paradoks

  Kasnoletnji pokušaji da ukradem crnog   mačora sa zelenim očima nisu uspeli. Mačor bi se uvek vraćao na dunavsku čardu, tako da smo se tamo gledali kao krivci. On što me ne voli ili što voli svoju slobodu uprkos očekivanoj hladnoći i gladi i ja što sam poželeo nešto tuđe. Pripadanje je najveća stvar koju možda nikad neću naučiti. Sporedne uloge, neuspele emocionalne himne i klasično romantične stvari. Da sve bude zamršenije, to se dešava u jesen, kada se i inače stvari raspadaju. Veliki ara papagaji na glavom gradskom šetalištu ne govore, što je vrlo mudro. Stalno se češu i samo mrmljaju nešto nerazgovetno. Liče na neke žene na društvenim mrežama, koje se slikaju i koje na svaku vrstu korespodencije imaju   neutralan gvozdeni odgovor. Promenili su letnje računanje vremena na zimsko a da nas nisu pitali. Dobili smo, kažu, čas više u životu ukoliko umremo pre nego što nam uzmu taj čas pred početak leta. To je toliko glupo da ne vredi pominjanja. Što bismo ...

      1. Pročitao sam nekoliko predivnih pesama Brane Petrovića. Posebno neprijatan osećaj od pogleda kroz prozor neutrališem pijenjem kafe. Stigla je ki šna jesen, hodam - ljudi hodaju ulicama, šoping centrima, trgovima, ima ih svuda: obezglavljenih , zabrinutih, veselih. A kuda sve ljudi hodaju, ne zna se, vlada nervoza, i doklolica   vlada. Ne znam šta me tera da pišem, vraćam se kući. Kod kuće je vreme svega: kolebanja, zurenja u TV, a mislim da je kod kuće najbolje. Mogu postupiti u vezi reči koje nadiru nelogično ili s oprezom. S vremena na vreme imam osećaj da sa pričom moram da prođem kroz detektor metala, i zazvoni,   pa pretres. Dobro, prve rečenice su važna stvar. Kolbem se da dobijeni DVD disk pogledam na kompjuteru, odlažem. Postoji strepnja, koja se   podgreva, da nekakva tajanstvena sila otkida sve razloge za pisanje, vedrinu. Jednom sam malodušan zbog svetske ekonomske krize, a onda iz čista mira. I poriv-kolebanje je uočljivo kod id...

  Već je drugi dan kako telo mačke leži na putu kojim odlazim i dolazim kući. Mačke koje prelaze put… Znam da više nema simbolike nesreće. Škola zločina je usavršena. Jedna mačka… Ko uistinu može razumeti smrt jedne mačke? Elastiku smrti modernog doba? Ali mene, što sam stariji sve više zanima život, ti fenomeni, te strasti njegove koje izgledaju kao disanje jedinog boga. Želim da budem savremen i dostojanstven muškarac. Jedem masnu ribu. Vežbam grimase za podizanje optimizma. Nedavno sam pročitao da čovek ukoliko se smeje ili pokušava da se smeje može   da podigne tonus radosti, meren endorfinima, čak za trideset odsto. Sreća je lepak, ali sada ovde ima puno prašine. Pauci beže u stare rupe. Moljci još ćute. Komarci uzimaju danak u krvi. Moj školski drug radi kao noćni čuvar u muzeju grada. Srećemo se svakog predvečerja ispred jedne poslastičarnice. On ne kupuje sladoled. Stoji i gleda žene koje ližu sladoled. U ovo doba, kaže. U ovo doba. Primećujem da ima še...

  Neka žena u novom sivom Land Roveru stajala je na pešačkom prelazu u centru grada i mahala mi rukama. Nisam znao o čemu se radi. Raširio sam ruke u čudu. Ona se osmehivala i pokazivala na čoveka koji je, uz pomoć štapa, teško išao prema njoj. Iza nje se stvorila gomila automobila čiji su vozači besomučno trubili sirenama. Žena je, najzad, otvorila prozor – tek sam tada prepoznao staru prijateljicu koja se udala za čuvenog lekara,   koga u položaju šetača sa štapom nisam u prvom trenutku prepoznao. Šta ti je, upitah ga. Bole te kolena? Ma ne… Boli, me k. I zatim mi reče još nešto na latinskom. Bio je Rus. Jedan od onih koji su na vreme pobegli iz Rusije. Upravo sam kupovao kokice na šarenom muzgavom štandu. Prodavac mi je tutnuo u šaku ogromnu prepunu kesu sa kojom nisam znao kako da postupam tako da se gomila belih raskokanih zrnaca kukuruza rasula po uličnim pločama. Kamion sa đubretarima je upravo stao između nas i Romulanci su bestidno psujući praznili dubinsk...

  Jednom davno, boravio sam u Kini. Mislio sam da ću svisnuti od beznađa. Ništa nisam razumeo. Drvoredi su bili osvetljeni cele noći. Zašto bi samo dan imao privilegiju na lepotu prirode? Izašao sam na ulicu, beše to u Šangaju i uhvatio se za neko drvo na kome su vijorila intimna odeća stanara. Na pijaci su seljanke prodavale lažne bisere koje smo plaćali kao prave. Ali to nije bilo nešto važno. Sve vreme boravka u toj strašnoj i istovremeno savršeno disciplinovanoj zemlji osećao sam zbrku vremena. Ta zemlja, taj zid i onaj starac, Kinez, u ruskoj vojnoj uniformi iz Drugog svetskog rata… sve me je to teralo da se od velike istorije, vidljive sa Meseca, kako kažu, okrenem sebi. Nikad se nisam osećao manjim. Nosio sam lako laneno odelo, beše početak leta kad me je, iz gomile posmatrača, mlada gradska plesačica izdvojila i zavrtela u krugu pred više stotina posmatrača. Bio sam zatečen. Pokušao sam da se otrgnem, ali bila je čvrsta, okruglasta i gipka. Nije me puštala. ...

  Kincugi je drevna japanska filozofija   koja me sve više zaokuplja.  Ona u osnovi ima prihvatanje mana i nesavršenosti. To znači nevezivanje za nestalne stvari, prihvatanje promena i sudbine kao deo ljudskog života.  Koliko je to hrišćanski način odricanje, ne bih spočitavao. Doduše,   mnogi moji prijatelji sa kojima sam svojevremeno pričao o tome i koji su, na neki način takođe tragali za izlazom iz ćorsokaka u koji nas je uvlačio vrtlog novog doba, taj užasni prelazak iz pedesete u šezdesetu godinu,   posmatrali su princip kincugi   kao umetnost popravljanja predmeta po kuću. Razbijen glineni ćup se po pukotini spaja lakom koji se mmeša sa česticama zlata ili svile.   Ovakvo popravljanje, koje bismo mi, brzopleto, nazvali krpljenjem jasno i bez zazora pokazuje da je predmet lomljen tokom njegove istorije, ali, možda još važnije, i da se njegovoj estetici ne pridaje mnogo značaja. Može i tako. Na primer, ideš gradom i prebrojavaš kanalizacion...

      Uglavnom pišem o tome kako se ja osećam. To je kao da stalno držite glavu na panju. Dobro, preterujem po svom običaju. Ali, kako se drugi osećaju? Danas sam spustio dva puta 365 litara božanstvenog širaza u podrum.   Za svaki dan 2 litre. Dovoljno za sreću. Nečiju sreću. Nekada su mlada vina u duboke vatikanske podrume spuštale mazge. U varoši je greh imao sakramente. Održavale su se orgije zvane imendani, na kojima je sve bilo dozvoljeno u ime sveca. Lokalni župnik je davao blagoslov bludu. On, bludni sin čestite crkve. Kažu da se kupao triput dnevno. Imao je belu kožu i zift crnu kosu. Kad bismo ukrstili pogled, video sam mržnju. Bio sam sin kuferaša. Osećao sam da me ostavlja na cedilu u emocionalno udaljenom gradu. Imao sam devet godina. Možda me je čuvao od nereda grada koji je konačno, sada, nastupio. Ukrajinske ili ruske izbeglice su, primećujem, bezobzirnije, bučnije i agresivnije od plahih, kažu, kuratih Arapa. Kupujem kokice u staro...

      Nastavih da snimam ulične muzičare. Prilazio bih im u širokom luku i pošto bih spustio u kutiju ili šešir ispred njih pedeseticu, pitao bih da li smem da ih fotografišem. Jedan sa zlatnim zubom (otkad to ne videh u javi) tražio je za to dodatni novac. Koliko? Deset dinara. Samo? Brate, šalim se. Niko nije pitao zašto ih snimam. Nisam ni ja. U stvari, dopadalo mi se to što ih radost, neka neobjašnjiva, samo stvaranju, valjda, data – nije napuštala. Bili su ubeđeni da su buduće zvezde. Mene je za to boleo đoka. Video sam toliko zvezda i sve su postale padalice, na kraju, na kraju ovog prevarnog sveta. Ipak, momci su zauzeli svoje parče asfalta, zakucali ekser u njega, zastavu nepobedivosti i usredsredili se na tajanstvenost praznih ramova za dolazeće uspehe. Prosto se u jesenjem vazduhu oseća kako miluju svoju čežnju. Instrumenti su tu samo kao vežba za letenje pre nego što shvate da ništa ne postoji i da je jedina šansa da budu pristojni u nes...

  Odjednom, posle svih tih zagušljivih second hands prodavnica u kojima su se , začudo, tiskale žene i devojke sasvim pristojnog izgleda - ugledah u izlogu elegantnog belog psa. Stajao je visoko uzdignute njuške, vitak, neokrnjen panonskim zlim suncem očigledno pripadajući nekom drugom svetu, boljem i uspešnijem od našeg. Pomislih da uđem i pitam pošto je, ali znao sam da je reč o izloženom reklamnom eksponatu koji se ne prodaje. Kao ni oni aranžerski pojasevi za spasavanje u nekim drugim ovogradskim izlozima koji se ne prodaju. Počeću da verujem kako su divna stvorenja koja su nam nedostupna iz raznoraznih razloga samo predznak ovog apsurdnog rata između Rusije i zapadnog sveta, odnosno nagoveštaj mrtvila i praznine. Od uličnog prodavca zatražio sam kokice za pedeset dinara. Da zavaram svetsku glad za opstankom, ah? Nema takvih, reče, Sve su dimenzionirane prema kesicama. Šezdeset, osamdeset, sto. U njemu odmah videh vojnika novog svetskog rata. Ne može i tačka. Ne može ...

      Čoveku je danas hladno i potreban mu je neko da ga ugreje. Naravno, ne radi se o majstorima za centralno grejanje. Radi se i načinima grejanje nepostojeće duše. Težak zadatak, priznajem. Negde sam pročitao da je u oblacima najhladnije. Piloti to znaju. Ili ne znaju, Moj prijatelj Stiv P. legendarni pilot, kada je nekako istovremeno propao kad i ja, otvorio je mali restoran na bulevaru koji vodi ka železničkoj stanici. Odneo sam mu vino. U buteljkama od 0,75 litara. Ono je talisman. Znak besmrtnosti. Faraone su pre balsamovanja kupali u vinu. Nadali smo se ne da ćemo uspeti, nego da ćemo najzad da shvatimo kako učestvujemo u dobu u kome živimo. Steva je danima sedeo sam u svojoj kafanici na pruge. Bila je uska i ličila je na nekakvu traku za pešački prelaz. Ili, pre, na komunističku robijašnicu. Odavde do nigde. Skoro da niko nije dolazio. Stiv je imao drugu, mnogo mlađu ženu od njega. On je za nju bio autoritet. Ona, slamka spasa u životu koji ...

  Neverovatna je odgovornost čovekova pred trenucima, retkim naravno, u kojima se ukazuje kao božja milost šansa da čovek uspe. To se dešava najviše tri puta u životu. Ali potrebno je stvari prepoznati. To uvek podrazumeva pristajanje na opasnost unapred. U svetu, naime, nema viška sreće. To je kao sa zlatnim podlogama. Mora da ih bude tačno onoliko koliko je nužno da pokrije državne banknote. Inače, ne valja. Ali, naša sreća obično pati od nevažnosti. Mi, jednostavno, ne prepoznajemo dimenzije stvari. Ponašamo se kao da nam ništa   nije važno. Da li ima boga? Upravo sam ušao u crkveno dvorište kada su iz nje četvorica muškaraca iznosila muškarca srednjih godina. Dvojica su ga uhvatila za noge a druga dvojica za ruke. On nije davao znake života. Zatim su ga spustili na kaldrmisanu stazu. I čekali. Niko se nije latio telefona, niko zvao pomoć. Zvono na tornju je prestalo da zvoni. Da li je reč o jednoj opštoj preranoj smrti, pomislih i uhvatih sebe u odvratnoj pom...

  Grad je prepun stranaca koji su do juče, zahvaljujući svojim pametnim vladama bili mrski neprijatelji. Arapi, Sirijci, Kongoanci, Englezi, Amerikanci i, naravno, Francuzi koje volim iz neobjašnjivih razloga pošto ih, učivši njihov jezik, devet godina u školama raznim, nikad nisam uspeo da razumem. I tako, sve više mislim, da je ključ našeg opstanka u tome da se naviknemo na nerazumevanje jednih od strane drugih. Moj otac je bio stariji od moje majke trinaest godina. Da li su se poslednjih godina njegovog kratkog života razumeli kao prvih? Takve dileme su ipak dileme staračkog doba. Raspisan je konkurs za najbolju fotografiju džinovske ultra zgrade sa hotelom u starom jezgru grada. Do sada su svi pljuvali, uključujući i mene. Ali, dokle ćemo živeti na odama skorašnjih ruševina? Moja pokojna tetka je sve nečistoće u stanu otklanjala uz pomoć sirćeta. Kad bih došao kod nje da vidim kako je, jedva bih čekao da isparim, zajedno sa tim jedinjenjima. Sentimenti prošlosti me ...

 (odlomak iz romana "Pristanište", Adverto Novi sad, dva izdanja, 2018 , 2019) Jedan čas je mrzim, sledeći bih je mogao zamoliti da mi oprosti, mada je ona mene ostavila ne objašnjavajući mi za što cmizdri dok odlazi svojom voljom sa drugim muškarcem, koji je doktor i koji će je, naravno, ostaviti čim je se zasiti.   Doktori su novi strogi bogovi našeg vremena. Kad u novinama vidim vest da je neki dr umro, prvo što pomislim je da se radi o štamparskoj grešci. Ili o lošem doktoru koji je silovao na smrt bolesne pacijentkinje pa ga stigla božja kazna.   Ne mogu da verujem da se takve stvari dobrim doktorima dešavaju. Tako su oholi i sigurni u sebe da čovek mora da misli da su dobri glumci i da se samo vešto pretvaraju dok prstom proveravaju oštricu skalpela pre sterilizacije.   Naravno da su to sve gluposti. Mogu da zamislim kako bi se smejala posle takvih mojih rečenica. Ali i ona zna da sam bar delimično u pravu. Stvari sa svima nama mogu iznenada da kr...

 (Iz serije Oficirska plaža)   Naravno da ovo nisam ja. Ja samo potičem od sebe nekadašnjeg. Ja sam sebi i predak i potomak. Svako treba da zna da nije ono što misli da jeste. Recimo, uniforma.   Jasno je da se tu radi o službenosti, moglo bi se čak kazati državnosti nekog lika. Međutim, uniforma je loš izum. Sinoć su nekog vatrogasca kraj pijace izboli nožem samo zato što se, verujući u moć svoje izbledele plave uniforme umešao u neku običnu raspravu na kolaptičnom drumu. Prošlog leta sam na Oficirskoj plaži nepoznatog starog veslača zamolio da mi nakratko pozajmi svoj kanu. Rado je to učinio. Zaveslao sam, naoko lako. I odmah se uplašio. Svi moje počeci, gle čuda, uglavnom behu laki a završeci ne dao bog. Ne znam koliko sam veslao. U jednom trenutku priključila mi se i sitna, crna žena. Disala je šumno i pokazivala jedra bedra kao i bele zube.   Gledao sam u te zube i milio kako su moji roditelji grešili kada su na moj strah od zubara prihvatali da me ne...