paradoks

  U jednom od svojih prošlih života koji lagano blede kao plavi talas u naletu kiše, imao sam devojku koja je dugo bila sa mladićem svog života. Ne znam kako je došlo do toga da raskinu i da ja, koji ovo pišem u prvom licu jer mi je tako lakše da razumem njega u svom prethodnom vremenu, počnem da je volim. To počinjanje ljubavi je kao nekakvo savladavanje visinske razlike između tvog neba i njene zemlje. Na toj zemlji ona se još koleba. On, delimično bivši, poručuje joj u krtim telefonskim pozivima: Niko te neće voleti kao ja. Ona ti, ili meni, prepričava komadiće tih kasno noćnih razgovora. Kaže da zbog bivše ljubavi ima obavezu da ga sluša i da mu bar nešto kaže. Ne pitam je šta. Pretpostavljam da u tim odgovorima nije pominjala mene. Ipak, ni to me ne zanima. Mada, iskreno, počinjem da bivam posesivan. Hoću je celu. Kao novu košulju na kojoj su sva dugmad tamna i čvrsta. Ipak, poverava mi se, da mu je rekla kako ne bi trebalo kvariti ono što je bilo dob...

    Žurilo mi se. Dan je bio prepun isplaniranih obaveza. Seo sam u auto i spustio se nekoliko ulica nizbrdo do prve mesare želeći da kupim dimljena suva rebra za prebranac. Međutim, nisam mogao da pronađem prazno mesto za parking i lutao sam okolo nekoliko desetina minuta. Kad san se snašao, parkirajući, naravno, na mestu za invalide (zanimljivo je koliko je tih mesta i uvek se pitam šta nam krojači sveta poručuju tim silnim, za sada, neiskorišćenim povlašćenim mestima) užurbanim korakom sam stigao do mesare u kojoj često pazarim, povukao ručku za otvaranje vrata, u magnovenju pročitao OTVORENO i shvatio da su vrata zaključana. Pitao sam prodavačicu plastičnih jeftinih espapa u lokalu pored da li mesara radi i ona je potvrdila dodavši da je radnica verovatno otišla po doručak i da će se uskoro vratiti. Odlučio sam da odem u obližnji mega market i kupim hleb dok se mesarka, koju sam znao odranije, neka vižljasta mesarka ne vrati. Hleb je bio loš već na izgled, ali nisa...

(pred večerašnju promociju novog romana u Bulevar books, Novi Sad, 19 časova) Još nikada nisam napisao ovako gust tekst kao što je „zlatno runo“ u romanu Kukavičke junačke pesme. Zanimalo me šta su ljudi a ne šta oni rade. Takođe, istražujem mogućnosti jezičke poetike u romanu i pokušavam da se zabavim pitanjima bića. Reči me nisu izneverile, čini mi se, mada ne verujem u njihovu snagu. Radio sam 27 godina u radiju i znam da reči imaju slabu moć, uprkos uvreženom suprotnom mišljenju. O erotskom u romanu? Ne pornografaskom. Ovo je seksističko vreme. Pogledajte, doktore, samo te plastične lutke u izlozima sa napumpanim ekstremitetima polnosti. I onda se pitamo ko je ovde lud. Vi koji mi crtate gole žene na svakom koraku   ili… itd. Šalu na stranu. Čovek je   erotsko biće. Moglo bi se govoriti i o povezanosti Erosa i Tanatosa, tačnije laganog nestajanja svih vrednosti i čovek tada shvati da mu je jedina imovina njegovo telo. Ali, da li je to tačan odgovor? Seksu...

Kad sam imao pet ili šest godina, ne mogu da to odredim precizno, danas, iako moja prva sećanja ne blede nego se, naprotiv, gomilaju kao dokazi nekom arheologu u jami koju sam kopa – mama me je obukla u matrosko odelo i odvela u crkvenu portu. U to vreme svi smo bili siromašni. Ali, biti u mornarskoj uniformi u severnoj škrtoj banatskoj zemlji, ritači bez reke, bez jezera u blizini a o moru da ne pričam, bilo je ravno Hudinijevoj iluziji bekstva iz lanaca uobičajenih životnih nesreća. Modro plavo odelce sa kockastom kapuljačom na štrafte   je, možda, bilo ekstremno, ali nikako nije bilo netipično za ono vreme. To odelo je govorilo o čitavom svetu mojih roditelja i njihovih očekivanja od mene. Ali, biti ono što ne možeš u stvarnosti nikada biti nastavilo je da me prati do dana današnjeg. Pitam se čemu je to presvlačenje služilo, premda, moram, u stvari iz svih žila hoću da priznam da sam ga voleo. Kad bih docnije, priznajem retko, mislio šta bi bilo da sam ga sačubao činil...

  U mega marketu zastajem ispred akvarijuma sa ribama. Danima je bio prazan. Danas začuđen primećujem da su u njemu četiri nova šarana. Iznad njih piše da su na akciji i da im je cena snižena za deset odsto. Šarani su krupni, bez krljušti, verovatno premasni, ali imaju male tužne crne oči zbog kojih ih nedeljama unazad snimam. Šarani tromo plivaju, tačnije rone od jedne staklene ivice akvarijuma do druge. To je njihov CV, mislim. Vrlo sličan mom. U doslovnom smislu. Posle pedesete kada sam ostao bez posla da bih konkurisao za bilo kakav bio mi je nužan fantastični curriculum vitae. Proučio sam kako se piše. Bilo je smešno. Glupi birokratski formalizam je dominirao nad istinom. Pogledao sam još jednom taj surovi riblji vrt i ponovo ga fotografisao. Pregledao sam snimak posle nekoliko koraka. Činilo mi se da je u pitanju riba koju sam snimao pre dve nedelje, otprilike. Ista gola koža, sitne oči, otvaranje i zatvaranje mekih kvržica oko usta. Da li se bilo šta menja u režimu m...

  Sve priče na svetu imaju početak, sredinu i kraj. To je, uglavnom, gubljenje vremena. Život se ne može prepričati u svojoj mnogostrukoj neobjašnjivosti. To bi bilo kao brojanje talasa na moru. Od prvog romana „Lek protiv smrti“ do ovog „Kukavičke junačke pesme“, moj način pripovedanja se stalno i, rekao bih nezaustavljivo pomerao ka tome, ka olupini klasične priče. Bilo je milion dobrih tema i priča. Još od starih Grka, recimo. Zato je važno da   roman svojom ukupnošću donese atmosferu, mesto, junake koji su haotično raspoređeni u tom svetu a priča neka ostane samo ideja o priči. Radnja romana ili priče u njemu, ako je uopšte ima, ne mora da teče linearno. Radnja je danas postala ništa. Kad čitalac pročita roman koji ima ono što zovemo „zaključanom radnjom“ u svesti mu ostaje malo od ispričanog. Uglavnom sve je to neupotrebljivo u modernoj umetničkoj praksi. Mene ne zanima zaključana nego otvorena fabula, priča koja ima atmosferu, mesto, junake ali se ne završava očekivano...

  Kad se zapitam šta je moja najveća greška u svim godinama iza, uvek pomislim da je to oklevanje. Kad bih se šalio sad bih nastavio, da li da nastavim ili da ne nastavim, razmisliću, možda jednog dana, šta ja znam, niko nije kriv, da trebalo je to možda, kako se toga nisam odmah setio, hoću samo da vežem pertle na cipelama… Posmatram na Instagramu slike raznih lepotica i uvek se između pojavi neka životinja, uglavnom ptica, koja me kupi nevinošću. I, što je još, meni neverovatnije, otkrio sam da mi u tim malim svečanim sekvencama prirode najviše prija lagano proticanje života, nešto što bih nazvao srećnom dosadom, ono vreme krto i skoro staklasto bez lažnih evokacija plemenitosti i tobožnjeg žaljenja drugih u nevolji a ja sam kao dobra, debela, poštena i, na sreću moje moralnosti, nikom poželjna. Neko vreme, prilično davno, izgledalo je da može da se ustali u telu kao dobra gradska riba. Menjala je muškarce, Abortirala još u sedamnaestoj. Tip koji je napumpao umro je pre...

  Ne znam zašto je u tradiciji našeg, sve jadnijeg, pevanja, beli anđeo poštovaniji i cenjeniji od ostalih anđela. Ako je do freske, onda je u redu. Ali, samo kao estetika. Međutim, ako je sudbina anđela da budu odbačeni kad padnu, u tom slučaju ja bivam oprezan. Nisam nikad bio anđeo, ali sam padao. I poučen tim iskustvima, ne pada za molitvenike, naravnom, pomišljam da je moguće da su politički progoni postojali i u vreme Hrista. Nije to podela po doktrinama, mada se time najčešće opravdava, nego podela savesti. Kao gipki usek između ženskih grudi. Ali, da li je baš tako bilo ili su tumači i prepisivači dodavali svoje? Čovek uvek mora da u pretpostavke uračuna i ljudsku taštinu. Dozvolimo pretpostavku da su anđeli pali. Ali, gde je krv? U redu, ponekad izostane krv kao fizička pojava… Međutim, gde su znakovi gubljenja statusa. Niko ti se mesecima, pa i godinama ne javlja. Mala televizijska voditeljka koju si zaposlio na plač njene majke već sutradan ti se u mimohodu...

      Oko mena vlada ti š ina. Događa se da se nerviram, s osećanjem da su mi misli u zabranjenom lavirintu. Prekida se razmišljanje uz arlaukanje   policijskih i amabilantnih sirena, a sve ovo imaj ulogu da m e opomene da sam u gradu, da mi nema mira . Možda ne bi bilo ničeg ovako čudnog, da nisam pisac. Ako bi neko pitao šta narušava ustaljenu potrebu pisanja, velim-sam ja. Kuvam kafu, odlazim do prozora , gledam ulicu, buljim u drvo uz prozor. Ve ć ina ljudi sada spava , a ja hoću da pi š em. Prezirem politiku, TV, navijače u bilo čemu, igrače bilijara i karata, popisivače i dostavljače opomena, računa, kafee u kojima prave rđav espreso, picu koja ostane gnjecava, ljude koji sve znaju, ljubav o kojoj se u novinama priča, zašećerena pića, pozlaćene stvari, muziku koja nije muzika, mačke i kerove, ljude koji govore da imaju savest, kasne pozive telefonom, one koji se u sve razumeju, one koji se u ništa ne razumeju, košulje na cvetiće. Rečju, ja sam škrab...