paradoks

      Stalno taj utisak da nešto Propuštam Dok vozim kroz grad Koji se uvrće Pored bolnice na brdu Pored televizije Pored groblja Kad zatvorim prozor na kolima Ništa mi nije bolje Samo se menjaju svetla na semaforima Ostareli ljudi na električnim Trotinetima Ljubavnica mlađa trideset godina Od ljubavnika Hoće da ima dete sa njim Kako objasniti Da će i ona ostariti Uživanje u jesenjim noćima Nezainteresovanost lepih žena Za pisanu reč Misle da je umetnost depresivna Odjednom više ne znače kao pre Pre čega Ničega nije bilo Samo pričamo o bezgrešnoj Ali ipak ličnoj konfuznoj nadgradnji Savetujem ljubavnika da napravi dete Donekle starog ljubavnika Donekle mladoj ljubavnici Veče donosi nebo puno crvenila Biće sutra ponovo jakog vetra A jedra na vetru Ha Jedra Ona se sklope i rasklope Kao što se muškarci i žene Nakratko sklope A onda rasklope.

Devojka na biciklu Bešumno okreće pedale I da nije malog belog svetla Ispred volana Ne bih je primetio tik iza sebe Sklanjam se sa biciklističke staze Ona bez pokreta klizi dalje Zatim se zaustavlja na semaforu Ali ono što je čudno je da malo svetlo Na njenom biciklu i dalje osvetljava  Mrak  Premda se točkovi dvotočkaša ne okreću Godinama već ne vozim bicikl Mada ga i dalje volim A kad sam ga vozio Davno beše Noću Po dolmi uz reku U povratku iz mladih doživljaja Osećao sam zanos Neverovatan poriv da živim  Telom Okrećući pedale vrtoglavo činilo mi se Da svetlo proizvedeno  Trenjem male dinamo mašine O crnu gumu Čini da noć I raspoloženje ljubavne noći Potraje duže I tako shvatih šta mi nedostaje U današnjem svetu Fizički napor Dodir bez baterije Devojka u plavom fudbalskom dresu Ponovo mi prilazi i nudi flajere Za Planetu sport Ne želim kažem Stoti put mi nudite isti plakat Ona naglo trže svoju ruku Izbegavajući mogući dodir I pogleda me otvorenim  Čvrstim pogl...

  Nisam bio na toj književnoj večeri Samo sam pošao pored novog blistavog Salona pisaca I kroz izlog video najavljenog pesnika Zatim kameru koja čeka Novinarku koja čeka Snimatelja tona i slike koji čeka I dva ili tri posetitelja Koji su takođe čekali. Nekako je čudno Kada se nađeš tamo gde svi čekaju U malom prostoru Lepo uređenog doma za pisce Ugodnog za ignorisanje Dnevne patnje Na primer U blizini parka crveno žuti kamion Gradske čistoće je ne obazirući se Na šetače Dojurio punom brzinom Do velikih dubinskih kontejnera Zvuk kamiona i njegove dizalice Bio je nepodnošljiv I momci crnuprasti su se smejali Bučno punim plućima Ko zna čemu Svratih umalo pregažen u park Na trgu kod saletle Mlade majke i učtivi momci Lumunada sa ledom Uz bilje koje je lagano venulo Na razne načine U svakom slučaju u dobroj atmosferi U dobrim vremenima koja će doći Kao nevolje za savladavanje Uže za lestve Za rvanje sa anđelima I ...

  Prišao sam klupi u centru grada, u njegovoj glavnoj ulici, ako je išta još glavno, iako me malo toga deli od nepriznavanja ičega glavnog... Ljudi su se umorili od glavnih i velikih stvari. Život je naprosto ugušen i sada kao da svi žele da se vrtate malim, jednostavnim. Ali da ne skrećem, seo sam na klupu i pored levog boka ugledao crvenu polivilinsku kovertu malog obima sa nekim   šarenišem unutra. Nisam odeoleo, zavukao sam prst i napipao mali krst, neke, svakako, lažne rubine i bočicu nečega za šta sam mislio da je test parfem. Volim da nalazim stvari. To je genetska deformacija. Moja majka, za čiji grob mi je upravo stigla naplata a ja se nisam obazirao na to pismo nego sam ga odmah zgužvao i bacio u kantu za smeće, umela je da nalazi razne stvari. Mislim da je tada svet bio drugačiji. Bilo je to samo petnaest godina posle rata, šezdeeti, i ljudi koji nisu navikli da imaju stvari, satove, novčanike, prstenje lako su ih gubili. Naročito često se to dešavalo u Molinari...

  Dolazak zime je zatvaranje Prozora I povratak sobi u kojoj je neko Nevidljiv živeo Dok si boravio napolju Na divljoij plaži Na divljoj glavnoj ulici Na mrljavoj čardi Gde je riba jeftina A piće skupo Te sobe sa tajnim pričama Bez kojih ne bi bilo nas Trebalo bi otvoriti biblioteku soba U kojoj bi mogao da nađeš sobu-priču Nekog uspešnijeg boljeg i lepšeg Stanara Ali to ne bi bile tvoje sobe A sećaš se svih soba Po kojima si se motao Kućnih, bolničkih, ljubavnih I sećaš se štale Koja je neka vrsta sobe za konje I mladog ždrepca koji je preskočio Donji deo vrata I poleteo na tebe kad si još bio Dete I onda te u izduženom letu preskočio Darujući ti drugi život Da bi sada soba opet jedina Kao voljena žena Bez previše muškaraca Ponovo radila za tebe A da ne znaš Jer živiš skiciran život Kreda, tabla, poruka Brisanje.          

Sedeo je sam ispred mikromarketa Kod kvantaške pijace Sa flašom piva i malim kuhinjskim sunđerima Prosutim po stazi Tu je nekad bila fabrika Kulpin I tu je iza uskog  Iza rešetaka Sada razlupanog prozora Godinama sedeo moj otac Blagajnik voća i povrća Mimo svoje volje Već star čovek Bačen u svet u kome ništa Ne možeš uraditi I taj beskućnik sada Nisam siguran da je imao flašu piva u rukama Ali delovao je takođe kao čovek Koji nema izbora Sedeo je sa svojim malim žutim sunđerima Koji kao da su mu pali s neba Poput peska iz Afrike I delovao nezainteresovano za prodaju U jesenjoj ravnodnevici Sa tamnijim danima Bez slave. Uvek sam mislio da čovek nije kriv Za svoje stanje To je tako i tako to ide Čovek proguta sebe Prošao sam ga a onda se vratio Zašto Zašto sam želeo da imam išta sa tim Ne znam Pošto sunđeri, pitam. Tri za sto. Uzimam tri za sto On mi dodaje još tri Prva si mušterija, pa za sreću, kaže I pokazuj...

  Otišao sam oko sedam uveče Do Dunava Da na obali u ribarskoj kafani Popijem kriglu piva Ali komarci su bili neumoljivi Za razliku od tromih konobara Onda sam otišao u centar Tačnije blizu centra Kod stare, Riblje pijace Tu je bilo mesta za parking Doduše tesnog Između dva korpulentna crna terenca Kod momka koga znam sa plaže Kupio sam najmanju korpicu Prženih kukuruza Platio sam ipak veću Momak je bio uvek nasmejan Uprkos malom hendikepu Sa razrokim očima i ukočenom rukom Bio je možda najlepše lice U gradu večeras I pažljivo sam ga slušao Dok je govorio o najlošijoj sezoni U njegovom mladom životu Dok je sparni dan prelazio u noć nade Nade za malo više sreće Bez sažaljenja Koje iskonski mrzim Na trgu sa spomenikom kralju Nekom ne znam kom Uostalom ne podnosim ni spomenike pesnicima Ili tambiurašima Neki dečak od pet ili šest godina Šutnuo je loptu Pravo na mene Sagnuh glavu Kako me nervira taj osećaj Da sam...

  Poslednja kupačica na septembarskoj plaži dugo prevrće svoje telo u sivoj peskovitoj vodi. Traje to poprilično. Neki čovek srednjih godina dovikuje joj: -Zar ti nije hladno? -Ne, voda je fantastična. Čovek je zove na piće. Ona najzad izlazi, prilazi stolu improvizovanog prljavog kafea, takođe poslednjeg i ogrće se peškirom gledajući oštrim i veselim crnim očima sve oko sebe. Pritom se smeje, široko, velikim belim zubima za koje je teško reći da li su prirodni. Prilazi joj stari, tvrdi plivač koji dolazi na plažu uvek automobilima sa uglednim značkama. Zove je da dođe do šanka. Šank je daska uz limenu kolibu. Nešto joj govori. Ona polazi i pritom svlači peškir na kukove oslobađajući pogled na svoje grudi, velike za njen torzo, i asimetrične. Posle samo nekoliko minuta vraća se. Starac odlazi do automobila, BMV beše ili crni Audi, hoda uspravno, mišićav i slab istovremeno. Ostavlja tašnicu sa diokumentima i, verovatno, novcem, i vraća se kod crne labudice...

      Sada je dobro biti na reci Na bajeru  Uprkos komarcima Vidiš samo reku I okrajke grada Koji se stišava Divnu reku Samo zato što je večna Uprkos zidovima od betona Kojima je okružena U svakom slučaju Možeš da sediš na nekoj stolici U nekoj kafani na plovnom putu Gde te svi znaju ili ne znaju Ali osećaš da si dobrodošao I tada osećaš da je noć Koja se sprema Noć koja dolazi Samo prolazna nepogoda U tvom sadašnjem životu Sa čašom vina Nije važno kog i koje boje Vino je bog dobre noći Koja mora da bude dobra Mornar sa, u plićaku usidrenog broda, Sedeo je pored tvog stola Sa malom, kratkom ženom U šorcu koji je otkrivao krajeve njenih Mladih nogu A tu si bila i dva vrlo mala deteta Onda su otišli gegajući se na svoj šlep Noseći porcije hrane u stiropornim kutijama I seli u sivi limeni čamac Na vesla Kojim su otišli u Svet sanjanih riba Koji si odavno napustio Kada ti se činilo da se sve kreće ...

  Tamnoputa sa plavom kosom za šalterom boje cigle Objašnjava mi gde se nalaze Formulari za potvrde Ove i one. Ali, kažem, mene zanima samo potvrda o prebivalištu. Ovde živite, pitala je Rekoh da U ovom delu sveta. Skoro da sam bio ponosan Sedela je za pultom U policijskoj stanici Bilo je već sedam uveče Isticalo je njeno radno vreme Delovala je zainteresovano Ne samo za mene Činilo se za bilo kog muškarca I to mi se svidelo Ta nezakopčanost Dekolte istinite nade Samo je sedela I milovala vrhove svojih prstiju Bez ikakvog vidljivog razloga I nije imala puno šminke na sebi I nije bila lepa na onaj nov način Kako su lepe današnje gradske devojke Pa opet je delovala čvrsto Kao neko ko zna šta hoće Kao neko kome život tek počinje Želeo sam da joj kažem Da dobro izgleda Uprkos malo zapuštenoj boji kose Uprkos umoru na kraju radnog dana Dugog i iscrpljujućeg Uprkos dece koja je čekaju kod kuće Uprkos vena koje će tek dobiti Sedeći do kraja života Iza tog prljavog staklaž Očekujući noć ko...

      Sve koje te nisu volele U prošlim životima (Ne ovom Premda je i ovaj skoro Svršena stvar) Zato što nisu htele Ili nisu smele Ili iz razloga kojih ne možeš Da se setiš Nisi, na primer, bio njihov tip Ili nećeš namerno da se razloga Setiš Ili te je stid Ili nisi smeo Ili si prerano napustio log Prijateljstva Ne verujući u muško-ženski oblik druženja Jer se ona uvek pretvore U ono što su i bila Ali ne javno I sve te poznate i nepoznate Žene Koje su prolazile žureći Te nisu stigle da i tebe Okrznu zubom svoje tajne priče Krilom Dahom Makar periferije Telepom usne Najzad će saznati Noći ili dve posle čitanja bilborda Da su nešto izgubile I neće znati šta I gledaće te slepe bilborde u gradu Na kojima će biti magla od likova I čitaće njihove poruke Na kojima piše svašta Uglavnom nevažno Za njih i tebe Premda obrubljene zvezdama I zlatnim prahom Kada vetar ne duva A bogovi imaju svoja ...