od toga da meni odgovara zašto bista pesnika Vladimira Nazora ne može da bude vraćena na travnjak ispred osnovne škole koja se zvala njegovim imenom kada sam je pohađao. Iz sopstvenog nevelikog iskustva sa visinama i padovima znam da se svi sveci, kad tad, nađu na stubu. Osim toga, poznato je da svaki svetac, bar za ovozemnog života, nosi pozamašan prtljag na nejakim plećima. Uprkos uverenju da su sveci, a pesnici su svakako neka vrsta svetaca, puni dovitjivosti – pesnik moje osmoletke očigledno nije bio takav. Jedan prijatelj, čije ime ne smem da odam jer me je zakleo, odao mi je tajnu da se bista za kojom tragamo čuva u lagumu gradskog muzeja na tajnom mestu. Među sovama, rekao je. To je bilo dovoljno...

  Kolika sam budala? Čežnja već sada a još ništa nije prošlo. Čežnja za letom, koje se mrvi u oskudici kao kod Hemingveja u njegovim poslednjim romanima o toreadorima. Voda raste. Vozovi su sve brži i čujem njihov bespotrebni upozoravajući zvuk. Kao i tolike sirene kola hitne bespomoći. Ako je miris mora, miris budućnosti, kako neko reče pre mene, onda je miris reke, koji osetih prvi put pre šezdeset godina uvijajući se oko očevog tela u vodi, miris odvajanja. Brze molitve ispod ikone majke Bogorodice, koje sam uobičavao da upražnjavam, postale su nedoumica. Šta želim? Da li je moguće reći: šta zaista želim? Koliko se zaista razlikuje od jednako iskrene, velike želje? Želim da pijem vino. I pijem vino. Noćas. Vratio sam se, najzad, kući. Ali, u njoj sam samo da prespavam. Večeras sam na čardi upoznao čoveka mojih godina. Hramao je između stolova. Crni mačak sa zelenim očima je bežao od mene. Čovek je zastao i pogledao me. Da li se znamo? Ne. Ne ve...

    Šta je duh neke reke? Ko to zna? Ovo je najtoplije leto koje pamtim. Na   čardi novi, stari lik. Ja vas znam. Imali ste pre trideset godina Džonosona od dvadeset konja. Viđali smo se na Dunavu. Trideset godina nisam bio na reci. Sad sam se vratio. Da li zauvek? Ako je svaki dan vek, onda je odgovor potvrdan. Čitam neke eseje i nailazim na sintagmu „svežina sveta“. Ništa, ama baš ništa se nigde ni u pesmi, ni u priči, ni u romanu ne može reći o svežini sveta bez dugog, možda i doživotnog boravka na nekoj velikoj vodi koja uvek nešto nosi i na kojoj uzalud ispisuješ reči poput reči ne smeš itd… Ne smeš je mnogo bolje od Zmajevog ne sme, ne sme…Dok ne smeš, znači da si jak. Samo kukavice sve smeju. U snovima, ili tik pre njih, reči su ukrštene. Ne razumemo se. Tražimo se. Svako je u svom interesovanju. Devojka na plaži tik ispred mene presvlači donji deo bikinija prekrivena malim suvim grudnjakom. Kad svuče mokre, brzim pokretima oblači suve, n...

  Posekao sam palac na nozi, slučajno, na plaži. Ušao sam neoprezno u vodu. Mrzim ono hlađenje žila na rukama i nogama pre nego što se bacim u reku zvanu Dunav, mada bi joj prikladnije bilo da se zove Crna, jer dolazi iz Crne šume i nestaje u Crnom moru. Posekotina je bila zanemarljiva. Po dolasku kući dezinfikovao sam je alkoholom, stavio flaster i nastavio da se njišem u krletki prerano okončanog leta. Malo sam pisao. Čitao nisam ništa. Uostalom, sve je već i pročitano i napisano. To mi daje osećaj sigurnosti. Osećaj da ja tu ništa ne mogu. Ni da se osramotim ni da se uzvisim. Dešava se da mi se poneki čitalac mojih priča i romana javi i kaže da je veoma zadovoljan. Meni je i samo jedan ili jedna takva dovoljna. Kad smo izvodili Patku, kolektivni kabare za koji sam napisao pregršt songova i lakih proznih flertova, igrali smo predstavu u garni hotelu i za desetak gledalaca. Posle se tražila karta više, ali to nije tema. Tema je taj stalni osećaj da mi nedostaje cel...

    Dešava se, može biti i sve učestalije, da me iznenadi život i filozofija života neke osobe. Zovimo je N. kao nepoznato ili još neupoznato. Slučajno, u neobaveznom razgovoru saznajem za njihova zadovoljstva, želje, dobročinstva. Takve osobe nas podstiču da budemo bolji danas nego juče. Upoznao sam N. Prezimena joj se ne sećam. Nikad nisam razumevao šta je tu starije. Ime, ili, kod žena promenljivo, prezime. Pre zime. Nosila je tesne kožne pantalone i mučila se da otključa auto. Obično izbegavam takve situacije, jer mislim da su nameštaljka. I tu ne želim ništa da menjam. Kao ni u još nekim drugim stvarima intime. Ne želim da menjam sebe da bih se delio na manje parčiće. Naravno da nisam zadovoljan ovim svojim komadom kolača. Kao da su mi ga sekli tanki hladni prsti nezadovoljne male prodavačice sladoleda kraj   gradske pijace. Žurio sam na obalu Dunava, na svoju omiljenu čardu i uobičajeno večernje piće. Tamo bih, kao kod kuće, mahnuo psima...

    Volim mali život. Nekada se za njega govorilo život u lokalu. Poznati prostor. Nema dalekih putovanja. Nema čežnje za neviđenim. Možda samo malo u pazuhu noći, ali kao i sve i to se sleže u neku vrstu potrebe da me neko prihvati, da budemo svoji posle toliko godina glumljenja u praznim letima i jesenima naročito kada devojke sa radoznalim očima u strahu od nadolazeće zime prekrštaju noge na visokim kafanskim stolicama, piju neki svoj alkohol, puše nevešto cigaretu i kradomice šalju signale muškima, ali bez istinske želje za podatnošću, više kao sondiranje emotivnog terena za ko zna kad i zašto. Uostalom, kaže se, flert ne jede hleba. Jedne takve jeseni bio sam u Holandiji. Kiša je padala na svakih petnaest minuta. Ništa. Svi su bili puni optimizma. Mali trgovci bi čim bi kiša prestala istrčavali na ulicu sa četkom i farbom te se dali na lačenje svojih vrata i prozora. Čak su i čamci u mutnim kanalima blistali u novoj farbi. Boravio sam u Amsterdamu na nekom studi...

  Pune dve nedelje, bezmalo svakog dana odlazio bih u super market u industrijskoj zoni grada samo da vidim tu ribu. Posle ove rečenice priča bi mogla da krene u   izvesnom ljubavnom smeru, ali reč je o rečnoj ribi. Šaran ili na latinskom Cyprinus carpio. Bio je u prvo vreme sam u muzgavom akvarijumu i doslovno se moglo videti kako diše na škrge. Pitao sam poslovođu šta je sa rečnim ribama i zašto ih nema više u ponudi. On se vajkao da ni ovog, mog, već sam ga prisvojio, šarana, ne može da proda zbog visoke cene. Država ubija šarane, rekao mi je u poverenju, osvrćući se. Posmatrao sam ga danima. Bio je to šaran, oko dva kilograma, oljuštenih škrga. Podsećao me je na mog profesora istorije i njegovu ćelavu glavu. Bio je nervčik. Ali, to ne bi bio problem da nas, decu, nije uvlačio u svoje strahove od smrti. Predavao nam je istoriju nemačkih ofanziva. Povremeno bi se trzao, zastao u prolazu između klupa i nemo, grčevito stiskao levu šaku. Srce. Svi smo ve...

  Za mene je najlepša priča u moru priča Hulia Kortasara ona o zaposednutoj kući. Ko je nije pročitao, ostao je uskraćen za meru nežnosti dva bića, muškog i ženskog, u doba straha. Smatram da ovu moju opasku, možda nepotrebnu, ne menja   podatak da se radi o bratu i sestri. Oni žive kao muškarac i žena koji, bez fizičke ljubavi, nastoje da održe dom. Međutim, pojavljuju se stvorenja, nevidljiva   ali čujna, koja osvajaju metar po metar njihove porodične vile, ne kuće. Zašto to volim? Nisam se odrekao doma. Ali, šta je u mom stalnom izbivanju iz njega, sve češćem i dugotrajnijem, važno u mom, ha,   postojanju? Nesumnjivo je da sam domaćin. Ne tvrdim – idealan. Međutim, trudim se da stvari koje se pomeraju mimo naše volje, baš kao u kući Kortasarovih, postavljam na svoje mesto. Kortasarovi junaci problem sa gubljenjem doma rešavaju (ili ne) tako što se zaključavaju. Međutim, to im ne pomaže. Iz sobe u sobu, progonitelji su sve bliže. Ja, kako to zvuč...