paradoks

  Ne znam da li ima smisla da pričao o tome, Jednu ili dve sezone snabdevao sam vinom Klub književnika u Beogradu. Preporučio me je jedan poznati zemunski enolog rekavši Budi, koji je vodio tu čuvenu kafanu da bi vilo dobro da u ponudi ima i neko lako fruškogorsko vino. Ja sam u to vreme, ostavši bez posla počeo taj posao sa vinima i upravo tih dana obilazio sam beogradske kafane nudeći svoja bela, ružičasta i crvena vina. Nije bilo lako. Naprotiv. Većina menadžera, jer gazde se, po pravilu nisu nikad pojavljivale, bile su prevejane hulje. Uzeli bi uzorke, tobože za probu, popili ih uveče sa, pretpostavljam svojim kurtizanama, i nikad se nisu javljali. Sa Budom je bilo drugačije. Zatekao sam ga u kuhinji, pored njegovog čuvenog četvorostrukog smederevca, sa zavrnutim rukavima kako mesi meso za roštilj. Mesio je, brat bratu bar tridesetak kilograma. Povremeno bi brisaoruke o belu kecelju koju je stalno nosio i prilazio smederevcu da promeša sarmu u zelju ili viljuškom prover...

  U holu velikog tržnog centra, čini mi se baš na drugom nivou a tamo su nivoi potpuno spetljani, kao što su i ulazi sa smešnim papirićima na kojima su uslikani bar kodovi koje morate da ubacite u plastičnu kutiju sa nagibom. Nagibi su takvi da morate prstom da pridržavate papir a tada skener ne očitava kod, ako sklonite prst papir obično padne na pod dok vozači iza vas besomučno trube. Trudim se da ne budem mrzovoljan i govorim sebi da su projektanti znali šta rade. Opraštam čak i to što, ukoliko parkirate na nekom nivou, morate da kružite po okolnim spratovima da biste došli do izlaza, jer nema svaki nivo sopstveni izlaz. Novi svet, kažem sebi, nudi nova pravila. Verovatno je sve tako smišljeno da se ljudski mozak opterećuje čak i kad ne mora, jer, čitao sam, neuroni se oživljavaju stalnom vežbom. Na jednom spratu mesecima je parkiran ogromi sivi džip na kome je umesto registracionih tablica stajao logo prodavca. Obilazio sam ga u širokom luku. Nije me zanimala ta pri...

    Povremeno, ne preterano često odlazim na groblje i na grobove onih koje sam voleo ostavljam jabuke. Na svaki grob jednu. Uvek za tu priliku biram najveću i najrumeniju. Prekrstim se, poljubim koru, dotaknem krst i stavim jabuku ispred slike na spomeniku ili ispod krsta. Posle dan ili dva obilazim grobove. Ni na jednom nema jabuke. To me čini srećnim. Neko je uzeo i pojeo lepu voćku. Onu zbog koje smo izgnani iz raja. Možda zec koji se krije u šipražju od ubica lovaca. To bi, mislim, bilo divno. Inače, nisam mnogo upućen u crkvene i pogrebne običaje. Kad mi je umrla tetka, moja poslednja veza sa severnim Banatom, otišao sam na sahranu i usput kupio venac, razume se, prirodnog cveća. Položio sam ga na mali, grubo klesani sanduk položen na kuhinjskom stolu. Sanduk su posle izneli u dvorište i postavili ga na tetkine isušene kuhinjske hoklice. Pop je očitao ono što sleduje i rekao: Pođimo s mirom. Pošli smo za kovčegom. Tetka je poslednjih godina patila...

    Često je, ne baš sasvim svesno, pomišljao kako je sila privlačenja najzamršenija stvar na planeti. Ikaru je jedna takva, zvana privlačnost leta, spržila krila. Poznati su slučajevi alpinista koji se popnu  na najviše vrhove sveta a posle, godinama docnije skončaju tako što padne lift u kome se nalaze jer su pošli da izbace smeće ili skoče sa terase bez povoda, zdravi, pravi veseli. Kad je bio mali tetka i teča su mu poklonili keramičko belo slonče za čiju surlu je bio vezan končić sa tegom na kraju. Slonče bi se kretalo lako po poliranom stočiću a kada bi došlo do njegove ivice i kada bi se konac sa tegom postavio u potpuno vertikalan položaj slon bi se naglo zaustavio i ukipio pred   provalijom. Nije pao, shvatio je, jer je sila koja ga je vukla ka ponoru odjednom prestala da deluje, odnosno sila zemljine teže je, zahvaljujući okomitosti svoje pozicije, samu sebe progutala. Jutros je uz kafu čitao vest o svom omiljenom Jeruzalem postu da istraživač lekov...

  Slučajno je naleteo na nekoj društvenoj mreži na fotografiju na kojoj su pet odraslih ljudi sa čašama u rukama. Ispod slike je pisalo; "Staro društvo iz detinjstv"a. Jedva ih je prepoznao. Da, bili su to njegovi, nekada najbolji drugovi. Ispod teksta je neko dodao komentar: Drugarstvo koje traje večno. I sve bi bilo u redu sa tom fotografijom, kakvih ima bezbroj na mrežama da je i on bio na slici. Osećao se isečeno. Međutim, niko ga nije pozvao. Ne seća se da su ga pozvali. Doduše, zvali su ga pre nekoliko godina, ali tada mu se nije išlo. Nije ih odbio. Rekao je, videću. To „videću“ je, znao je   a znali su i oni značilo da neće doći. Ipak, sada mu je bilo krivo što ga nisu zvali. Da li bi otišao na druženje u tu kafanicu, koju je poznavao još iz mladih dana? Ne zna. Ali, oseća se kao da je umro prerano. Kažu da za smrt nikad nije kasno, ali nikad nije ni rano. Jer smrt nije časovnik čije se kazaljke obrću unapred, nego trajni nestanak. Može se otići na razne n...

      Kad se neko opusti i kaže sebi: „Dobro je, moglo je biti i gore“ – to je sigurna smrt. Možda preterujem, a možda i ne preterujem. O smrti čovek uvek razmišlja kao o nečem za njega neostvarivom. Uspavljuu ga ritam i rutina života. Protiv te gvozdene granice su dozvoljena, ma šta dozvoljena, poćeljna sva sredstva. Uvek je potrebno prevazilaziti sebe, hoću da kažem tražiti više nego što možeš da dobiješ. E sad, to možda ne zaslužuješ. U stvari, sasvim sigurno ne zaslužuješ. Međutim, moraš da tražiš. Na to imaš pravo. I ne smeš da zaboraviš da spasilac, a ti si davljenik, uvek dobije šamar. Jedan moj ispisnik po peru, Radoje,   je svojevremeno pisao kako bi mogao da otvori korparsku radnju od korpi koje je kao odbijenice dobijao od svojih simpatija. Ponekad smo zahvalni onima koje su nas odbili. Kad vidim u šta su se neke mlade, vitke plavuše sa srnećim očima pretvorile samo desetak godina posle udaje, osetim blagu jezu, kaže mi. Bolje je da ostanu ...

      Zimi uvek imam u podrumu gajbu crvenih jabuka, koje delim namernicima. Delim ih dok ne počnu da trule. Gnjile   skoro neprimetno. Prvo se pojavi mala tamna mrlja, koja još nije razlog za zabrinutost a zatim se raspad širi u dubinu i u jednom trenutku se, gledano spolja neupućenom učini da je sve u redu, da je to prirodan proces zrenja jabuke…sve dok je ne zagrizete. Tako je, valjda i sa nama. Ne bih da pričam o tome kako sam uvek voleo voće i umeo da pojedem dva i više kilograma krupnih delišes jabuka, koje je deda donosio sa segedinske pijace. Jedi koliko ti srce ište, rekao bi prostodušno sa osmehom dobrog debelog dede. Ja bih pojeo sve. Baba se ljutila. Moja lepa baba. Teško mi je bilo da to shvatim. Voleo sam je na čudan način, sa strahom. I to je izgledalo zaista komplikovano. Jednom sam se, kao mali, upišao u snu, zarobljen u zajedničkom dečjem krevetu kod ujaka, koji je takođe bio malo na svoju stranu, a baba je, došavši ujutro uzel...

    Imali smo nekada mnogo podstanara u kući. Vlada Sunzer je bio jedan od originalnijih likova. Naravno, bio je pijanac sklon sportu, tačnije biciklizmu. Bio je drugar, ribokradica, lak na žene. Živeo je u pokrajnoj sobici sa Suzanom, vodnjikavom debelom plavušom, ali plavušom od onih zagasito prljavih tonova, za koje one nisu bile krive, ali su ih ti nanosi jeftinoće, da to tako nazovem, izgleda činile pokornijim. Vlada je nasrtao nemilosrdno i redovno. Suzana je, čulo se kroz tanki zid od šupljih blokova, plakala i govorila mu da je ne razvaljuje toliko, da je njoj njen život potreban čak i ako umre i slične budalaštine koje žene pomirene sa   sudbinom i inače govore muškarcima. Osim što je bila podatna mimo volje, Suzana je bila i dobra kuvarica. Naročito je bila vešta u spravljanju pohovanih žabljih bataka s proleća. Moja majka se grozila te vrste hrane: puževa, zmija, žaba, pečuraka… Vlada podstanar je uživao upravo u tome da nabavi besplatnu hranu. Imao...

    Ja nemam svoj rodni grad. Došao sam u ovaj grad kad sam imao devet godina. Tada nisam mislio o tome, o pripadništvu. Zar mi je sad to potrebno? Ipak,   kad prođem pored kuće u nerodnom gradu, u gradu mog zrelijeg dečaštva, momaštva i odraslog doba, ja joj, toj kući pored parka kažem: Mrzim te. Dala si mi lepe dane da bih sada patio. Ribe, zlatne karaše, iskusne devojčure, prvo piće, odelo, najzad prvi konkurs za posao koji sam pročitao u tvom hladu ispod drvenih šalukatri i   na kome sam uspeo. Mogu ja bez tebe, kažem joj u prolazu. Uostalom, ako mi prekipi, a veruj, kućo stara, blizu je: daću te čergarima. Onima koji, avaj, dobro plaćaju za predobre stare stvari i na tvom mestu ustaće bezdušna siva zgrada sa malim balkonima zvanim peškiruše na kojima će male žene sušiti žućkaste pelene i gledati plačnim očima u zeleno, ne znajući zašto. Znam da nisam u pravu. Ali, znati ko je u pravu nije važno ako se   stvari u ljudskom životu samo sabiraju: le...