paradoks

    Ako sam glineni golub, zašto nemam krila? Kakvo glupo pitanje, pomisli odmah zatim. Glineni golubovi ne lete. Bio je jedan od trinaestoro invalida rada koji su, posredstvom neke nevladine humanitarne organizacije primljeni bez posebne lekarske ili bilo kakve druge procedure na radno mesto obezbeđenja novog velikog šoping mola. Tržni centar koji su gradili Rumuni, koliko je čuo, bio je toliko zamršen da su ih vodili kroz hodnike, pothodnike, garaže, spratove, međuspratove i neke tajne odaje bezmalo mesec dana da bi upoznali ogroman prostor od četrdeset hiljada kvadratnih metara. Livada, pomislio je, kreneš rano jutrom da kosiš a uveče dođeš ženi sa sedom kosom na glavi. Srećom, nije znao da kosi. Palo mu je to na pamet tek tako. I nije imao ženu. U stvari, imao je ali ga je napustila posle šest meseci srećnog, kako je on mislio, zajedničkog života. Ni sad ne zna zašto ga je ostavila. Nikad ništa nije sanjao. Ona jeste. Pitao je šta sanja. Odgovarala je da sve zabo...

    Na društvenim mrežama često možete da naletite na  pitanje „Šta biste, da možete, promenili kod sebe?“ Većina ljudi, žene posebno, koliko sam primetio, odgovaraju da bi sve, ama baš sve rado promenili. Uvek se nasmejem kad to pročitam. Nemoguće je promeniti sve. Štaviše, uveren sam da čovek ne može suštinski da se menja, ma koliko se upinjao da to učini. Slučaj inspektorke Olge Labudović, koja je bila zadužena za kontrolu moje male prodavnice kolonijalne robe na uglu, može to kristalno jasno da potvrdi. Pošto sam ostao bez posla u državnoj službi, onda kada su mnogi ostajali i zauzvrat dobijali lepe rečenice o snazi preduzetništva i slobodnom tržištu u novim demokratskim okolnostima, odlučio sam da radnju nazovem jednostavno, a razočaran, čak i pomalo ironično „Kolonija“. Da bih nabavio robu što povoljnije odlazio sam u šverc ture u Mađarsku i tamo odmah posle granice, sa leve strane puta, u marketu Seged Nap, ako se dobro sećam, kupovao na veliko salame, ...

  Svaka priča mora da ima junaka ili junakinju i oni moraju da nešto rade, da stvaraju događaje, pokreću ih i u njima učestvuju. Međutim, ja se već danima mučim sa junakom koji ništa ne preduzima. Opazio sam ga sasvim slučajno. Imam običaj da sa ženom svako veče pre spavanja šetam gradom, tako oko sat, sat i po vremena. I to samo ukoliko ne pada kiša ili ledeni sneg. Meki, topli idilično je dobrodošao. Međutim, da ne bismo prekidali tu korisnu stvar koja je polako već prelazila u rutinu, za vreme loših dana šetali smo velikim holovina tržnih centara. U njima postoje spratovi, poluspratovi, nivoi, garaže, podgaraže, sijaset čuda u kojima se teško snaći, u početku. Posle se čovek nekako poduči. Na nekim spratovima, obično u tamnijim zavijucima koje sam zvao potpazušja pokretnih stepenica našla bi se pokoja tapacirana stolica ili fotelja za mali predah. Retko smo ih koristili. Trebalo je što više i brže koračati. Međutim, na jednoj takvoj sedeo je mršav, bradat muškarac sa crnom p...

  Nerado ulazim u kabine za probanje garderobe u prodavnicama. Obično odmerim sako, džemper ili pantalone naspram svog tela u samoj prodavnici i kupujem mačku u džaku. Razlog za takvo moje ponašanje je jednostavan; ili nije? Bojim se ogledala. Ne zbog svog, kakvog takvog odraza u staklu, nego zato što sam primetio da sam u različitim kabinama i ogledalima u njima i ja različit. A to je, priznaćete, nemoguće. Niko ne može da se toliko menja. U stvari, može. Narcisa je to mogla. Nazovimo je Narcisom u nedostatku pravih izvora informacije. Narcisa koju je zavoleo i uzalud, čini se, zavodio pukovnik Sanders… Teško je to sada zamisliti dok ga posmatram u foajeu velikog trgovinskog mola. Jer, pukovnik Sanders, onako punačak, sa dobroćudnim brkovima i pantalonama na hozen tregere, je za mene dobar primer pokušaja da brzu prolaznost vremena učiniš manje brzom propuštajući je kroz pukotine svog postepenog umiranja kao što se voda pušta između tesnog vodeničkog kamenja da melje i mel...

      Uvek sam imao taj problem da želim nešto a da ne znam detalje. Možda se to dešavalo jer me vidljive strane nisu previše zanimale. Danas, gotovo nimalo. Na primer, sredovečni par, prilično nemarno odeven, hoda gradom držeći se za ruke. Šta je iza? U redu, ljubav do groba. Ali, šta je iza te monogamske frazetine preuzete iz površno tumačenog Novog zaveta? Kako se pojednostavljuju kanoni starih vrednosti. Ako brat umre, drugi brat je dužan da oženi njegovu udovicu… i te stvari. Stvari koje počinju sa mono, poput monogamije, monotonosti, monoteizma, mono mone su uglavnom ono što norma želi umesto mene. A norma želi da me pokori. Kao da tu ima još štofa, odnosno mesa i kostiju za drobljenje u ime morfijuma opšteg morala. Razume se da je za svaki zaključak, pa i moj priznajem problematično nespretan, potrebno poznavati okolnosti. Drže se za ruku, jer žele decu. Stanuju u predgrađu, sudeći po načinu hoda, krecavim jaknama, naviksanim starim kožama na obući … ...

  Njegove noge volele su da šetaju  po holovima velikih trgovačkih centra u kojima je osećao kako ga huk sveta željnog lepih stvari, skriveni a ipak jasni pogledi lepuškastih žena u prolazu, kao i glasna, ali dobro odabrana muzika, udaljava od neobjašnjivog straha koji ga jede sve više u poslednje vreme. Možda je to zbog toga što više ne razmišlja o budućoj sreći, kao što o tome, svakako, razmišljaju,  žene napadno odevene, jake telom, koje ne skrivaju da će večno trajati i koje kupuju krpe u kojima će biti utkane sve   želje i htenja, za sada njihova. Na pokretnim stepenicama, negde na nekom nivou čija imena i brojeve nije mogao da upamti, zapazio je jednu takvu. Bila je mlada i bacala je poglede unaokolo kao da čeka da je neko pogledom analizira pa da se pravi da to ne vidi, ali ne više od toga. Bila je, dakle, ona koja se ogleda u tuđim očima, takvih sam se nagledao, pomisli, ali je ipak ukrstio svoj pogled sa njenim. Jebena muško ženska psihologija. Po nj...

      Trideset je godina kako ne lovim ribu. Još imam tu negde kompletan pribor za ribolov. Nedavno sam čak proveravao najlon, vezice, olovo, kopče i udice. Činilo mi se da je sve u redu. Pomislio sam da bih mogao opet da pecam, da se prepuštam tom uglavnom nenaplativom zadovoljstvu čekanja, nadanja, radosti zbog trijumfa nad nekim malim životima. Ne bih sad om tome da li hladnokrvne (ah) životinje nešto osećaju ili ne. Ne bih o Darvinu i evoluciji, kao ni zašto nismo ostali ptice sa mogućnošću da sada letimo, nego smo u evolutivnoj pohlepi došli dovde. Noge, koferi, put, kuda? U vremenskom intervalu između dana i noći osećam neobjašnjiv nemir. Zašto baš tada kada se lome svetovi dobra i svetovi tame? Pošto, naravno, ne znam odgovor pokušavam da spasem sebe kao potvrdu čistog života. Ne znam šta je čist život. U tome je problem. Možda samo deo problema. Ono „Love a ulovljeni“ mi više nije, kao nekada, dovoljno. Vreme kontrolisanog očajanja. Onog koje ne ...

  Jutros sam u novinama pročitao Da ljudi koji imaju najmanje Triput dnevno Neki kratkotrajni Intenzivni fizički napor Žive 48 odsto duže od drugih. Mislim o tome Dok posmatram kapi kiše Koje ravnomerno dobuju Po letnjem stolu na otvorenom Praveći na njegovoj tamnoj ploči Mnogobrojne balončiće.

    Divlji rogač raste u pravim malim šumama oko vojne bolnice. Njegova mrka suva   opna uz ivicu koja se mora seći noktom da bi se isisao škrti žuti pekmez pun vitamina je odbojna. Uzimam sa bodljikavih grana dva tri i dajem ih ženi da ih stavi u tašnu. Ona neće. Prašnjavi su i, naoko, u njime nema ničega. Uzimam ih u ruke. Hladno je i imam zanoktice koje uzalud uporno sečem grickalicom za nokte. Mislim o njima. Nekad, kad nije bilo tih zamamnih Broken čokolada sa stotinama ukusa, rogač je bio slava. Pokupili smo sve iz kanala oko bodljikave vojne ograde. Stražar je uvek bio okrenut na drugu stranu. Možda je video sve što će nas docnije zadesiti poput ratova, seoba, sahrana, deoba, gubitaka prijateljstva? A možda je, kao moja žena, bio ravnodušan prema škrtom daru slatkosti u severnoj zimi. Ipak sam uspeo da je nagovorim. Dva najlepša primerka rogača verovatno se još kriju u njenoj velikoj ramenskoj torbi. Teško je sad to da objasnim. To, kako sam jeo r...

  Prešli smo na hranu u porcijama. Tačno u određeno vreme. Ista je stvar i sa spavanjem ili obavljanjem tekućih dnevnih obaveza. Sve se planira. Pre spavanja na komodu uz krevet stavljam čašu vode. Noću, ukoliko mi se javi žeđ ne moram da ustajem. Levom rukom napipam drugu prečagu na noćnom stočiću i ne paleći svetlo koje kao haubica rasteruje hormon spavanja poznat kao melatonin – ispijam vodu naizust. Volim društvene mreže na kojima me pitaju o čemu razmišljam. Pa, eto, baš razmišljam o smislu opreznosti. Šta nas je, toliko proklelo i   dovelo do ovakvih situacija? Sećam se Steve zvanog Crveni koji je sa  devojkama vodio ljubav na klupi tik ispred autobuske stanice i to tačno u vreme poslednjeg dolaska busa. Putnici koji su hitali svojim kućama uglavnom se nisu obazirali na par u strasnoj pozi na klupi u parku. To je, shvatam tek sada, proračunatost koje sa njihala u ritmu mladih tela između opreza i neopreza. Ko ih jebe, govorio je Steva Crveni prijateljici...

      Postoji način da se život pojednostavi, kao što se   sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre. Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor. Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam. Grad je za mene oduvek osvajanje. Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena. Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim. Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu. Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli. Kako je to moguće u ovakv...